U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.
Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 19:
Meso se koristi. Pripremite vodu sa mastima, so, vlašac i griz. Pomešajte beli luk i praziluk sa jogurtom ili pavlakom. Samleti semena rogača. Sastavite sastojke u loncu.
Sastojci:
2 odreska od jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
1 kašika juneće masti
1 kašičica soli
1 kašika vlašca, sitno seckano
1 kašika griza
1 praziluk, sitno iseckan
2 čena belog luka
200 ml jogurta ili pavlake
1 kašika semena rogača
Priprema:
Meso jagnjeta posoliti i staviti u lonac sa hladnom vodom u koju je dodata mast i stavite da se kuva. Pomešajte so, vlašac, griz, praziluk, mleveno seme rogača, beli luk i jogurt i dok se voda kuva, dodajte mešavinu u lonac. Kada je meso skuvano i omekšalo (jelo je gotovo i spremno za posluživanje) izvadite ga iz lonca i stavite na stranu. Jagnjetina se servira sa sosom iz lonca.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.
Rogač (lat. Ceratonia siliqua) je zimzeleno drvo ili žbun iz porodice bobova (Fabaceae), poreklom je iz Sirije, i dobro je prilagođeno kamenitom i krečnjačkom zemljištu toplih klimatskih krajeva. Dobro podnosi zimske temperature do -6 °C. Poznata je još i pod nazivom "hleb svetog Jovana", jer se, po predanju, Jovan Krstitelj njome hranio dok je živeo u pustinji. Rogač se više od 4000 godina upotrebljava kao važna namirnica za ljudsku ishranu, kao i za ishranu stoke. Dobra osobina rogača je da su se plodovi mogli sačuvati godinama na stablu, osušeni ali još uvek upotrebljivi. Rogač sadrži 7% proteina, 35% skroba i 40% šećera (saharozu i glukozu) kao i vlakna, mineralne soli, tanine i masti, zatim kalcijum, gvožđe, magnezijum, fosfor, silicijum i vitamine E i K.
Ceratonia siliqua je naučni naziv roda rogača i potiče od starogrčke reči κεράτιον kako su zvali plod rogača (od κέρας - rog), a atribut siliqua je od latinske reči za mahunu. Naziv "karat", jedinica za merenje zlata takođe vodi poreklo od starogrčke reči κεράτιον, aludirajući na drevnu praksu sa Bliskog istoka da se zlato i drago kamenje meri semenom rogača. Semenke rogača, bez obzira na veličinu i čuvanje, uvek imaju jednaku masu od 0,18 grama. Jedna semenka označavala je 1 karat (zrno rogača, grč. keration). Danas je karat standardizovan i iznosi upravo toliko.
Kasnije u doba starog Rima, zlatni novčić poznat kao solidus težio je 24 semena rogača (oko 4.5g). Kao rezultat, karat je postao i mera za čistoću zlata. Zlato od 24 karata je 100% čisto, a 12-karatno sadrži 50% bakra.
Rogačev plod su koristili još i stari Egipćan kao zaslađivač kao i za lečenje dijareje i drugih bolesti ali su i lepljiva svojstva rogača dobro iskoristili u mumificiranju, a u grobnicama su nađene mahune i semenke. Starim Grcima i Rimljanima kao lek su služili nezreli plodovi. U beleškama Starih Grka rogač se spominje kao "egipatska smokva" (Theophratus), dok su Rimljani jeli zelene i sveže mahune zbog njihove prirodne slatkoće.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар