Antička kuhinja: Zamzaganu - Kuvana jarebica

Veruje se da je jarebica kao vrsta nastala pre dva i po miliona godina. Meso jarebice je veoma ukusno i zdravo, budući da se one hrane u prirodi. Kvalitetno meso su učinile jarebicu atraktivnom za ljudski lov. Jarebica je bila dobra prehrambena opcija za drevnog čoveka jer 100 g mesa jarebice ima svega 115 kalorija, a sadrži 25 g proteina i 1,4 g masti. Zato je njeno meso bilo cenjeno i smatrano delikatesom. Jarebica je inače kod sumera bila simbol bogatih ljudi, čija je strast bila ljubav prema dragocenostima, pogotovo prema nakitu.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U originalnom receptu se ne koristi mast ali sam je ovde ubacio jer su je i sumeri veoma često upotrebljavali, bukvalno pri svakoj pripremi jela.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXVI, recept broj 5:

Razbacajte isečene komade mesa u kotliću i skuvajte. Očistite baru (urma) i dodajte u kazan. Pre nego što sklonite kazan sa vatre, istresite tečnost za kuvanje i promešajte pire praziluka i belog luka i odgovarajuću količinu sirovog suhutinnua (repa).

Sastojci:
2 jarebice, iseckano meso
10 svežih urmi, bez koštica
1 praziluk, mleven
1 glavica belog luka, mleveno
1 repa, narezana na kockice
2 kašike ovčije masti (može i bez nje)
2 l vode

Priprema:
Stavite posudu sa vodom preko otvorenog plamena. Dok se voda zagreva, dodajte mast u vodu i mešajte dok se mast ne rastopi. Kada voda počne da ključa, dodajte meso jarebica i urme. Kada se meso skuva do kraja, prespite vodu u drugu posudu i odložite. Stavite kuvano meso i urme na tanjir. U vodu koju ste odložili dodajte pire od praziluka i belog luka i repu. Kuvati još 15 do 20 minuta, dobijenu smesu koristiti kao sos.

U drugoj varijanti pripreme možete prvo ispeći jarebice pa odvojiti meso i sitno iseckati pa tek onda staviti da se kuva.





Jarebice (lat. Perdicinae) su iz potporodica porodice fazana (Phasianidae) iz reda kokoši (Galliformes). U potporodicu jarebica spada velći broj vrsta jarebica, prepelica i frankolina i uglavnom naseljava područje Evrope i Azije.

U sumerskoj mitologiji u priči o stvaranju sveta kao i raja pa sve do potopa pominje se jarebica što znači da je imala veliki značaj kako u ishrani tako i u mitologiji.

Priča o Enki i Ninkursaga

....Legao je sa njom u pustom Dilmunu i mesto gde je Enki legao sa svojima suprugom, to mesto je bilo devičansko, to mesto će biti netaknuto. Legao je sa njom u pustom Dilmunu, a mesto gde je Enki legao sa Ninskilom, tamo je mesto bilo devičansko, a mesto će biti netaknuto.

U Dilmunu gavran nije graktao, jarebica se ne čuje. Lav nije ubijao, vuk nije odnosio jaganjce, pas nije učen da čuva decu, svinja nije naučila da je zrno za jelo.......


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Perdicem - Savet za pripremu jarebice

Rimska tradicionalna kuhinja I vek n.e.

Originalni tekst:
Perdicem cum pluma sua elixabis et madefactam depilabis. Perdices coctura: occisa perdix potest ex iure coqui, ne indurescat. Si dierum fuerit, elixa coqui debet.

Prevod:
Jarebici očistiti utrobu pa je kuvati sa svojim perjem, kada je skuvana očistiti perje pa je kuvati u sosu. Ako je jarebica stara nekoliko dana prvo se mora blanširati pa tek onda kuvati.

Ovo je više savet za pripremu jarebice nego recept.

Recept ili savet, Apicius je najverovatnije prepisao i preuzeo iz Katonove knjige "De agricultura" (O zemljoradnji) koja obrađuje upravo ove oblasti.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.





Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: In perdice et attagena et in turture - Kuvane jarebice i grlice u sosu

Originalni tekst:
In perdice et attagena et in turture: piper, ligusticum , mentam, rutae semen, liquamen, merum et oleum. Calefacies.

Sastojci:
4 jarebice ili grlice
2 kašike liquamena
2 kašike maslinovog ulja
1 kašika belog vina
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica semena rue
1 kašičica nane, sitno seckane
1 kašičica bibera

Priprema:
Skuvajte jarebice ili grlice potapanjem u zagrejanoj vodi, na niskoj temperaturi oko 45 minuta. Sve sastojke izmešajte i dobro sameljite tako da dobijete neku vrstu paste. Sipajte sos na divljač i poslužite (Ius in perdices - Sos za jarebice).

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Selen (lat. Levisticum officinale) je biljka iz familije Apiaceae. Ona je poznata pod narodnim nazivima: ljubčac, ljupčac, ljubačac, belestika, veleždin, velestika, lesandrina, milobud, miloduv, selim. Selen je jedna od omiljenih aromatičnih biljaka. Delovi biljke aromatičnog ukusa i njihovo etarsko ulje koriste se u prehrambenoj industriji kao začin.
Selen je poreklom iz Persije, odakle je preko Rima raširen po čitavoj Evropi. Naročito ga puno ima u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i dr. U našoj zemlji kao mirisna, povrtarska biljka, gaji se po baštama i dvorištima.
Seme, listovi i stabljike selena su aromatični, ukusa sličnog celeru; njime se može obogatiti ukus čorbi i paprikaša. S obzirom na to da aroma selena dobro podnosi duga krčkanja, za razliku od celera, koristi se za vegeterijanska jela, kuvani pirinač, nadeve za povrće i za aromatizovana pečenja. Sveži listovi se mogu dodati salatama i povrću. U zimskom periodu dodaje se hlebu i raznim pecivima, njime se začinjavaju jela od krompira i kupusa.





U korenu i plodu ima do 1% elarskog ulja, u kome je glavni sastojak terpineol. Ima i smole, gume, tanina, šecera, skroba i raznih kiselina. U lišcu ima do 100 mg vitamina C. Prijatan, aromatican i bezopasan diuretik, stomahik i karminativ. Često se daje zajedno sa drugim štitaricama za lecenje organa za varenje, mokrenje i disanje. Ima lekovito dejstvo kod bolesnika koji imaju grčeve u crevima. Koren selena pomaže pri oboljenju bubrega i mokraćnih kanala, u lečenju gihta i otklanjanju reumatičnih bolova.
Selen je u tradiciji poznat kao biljka ljubavi, koju devojke i žene rado gaje po baštama. Upotrebljava se pri ljubavnim vračanjima i gatanjima, naročito o Đurđevdanu; pre Đurđevdana on se ne bere i ne miriše. Selen ima i apotropajsku moć. Na Đurđevdan se njime kite vedrice s mlekom i, verovatno iz istog razloga (zato što je apotropajon), njime se kite i dodole. Prema svatovskoj pesmi selen raste tamo gde se kupaju nevesta i mladoženja.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: In perdice - Kuvane jarebice u sosu

Originalni tekst:
In perdice: piper, ligusticum, apii semen, mentam, myrtae bacas vel uvam passam, mel, vinum, acetum, liquamen et oleum. Uteris frigido.

Sastojci:
4 jarebice
4 kašike liquamena
2 kašike maslinovog ulja
2 kašike belog vina
1 kašiku selena, sitno seckano
1 kašika nane, sitno seckano
1 kašika bobica kleke
1 kašika vinskog sirćeta
1 kašičica meda
1 kašičica semena celera, mleveno
1 kašičica mlevenog bibera

Priprema:
Skuvajte jarebice potapanjem u zagrejanoj vodi, na niskoj temperaturi oko 45 minuta. Sve sastojke izmešajte i dobro sameljite tako da dobijete neku vrstu paste. Sipajte sos na divljač i poslužite ohlađeno ( Ius in perdices - Sos za jarebice ).

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Kleka (lat. Juniperus communis) je rod četinarskih biljaka iz porodice čempresa (Cupressaceae). U zavisnosti od taksonomske tačke gledišta, postoje između 50-67 vrsta kleke. Široko je rasprostranjena na celoj severnoj polulopti, od Arktika, južno do tropske Afrike, odnosno planina Centralne Amerike. Drugi nazivi: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obicna borovica, smrek, smreka, smrekovina, smrec, smrika, smrica, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva, venja. Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima. Svi delovi obične kleke su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi. Plod kleke je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, od ove osobine potekao je i njen latinski naziv: juniora – mlađa, i parere – roditi, jer se prošlogodišnji plod i dalje nalazi na biljci dok se novi obrazuje. Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega.





U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromaticna rakija. Kleka je i kao začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.
Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris. Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila. Kleki su se pripisivala i magične moći, služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica. Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad