Antičko pivo: Haamet - Jako pivo

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali haamet ili ka-ahmet, ova vrsta piva ima više varijacija imena, dizitum i diziton (latinski), dizitos (grčki) što znači jaki ferment, i to je bila vrsta jakog nefermentisanog sladnog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom HaAmt (haamet, ka-ahmet). Glavni sastojak je bilo sladovo zrno, bilo emer pšenica ili ječam ili oboje zajedno. Često se kao kvasac dodaje mrvljeni pivski hleb za početak fermentacije. Ovo, u ovom slučaju, nije potkrepljeno arheološkim nalazima i dokazima, koji umesto toga ukazuju da se za ovu vrstu piva koristilo kuvano zrno i sladovo zrno kombinovano, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju (proces izrade piva je prikazan na gornjoj slici).

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, u skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Recept za Haamet pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e. i prvobitno se pio nefermentisan, konzumirao se odmah nakon pravljenja kao dnevni napitak, tek u kasnijem periodu se ova vrsta sladnog piva puštala da odleži i da se fermentiše te se tako dobijalo jako kiselkasto pivo.

Haamet pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

1 šolja zrna ječma

2 šolje zrna pšenice

1 šolja sitno seckanog svežeg đumbira

2 l vode

Priprema:

1. dan: Potopite1 šolju zrna ječma u vodu da odstoji preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Skuvajte dve šolje pšenice u dve šolje vode dok ne dobijete meku, gustu kašu. Trebalo bi da bude dovoljno mekano da se pojedinačno zrno pšenice može samleti rubom kašike. Kada kaša od pšenice više nije vrela, ali je još topla, stavite je u lonac sa sladom, đumbirom i šest šolji vode. Pokrijte i ostavite da odstoji na sobnoj temperaturi 3 do 4 dana.

Kada je pivo gotovo procedite ga, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gusto, lagano kiselo i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Kaš-u-sa-sig - Svetlo pivo od đumbira

Ime ove vrste piva znači gurmansko začinjeno pivo i nastalo je od sumerskog trosloga, kaš na sumerskom jeziku znači pivo, a reč u-sa znači začin, treća reč sig znači prijatno, lepo, finog kvaliteta, vredno nečega (svetlo pivo) ali i označava vrstu začina koji je dodat u pivo, u ovom slučaju pretpotstavlja sa da je u pitanju đumbir. Ime piva je zavisilo od vrste začina, tako se pominju piva pod nazivima kaš-u-sa-e-da-di, kaš-u-sa-e-du-di, kaš-u-sa-gu-la, kaš-u-sa-ka-gi-kak, kaš-u-sa-ku-an, kaš-u-sa-ku-an-mah, kaš-u-sa-šim-dug-a, kaš-u-sa-ka-kak. Od začina koje su dodavali pivu najviše su bili zastupljeni korijander, sirup od urmi, menta, limun, đumbir i narandža. Reč koja označava pivo kaš je isto nastala od dvosloga, reč ka znači usta, a reč aš znači zadovoljstvo, uživanje ili želeti nešto. Akadski naziv za pivo je šikaru.

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina. Vino i pivo su bili duboko ukorenjeni u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji.

Postoji legenda koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Po sumerskoj legendi, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.

Prvi pisani tragovi o pravljenju piva su ostali očuvani na glinenim tablicama i datiraju još od 6.000 godina p. n. e. i potiču od Sumera. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene. Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da ona daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.

Pivo se našlo i u prvom pisanom zakoniku na svetu - Hamurabijevom zakoniku (uklesanom klinastim pismom na stubu od crnog diurita (vrsta kamena vulkanskog porekla). Hamurabi, vavilonski kralj (1729 - 1686. g. p. n. e.) kaže:

Član 107.- Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni.

Član 108.- Ako ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, vara li na težini ili toči loše piće, treba biti pozvana na odgovornost i bačena u vodu. U pivnici žena može biti točiteljica, ali u pivnicu ne sme doći kao gošća. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali."

Član 109.- Ako zločinac u lancima bude odveden u pivnicu umesto u državno mesto, vlasnik kafane biće osuđen na smrt ako ga ne izruči pravdi.

Član 110.- Kada sveštenica koja ne prinosi u hramu otvori vrata kafane ili uđe u nju da popije pivo, ta žena će biti spaljena.

Član 111.- Ako je prodavac piva isporučio 60 GA (mera) piva na kredit, dobiće 50 GA pšenice u vreme žetve.

Zna se da je tada pivo bila jedna od svakidašnjih potreba da bi se ugasila žeđ, a i zbog njegove energetske vrednosti. Kopači kanala i muškarci zaposleni u polju dobijali su dnevno do pet litara piva, a žene koje su obavljale teže fizičke poslove dva do tri litra. Svaki Sumeranin imao je pravo, zavisno o socijalnom statusu i poslu koji je obavljao, na određeni dnevno sledovanje piva, radnik bi dobivao dve do tri litre piva dnevno. Pivom su bili darivani i ljudi koji bi naricali uz uzglavlje teško bolesnih ili preminulih.

Veruje se da je u drevnoj Mesopotamiji najstariji dokaz proizvodnje piva 6000 godina stara sumerska ploča prikazuje ljude koji piju piće preko slamke iz javne posude. 3900-godišnja sumerska pesma u čast Ninkasi, boginji zaštitnice piva, sadrži najstariji preživeli recept za pivo, opisujući proizvodnju piva od ječmenog hleba.

Ovaj tekst iz starog vavilonskog perioda oko 1800 g. p. n. e. je ili mitološka pesma ili pesma koja veliča pivo.

Himna Ninkasi

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Osnovao si svoj grad pored svetog jezera,

Završila je svoje velike zidove za tebe,

Ninkasi, koji je osnovao vaš grad pored svetog jezera,

Završila je zidove za tebe,

Tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ninkasi, tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ti si onaj koji rukuje testom sa velikom lopatom,

Mešanje u rupi, bappir sa slatkim aromama,

Ninkasi, ti si onaj koji se bavi testom sa velikom lopatom,

Mešanje u jamu, bappir sa medom,

Ti si onaj koji peče bappira u velikoj peći,

Stavlja u red gomile oljuštenih zrna,

Ninkasi, ti si onaj koji zaliva slad na zemlji,

Plemeniti psi drže daleko čak i moćnike,

Ti si onaj koji upija slad u ćupu,

Talasi rastu, talasi padaju.

Vi ste onaj koji širi kuvanu kašu na velikim trščanim prostirkama,

Svežina obuzima,

Ti si onaj koji sa obe ruke drži veliku slatku kantu,

Posuda za filtriranje, koja daje prijatan miris,

Pravilno postavite na veliku posudu za sakupljanje.

Ninkasi, ti si onaj koji izlije filtrirano pivo iz posude za sakupljanje,

Kao što su Tigar i Eufrat.

Ninkasi je drevna sumerska boginja piva. Njen otac je bio kralj Uruka, a njena majka je bila visoka sveštenica hrama Inanne, boginje rađanja. Ona je takođe jedna od osam dece koja su stvorena da bi zacelila jednu od osam rana koje Enki prima. Štaviše, ona je boginja alkohola. Ona je takođe nosila "gaziranu svežu vodu". Ona je boginja stvorena da zadovolji želju i zasiti srce. Pripremala bi piće svakodnevno.

Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Sumersko pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci za 2 litre piva:

1/2 šolje zrna pšenice

1 izlomljeni pšenični bappir hleb

2 šolje meda

1 šolja sitno seckanog svežeg đumbira

2 l tople vode

Priprema:

1. dan: Potopite zrna pšenice u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Procedite zrna pšenice, stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše. Tako smo dobili slad (kod sumera se slad nazivao munu). Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno. Dobijenu količinu slada staviti u 2 l tople vode i kuvati na srednjoj temperaturi. Povremeno mešati jer slad može da padne na dno lonca i da zagori. Kada je slad skuvan treba ga procediti i ohladiti. Zrna se odstranjuju, a u proceđenu ohlađenu tečnost stavljamo izlomljeni slatki pšenični bappir hleb (kod sumera se ova mešavina hleba i slada zvala titab), đumbir i jednu šolju meda. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 3 dana.

7 dan: U dobijenu tečnost dodajte preostali med, promešajte da se med rastopi, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je blago kiselkastog slatkastog ukusa.

Pivo se proizvodilo svakodnevno jer klimatski uslovi nisu dozvoljavali dugotrajno skladištenje. Konzumiranje piva i pijanstvo u Mesopotamiji nije smatrano porokom niti lošom osobinom. Iz sačuvanih recepata nepoznatog doktora, otkrivenih u ruševinama mesopotamskog grada Nipura, saznajemo da je pivo služilo i u medicinske svrhe. Jedan od načina primene piva bio je za ublažavanje žučnih i bubrežnih bolesti, napitak je pravljen od piva razređenog sa vodom. Protiv zubobolje koristila bi se smesa od piva, biljaka i ulja, a protiv kašlja koristilo bi se lekovito bilje, zatim gusta supa od svinjskog mesa i na kraju pivo s medom. Pivo su dobijale i porodilje kao okrepljujuće sredstvo. Hetiti pivo spominju za lečenje polne nemoći, na jednoj glinenoj pločici koja datira iz 13 veka p. n. e. nađenoj u gradu Hatuši je zapisano: "Ako muškarčeva snaga padne, uhvati mušku jarebicu, iščupaj joj krila, udavi je i pospi solju. Istuci je i izmešaj u prah zajedno s planinskom biljkom dadanu. Uspi mu u pivo i daj mu da pije i muškarcu će se vratiti polna moć."

Istorija piva se nastavlja kroz Egipćane, Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aš-šu-ri-a-tum ši-rum - Kuvano meso

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, vrsta mesa niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristilo kuvano meso koje bi se prelilo sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od povrća koja bi se služila uz kuvano meso.

U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta, a od mesa bih izabrao jagnjetinu koja je u to vreme bile najzastupljenija na trpezama sumerskih vladara.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 9:

Meso kuvajte u vodi. Izlomite masnoću na komade, pomešajte sa prazilukom zgnječenim sa belim lukom, zurumuom (nepoznat začin) i jednakom količinom šuhutinnua (repa). Ulijte (u vodu sa mesom). Izrežite na komade i poslužite sa radošću.

Pod zurumom se najverovatnije misli na đumbir jer je bio u širokoj upotrebi kod sumera u to vreme, uvozio se iz Kine. Surumu ili zurumu na akadskom jeziku znači tanko crevo životinje tako da i ovo moramo uzeti u obzir kao jedan od sastojaka recepta. Na vama je da izaberete dali će to biti đumbir ili sitno seckano tanko crevo životinje (u Srbiji se od tankih creva životinje pravi izuzetan specijalitet koji se naziva Škembić).

Sastojci:
meso (po izboru)
voda
mast
đumbir
beli luk, sitno seckano ili mleveno
praziluk, sitno seckano ili mleveno
repa, sitno seckano

Priprema:

Prva varijanta
U dubljoj posudi sa vodom staviti meso da se kuva na srednje jakoj temperaturi. Dok se meso kuva u drugoj posudi pomešajte mast, repu, đumbir, beli luk i praziluk. Kada voda proključa, dodajte u meso mešavinu masti, đumbira, belog luka, praziluka i repe. Kada je meso skuvano, izvaditi ga i iseći na manje parčadi i servirati uz supu.

Druga varijanta
U posudi pomešajte repu, đumbir, beli luk i praziluk. Stavite posudu sa vodom preko otvorenog plamena i dok se voda zagreva dodajte nekoliko kašika masti u vodu i mešajte dok se ne rastopi. Kada voda proključa, dodajte meso i mešavinu repe, đumbira, belog luka i praziluka. Kada je meso skuvano, izvaditi ga i iseći na manje parčadi i servirati uz supu.





Repa (lat.Brassica rapa) je dvogodišnja (ponekad jednogodišnja) zeljasta biljka iz familije kupusa (Brassicaceae). Nastala je u planinskim predelima oko Mediterana (oromediteran), odakle se brzo proširila u areal svog prirodnog rasprostranjenja, čitavu Evropu. Usled gajenja repa je proširena na sve kontinente (najranije u Aziju). Repa se gaji kao industrijska i prehrambena biljka, za dobijanje ulja, za ishranu domaćih životinja i ljudi.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ofellas garaton - Svinjski kotleti u sosu od liquamena

Originalni tekst:
Ofellas garaton: Lasar, zingiber, cardamomum et uno acetabulo liquaminis misces cum his omnibus tritis et ibi ofellas coques.

Sastojci:
1 kg svinjskih kotleta

Za sos:
asafoetida
đumbir
kardamon
200 ml liquamena

Priprema:
Staviti kotlete u dublji tiganj, dodajte liquamen, asafoetidu, đumbir i kardamom i staviti da se prži, kotlete povremeno preliti smesom iz tiganja. Pomešati sve sastojke i staviti da se kuvaju.
U ovom receptu nisu jasno definisane sve količine sastojaka.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Kardamon ili kardamom je naziv biljaka iz dva roda familije đumbira (Zingiberaceae): zeleni ili obični kardamon (Elettaria) i crni kardamon (Amomum). Oba roda imaju oblik male mahune, koja je vretenasta i trouglasta u poprečnom preseku. Spoljna ljuska je tanka poput papira, dok je seme sitno i crno. Mahuna zelenog kardamona je svetlozelena. Mahune crnog kardamona su veće i tamnosmeđe boje. Zeleni kardamom je rasprostranjen od Indije do Malezije. Crni kardamom je rasprostranjen u Aziji i Australiji.
Reč kardamon je indijskog porekla i do Evrope je stigla preko Arapa. Biljka je potekla sa malabarske obale južne Indije, odakle je potekao i biber. Bio je poznat i u Persiji preko koje je pre više od 3000 godina i došao u Evropu. Koristili su ga i stari Grci i Rimljani, koliko za prehranu toliko i za izradu parfema. Kardamon se koristi kao začin i kao lek. Zeleni kardamon ima jaču aromu, dok crni miriše na mentu i dim. Uglavnom se dodaje kafi, čaju i slatkišima. U tradicionalnoj medicini se koristi kao lek za infekcije usta, zuba i grla.





Đumbir (lat. Zingiber officinale) je višegodišnja začinska biljka iz porodice Zingiberaceae. Poreklom je iz Kine, odakle su je ljudi proširili u Indiju, jugoistočnu Aziju, zapadnu Afriku i Karibe. U kineskoj medicini sušeni đumbir je poznat kao Gan-Jiang, a svež koren kao Sheng-Jiang. Kao začin koristi se rizom, najčešće u jelima orijentalne kuhinje, rizom je prijatnog mirisa i oštrog ukusa. Rizom je mesnat, na preseku svetlo žut, sadrži skrob, smole i etarska ulja. Na istoku je uobičajen začin u jelima dok se na zapadu koristi češće za poslastice. U azijskim sistemima lečenja upotrebljava se protiv smetnji u varenju, protiv povraćanja i kao stimulans. Istraživanja su pokazala da je izuzetno delotvoran kod mučnine u toku putovanja. Ekstrakt đumbira dodaje se nekim osvežavajućim ili fermentisanim pićima. Đumbir se može opisati kao ljut, oštar začin i njegova ljutina bi dobila ocenu 7 na skali od jedan do deset. Od đumbira se mogu praviti hleb, kolači, paste, sosovi i kari. Komadići đumbira se ponekad služe uz suši. Od đumbira se pravi pivo, a može se napraviti i napitak specifičnog ukusa ako se nekoliko minuta kuva njegov koren. U medicini đumbir se klasifikuje kao stimulant i često se koristio u prošlosti protiv bolova u stomaku. Smatra se da može da smanji bol koja potiče od artritisa, iako su u ovoj oblasti kontradiktorni rezultati medicinskih proučavanja. Moguće je takođe da đumbir smanjuje holesterol i da ima efkat razređivanja krvi, što bi ga činilo pogodnim za konzumiranje kod bolesti srca. U narodnoj medicini postoji mnoštvo upotreba đumbira. Veruje se da čaj od prokuvanog đumbira predstavlja lek protiv prehlade, kašlja i oteklina. Đumbir poboljšava pamćenje, deluje kao blagi afrodizijak, smanjuje mučninu u trudnoći bez štetnih efekata, kao i mučninu kod osoba koje teže podnose putovanja. Antiseptik je, pa uništava mikroorganizme, koristi se protiv iscrpljenosti i umora, jer podiže energiju u organizmu. Đumbir sadrži u sebi materije koje ubrzavaju metabolizam, pomaže razgradnju mesa i mleka u organizmu. On je snažan antioksidans koji pospešuje funkciju jetre i odličan je za detoksikaciju organizma.
U antičko doba đumbir je korišten u kuhinji kao i u lečenju očnih upala i kao sredstvo za dijareju. Prvi put se spominje u 5.veku pre nove ere u spisima Konfučija koji ga je koristio za snagu i bolje zdravlje imunološkog sistema, a nakon njega se prenosi na kineske i indijske spise. Rimljani su u početku bili najveći potrošači đumbira do pada Rimskog carstva kada potrošnju preuzimaju Arapi. Rimljani su verovali u njegovo afrodizijačko svojstvo i koristili su ga kao začin za pojačavanje seksualne želje ali i kao sredstvo za dobijanje muških potomaka, pili su čaj od cvetova đumbira, a ova navika je preneta iz Egipta. U Engleskoj se od srednjeg veka posluživao kao osnovni začin, a kasnije su gradovi imali svoju Ginger street, ulicu u kojoj se trgovalo začinima. Do šesnaestog veka oko 450 grama đumbira je u Engleskoj vredelo kao jedna ovca.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Oxyporium - Vruća salata za bolje varenje

Originalni tekst:
Oxyporium: cumini unciae II, zingiberis uncia I, rutae viridis uncia I, nitri scripulos VI, dactylorum pinguium scripulos XII, piperis uncia I, mellis unciae IX, cuminum vel Aethiopicum aut Syriacum aut Libycum aceto infundes, sicca et sic tundes. Postea melle comprehrndis. Cum necesse fuerit, oxygaro uteris.

Sastojci:
250 g meda
100 g kumina
30 g đumbira
30 g zelene rue
15 g urmine masti
30 g mlevenog crnog bibera

Priprema:
Priprema ove salate za brže varenje je jednostavna, dovoljno je samo pomešati sve sastojke. Služi se na kraju jela.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Đumbir (lat. Zingiber officinale) je višegodišnja začinska biljka iz porodice Zingiberaceae. Poreklom je iz Kine, odakle su je ljudi proširili u Indiju, jugoistočnu Aziju, zapadnu Afriku i Karibe. U kineskoj medicini sušeni đumbir je poznat kao Gan-Jiang, a svež koren kao Sheng-Jiang. Kao začin koristi se rizom, najčešće u jelima orijentalne kuhinje, rizom je prijatnog mirisa i oštrog ukusa. Rizom je mesnat, na preseku svetlo žut, sadrži skrob, smole i etarska ulja. Na istoku je uobičajen začin u jelima dok se na zapadu koristi češće za poslastice. U azijskim sistemima lečenja upotrebljava se protiv smetnji u varenju, protiv povraćanja i kao stimulans. Istraživanja su pokazala da je izuzetno delotvoran kod mučnine u toku putovanja. Ekstrakt đumbira dodaje se nekim osvežavajućim ili fermentisanim pićima. Đumbir se može opisati kao ljut, oštar začin i njegova ljutina bi dobila ocenu 7 na skali od jedan do deset. Od đumbira se mogu praviti hleb, kolači, paste, sosovi i kari. Komadići đumbira se ponekad služe uz suši. Od đumbira se pravi pivo, a može se napraviti i napitak specifičnog ukusa ako se nekoliko minuta kuva njegov koren. U medicini đumbir se klasifikuje kao stimulant i često se koristio u prošlosti protiv bolova u stomaku. Smatra se da može da smanji bol koja potiče od artritisa, iako su u ovoj oblasti kontradiktorni rezultati medicinskih proučavanja. Moguće je takođe da đumbir smanjuje holesterol i da ima efkat razređivanja krvi, što bi ga činilo pogodnim za konzumiranje kod bolesti srca. U narodnoj medicini postoji mnoštvo upotreba đumbira. Veruje se da čaj od prokuvanog đumbira predstavlja lek protiv prehlade, kašlja i oteklina. Đumbir poboljšava pamćenje, deluje kao blagi afrodizijak, smanjuje mučninu u trudnoći bez štetnih efekata, kao i mučninu kod osoba koje teže podnose putovanja. Antiseptik je, pa uništava mikroorganizme, koristi se protiv iscrpljenosti i umora, jer podiže energiju u organizmu. Đumbir sadrži u sebi materije koje ubrzavaju metabolizam, pomaže razgradnju mesa i mleka u organizmu. On je snažan antioksidans koji pospešuje funkciju jetre i odličan je za detoksikaciju organizma.





U antičko doba đumbir je korišten u kuhinji kao i u lečenju očnih upala i kao sredstvo za dijareju. Prvi put se spominje u 5.veku pre nove ere u spisima Konfučija koji ga je koristio za snagu i bolje zdravlje imunološkog sistema, a nakon njega se prenosi na kineske i indijske spise. Rimljani su u početku bili najveći potrošači đumbira do pada Rimskog carstva kada potrošnju preuzimaju Arapi. Rimljani su verovali u njegovo afrodizijačko svojstvo i koristili su ga kao začin za pojačavanje seksualne želje ali i kao sredstvo za dobijanje muških potomaka, pili su čaj od cvetova đumbira, a ova navika je preneta iz Egipta. U Engleskoj se od srednjeg veka posluživao kao osnovni začin, a kasnije su gradovi imali svoju Ginger street, ulicu u kojoj se trgovalo začinima. Do šesnaestog veka oko 450 grama đumbira je u Engleskoj vredelo kao jedna ovca.

Merne jedinice:
scripulum = 1,14 g, 6 scripulos = 6,84 g, 12 scripulos = 13,68 g
uncia = 27,29 g, 2 uncia = 54,58 g, 9 uncia = 245,61 g


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sales conditos ad multa - Začinjena so za bolje varenje i imunitet

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p. n. e.

Originalni tekst:
Sales conditos ad multa: sales conditi ad digestionem, ad ventrem movendum, et omnes morbos et pestilentiam et omnia frigora prohibent generari, sunt autem et suavissimi ultra quam speras. Sales communes frictos libra I, sales ammonicos frictos librae II, piperis albi unciae III, gingiber unciae II, ammeos unciae I semis, timi unciae I semis, apii seminis unciae I semis (si apii semen mittere nolueris, petroselini mittis unciae III), origani unciae III, erucae semen unciae I semis, piperis nigri unciae III, croci uncia I, hysopi Cretici unciae II, folium unciae II, petrosilenum unciae II, anethi unciae II.

Sastojci:
350 g normalne sitnije soli
650 g krupnije morske soli
80 g mlevenog belog bibera
55 g đumbira
40 g semena kele
40 g majčine dušice, sitno seckane
40 g semena celera
82 g origana, suvog i samlevenog
40 g semena divlje rukole
80 g mlevenog crnog bibera
30 g šafrana, sitno seckano
55 g miloduha
55 g lovorovog lišća, sitno seckano
55 g peršuna, sitno seckano
55 g mirođije, sitno seckane

Priprema:
Svi sastojci se pomešaju i stave u posudu. Posuda mora biti dobro zatvorena i odložena na tamnom i hladnom mestu. Podstiče varenje i rad želuca, sprečava pojavu svih bolesti, epidemije, kuge i svih prehlada.
Način upotrebe nije objašnjen.

Recept koji je Apicius prepisao od Katona.
De agricultura - 184g p.n.e.
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Kela (Ammi visnagae fructus) je dvogodišnja zeljasta skrivenosemenica iz porodice šargarepe koja kao korov raste u zemljama oko istočnog dela Sredozemnog mora, a u novije vreme se sve više gaji za proizvodnju ploda koji služi kao industrijska sirovina za ekstrakciju kiselina. Narodni naziv je kela, vladičanski korov. Biljka je visoka 1 do 1,5m i ima višestruko i sitno deljene listove i krupne bele cvetove.
U  antičkom Egiptu, čaj napravljen od ploda ove vrste se koristi kao biljni lek za kamen u bubregu. Studije pokazuju da ekstrakt usporava nagomilavanje kalcijum oksalata u bubrezima i deluje kao diuretik. U antičkom Rimu je imao istu namenu, za poboljšanje imuniteta i za stomačne tegobe. Kela - na arapskom je reč  koja označava crevne grčeve. U Centralnoj Evropi je poznat iz srednjeg veka kao diuretik.





Rukola (lat. Eruca sativa) je samonikla jednogodišnja zeljasta biljka iz familije kupusa (Brassicaceae), prirodno rasprostranjena u oblasti Sredozemlja. Uzgaja se i koristi u ljudskoj ishrani kao lisnato povrće. Bogata je ugljenim hidratima i proteinima, kalcijumom, magnezijumom, gvožđem, kalijumom, fosforom i vitaminima A, K, C, B5 i B9. Sadrži aktivne sastojke koji imaju antikancerogeno dejstvo, posebno je efikasna u prevenciji raka dojke. Rukola je prepuna vlakana koji pomažu varenje, zasitna je i nakon nje ne osećate potrebu za masnom i slatkom hranom. Pomaže vam da snizite holesterol i da nivo šećera držite pod kontrolom. Sastoji se uglavnom od vode i ima mnogo ugljenih hidrata i belančevina. Sadrži aktivne sastojke koji imaju antikancerogena svojstva, pozitivno utiče na zdravlje i smanjuju rizik od mnogih bolesti. Smatra se prirodnim antibiotikom, reguliše varenje, koristi se za lečenje čira, osteoporoze, hroničnog zatvora, prehlade i kašlja. Osim toga, rukola čisti krv, pospešuje lečenje bolesti jetre i smanjuje rizik od raka dojke. Bez obzira na to što ima specifičan ukus, najbolje je da se konzumira presna, u salatama, mada zadržava lekovita svojstva i pri kuvanju.
Raste kao jestiva biljka u mediteranskom području još od rimskog doba, a od raznih klasičnih antičkih autora je navedena kao odličan afrodizijak, spominje se u pesmi Virgila, Moretum: "i Veneris revocans Eruca morantuem "-" rukola budi seksualnu želju pospanih ljudi ". Neki pisci tvrde da je iz tog razloga u srednjem veku bilo zabranjeno da se sadi rukola u manastirima. Ukazom od strane Karla Velikog  802 g., navodi se kao jedna od udarnih biljaka pogodnih za gajenje u vrtovima.

Merne jedinice:
libra = 327,45 g, 2 libra = 654,90 g
uncia =27,29 g, 1 ½ uncia = 40,94 g, 2 uncia = 54,58 g, 3 uncia = 81,87 g


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ad digestionem et inflationem et ne lactucae laedant - Salata protiv nadimanja

Originalni tekst:
Ad digestionem et inflationem et ne lactucae laedant: cumini unc. II, gingiberis unc. I, rutae viridis unc. I, dactylorum pinguium scripulos XII, piperis unc. I, mellis unc. IX, cuminum aut Aethiopicum aut Syriacum aut Libycum. Tundes cuminum et postea infundes in aceto, cum siccaverit, postea melle omnia comprehendes. Cum necesse fuerit, dimidium coclearium cum aceto et liquamine modico misces aut post cenam dimidium cochlearem accipies.

Sastojci:
60 g semena kumina
30 g korena đumbira, usitnjen
30 g sveže rue, sitno seckano
12 urmi, bez koštica, sitno iseckano
30 g mlevenog crnog bibera
250 ml meda
1 kašika liquamena
vinsko sirće

Priprema:
Istucati seme kumina u avanu,a zatim preručiti u posudu, onda dodajte sirće dovoljno da samo ovlaži posudu i istucano seme kumina, zatim ostaviti na hladnom mestu pokriveno krpom da bi se seme kumina natopilo. Nakon pola sata kumin pomešati sa đumbirom , ruom, seckanim urmama i crnim biberom. Izraditi da postane glatka smesa, a zatim pomešate sa medom koji ste prethodno pripremili sa sirćetom (1/2 kašičice meda sa 2 kašike sirćeta i 1 kašičica ribljeg sosa ili vina sa malo soli).
Stavite u neku zatvorenu posudu. Konzumira se nakon jela po pola kašike i služi za bržu i bolju probavu kao i protiv nadimanja.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Đumbir (lat. Zingiber officinale) je višegodišnja začinska biljka iz porodice Zingiberaceae. Poreklom je iz Kine, odakle su je ljudi proširili u Indiju, jugoistočnu Aziju, zapadnu Afriku i Karibe. U kineskoj medicini sušeni đumbir je poznat kao Gan-Jiang, a svež koren kao Sheng-Jiang. Kao začin koristi se rizom, najčešće u jelima orijentalne kuhinje, rizom je prijatnog mirisa i oštrog ukusa. Rizom je mesnat, na preseku svetlo žut, sadrži skrob, smole i etarska ulja. Na istoku je uobičajen začin u jelima dok se na zapadu koristi češće za poslastice. U azijskim sistemima lečenja upotrebljava se protiv smetnji u varenju, protiv povraćanja i kao stimulans. Istraživanja su pokazala da je izuzetno delotvoran kod mučnine u toku putovanja. Ekstrakt đumbira dodaje se nekim osvežavajućim ili fermentisanim pićima. Đumbir se može opisati kao ljut, oštar začin i njegova ljutina bi dobila ocenu 7 na skali od jedan do deset. Od đumbira se mogu praviti hleb, kolači, paste, sosovi i kari. Komadići đumbira se ponekad služe uz suši. Od đumbira se pravi pivo, a može se napraviti i napitak specifičnog ukusa ako se nekoliko minuta kuva njegov koren. U medicini đumbir se klasifikuje kao stimulant i često se koristio u prošlosti protiv bolova u stomaku. Smatra se da može da smanji bol koja potiče od artritisa, iako su u ovoj oblasti kontradiktorni rezultati medicinskih proučavanja. Moguće je takođe da đumbir smanjuje holesterol i da ima efkat razređivanja krvi, što bi ga činilo pogodnim za konzumiranje kod bolesti srca. U narodnoj medicini postoji mnoštvo upotreba đumbira. Veruje se da čaj od prokuvanog đumbira predstavlja lek protiv prehlade, kašlja i oteklina. Đumbir poboljšava pamćenje, deluje kao blagi afrodizijak, smanjuje mučninu u trudnoći bez štetnih efekata, kao i mučninu kod osoba koje teže podnose putovanja. Antiseptik je, pa uništava mikroorganizme, koristi se protiv iscrpljenosti i umora, jer podiže energiju u organizmu. Đumbir sadrži u sebi materije koje ubrzavaju metabolizam, pomaže razgradnju mesa i mleka u organizmu. On je snažan antioksidans koji pospešuje funkciju jetre i odličan je za detoksikaciju organizma.





U antičko doba đumbir je korišten u kuhinji kao i u lečenju očnih upala i kao sredstvo za dijareju. Prvi put se spominje u 5.veku pre nove ere u spisima Konfučija koji ga je koristio za snagu i bolje zdravlje imunološkog sistema, a nakon njega se prenosi na kineske i indijske spise. Rimljani su u početku bili najveći potrošači đumbira do pada Rimskog carstva kada potrošnju preuzimaju Arapi. Rimljani su verovali u njegovo afrodizijačko svojstvo i koristili su ga kao začin za pojačavanje seksualne želje ali i kao sredstvo za dobijanje muških potomaka, pili su čaj od cvetova đumbira, a ova navika je preneta iz Egipta. U Engleskoj se od srednjeg veka posluživao kao osnovni začin, a kasnije su gradovi imali svoju Ginger street, ulicu u kojoj se trgovalo začinima. Do šesnaestog veka oko 450 grama đumbira je u Engleskoj vredelo kao jedna ovca.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter conchicla - Zapečeni grašak sa piletinom

Originalni tekst:
Aliter conchicla: conchiclatus pullus vel porcellus : exossas pullum a pectore, femora eius iungis in porrectum, surculo alligas, et impensam conchicla farsilis paras et farcies alternis pisam lotam, cerebella, lucanicas et cetera. Teres piper, ligusticum, origanum et gingiber, liquamen suffundis, passo et vino temperabis. Facies ut ferveat, et, cum ferbuerit, mittis modice. Et impensam cum condieris, alternis in pullo componis, omento tegis et in operculo deponis et in furnum mittis, ut coquantur paulatim, et inferes.

Sastojci:
1 kg pilećeg mesa
2 svinjske kobasice
1 kg graška
2 kašike liquamena
2 kašike passuma
2 kašike belog vina
1 kašika selena, sitno seckano
1 kašika origana
1 kašičica mlevenog đumbira
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica soli

Priprema:
Potopiti kobasicu u toplu vodu i nakon pola sata je sitno iseckati. Pileće belo meso iseći na kockice i propržiti na ulju. Grašak posle potapanja u vodu, kuvati 90 minuta, ocediti i pasirati odnosno napraviti pire. U pire od graška dodati meso i kuvati dodatnih 5 minuta, zatim dodati ostale sastojke, sipati malo vode, posoliti i uz povremeno dodavanje vode sve lepo dinstati uz povremeno mešanje. Zatim staviti u rernu da se zapeče na 200°C oko 15 minuta.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Grašak (lat. Pisum sativum) je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice Fabaceae (nekada Papilionaceae = leptirnjače): mahunarke, a kao povrće se svrstava u zrnaste mahunarke. Grašak predstavlja vrlo značajno povrće koje se odlikuje bogatim sadržajem proteina, šećera i vitamina. U zelenom semenu prisutni su lako svarljivi proteini, skrob, šećer, vitamin A, B i C, kao i mineralne materije gvožđe, kalijum, natrijum, kalcijum i magnezijum. Idealna je namirnica za osobe koje su hronično umorne i pod stresom, jer poboljšava imunitet i obnavlja vitalnu energiju. Jača kosti i srce, sprečava da dođe do osteoporoze. Grašak je bogat dijetalnim vlaknima i proteinima koji regulišu probavu. Osigurava stalni priliv energije, pravilan rad creva a pri tom se usporava porast glukoze i holesterola u krvi.
Najstarija nalazišta graška se javljaju u neolitu. Grašak je pronađen u starogrčkim grobovima 6000 godina pre Hrista, a u južnoj Rusiji u 5000 godina starim arheološkim slojevima. U drevna vremena gajili su ga stari Vavilonci, Egipćani, Rimljani i Grci. U Evropu su ga preneli stari azijski narodi. Njegovo gajenje naročito se proširilo za vreme seobe naroda.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pullus farsilis - Punjena piletina

Originalni tekst:
Pullus farsilis: pullum sicuti liquaminatum a cervice expedies. Teres piper, ligusticum, gingiber, pulpam caesam, alicam elixam, teres cerebellum ex iure coctum, ova confringis et commiscis, ut unum corpus efficias. Liquamine temperas et oleum modice mittis, piper integrum, nucleos abundantes. Fac impensam et imples pullum vel porcellum, ita ut laxamentum habeat. Similiter in capso facies. Ossibus eiectis coques.

Prevod:
Ispraznite piletinu kroz otvor na vratu tako da nijedno od unutrašnjost ne ostane. Pomešajte biber, selen, đumbir, isečeno meso, kuvani zob; uz to što zdrobite mozak u pilećoj supi, razbijte jaja i pomešajte sve zajedno kako biste napravili solidan preliv; dodajte liquamen po ukusu i malo ulja, celi biber, mnogo oraha. Ovim sredstvom za prelivanje ili piletine ili praseta, ostavljate dovoljno prostora za širenje.

Sastojci:
1 sveža piletina (1 - 1,5 kg)
150 g goveđeg mlevenog mozga
150 g svinjskog mlevenog mesa
100 g sitno mlevenog  zoba
2 jaja
150 ml belog vina
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika selena
1/2 kašičice đumbira
1/2 kašičice mlevenog bibera
1 kašičica bibera u zrnu
50 g pinjola
1 kašika liquamena

Priprema:
Raširiti zob na pleh za pečenje i stavite u toplu rernu oko 10 minuta, dok ne dobije braon boju. Zatim pomešajte selen, đumbir, mleveno meso i pečeni zob, dodajte jaja i mešajte  da se sastojci vežu u glatku masu. U tu smesu dodati liquamen, vino, maslinovo ulje, biber u zrnu i pinjole. Sve dobro izmešajte i ovu smesu iskoristite za nadevanje pileta.
Punjeno pile pecite u rerni na 220°C oko 80 minuta.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Đumbir (lat. Zingiber officinale) je višegodišnja začinska biljka iz porodice Zingiberaceae. Poreklom je iz Kine, odakle su je ljudi proširili u Indiju, jugoistočnu Aziju, zapadnu Afriku i Karibe. U kineskoj medicini sušeni đumbir je poznat kao Gan-Jiang, a svež koren kao Sheng-Jiang. Kao začin koristi se rizom, najčešće u jelima orijentalne kuhinje, rizom je prijatnog mirisa i oštrog ukusa. Rizom je mesnat, na preseku svetlo žut, sadrži skrob, smole i etarska ulja. Na istoku je uobičajen začin u jelima dok se na zapadu koristi češće za poslastice. U azijskim sistemima lečenja upotrebljava se protiv smetnji u varenju, protiv povraćanja i kao stimulans. Istraživanja su pokazala da je izuzetno delotvoran kod mučnine u toku putovanja. Ekstrakt đumbira dodaje se nekim osvežavajućim ili fermentisanim pićima. Đumbir se može opisati kao ljut, oštar začin i njegova ljutina bi dobila ocenu 7 na skali od jedan do deset. Od đumbira se mogu praviti hleb, kolači, paste, sosovi i kari. Komadići đumbira se ponekad služe uz suši. Od đumbira se pravi pivo, a može se napraviti i napitak specifičnog ukusa ako se nekoliko minuta kuva njegov koren. U medicini đumbir se klasifikuje kao stimulant i često se koristio u prošlosti protiv bolova u stomaku. Smatra se da može da smanji bol koja potiče od artritisa, iako su u ovoj oblasti kontradiktorni rezultati medicinskih proučavanja. Moguće je takođe da đumbir smanjuje holesterol i da ima efkat razređivanja krvi, što bi ga činilo pogodnim za konzumiranje kod bolesti srca. U narodnoj medicini postoji mnoštvo upotreba đumbira. Veruje se da čaj od prokuvanog đumbira predstavlja lek protiv prehlade, kašlja i oteklina. Đumbir poboljšava pamćenje, deluje kao blagi afrodizijak, smanjuje mučninu u trudnoći bez štetnih efekata, kao i mučninu kod osoba koje teže podnose putovanja. Antiseptik je, pa uništava mikroorganizme, koristi se protiv iscrpljenosti i umora, jer podiže energiju u organizmu. Đumbir sadrži u sebi materije koje ubrzavaju metabolizam, pomaže razgradnju mesa i mleka u organizmu. On je snažan antioksidans koji pospešuje funkciju jetre i odličan je za detoksikaciju organizma.





U antičko doba đumbir je korišten u kuhinji kao i u lečenju očnih upala i kao sredstvo za dijareju. Prvi put se spominje u 5.veku pre nove ere u spisima Konfučija koji ga je koristio za snagu i bolje zdravlje imunološkog sistema, a nakon njega se prenosi na kineske i indijske spise. Rimljani su u početku bili najveći potrošači đumbira do pada Rimskog carstva kada potrošnju preuzimaju Arapi. Rimljani su verovali u njegovo afrodizijačko svojstvo i koristili su ga kao začin za pojačavanje seksualne želje ali i kao sredstvo za dobijanje muških potomaka, pili su čaj od cvetova đumbira, a ova navika je preneta iz Egipta. U Engleskoj se od srednjeg veka posluživao kao osnovni začin, a kasnije su gradovi imali svoju Ginger street, ulicu u kojoj se trgovalo začinima. Do šesnaestog veka oko 450 grama đumbira je u Engleskoj vredelo kao jedna ovca.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Isicia amulata a balineo sic facies - Goveđi paprikaš

Originalni tekst:
Isicia amulata a balineo sic facies: teres piper, ligusticum, origanum, modicum silfi, gingiber minimum, mellis modicum, liquamine temperabis, misces, adicies super isicia, facies ut ferveat. Cum bene bolluerit, amulo obligas spisso, et sorbendum feres.

Sastojci:
1 kg goveđeg mesa, isečeno na kockice
1 kašičica selena, sitno seckan
1 prstohvat asafetide
1 prstohvat đumbira
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica origana
1/2 kašičice meda
2 kašike liquamena
2 kašike pšeničnog skroba
so
voda

Priprema:
Goveđe meso stavite u hladnu vodu, zatim dodajte selen, origano, asafetidu, đumbir, biber, liquamen i med. Kuvati oko 2 sata. Pred kraj dodajte pšeničnog skroba da se paprikaš zgusne i veže pa ostavite da ključa oko 10 minuta. Pospite biberom i služite toplo.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Đumbir (lat. Zingiber officinale) je višegodišnja začinska biljka iz porodice Zingiberaceae. Poreklom je iz Kine, odakle su je ljudi proširili u Indiju, jugoistočnu Aziju, zapadnu Afriku i Karibe. U kineskoj medicini sušeni đumbir je poznat kao Gan-Jiang, a svež koren kao Sheng-Jiang. Kao začin koristi se rizom, najčešće u jelima orijentalne kuhinje, rizom je prijatnog mirisa i oštrog ukusa. Rizom je mesnat, na preseku svetlo žut, sadrži skrob, smole i etarska ulja. Na istoku je uobičajen začin u jelima dok se na zapadu koristi češće za poslastice. U azijskim sistemima lečenja upotrebljava se protiv smetnji u varenju, protiv povraćanja i kao stimulans. Istraživanja su pokazala da je izuzetno delotvoran kod mučnine u toku putovanja. Ekstrakt đumbira dodaje se nekim osvežavajućim ili fermentisanim pićima. Đumbir se može opisati kao ljut, oštar začin i njegova ljutina bi dobila ocenu 7 na skali od jedan do deset. Od đumbira se mogu praviti hleb, kolači, paste, sosovi i kari. Komadići đumbira se ponekad služe uz suši. Od đumbira se pravi pivo, a može se napraviti i napitak specifičnog ukusa ako se nekoliko minuta kuva njegov koren. U medicini đumbir se klasifikuje kao stimulant i često se koristio u prošlosti protiv bolova u stomaku. Smatra se da može da smanji bol koja potiče od artritisa, iako su u ovoj oblasti kontradiktorni rezultati medicinskih proučavanja. Moguće je takođe da đumbir smanjuje holesterol i da ima efkat razređivanja krvi, što bi ga činilo pogodnim za konzumiranje kod bolesti srca. U narodnoj medicini postoji mnoštvo upotreba đumbira. Veruje se da čaj od prokuvanog đumbira predstavlja lek protiv prehlade, kašlja i oteklina. Đumbir poboljšava pamćenje, deluje kao blagi afrodizijak, smanjuje mučninu u trudnoći bez štetnih efekata, kao i mučninu kod osoba koje teže podnose putovanja. Antiseptik je, pa uništava mikroorganizme, koristi se protiv iscrpljenosti i umora, jer podiže energiju u organizmu. Đumbir sadrži u sebi materije koje ubrzavaju metabolizam, pomaže razgradnju mesa i mleka u organizmu. On je snažan antioksidans koji pospešuje funkciju jetre i odličan je za detoksikaciju organizma.





U antičko doba đumbir je korišten u kuhinji kao i u lečenju očnih upala i kao sredstvo za dijareju. Prvi put se spominje u 5.veku pre nove ere u spisima Konfučija koji ga je koristio za snagu i bolje zdravlje imunološkog sistema, a nakon njega se prenosi na kineske i indijske spise. Rimljani su u početku bili najveći potrošači đumbira do pada Rimskog carstva kada potrošnju preuzimaju Arapi. Rimljani su verovali u njegovo afrodizijačko svojstvo i koristili su ga kao začin za pojačavanje seksualne želje ali i kao sredstvo za dobijanje muških potomaka, pili su čaj od cvetova đumbira, a ova navika je preneta iz Egipta. U Engleskoj se od srednjeg veka posluživao kao osnovni začin, a kasnije su gradovi imali svoju Ginger street, ulicu u kojoj se trgovalo začinima. Do šesnaestog veka oko 450 grama đumbira je u Engleskoj vredelo kao jedna ovca.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter haedum sive agnum assum - Pečena jagnjetina u nardu

Plinije Stariji je u svom delu Naturalis historia pisao: "Mnogo zahvalnosti, takođe, dugujemo i ovcama, i što njima umilostivljujemo bogove i što nam daju runo."

Originalni tekst:
Aliter haedum sive agnum assum: piperis semunciam, asareos scripulos VI, gingiberis modicum, petroselini scripulos VI, laseris modice, liquaminis optimi heminam, olei acetabulum.

Sastojci:
1,5 kg jagnjećeg ili kozijeg mesa

Za sos:
1 kašičica sveže mlevenog crnog bibera
1 kašičica narda, sitno seckano - Nard (Nardostachys jatamansi) – aromatična biljka s malim lišćem i crveno-ljubičastim cvetovima. Često se koristi u uljima za aromaterapiju.
1/2 kašičice  mlevenog đumbira
1 kašičica svežeg peršuna, sitno iseckano
1 kašičica asafetide
1 kašika liquamena
1 kašika maslinovog ulja

Priprema:
Ispeći meso kako se to obično radi.
Oko 30 minuta pre kraja pečenja treba da se napravi sos tako što će se dobro promešati crni biber, liquamen, nard, đumbir, peršun i asafetida tako da se dobije neka vrsta paste u koju će te dodati maslinovo ulje. Sos dodati u tepsiju sa mesom i pustiti da se krčka 20 minuta.
Kada završite, izvadite meso na tanjir, a zatim ga procedite od soka pečenja i sosa koji se služe odvojeno. Pospite biberom i poslužite.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Nard (lat. Nardostachys jatamansi) – aromatična biljka s malim lišćem i crveno-ljubičastim cvetovima. Često se koristi u uljima za aromaterapiju. Nard je biljka koja raste na području Nepala, Indije i okolnih područja na visini od 3000 do 5000 metara. Eterično ulje narda ima izrazito smirujući efekat pa se koristi kod nervoze i tahikardija uzrokovanih stresom. Stimuliše vensku cirkulaciju pa pomaže i kod proširenih vena i hemoroida. Deluje protivupalno, koristi se kod svih kožnih upalnih bolesti, a posebno je dobar kod psorijaze.

Prvi zapisi o upotrebi narda u medicini sežu u doba od 1000 godina pre Hrista na području Indije. Kasnije se spominje u svim važnijim religijskim knjigama. U Bibliji se navodi kao aromatična i vrlo skupa biljka. Na području Judeje se koristila se za pripremu skupih mirišljavih masti, a u knjigama Novog zaveta nalaze se zapisi o primeni narda kod nervoznih stanja. Nekoliko dana prije Isusove smrti Lazarova sestra Marija "došla je...s alabastrenom bočicom skupocenog mirisnog ulja, pravog narda" i izlila ga na Isusa (Marko 14:3-5; Matej 26:6, 7; Ivan 12:3-5). Marko i Ivan u svojim izveštajima spominju da je to ulje vredilo 300 denariusa — kolika je otprilike bila godišnja zarada nadničara. Pomadom od narda je Marija Magdalena pomazala Isusu noge. Avicena ga navodi kao snažan lek za srčane tegobe, a u antičkom Rimu se koristio za izradu vrlo cenjenih i skupih parfema.

Kad je 1922. g. otkrivena Tutankamonova grobnica između ostalih dragocenosti pronađenih u njoj je bila i raskošno izrezbarena posuda od alabastera u kojoj se nalazila mirisna pomada. Analiza sprovedena 1926. g. je pokazala da Tutankamonov parfem sadrži "neutralnu masnoću životinjskog porekla i smolu ili balsam". Tada se ništa preciznije nije moglo reći. Danas se smatra da je glavni sastojak preparata koji bi se u naše vreme nazivao krutim parfemom, bio redak i skup nard. Bila je sastojak i čuvene egipatske formule Kyphi i prevlađujuća komponenta u svetim kadovima korištenim u svetilištima mnogih drevnih kultura.

Peršun (lat. Petroselinum crispum), dvogodišnja biljka prijatnog mirisa iz fam. štitonoša (Apiaceae, Umbelliferae); gaji se u vrtovima kao biljka za začin, a raste i kao divlja. Upotrebljava se plod, koren i listovi. Peršun pojačava apetit i povoljno utiče na rad bubrega; peršunovo ulje deluje povoljno kod grčeva.

Od davnina su se ekstrakti peršuna koristili za lečenje respiratornih infekcija i bolesti kože i očiju. Stari Egipćani koristili su divlji peršun kao sredstvo za lečenje bolesti bubrega i mokraćnih puteva. Pedanius Dioscorides, antički grčki lekar, botaničar i farmaceut verovao je da pomaže u olakšavanju tegoba želuca i stomaka, a da seme peršuna može da bude diuretik. Stari Grci su peršun smatrali svetom biljkom i nisu ga koristili za jelo. Od njega su pravili vence, koje su nosili na svečanim gozbama, kitili svoje heroje i pobednike Istimijskih igara i ukrašavali grobove. Verovalo se da je peršun nikao iz krvi grčkog heroja, Archemorusa, vesnika smrti. Homer je pisao da su konji kočija ratnika hranjeni njegovim listovima. Grčki vrtovi su često bili oivičeni peršunom. Stari Grci i Rimljani su verovali da ako grickaju peršun mogu da popiju mnogo vina a da se ne napiju. Takođe su ga koristili kao sredstvo za jačanje potencije, pravili bi ga tako što bi uzeli mešavinu od sto grama iseckanog korena i sto grama semena peršuna. Od te mešavine su uzimali dve kašičice i kuvali pet minuta u dva decilitra vode. Zatim se poklapa i ostavlja da odstoji sat vremena, a onda procediti. Dobijeni napitak zasladiti medom i piti uveče. Stari Rimljani su nosili ogrlice peršuna oko vrata, verujući da apsorbuje znoj i telesne mirise. Vence od peršuna su nosili na glavi tokom praznika da bi se zaštitili od opijenosti. Peršun je držan dalje od dojilja, jer se verovalo da može da izazove epilepsiju kod beba. Stari Rimljani su prvi počeli da ga jedu, i to u velikim količinama, naročito gladijatori pre borbe, jer su verovali da im daje snagu, jača reflekse i čini ih lukavijim.

U srednjem veku peršun je korišćen za oporavak i osveženje nakon noći punih vina i masne hrane, a njegovo seme se čak smatralo lekom protiv kuge. Srednjovekovni Evropljani su verovali da mogu da ubiju nekog izgovaranjem njegovog imena dok kidaju grančice peršuna. Do kraja srednjeg veka, peršun je bio uglavnom lekovita biljka. Franački kralj Karlo Veliki, jedan od najvećih srednjovekovnih vladara je naredio da se gaje mnoge biljke, među kojima i peršun, koji je veoma brzo postao nezamenljiv sastojak mnogih jela.

Postoji više narodnih verovanja o peršunu. Veruje se da donosi sreću ako se presadi iz starog u novi vrt. Staro englesko verovanje sugeriše da će loša sreća pratiti onog ko je presadio peršun, i da ga zato treba odmah saditi na stalno mesto.

Lišće peršuna treba uzimati u svežem stanju, jer jedino tako zadržava svoja bitna svojstva. Peršunov list je izuzetno delotvoran kao sredstvo koje podstiče izlučivanje štetnih materija iz organizma, a povoljno utiče na cirkulaciju i uopšte srčane smetnje. U kulinarstvu peršun se upotrebljava kao začin zbog svog specifičnog i izrazito prijatnog mirisa. Kao začin koristi se najviše list koji se jelima obično dodaje sitno seckan na kraju pripreme jela. Koren se koristi kao dodatak supama i varivima.

Peršun ima veoma malu kaloričnu vrednost pa je i zbog toga pogodan za dijetalnu ishranu, a bogat je vitaminima i mineralima.

Peršun između ostalog sadrži:bakar, vitamin B12, vitamine grupe B, vitamin C, gvožđe, kalijum, kalcijum, mangan, magnezijum, provitamin A i hlorofil.

Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ventrem porcinum - Punjena prasetina

Originalni tekst:
Ventrem porcinum: bene exinanies, aceto et sale, postea aqua lavas, et sic hanc impensam imples: pulpam porcinam tunsam tritam, ita ut enerviata commisceas cerebella tria et ova cruda, cui nucleos infundis et piper integrum mittis et hoc iure temperas. Teres piper, ligusticum, silphium, anesum, gingiber, rutae modicum, liquamen optimum et olei modicum. reples aqualiculum sic ut laxamentum habeat, ne dissiliat in coctura. Surclas ambas et in ollam bullientem summittis. Levas et pungis acu, ne crepet. Eum ad dimidias coctum fuerit, levas et ad fumum suspendis ut coloretur. Et denuo eum perelixabis, ut coqui possit, deinde liquamine mero oleo modico et cultello aperies et cum liquamine et ligustico adponis.
Ventrem ut tostum facias: in cantabro involve, postea in muriam mittis et sic coque.

Sastojci:
1 prase
mleveno meso
3 svinjska mozga
pinjoli
biber u zrnu
mleveni biber
selen
rua
silphium
anis
đumbir
liquamen
jaja
maslinovo ulje

Priprema:
Očistiti utrobu praseta pa oprati sa sirćetrom i solju, a zatim sa vodom. Pomešati mleveno meso, tri, na kockice, naseckana svinjska mozga, izlupana sirova jaja, pinjole, biber u zrnu, mleveni biber, selen, silphium, anis, đumbir,rue, liquamen i maslinovo ulje, dobro izmešati i ubaciti u stomak praseta. Stomak zašiti ali u stomaku mora ostati malo slobodnog prostora zbog mogućeg pucanja u toku kuvanja.
Prase staviti u kazan ključale vode. S vremena na vreme stomak praseta probadati iglom da bi se smanjio pritisak zbog mogućeg pucanja.
Kada je kuvano do pola, prase izvaditi i ocediti i staviti da se dimi.
Nakon toga otvoriti stomak, sadržinu iz stomaka, koja predstavlja neki vid sosa ili priloga, izvadite i stavite da se hladi. Polu kuvano prase premazati liquamenom, vinom i uljem i staviti kraj vatre da se peče. Kada je prase pečeno iseći ga i poslužiti sa prilogom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Pinjoli su plodovi bora roda Pinus i već hiljadama godina koriste se u ishrani širom sveta. Potrebno je petnaestak godina da bi bor dostigao zrelost i imao puno šišarki. Drveće bora čuveno je po svojoj dugovečnosti pa je ubiranje pinjola sa jednog stabla moguće i do sto godina. Berba se obavlja ručno, a šišarke se suše na suncu, a potom iz njih vade semenke - pinjoli.

Pinjol (Pinus pinea) je zimzeleni četinar iz porodice borova (Pinus). Ime je vrsta dobila po nazivu za jestive semenke ovog bora. Druga imena ove vrste su pinija ili pinj. Pinjol je izrazito mediteranska vrsta. Od prirode raste u oblastima oko Sredozemnog mora, od Portugalije do Turske i Libana. Izuzetno se penje u planine, do oko 1000 metara nadmorske visine u zapadnom Sredozemlju, Severnoj Africi i na Kanarskim ostrvima.

Plodovi bora (uglavnom Pinus monophylia i Pinus edulis) sakupljali su se u Severnoj Americi još pre 10000 godina, dok ih u mediteranskom području (Pinus pinea) upotrebljavaju 2000 godina. U starom Rimu, od samlevenih pinjola, badema i sirćeta pripremala se jedna vrsta senfa. Pinjoli se upotrebljavaju kao začin u kobasicama, salatama, kolačima i drugim jelima. Budući da lako užegnu, čuvali su se u medu. Danas se konzumiraju uglavnom proprženi na teflonu, a svežinu mogu da zadrže do sedam dana zatvoreni u teglu i smešteni u frižider, dok u zamrzivaču upakovani u plastičnu kesu mogu da budu upotrebljivi čitav mesec. Još iz antičkih vremena poznata su njihova afrodizijačka svojstva, a zapisi o tome sačuvani su u rimskoj knjizi o zdravlju Tacuinum Sanitatis in Medicina, kao i arapskoj knjizi Mirisni vrt. Odlikuju se visokim sadržajem ulja i belančevina. Osim toga, sadrže obilje mikrominerala i vitamina: A, C, D, E, tiaminom, riboflavinom, nijacinom, a od minerala gvožđe železo, magnezijum, fosfor, cink i selen. Kao jedinica serviranja pinjola uzima se količina od 30 g. Energetska vrednost po jedinici serviranja iznosi oko 200 kcal.

Zbog višestruke koristi pinjol je vrlo cenjena vrsta na području celog Mediterana, a u nekim zemljama ubraja se među glavne privredne vrste, prvenstveno zbog proizvodnje semena koje se koristi u gastronomiji kao začin, ali i u medicini jer ima i lekovita svojstva. Koristi se kod regulacije krvnog pritiska, čira na želucu i kontrole telesne težine. Bogato je hranjivim materijama, antioksidansima (mineralima) i vlaknima. Najviše su zasupljene masti - 48%, visok je udeo proteina - 34%, dok najmanje ima ugljenih hidrata. Pinjoli su bogati kalijumom, fosforom i magnezijumom, a u manjim količinama ima i kalcijuma, gvožđa, mangana, cinka i bakra. Španija, kao najveći proizvođač, godišnje proizvede 6.250 t semena pinjola, što predstavlja 40-60% ukupne svetske proizvodnje. Seme pinjola je veoma cenjeno i njegova cena tako visoka da se uzgaja i u drugim delovima sveta. Zahvaljujući klimi vrlo sličnoj mediteranskoj, ova vrsta dobro uspeva, na primer, na Novom Zelandu. Osim semena lekoviti su i drugi delovi biljke. Orašasti plodovi sadrže velike količine masti, ali to ne znači da nisu dobri za zdravlje. Upravo suprotno, njihove masti uglavnom su nezasićene, zbog čega su korisne u prevenciji kardiovaskularnih bolesti i prilikom snižavanja LDL holesterola. Pinjoli se koriste kao lekovito sredstvo protiv uznemirenosti, tuberkuloze, kod poremećaja rada bubrega, mokraćne bešike…

Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad