Ovo je tradicionalno jelo koje se jede u zimske dane za doručak. Poslužuje
se sa lepinjom. Reč adas na persijskom (farsi) jeziku znači sočivo.
Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog
sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od
povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.
Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i
mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili
blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran,
zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin
cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin,
kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.
Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno
"hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava
visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer
stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.
Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.
Ova vrsta jela se brzo prpremala što je bilo veoma korisno za putnike,
trgovačke karavane i vojnike i pravilo se na sledeći način:
Sastojci:
500 g sočiva
1 l vode
1 kašičica soli
1 kašičica sušenog origana
Za preliv:
100 g maslaca
1 kašika šećera
1 kašika sušenog origana ili majorana
Priprema:
Sočivo kuvajte u vodi oko 30 minuta ili dok ne omekša. Dobro ga izgnječite.
Dodajte so i origano. Jelo stavite u posudu za posluživanje. Otopite maslac
i prelijte ga preko kuvanog sočiva, a zatim pospite šećerom i origanom ili
majoranom.
Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti
tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i
od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu
persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu
prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se
postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode
imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.
Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene
industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela
šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije
šećera iz šećerne trske.
Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je
preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku
p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao
kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.
Нема коментара:
Постави коментар