Antičko pivo: Kaš-u-sa-ka-kak - Pivo sa mentom

Ime ove vrste piva znači začinjeno pivo i nastalo je od sumerskog trosloga, kaš na sumerskom jeziku znači pivo, a reč u-sa znači začin, treća reč ka-kak označava vrstu začina koji je dodat u pivo, u ovom slučaju pretpotstavlja sa da je u pitanju menta, na akadskom se ovo pivo zvalo Šikaru-ninu, inače reč šikaru na akadskom znači pivo, a reč ninu označava mentu, na osnovu ovoga se izvodi pretpotstavka da reč ka-kak na sumerskom jeziku znači menta. Ime piva je zavisilo od vrste začina, tako se pominju piva pod nazivima kaš-u-sa-e-da-di, kaš-u-sa-e-du-di, kaš-u-sa-gu-la, kaš-u-sa-ka-gi-kak, kaš-u-sa-ku-an, kaš-u-sa-ku-an-mah, kaš-u-sa-šim-dug-a, kaš-u-sa-lal. Od začina koje su dodavali pivu najviše su bili zastupljeni korijander, sirup od urmi, menta, limun, đumbir i narandža. Reč koja označava pivo kaš je isto nastala od dvosloga, reč ka znači usta, a reč aš znači zadovoljstvo, uživanje ili želeti nešto.

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina. Vino i pivo su bili duboko ukorenjeni u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji.

Postoji legenda koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Po sumerskoj legendi, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.

Prvi pisani tragovi o pravljenju piva su ostali očuvani na glinenim tablicama i datiraju još od 6.000 godina p. n. e. i potiču od Sumera. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene. Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da ona daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.

Pivo se našlo i u prvom pisanom zakoniku na svetu - Hamurabijevom zakoniku (uklesanom klinastim pismom na stubu od crnog diurita (vrsta kamena vulkanskog porekla). Hamurabi, vavilonski kralj (1729 - 1686. g. p. n. e.) kaže:

Član 107.- Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni.

Član 108.- Ako ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, vara li na težini ili toči loše piće, treba biti pozvana na odgovornost i bačena u vodu. U pivnici žena može biti točiteljica, ali u pivnicu ne sme doći kao gošća. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali."

Član 109.- Ako zločinac u lancima bude odveden u pivnicu umesto u državno mesto, vlasnik kafane biće osuđen na smrt ako ga ne izruči pravdi.

Član 110.- Kada sveštenica koja ne prinosi u hramu otvori vrata kafane ili uđe u nju da popije pivo, ta žena će biti spaljena.

Član 111.- Ako je prodavac piva isporučio 60 GA (mera) piva na kredit, dobiće 50 GA pšenice u vreme žetve.

Zna se da je tada pivo bila jedna od svakidašnjih potreba da bi se ugasila žeđ, a i zbog njegove energetske vrednosti. Kopači kanala i muškarci zaposleni u polju dobijali su dnevno do pet litara piva, a žene koje su obavljale teže fizičke poslove dva do tri litra. Svaki Sumeranin imao je pravo, zavisno o socijalnom statusu i poslu koji je obavljao, na određeni dnevno sledovanje piva, radnik bi dobivao dve do tri litre piva dnevno. Pivom su bili darivani i ljudi koji bi naricali uz uzglavlje teško bolesnih ili preminulih.

Veruje se da je u drevnoj Mesopotamiji najstariji dokaz proizvodnje piva 6000 godina stara sumerska ploča prikazuje ljude koji piju piće preko slamke iz javne posude. 3900-godišnja sumerska pesma u čast Ninkasi, boginji zaštitnice piva, sadrži najstariji preživeli recept za pivo, opisujući proizvodnju piva od ječmenog hleba.

Ovaj tekst iz starog vavilonskog perioda oko 1800 g. p. n. e. je ili mitološka pesma ili pesma koja veliča pivo.

Himna Ninkasi

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Osnovao si svoj grad pored svetog jezera,

Završila je svoje velike zidove za tebe,

Ninkasi, koji je osnovao vaš grad pored svetog jezera,

Završila je zidove za tebe,

Tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ninkasi, tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ti si onaj koji rukuje testom sa velikom lopatom,

Mešanje u rupi, bappir sa slatkim aromama,

Ninkasi, ti si onaj koji se bavi testom sa velikom lopatom,

Mešanje u jamu, bappir sa medom,

Ti si onaj koji peče bappira u velikoj peći,

Stavlja u red gomile oljuštenih zrna,

Ninkasi, ti si onaj koji zaliva slad na zemlji,

Plemeniti psi drže daleko čak i moćnike,

Ti si onaj koji upija slad u ćupu,

Talasi rastu, talasi padaju.

Vi ste onaj koji širi kuvanu kašu na velikim trščanim prostirkama,

Svežina obuzima,

Ti si onaj koji sa obe ruke drži veliku slatku kantu,

Posuda za filtriranje, koja daje prijatan miris,

Pravilno postavite na veliku posudu za sakupljanje.

Ninkasi, ti si onaj koji izlije filtrirano pivo iz posude za sakupljanje,

Kao što su Tigar i Eufrat.

Ninkasi je drevna sumerska boginja piva. Njen otac je bio kralj Uruka, a njena majka je bila visoka sveštenica hrama Inanne, boginje rađanja. Ona je takođe jedna od osam dece koja su stvorena da bi zacelila jednu od osam rana koje Enki prima. Štaviše, ona je boginja alkohola. Ona je takođe nosila "gaziranu svežu vodu". Ona je boginja stvorena da zadovolji želju i zasiti srce. Pripremala bi piće svakodnevno.

Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom (slika gore).

Sumersko pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci za 2 litre piva:

1/2 šolje zrna ječma

1 izlomljeni pšenični bappir hleb

2 šolje meda

1 šolja sitno seckane sveže mente

2 l tople vode

Priprema:

1. dan: Potopite zrna ječma u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Procedite zrna ječma, stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše. Tako smo dobili slad (kod sumera se slad nazivao munu). Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno. Dobijenu količinu slada staviti u 2 l tople vode i kuvati na srednjoj temperaturi. Povremeno mešati jer slad može da padne na dno lonca i da zagori. Kada je slad skuvan treba ga procediti i ohladiti. Zrna se odstranjuju, a u proceđenu ohlađenu tečnost stavljamo izlomljeni slatki pšenični bappir hleb (kod sumera se ova mešavina hleba i slada zvala titab), mentu i jednu šolju meda. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 3 dana.

7 dan: U dobijenu tečnost dodajte preostali med, promešajte da se med rastopi, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je blago kiselkastog slatkastog ukusa.

Pivo se proizvodilo svakodnevno jer klimatski uslovi nisu dozvoljavali dugotrajno skladištenje. Konzumiranje piva i pijanstvo u Mesopotamiji nije smatrano porokom niti lošom osobinom. Iz sačuvanih recepata nepoznatog doktora, otkrivenih u ruševinama mesopotamskog grada Nipura, saznajemo da je pivo služilo i u medicinske svrhe. Jedan od načina primene piva bio je za ublažavanje žučnih i bubrežnih bolesti, napitak je pravljen od piva razređenog sa vodom. Protiv zubobolje koristila bi se smesa od piva, biljaka i ulja, a protiv kašlja koristilo bi se lekovito bilje, zatim gusta supa od svinjskog mesa i na kraju pivo s medom. Pivo su dobijale i porodilje kao okrepljujuće sredstvo. Hetiti pivo spominju za lečenje polne nemoći, na jednoj glinenoj pločici koja datira iz 13 veka p. n. e. nađenoj u gradu Hatuši je zapisano: "Ako muškarčeva snaga padne, uhvati mušku jarebicu, iščupaj joj krila, udavi je i pospi solju. Istuci je i izmešaj u prah zajedno s planinskom biljkom dadanu. Uspi mu u pivo i daj mu da pije i muškarcu će se vratiti polna moć."

Istorija piva se nastavlja kroz Egipćane, Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Dar-n - Supa ili pita od frankolina

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, način pripreme niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda su se koristili pečeni frankolini koji bi se prelili sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta i povrća koja bi se služila uz kuvanu ili pečeno meso frankolina ali po navedenim sastojcima sve sugeriše da je ovo bila pita od mesa frankolina.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta, a od živine izabrao frankolin koja je u to vreme bila zastupljena, kao delikates, na trpezama sumerskih vladara. U ostalom sam naziv recepta asocira na upotrebu ove vrste ptice jer Dar-n na sumerskom znači frankolin.

Inače frankolin (Francolinus pondicerianus) је vrsta ptice iz porodice Phasianidae, drugi naziv joj je siva jarebica.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXVI, recept broj 7:

Frankolin ili druga divlja perad, sirće, so, menta, voda, masnoća, cimet namočen u pivo, lišće gorušice, luk, praziluk, beli luk, griz, jogurt ili pavlaka, raženo brašno, salamura, maslac, kišk, pivo i med.

Supa
Sastojci:
2 frankolina (ili jedna divlja patka ili guska)
2 kašike sirćeta
2 kašike juneće masti
1 kašika suve mente, sitno seckano
2 kašičice soli
10 listova gorušice, sitno iseckano
2 l vode
1 kašika cimeta namočenog u pivo
2 glavice crnog luka, sitno seckano
2 praziluka, sitno seckano
2 kašike belog luka, sitno seckano
2 kašike griza
200 ml jogurta ili pavlake
200 g raženog brašna
200 ml salamure, ohlađeno
1/2 šolje maslaca
500 ml piva
1 kašika meda

Priprema:
Posolite frankoline iznutra i spolja mešavinom mente i soli i odložite ih. U posudi koja je dovoljno velika da stanu frankoline, zagrejte vodu, pivo i dodajte maslac, mast i sirće. Kada se zagreje, dodajte cimet i listove gorušice. Zatim u drugoj posudi pomešati crni luk, praziluk, beli luk i polako dodavati jogurt ili pavlaku. Kada voda prokuva, dodajte mešavinu povrća i jogurta i pustite da se kuva još 10 minuta.
Stavite frankoline u lonac i vratite na plamen. Kuvajte na srednjoj vatri dok ne proključa. Promešajte pa dodajte salamuru, griz i brašno i nastavite da kuvate na niskoj temperaturi. Kuvajte sve dok živina ne bude dovoljno mekana da se lako otkine parče mesa. Kada je gotovo izvadite frankoline i ostavite da se ohlade. Nastavite da kuvate supu na niskoj temperaturi dok se zapremina supe ne smanji za najmanje pola (kišk).
Frankoline poslužite uz supu ili meso sitno iseckajte i pomešajte sa supom. U drugoj varijanti pripreme ovog recepta uradite sledeće.





Kora

500 g raženog brašna
100 g juneće masti
250 ml piva
200 ml salamure, ohlađeno

Priprema:
Dok čekate da se frankolini ohlade, pomešajte brašno i mast, dodajte pivo i salamurenu vodu, mešajte dok se ne formira testo.
Kada zavrsite gnječenje testa, oblikujte ga u kuglu, a zatim podelite na dva dela za donje i gornje kore. Ostavite da testo odstoji.

Salamura se pravi od 600 ml vode i 50 g morske ili obične soli, dobro izmešati, staviti da slana voda prokuva i ostaviti da se ohladi i odstoji.

Pita

Sastojci:
listovi od 10 grančica mente
iseckano meso frankolina
2 kašičice soli
10 listova gorušice, sitno seckano
1 kašičica cimeta natopljenog u pivu
2 kašike belog luka, mleveno
2 glavice crnog luka, sitno seckano
2 praziluka, sitno iseckana
4 kašike juneće masti
1 kašika sirćeta
1 kašičica meda
1 kašika maslaca
200 ml jogurta ili pavlake

Priprema:
Uzmite jednu loptu od testa i razvaljajte je da bi formirali donju koru koja mora da bude par centimetara veća od posude za pečenje koju koristite. Posuda mora biti namašćena sa dve kašike masti. Donju koru napunite polovinom listova mente. Preko kore i mente stavite polovinu iseckanog mesa frankolina pomešanog sa polovinom seckanog crnog luka, praziluka, sirćetom i belog luka pa preko prelijte rastopljenim maslacom i medom. Pospite 1 kašičicu soli preko mesa i povrća, a zatim stavite sloj gorušice preko ovoga. Pospite cimet preko svega. Sada stavite preostalo meso pomešano s preostalim seckanim crnim lukom, prazilukom i belim lukom. Dodajte ostatak soli preko mešanog mesa i povrća. Na završni sloj dodajte ostatak mente. Razvaljajte oklagijom preostalo testo i stavite ga na vrh pite. Gurnite prstima gornju i donju koru čvrsto zajedno, da se što bolje spoje, i odrežite višak kore. Gornju koru premazati sa jogurtom pomešanog sa preostalom rastopljenom mašću i staviti pitu da se peče. Pitu poslužite sa supom (kišk) u kojoj se meso frankolina kuvalo.

Od vaših ličnih afiniteta i ukusa zavisi koju će te varijantu izabrati.
Prijatno i sretan put kroz kulinarstvo kroz vekove.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Bibad-mušen - Supa ili pita od patke

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, vrsta živine niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena živina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od povrća koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu živinu ali po navedenim sastojcima sve sugeriše da je ovo bila pita sa živinskim mesom.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta, a od živine izabrao divlju patku koja je u to vreme bile najzastupljenija na trpezama sumerskih vladara. U ostalom sam naziv recepta asocira na upotrebu divlje patke jer bibad-mušen na sumerskom znači patka.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXVI, recept broj 1:

Živina, voda, mleko, so, mast, cimet, zelene gorušice, vlašac, griz, praziluk, beli luk, brašno, salamura, pečene semenke mirođije, menta, lukovica divlje lale.

Supa

Sastojci:
1 divlja patka
2 l vode
1,5 l mleka
2 kašike juneće masti
10 listova gorušice, sitno iseckano
1 kašika suve mente
2 kašike belog luka sitno isečenog
5 vlašca, sitno iseckano
2 praziluka, sitno sečeno
2 kašike griza
1 lukovica divlje lale, sitno seckano
1 kašika ječmenog brašna
1 kašika pečenih semenki mirođije
200 ml salamure, ohlađeno
1 kašičica cimeta
2 kašičice soli

Priprema:
Posolite očišćenu patku iznutra i spolja i odložite je. U posudi koja je dovoljno velika da stane patka, zagrejte vodu i mleko, dodajte mast, cimet, zelenu gorušicu i mentu i promešajte. Kada prokuva dodajte vlašac, praziluk, lukovicu divlje lale i beli luk i pustite da se kuva još 10 minuta.
Stavite patku u lonac i vratite na plamen. Kuvajte na srednjoj vatri dok ne proključa. Promešajte pa dodajte seckano povrće zajedno sa salamurom, cimetom, grizom i brašnom i nastavite da kuvate na niskoj temperaturi. Kada je gotovo izvadite patku i ostavite da se ohladi. Nastavite da kuvate supu na niskoj temperaturi dok se zapremina supe ne smanji za najmanje pola.

Salamura se pravi od 600 ml vode i 50 g morske ili obične soli, dobro izmešati, staviti da slana voda prokuva i ostaviti da se ohladi i odstoji.

Patku poslužite uz supu ili je sitno iseckajte i pomešajte sa supom. U drugoj varijanti pripreme ovog recepta uradite sledeće.

Kora:

250 g ječmenog brašna
250 g pšeničnog brašna
1/2 šolje juneće masti
150 ml mleka
200 ml salamure, ohlađeno
pečene semenke mirođije

Priprema:
Dok čekate da se patka ohladi, pomešajte brašno i mast, dodajte mleko i salamurenu vodu, mešajte dok se ne formira testo.
Kada zavrsite gnječenje testa, oblikujte ga u kuglu, a zatim podelite na dva dela za donje i gornje kore. Dodajte oko polovine semenki mirođije u testo za gornju koru i dobro umesite. Ostavite da testo odstoji.

Salamura se pravi od 600 ml vode i 50 g morske ili obične soli, dobro izmešati, staviti da slana voda prokuva i ostaviti da se ohladi i odstoji.





Pita

Sastojci:
listovi od 10 grančica mente
iseckano meso od patke
2 kašičice soli
zelena gorušica, iseckana
1 kašičica cimeta
2 kašike belog luka, mleveno
10 vlašca
2 praziluka, sitno iseckana
1 lukovica divlje lale, sitno seckano
preostalo seme mirođije iz prvog dela
4 kašike juneće masti

Priprema:
Uzmite jednu loptu od testa (onu bez mirođije) i razvaljajte je da bi formirali donju koru koja mora da bude par centimetara veća od posude za pečenje koju koristite. Posuda mora biti namašćena. Donju koru napunite polovinom listova mente. Preko kore i mente stavite polovinu iseckanog pačijeg mesa pomešanog sa seckanim vlašcem, prazilukom, lukovicom divlje lale i belim lukom. Pospite 1 kašičicu soli preko pačetine i povrća, a zatim stavite sloj gorušice preko ovoga. Pospite cimet preko svega. Sada stavite preostalo pačije meso pomešano s preostalim seckanim vlašcem, prazilukom i belim lukom. Dodajte ostatak soli preko mešanog mesa i povrća. Na završni sloj dodajte ostatak mente i preostalo seme mirođije. Razvaljajte oklagijom testo sa pečenim semenom mirođije i stavite ga na vrh pite. Gurnite prstima gornju i donju koru čvrsto zajedno, da se što bolje spoje, i odrežite višak kore. Gornju koru premazati sa preostalom masti i staviti pitu da se peče. Pitu poslužite sa supom u kojoj se patka kuvala.

Od vaših ličnih afiniteta i ukusa zavisi koju će te varijantu izabrati.
Prijatno i sretan put kroz kulinarstvo kroz vekove.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mortaria - Salata za sve vrste jela

Originalni tekst:
Mortaria: mentam, rutam, coriandrum, feniculum, omnia viridia, ligusticum, piper, mel, liquamen. Si opus fuerit, acetum addes.

Prevod:
Mortaria: nana, rue, korijander, komorač, sveže zelene stvari, selen, biber, med, liquamen. Ako je potrebno, dodajte sirće.

Sastojci:
1 kašičica sveže nane, sitno iseckano
1 kašičica sveže rue, sitno iseckano
1 kašičica svežeg korijandera, sitno iseckano
1 kašičica svežeg komorača, sitno iseckano
1 kašičica svežeg selena, sitno iseckano
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica meda
3 kašičice liquamena
1 kašika vinskog sirćeta

Priprema:
Pomešati nanu, rue, korijander, komorač, selen i u posudi dobro samleti pa dodati biber, med i liquamen. Izmešati da se dobije neka vrsta paste. Na kraju dodati vinsko sirće i promešati. Salata treba da odstoji sat vremena pre serviranja. Poslužite sa hlebom.
Ova salata se koristila kao prilog uz svaku vrstu jela ili samo sa hlebom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Komorač (lat. Foeniculum vulgare) narodni nazivi: koromač, anason, divlja mirođija, janež, rezen, morač, anita, kopar slatki, slatki anis; aromatična je začinska biljka. Srodne vrste komoraču su anis, celer i kim.
Komorač je jedna od najstarijih poznatih lekovitih biljaka koju su koristili stari Egipćani, Rimljani i Grci. U antici i u azijskom prostoru, komorač je bio cenjen zbog svog ukusa sličnog anisu, kao i zbog lekovitih svojstava. Stari Rimljani su uživali jesti njegove listove, korenje i semenke u salatama i hlebu. Naročito su ga volele rimske dame koje su ga grickale radi njegovog diuretičkog svojstva i otapanja masnog tkiva oko struka. Legionari su komorač dodavali u jelo kako bi sačuvali dobro zdravlje i snagu. U Srednjem veku koristili su ga za rasterivanje kukaca. Verovalo se da plaši veštice, često su ga stavljali u ključanice da nikakvo zlo noću ne uđe u kuću.
Kao povrtlarska kultura posebno je raširen u Južnoj Evropi. Ova biljka potiče iz Sredozemlja i najviše joj odgovara topla, ali ne prevruća klima. Uzgaja se u Grčkoj, Turskoj, Italiji, južnoj Francuskoj i u severnoafričkim zemljama. Plod je posebno bogat eteričnim uljem, sadrži šećer i soli. Najčešće se koristi seme i ulje, a ređe koren i lišće. Upotrebljava se kao začin ili čaj protiv nadimanja i kao blago sredstvo protiv kašlja, kod dece i za smetnje u varenju kod odojčadi. U povrtarstvu je posebno uzgojena vrsta koja ima zadebljale početke stabljike koji formiraju oblik sličan glavici luka odmah iznad zemlje. Ta sočna zadebljanja upotrebljavaju se kao povrće u ishrani, ili obrađeno termički ili u salati. Listovi se takođe upotreblljavaju kao začin, a u tradicionalnoj kuhinji se koristi uz ribu. Komorač je dobar izvor vitamina C, koji je također snažan antioksidans i ima sposobnost neutralizacije štetnog delovanja slobodnih radikala u telu, koji mogu uzrokovati bol u zglobovima i rezultirati osteoartritisom i reumatoidnim artritisom. Svi delovi komorača, lukovica, stabljike i listovi, upotrebljavaju se u pripremi jela. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem u raznim mešanim i složenim salatama. Najbolje je ako ga poslužimo svežeg. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem, u raznim mešanim i složenim salatama: s avokadom i narandžama, artičokama i parmezanom, mandarinama i narom ili s pršutom i kruškama.





U narodnoj medicini se koristi kod očnih upala. U narodnoj medicini lekovitim delovima biljke smatra se koren i nadzemni deo biljke, lišće, koje se može skidati tokom celog leta. Komorač je jedno od najstarijih sredstava za slabe i slabokrvne žene. Upotreba ove biljke u službenoj i narodnoj medicini je višestruka. Koristi se samostalno ili kao dodatak čajnim mešavinama sličnog učinka. On se koristi kod raznih želučanih bolesti, spazma creva, a poboljšava i laktaciju. Čaj od lišća komorača smatra se odličnim sredstvom kod umora očiju. Eterično ulje se koristi za bronhitis i magareći kašalj. Smatra se da komorač produžava život i jača snagu.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ofellae aprogineo more - Svinjsko pečenje u medu

Originalni tekst:
Ofellae aprogineo more: ex oleo, liquamine condiuntur, et mittitur eis condimentum, cum coctae fuerint. Et super adicitur his, cum in foco sunt, conditura, et denuo bulliunt. piper tritum, condimentum, mel, liquamen, amulum, cum iam bulliunt. Et sine liquamine et oleo elixantur, coquuntur et sic piper perfunduntur. Mittis ius supra scriptum, et sic bulliunt.

Sastojci:
2 kg svinjskog mesa
2 kašičice mlevenog crnog bibera
2 kašičice selena, sitno seckano
1 kašičica mente, sitno seckano
1 kašičica mirođije, sitno seckano
1 kašičica semena kumina, mleveno
1 kašičica meda
4 kašičice liquamena
2 kašike pšeničnog skroba
100 ml maslinovog ulja

Priprema:
Marinada se pravi tako što se pomeša kašičica bibera, kašičica selena, nana, mirođija, kumin i 2 kašičice liquamena, dobro se pomeša i samelje da se dobije neka vrsta paste sa kojom će se komadi mesa premazati. U komade prasetine utrljati prvo so sa svih strana pa tek onda utrljati marinadu i postaviti tako da kožica bude na gore okrenuta. Ostaviti da se marinira 12 sati pre pečenja. Tako ćete kod pečenja postići fino hrskavu i začinjenu koricu.
Sos se sprema tako što se pomeša kašičica bibera, kašičica selena, maslinovo ulje, 2 kašičice liquamena i med. Dodati skrob i kuvati oko 10 minuta.
Komade mesa staviti u tepsiju sa malo vode tako da kožica bude na gore okrenuta i peći u prethodno zagrejanoj rerni na 250°C, a povremeno na 10 do 20 minuta izvaditi tepsiju i probušiti pečenje viljuškom na nekoliko mesta, kako zbog pregrevanja kožica ne bi pukla i kako bi masnoća koja se nalazi ispod kožice mogla da izađe i prelije površinu kožice.
Dužina trajanja zavisi od težine komada mesa i računa se 1 kg = 1 h pečenja + još 10 minuta kada se otklopi i pusti da se kožica jače zapeče. Ukoliko je prase starije onda se na početku i u nekoliko navrata tokom pečenja meso prelije svojom masnoćom kako bi kožica bila elastičnija i ukusnija.
Komadi svinjetine poslužite preliveno sosom i posuto biberom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apiciusa





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Sama reč med potiče od praindoevropskog medhu što se u staroslovenskom transkriptovalo kao медъ, u litvanskom medus, u engleskom mead (medovina), u sanskritu madhu, u grčkom μεθυ (Vino), a u staroirskom mid. Tako su nastali izrazi u ostalim indoevropskim jezicima, a ponekad je naziv dobijen sličnošću s nečim drugim (u germanskim jezicima označava nešto zlatnožuto) ili pak zamenom značenja.
Istorija meda je starija od istorije čoveka. Veruje se da su pčele, kao jedan od najstarijih oblika insekata iz neolitskog doba koji postoji i danas, prethodile ljudima na zemlji. Čovek se pojavio pre 50000 godina, a pčele pre 40 miliona. Arheološki artefakti ukazuju da je čovek 7000 godina pre nove ere uživao u medu iz saća. Pčelarstvo je najstariji zanat. Do meda se nikada nije lako dolazilo, pčele su uvek branile svoju imovinu i svoj dom. Na zidu jedne pećine u Aranskoj peščari u Valensiji (Španija) nastao je još u paleolitskom dobu (pre skoro 20.000 godina) crtež koji predstavlja dva "pčelara", koji se penju uz okomitu stenu. Jedan od njih je već došao do cilja i brani se od roja pčela, držeći posudu da u nju stavi saće s medom.U mlađem kamenom dobu (neolitu), kada su ljudi imali svoja naselja i običaje, obeležavali su stabla sa pčelama koja su nalazili u šumi kao svojinu, udarivši sekirom u drvo svoj znak. Smatralo se da pčele u obeleženom drvetu od tada imaju vlasnika i drugi ljudi ih nisu dirali. To je bio prvi korak ka pčelarenju. Prvi podaci o korišćenju meda javljaju se u sumerskim i vavilonskim tekstovima pisanim klinastim pismom. U početku se koristio kao obredno sredstvo u polivanju pragova kuća i žrtvenika. U mešavini sa vinom, med se koristio za polivanje klinova svetih građevina. Najstarija država stvorena je u Egiptu 3.200 godina pre nove ere. Amblem Gornjeg Egipta bio je lotosov cvet, a Donjeg – pčela. Na grobovima prve dinastije faraona redovno je slikana pčela. Izražavajući svoju pokornost faraonu, stanovnici su u pismenim molbama crtali pčelu kao znak svoje privrženosti. Organizovano pčelarstvo je započelo u Egiptu, a med je tamo bio vrlo cenjena namirnica koju nije mogao da priušti baš svako. Tome je doprinosila i činjenica da je imao svoju ulogu i u egipatskoj religiji. Između ostalog, med je predstavljao suze najvišeg egipatskog božanstva, boga sunca Ra. U grobnicama i na zidovima hramova i danas se vidi kako se dolazilo do meda. U velikom broju domaćinstava upotrebljavao se kao zaslađivač. Zbog svoje dragoceosti služio je i kao sredstvo plaćanja a verovalo se i da životinje hranjene medom predstavljaju poseban dar bogovima. Slike koje su otkrivene u Abukiru datiraju iz 2.500 godina p.n.e. Već tada je med korišćen za ishranu, a isto tako i u kozmetici i medicini. Propolis su stari Egipćani koristili za brže zarašćivanje rana i za balzamovanje posmrtnih ostataka faraona. Medeni kolači koji su se pekli u Egiptu davani su kao poklon za umirenje bogova. Arheolozi su otkrili 2000 godina stare posude sa medom u egipatskim grobnicama, a on je još uvek bio ukusan.
U Antičkoj Grčkoj med se najčešte koristio kao dar bogovima i dušama umrlih. Grci su smatrali da je Medovina, alhoholno piće sa medom, sveto piće Olimpa. I u Grčkoj je takođe med bio simbol božanskog pa su se tako “medenjaci” često pekli i prinosili kao žrtva bogovima. Med su koristili i sami takmičari na Olimpijskim igrama za brz oporavak organizma, a  prvu  knjigu o pčelama napisao je Aristotel. Grci su takođe nudili kolače sa medom svojim bogovima. Grčke knjige recepata su pune slatkiša i kolača od meda. Sirevi su mešani s njim kako bi bili ukusniji. I oni su shvatili da med nije samo važan kao hrana, već i kao lek za ozdravljenje. Istorija pokazuje da je med bio vodeći antibiotik pre proizvodnje penicilina, koji se koristio za otvorene rane i povrede. U istu svrhu se koristi i danas. Hipokrat je još u petom veku p.n.e. propisivao med i zdravim i bolesnim osobama. On navodi da med ima lekovita svojstva i da pomaže pri lečenju obolele kože, oboljenja grla, ublažava kašalj, leči od kijavice i od mnogih drugih bolesti. Nakon njegove smrti, nastavljaju se legende koje govore o roju pčela koje su živele u grobnici njegovog oca i proizvodile med koji je tada bio korišćen za lečenje bolesne dece, kada ništa drugo ne bi pomoglo. Sistematskim izučavanjem pčela bavio se i Aristotel, koji je u svom kapitalnom delu u deset tomova "Istorija životinja" – mnogo stranica posvetio pčeli. Homer, Aristotel i Pitagora dodaju da je med ključni sastojak za dobro opšte zdravlje. Oko 300. godine pre nove ere pčela je bila amblem korišćen na novčićima u Grčkoj u Efesu. Pčela je simbol grčke boginje Artemide. Stari Grci i Rimljani koristili su med i kao konzervans za dugotrajno čuvanje mesa u svežem stanju.





Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.
U srednjovekovnoj Evropi se med koristio najčešće za ishranu, pravljenje maltera i napitaka i kao lekovito sredstvo. U Nemačkoj je tokom 11. veka pivo zaslađivano medom, a nemački feudalci su svoj danak plaćali u pčelinjem vosku i medu. Stari Germani su ga smatrali razlogom besmrtnosti bogova, a u vreme Karla Velikog je doživio renesansu. Naime, tada je organizovano pčelarstvo dobilo na zamahu. Budući da je sve do sredine 19. veka šećer bio namirnica koju zbog visoke cene mnogi nisu mogli da priušte, med je vekovima bio glavni zaslađivač, a često se u tom svojstvu koristi i danas iako ima veliki uticaj i značaj u zdravoj ishrani. Pošto se za pčele mislilo da imaju posebne moći, često su korišćene kao amblem. Papa Urban VIII koristi pčelu kao svoj amblem. Na Napoleonovoj zastavi se nalazila pčela. U srednjevjekovnim arapskim kulturama, vizantijskom carstvu i srednjevjekovnoj evropi med je imao veoma važnu ulogu pogotovo kao najslađe jelo. Med se spominje i u Bibliji, Kuranu i u spisama mnogih grčkih pisaca.Vekovima je med deo mitova i legendi u kojima se pominje kao dar s neba. Nektar i hrana bogova su reči koje su korišćene u celom antičkom svetu da bi se opisao med. Kuran, sveta knjiga muslimana, preporučuje med kao zdravu hranu i odličnu medicinu. U 16 poglavlju Kurana ima deo o pčeli: "Iz njihovih utroba izlazi tekućina različitih  boja, koja je lek za ljude." Različite boje su se odnosile na vrste meda po bojama. Muhamed propoveda "Med je lek za sve bolesti". Med se pominje u drevnim tekstovima kao što su indijske Vede, jevrejska Tora, Biblija, Kuran, kineski Shi Jing. Širom sveta postoji mnogo zapisa o medu – iz Kine, Indije, nordijskih zemalja, Afrike, Egipta, Grčke, Španije, Izraela. Ima podataka da su španski konkvistadori oko 1600. godine pronašli kod domorodačkog stanovništva Meksika i Centralne Amerike razvijene postupke gajenja pčela radi dobijanja meda. Severnoamerički narodi nazivali su evropske pčele za muve belog čoveka.





Med je mešavine od preko 70 raznovrsnih sastojaka. Tačan sastav meda zavisi od mešavine cveća i bilja čiji nektar pčele skupljaju. Preko 80 % meda čine ugljeni hidrati. Najzastupljeniji su fruktoza i glukoza sa preko 60 %. Nešto manje od jedne petine je voda, koje najčešće ima oko 17 %, dok je saharoza (stoni šećer) zastupljena do 9 %. Količina vode u medu utiče na njegovu viskoznost, težinu i kristalizaciju. Ukoliko je procentualno voda zastupljenija, med će biti viskozniji, a kristalizacija će kasnije nastupiti. Voda je, u zavisno od vrste meda, zastupljena od 15% do 20%. Međutim zastupljenost vode menja se prilikom kristalizacije. U sastav meda ulazi i preko 20 kiselina procentualno zastupljene sa oko 0,50 %. Zastupljenost kiselina i njihova pH vrednost zavisi od vrsta bilja od kojih je med proizveden, ali i od geografskog lokaliteta. Zbog velike kocentracije hranljivih materija, med se koristi i u hranljive i u lekovite svrhe. Med je posebno bogat vitaminima B i E grupe, od kojih najviše ima riboflavina (oko 40 g u 100 meda).
Med je čisti proizvod u kome nema dodataka bilo koje druge supstance. Med je jedini proizvod koji nema rok trajanja. Pčele  za kilogram meda moraju da obiđu četiri miliona cvetova i prelete put četiri puta duži od obima planete Zemlje.
Stara izreka, koju neki neprovereno pripisuju Albertu Ajnštajnu, kaže da ako nestanu pčele, nestaće i ljudski rod.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Porcellum lacte pastum elixum calidum iure frigido crudo Apiciano - Kuvana prasetina u hladnom sosu Apiciana

Originalni tekst:

Porcellum lacte pastum elixum calidum iure frigido crudo Apiciano: adicies in mortarium piper, ligusticum, coriandri semen, mentam, rutam, fricabis, suffundes liquamen, adicies mel, vinum, et liquamine temperabis porcellum elixum ferventem sabano mundo siccatum perfundes et inferes.

Sastojci:

1 kg kuvane prasetine

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašičica mlevenog semena selena

1 kašika korijandera, sitno seckano

1 kašika mente, sitno seckano

1 kašika rue, sitno seckano

2 kašike liquamena

1 kašičica meda

300 ml crnog vina

Priprema:

Pomešajte biber, selen, korijander, nanu, rue, liquamen, med, vino, dobro izmešati. Kuvanu prasetinu osušiti i obrisati suvom krpom. Preliti sos i poslužiti.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius





Ovo je recept koji je ime dobio po piscu Apiciusu. Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio. Apicius je tokom svog života ( 42 g.p.n.e. - 37 g.n.e. ) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Minutal ex praecoquis - Dinstano svinjsko meso sa kajsijama

Originalni tekst:
Minutal ex praecoquis: adicies in caccabum oleum, liquamen, vinum, concides cepam ascaloniam aridam, spatulam porcinam coctam tessellatim concides. His omnibus coctis teres piper, cuminum, mentam siccam, anethum, suffundis mel, liquamen, passum, acetum modice, ius de suo sibi, temperabis, praecoqua enucleata mittis, facies ut ferveant, donec percoquantur. Tractam confringes, ex ea obligas. Piper aspargis et inferes.

Sastojci:
1 kg svinjskog mesa od buta
1 kašika liquamena
1/2 kg kajsija
2 glavice crnog luka, sitno seckano
250 ml belog vina
50 ml maslinovog ulja
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica mlevenog kima
1 kašika mente, sitno seckana
1 kašika mirođije, sitno seckano
1 kašika origana
1 kašičica meda
1 kašika vinskog sirćeta
2 kašičice pšeničnog skroba
so

Priprema:
Svinjsko meso iseći na krupnije kocke pa izdinstati na vrelom ulju zajedno sa lukom, vinom i liquamenom. Sitno iseći kajsije pa pomešati sa biberom, origanom, kimom, mirođijom, nanom, medom i sirćetom, dobro promešati pa dodati i pomešati sa mesom. Dinstati još 10 minuta. Rastvoriti u malo vode skrob i dodati u meso. Posolite i pobiberite.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Kajsija (lat. Prunus armeniaca, tur. kayısı), takođe poznata po imenu "marelica", je kontinentalna koštuničava voćka koja zajedno sa šljivama, bademima, breskvama, višnjama i trešnjama pripada rodu Prunus familije Rosaceae. Najbolje uspeva u oblastima sa blagom, mediteranskom klimom, usled čega se u takvim oblastima intenzivno komercijalno uzgaja. Hranljiva vrednost i sastav ploda menjaju se sušenjem ili termičkom obradom. U sastav ploda ulaze pojedini vitamini, kao i tanini. Jedinjenja poput pojedinih terpena (mircen, limonen, geraniol i dr.) i kiselina daju prijatnu aromu plodu. Najzastupljenija kiselina u plodovima kajsije je limunska kiselina. Sem ploda, i seme kajsije se koristi u prehrambenoj industriji, najčešće kao zamena za seme badema. Od ovog semena se spravlja italijanski liker amareto, kao i amareti biskviti. Ulje iz semena kajsije se ponegde upotrebljava kao jestivo ulje. Semena sadrže cijanogene glikozide, koji oslobađaju cijanid, usled čega su otrovna ako se upotrebljavaju u većim količinama. Danas, divlje (nedomestifikovane) jedinke kajsije rastu u veoma malim grupama u Kini, Kazahstanu, Kirgiziji i Uzbekistanu. Usled male brojnosti ovih populacija, vrsta Prunus armeniaca smatra se ugroženom.





Centar nastanka i prirodni areal ove vrste teško je definisati, usled rane domestifikacije (3 milenijum p. n. e.). Kajsije najverovatnije potiču iz predela srednje Azije i severoistočne Kine, iz oblasti u blizini ruske granice. Moguće je da prirodni areal vrste obuhvata i Korejsko poluostrvo i Japan. Kajsija, iako to njeno botaničko ime sugeriše, ne potiče iz Jermenije. U Jermeniju su kajsije stigle posle 3000 godina, šireći se duž Puta svile. Odatle su je Rimljani, oko 70. p. n. e., proširili po celoj Evropi. Kajsiju su preneli u Ameriku španski misionari.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter tubera - Kuvani tartufi sa medom i vinom

Originalni tekst:
Aliter tubera: piper, mentam, rutam, mel, oleum, vinum modicum. Calefacies et inferes.

Sastojci:
100 g tartufa
200 ml belog vina
1 kašičica bibera, grubo mleveni
1 kašičica mente, sitno seckano
1 kašičica rue, sitno seckano
1 kašičica meda
1 kašičica pšeničnog skroba
1 kašika maslinovog ulja

Priprema:
Oljuštiti tartufe pa ih skuvati, posoliti i ostaviti da se ohlade, nakon toga ih nabosti na štapić pa ih ispecite na roštilju. U šerpu stavite ulje, mentu, rue, vino, biber i med. Staviti da se kuva na manjoj temperaturi 15 minuta, a pred kraj dodati skroba da se sos zgusne. Skinuti tartufe sa štapića i preliti sosom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Tartufi ili gomoljače (tuber) su rod gljiva iz porodice Tuberaceae. To su ekonomski vrlo značajne gljive. Svoja plodišta najčešće razvijaju od 5 do 30 cm ispod zemlje. Izgledom podsećaju na krompir i imaju vrlo snažan i specifičan miris. Uglavnom narastu od veličine trešnje do veličine jabuke. Tartufi su vrlo cenjena vrsta podzemnih gljiva. Vade se uz pomoć svinja ili pasa dresiranim samo za tu namenu. Upravo zabog teške dostupnosti i nemogućnosti da se veštački uzgoji, tartuf je je veoma cenjena namirnica u gastronomiji. U gastronomskom svetu su poznati beli tartufi iz Albe, Pijemont, Italija. U Evropi se zadnjih godina pojavljuju kineski tartufi koji su znatno jeftiniji (i do 20 puta!), a mogu se raspoznati samo laboratorijskom pretragom. Proizvodi se i maslinovo ulje s aromom tartufa. Dve najznačajnije vrste tartufa su beli (Tuber magnatum) i crni (Tuber melanosporum). Beli tartuf se ubraja među najkvalitetnije te postiže najveću tržišnu cenu. Tartuf ima specifičan jak, prodoran miris sličan belomi luku i starom siru. Tartuf važi za veoma jak afrodizijak, što su nedavno dokazali i italijanski naučnici koji su potvrdili da tartuf sadrži feromone, hemijsku supstancu koja se nalazi u ljudskom telu, a koja podstiče seksualnu aktivnost.





Postoji hipoteza prisustva tartufa u ishrani kod Sumera i Jevreja, oko 1700-1600 pre nove ere. Najraniji zapisi pojavljuju se u delu Naturalis Historia, pisca i naučnika Plinija Starijeg (23 g p.n.e.-79 g.p.n.e.). Bila je jako cenjena za stolom Rimljana. Po legendi koju je zapisao Juvenal tartuf je nastao kao rezultat munje bačene od strane boga Jupitera u blizini hrasta. Kako je Jupiter bio poznat i po izvanrednim seksualnim aktivnostima, tartufima su uvek bila pripisivana afrodizijačka svojstva. Poreklo tartufa se povezivalo sa prirodnim fenomenima te su ljudi tada mislili da se oni stvaraju udaranjem gromova u toplo i vlažno tlo. Mislilo se da su možda čak i deca zemlje. Kasnije se smatralo da su tartufi prosto nekim čudom nabubreli korenovi biljaka. U srednjem veku su tartufi izuzetno malo korišćeni te nema mnogo zapisa o njima. Mada, zapisi Bartolomea Platine, papinog istoričara, govore o jednoj činjenici i danas dobro poznatoj - ženke svinja su nenadmašive u pronalaženju i iskopavanju tartufa ali pokazuju veliku tendenciju da ih odmah pojedu. Pravi pomak na tržištu tartufi doživljavaju tek u toku renesanse i modernog doba. Dugo čuvana tajna seljaka dospela je do tadašnjih kraljeva i dvoreva. Tokom početka 19. veka navodi se da su tartufi bili toliko skupi da su se pojavljivali retko i isključivo na večernjim trpezama sveta noblesa. Francuski botaničar Josef Piton de Tournefort prvi ih je podrobnije posmatrao i opisivao početkom 18. veka. Stotinjak godina kasnije tartufe su počeli naučno istraživati u Italiji (Karlo Vitadinin), te nešto kasnije u Francuskoj (braća Luis-Rene i Čarls Tulsan). Na meniju Bečkog kongresa prvi put su se službeno našli 1815. godine.


Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Lenticulam de castaneis - Kesten pire sa sočivom

Originalni tekst:
Lenticulam de castaneis: accipies caccabum novum, et castaneas purgatas diligenter mittis. Adicies aquam et nitrum modice, facies ut coquatur. Cum coquitur, mittis in mortario piper, cuminum, semen coriandri, mentam, rutam, laseris radicem, puleium, fricabis. Suffundis acetum, mel, liquamen, aceto temperabis, et super castaneas coctas refundis. Adicies oleum, facies ut ferveat. Cum bene ferbuerit, tudiclabis ut in mortario teres. Gustas, si quid deest, addes. cum in boletar miseris, addes oleum viridem.

Sastojci:
250 g kuvanog sočiva
150 g svežeg kestenja, nasečenih na polovine
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica kumina
1 kašičica semena korijandera, mleveno
1 kašičica mente, sitno seckano
1 kašičica rue, sitno seckano
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica pinjola, mleveno
20 ml vinskog sirćeta
1 kašičica meda
1 kašičica liquamena
3 kašike maslinovog ulja

Priprema:
Kestenje kuvati u blago slanoj vodi oko 45 minuta. Ostavite da se ohlade pa ih onda očistite i ispasirajte. Zatim dodajte sočivo i ostale začine, dobro promešajte sa ostalim sastojcima. Staviti da se kuva oko pedeset minuta uz povremeno mešanje.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.

Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.






Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.

Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter caroetas elixatas - Kuvana šargarepa

Originalni tekst:
Aliter: caroetas elixatas concisas in cuminato oleo modico coques et inferes. Cuminatum coliculorum facies.

Sastojci:
8 šargarepa, oljuštenih
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica sveže mente, sitno seckano
1 kašičica kumina, samleveno
1 kašičica bibera u zrnu, krupno mleveno
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika vinskog sirćeta
1/2 l vode u koju je dodata morska so

Priprema:
Dodati šargarepu, isečenu na kolutove u šerpu i preliti vodom u koju je dodata morska so, ulje i sirće. Pustite da proključa, smanjite temperaturu da se krčka i kuvati oko 15 minuta. U međuvremenu spremite pastu od selena, nane, kumina i bibera pa dodajte u posudu sa šargarepom i kuvajte na tihoj vatri još 15 minuta. Zatim servirati kao prilog uz školjke ili ribu.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.





Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Brassica cocta Diocletiano - Dioklecijanov kuvani kupus

Omiljeni obrok cara Dioklecijana po kome je ovo jelo dobilo ime.

Sastojci:
1 manja glavica kupusa, narezano na tanke i uzane rezance
1 manja glavica kelja
1 kašičica kumina, sitno seckano
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica mente, sitno seckano
1 kašičica rue, sitno seckano
1 kašičica korijandera, sitno seckano
200 ml liquamena
200 ml belog vina
100 ml maslinovog ulja
so

Priprema:
Kupus i kelj očistiti i narezati na tanke i uske rezance. Skuvati u slanoj vodi. Od ostalih sastojaka prirediti marinadu, dobro promešati sačekati jedno vreme da odstoji. Marinadom začiniti kupus i kelj dok je još toplo.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Messembria (Nesebar - Bugarska).





Gaj Aurelije Valerije Dioklecijan (lat. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) je bio rimski car. Rodom je iz Dalmacije (Diokleja, blizu Salone - današnjeg Solina, 22. decembra 244g. – Aspalathos, 3. decembra 313g.), a poreklom je iz seljačke porodice oslobođenika, rođen je pod imenom Dioklo, grč. Διοκλής. Na presto stupio 284. godine, abdicirao 305g. i umro 313g. Bio je rimski car koji je okončao period koji se danas u rimskoj istoriji naziva krizom 3. veka. Uzdigao se od običnog vojnika do vojnog zapovednika u Meziji, zapovednika carske telesne garde i senatora pa sve do konzula. Dioklecijanov vojnički talent je prepoznat i on za cara Aurelijana postaje general (Magister militum). S carem sudeluje u pohodima protiv Palmire i Egipta gde se odmetnuo Firmo. Za vladavine Proba postaje vojni zapovednik provincije Mezije (Srbija). Probov naslednik Kar postavlja Dioklesa za zapovednika careve konjičke telesne garde (Comes domesticorum equitum), a 283. godine Diokles je konzul. Kar je poginuo kada je njegov šator udario grom, 283. godine, po povratku iz uspešnog rata s Persijancima. Naslijeđuju ga njegovi sinovi, Numerijan na Istoku i Karin na Zapadu. Posle smrti Numerijana (u vreme dubokih ekonomskih, političkih i vojnih teškoća) vojnici su ga proglasili za cara 285. godine. Iduće godine imenovao je svog prijatelja Maksimijana avgust-om i suvladarom predavši mu na upravu zapadni deo carstva. Osiguravši granice države na Eufratu i u Siriji, uzeo je 293. sebi za suvladara i cezara Galerija kojeg je oženio svojom kćerkom Valerijom. Istovremeno je i Maksimijan za svog savladara i cezara proglasio Konstancija I Hlora. Dioklecijan se može smatrati pravim utemeljiteljem poznog carstva, mada je oblik vladavine koji je ustanovio – tetrarhija, tj. istovremena vladavina četiri osobe koje dele vlast – bio prolazan. Njegove su reforme, međutim, trajale duže. Vojne potrebe, a ne želja da se ustanovi neki unapred planirani sistem, zaslužne su za imenovanje Maksimijana za cezara, a kasnije za avgusta 286. godine, te imenovanje Konstancija i Galerija za cezare 293. godine. Tetrahija je bila kolegij careva koji se sastojao od dve grupe: na njegovom čelu su bila dva avgusta, stariji ljudi koji su donosili odluke, dok su ispod njih stajala dva mlađa cezara, koji su pre svega imali ulogu izvršne vlasti. Sva četvorica bila su međusobno u srodstvu, ili preko usinovljenja ili preko bračnih veza, i svi su bili Iliri koji su posle duge vojničke karijere došli do visokih komandnih položaja. Od njih, samo je Dioklecijan bio državnik. Jedinstvo carstva je očuvano, iako se na prvi pogled ne čini tako, jer nije bilo teritorijalne podele. Svaki je car dobio svoju vojsku i svoju oblast delovanja: Maksimijan – Italiju i Afriku; Konstancije – Galiju i Britaniju, Galerije – podunavske zemlje, Dioklecijan – istočne oblasti. Gotovo sve upravne odluke donosio je Dioklecijan, od koga su ostali dobili svoju vlast. On je donosio zakone, postavljao konzule i zadržavao primat. Posle 287. godine proglasio se srodnikom Jupitera, koga je smatrao svojim posebnim zaštitnikom. Dioklecijan i njegov cezar Galerije bili su Iovii ("koji potiču od Jupitera"), dok su Maksimijan i Konstancije bili Herculii, pokazujući tako da potiču od mitskog heroja Herkula. Ova "epifanija tetrarha" služila je da pokaže božansko zasnivanje vlasti. Ideološko pozivanje na dva tradicionalna rimska božanstva predstavljalo je raskid s orijentalizirajućim pokušajima Elagabala i Aurelijana. Mada je podjednako poštovao Mitru, Dioklecijan je želeo da predstavi sebe kao nastavljača Avgustove delatnosti. Sprovodeći deobu vlasti Dioklecijan je za cilj imao da izbegne uzurpacije, ili barem da ih brzo suzbije – kao pri pokušaju Karauzija, zapovednika vojske u Britaniji, koji je bio ubijen (293), kao i njegov naslednik Alekt (296), pošto se u Britaniju iskrcao Konstancije. Deifikacija carskog položaja, obeležena razrađenim ritualima, težila je da careve postavi iznad ostatka čovečanstva. Međutim, ona je još uvek bila potrebna da bi se izbegli eventualni konkurenti i da bi se tetrahiji obezbedio princip legitimnog i redovnog nasleđivanja prestola. Negde između 300. i 303. godine Dioklecijan je pronašao jedno originalno rešenje. Pošto su proslavili dvadesetu godišnjicu od stupanja na presto, dva avgusta su abdicirala (Maksimijan sasvim nevoljno), a istoga dana (1. maja 305) dva su cezara postala avgusti. Izabrana su dva nova cezara, Flavije Valerije Sever i Maksimin Daja, obojica prijatelji Galerija, čija je jaka ličnost dominirala nad Konstancijem. Odbijajući princip prirodnog nasleđivanja (i Maksimijan i Konstancije su imali odrasle sinove), Dioklecijan je mnogo rizikovao: apsolutna božanska monarhija, a takvo je uglavnom bilo uređenje koje je Dioklecijan zasnovao, nameće potrebu naslednog prenosa vlasti, a događaji koji su ubrzo usledili pokazali su da su i vojska i stanovništvo bili privrženi principu nasleđivanja prestola. Nakon abdikacije Dioklecijan se povukao u svoju palatu u Dalmaciji koju je dao sagraditi na području današnjeg Splita (danas poznata Dioklecijanova palata). Veliki su napori posvećeni jačanju granica, a limesi su bili opremljeni tvrđavama (castella) i malim utvrđenjima (burgi), naročito u Siriji. Snaga vojske je uvećana i sada je brojala 60 legija (ali s manjim brojem vojnika u svakoj), i svaka je pogranična provincija u principu dobila po dve legije, dopunjene pomoćnim trupama. Usvajajući jednu Galijenovu zamisao, Dioklecijan je stvorio zametak taktičke vojske koja naređenja prima direktno od cara i čini njegovu pratnju (comitatus). Vojskom je najčešće komandovao dux ili praepositus, a ne provincijski upravnik. Vojnici su se uglavmom regrutovali među sinovima vojnika i među varvarima koji su u vojsku stupali pojedinačno ili kao cela plemena. Pored toga, zemljoposednici su morali da obezbede ili regrute ili odgovarajuću sumu novca. Sve su ove reforme uvođene postepeno, tokom odbrambenih ratova čiji je uspeh pokazao efikasnost novog sistema. Konstancije je suzbio Karauzijev pokušaj uzurpacije i ogorčeno se borio protiv Alemana blizu Bazela; Maksimijan je prvo poveo hajku na bagaude (skupine odbeglih seljaka koji su se dali na pljačku) u Galiji, a zatim se borio protiv mavarskih plemena u Africi (296–298) i odneo pobedu u Kartagini. Na Dunavu su Dioklecijan, a zatim Galerije, pobedili Bastarne, Jazige i Karpe, preseljavajući ih u velikom broju u provincije. Na istoku se, međutim, otpor Persijanaca, pod vođstvom preduzimljivog Narzesa, priširio od Egipta do Armenije. Persijanci su podstakli i ustanak nomadskih plemena u južnom Egiptu i ustanak Saracena u sirijskoj pustinji, a takođe su koristili antirimsku propagandu koju su širili manihejci i Jevreji. Dioklecijan je uspeo da uguši ustanak u Egiptu, te je utvrdio njegov jug protiv nomada. Ali 297. godine Narzes, nastavljač Šapurovih ambicioznih planova, prenaglio je s ratom zauzimajući Armeniju, Ozroenu i deo Sirije. Pošto je isprva pretrpeo poraz, Galerije je izvojevao sjajnu pobedu nad Narzesom, i po miru sklopljenom u Nizibisu (298) armenski je presto ponovo zauzeo vladar zavisan od Rima, a carstvu je pripao i jedan deo gornje Mesopotamije koji se protezao čak i preko Tigrisa. Tako je bio osiguran mir za nekoliko narednih decenija.
Posle početnog perioda indiferentnosti prema hrišćanima, Dioklecijan je svoju vladavinu završio pokrećući protiv njih, 303. godine, poslednji i najžešći progon od svih prethodnih. Na to ga je nagovorio njegov cezar Galerije, i progon je na istoku trajao još celu jednu deceniju, pod Galerijem kao avgustom i pod drugim carevima.





U početku nije bilo tako. Njegova žena Priska i kćer Valerija su bile hršćanke. Dioklecijan je imao nedoumicu oko progona. Ako znamo da se Dioklecijan proglasio Gospodarom i bogom, što hršićani nisu priznavali (jer za njih postoji samo jedan Bog), jasniji nam je razlog sukoba. Stoga je Dioklecijan izdao Prvi edikt protiv hrišćana 303. godine, a zatim je izdano još nekoliko edikata. Uz njega se spominju i pogubljenja hrišćanskih kipara na Fruškoj Gori, koji su odbili da za cara naprave kipove paganskih božanstava, kao i pogubljenja četvorice carskih gardista koji se nisu htela odreći hršićanstva, a treba spomenuti i panonskog konjaničkog centuriona Georgija koji je tada također pogubljen. Možda je najveća ironija u svemu ovome to što je upravo najveći zagovornik progona hrišćana Galerije bio prvi car koji je neposredno pred svoju smrt 311.  godine izdao proglas o slobodi hrišćanskog verovanja. Kao i u ranijim progonima, inicijativa je potekla u samom središtu vlade: neki carevi, podjednako besni na hrišćane kao i mnogi obični građani, smatrali su svojom dužnošću da održe harmoniju s bogovima, pax deorum, koja je jedina omogućavala prosperitet carstva. Stoga su se Decije i Valerijan u pedesetim godinama 3. veka surovo razračunavali s hrišćanima, tražeći od njih da svoje odricanje od hrišćanstva dokažu prinošenjem žrtvi u lokalnim hramovima, a po prvi put su počeli da direktno diraju u sveštenstvo i crkvenu imovinu. Bilo je i takvih hrišćana koji su više voleli smrt, ali se većina pokoravala ili se sakrivala. Međutim, samo nekoliko meseci pošto je pokrenuo progon hrišćana, Decije je umro (251), a krvava je faza Valerijanovih napada takođe trajala samo nekoliko meseci (259/260). Njegov je sin Galijen izdao edikt kojim je proklamovao versku toleranciju, a Aurelijana je antiohijska crkva čak pozvala da arbitrira u jednom unutrašnjem sporu. Ratovi, reforme i povećanje broja činovnika bili su skupi, a inflacija je smanjila izvore države. Anona, koju je uveo Septimije Sever, pokazala se nesavršenom, pa ju je Dioklecijan sada reformisao kroz sistem nazvan iugatio-capitatio: od sada se zemljišni porez, koji su u naturi plaćali zemljoposednici, određivao procenom fiskalnih jedinica na osnovu veličine i kvaliteta zemljišta, vrste uzgajanih proizvoda, broja naseljenika i stoke, te količine opreme. Fiskalno procenjivanje svakog dela imovine, na osnovu iuga i capita (izmenljivi termini čija je upotreba varirala u odnosu na različite regije i periode) zahtevalo je sprovođenje cenzusa sličnih onima koje su se mnogo vremena ranije praktikovali u Egiptu. Svake godine vlada je određivala iznos poreza po fiskalnoj jedinici, a svakih 15 godina, počev od 312, porezi su bili preispitivani. Ovaj se komplikovani sistem nije sprovodio uniformno u svakoj regiji. Ipak, on je za posledicu imao bolji proračun izvora kojima je carstvo raspolagalo, kao i određeni napredak u fiskalnoj pravičnosti, čime su veliki zahtevi koje je postavljala vlast postali podnošljiviji. Pored toga, Dioklecijan je želeo da reorganizuje kovanje novca i da stabilizuje inflaciju. Stoga je kovao poboljšani srebrni novac i njegovu vrednost čvrsto vezao za vrednost zlata. Ipak, inflacija je krajem 3. veka ponovo uzela maha, pa je Dioklecijan doneo svoj "Edikt o cenama" (Edictum de pretiis rerum venalium), kojim je utvrdio najviše cene za namirnice, robu i usluge, koje se nisu smele prekoračiti pod pretnjom smrtne kazne. Ovaj je edikt ostao bez značajnijih posledica i slabo se primenjivao, ali su natpisi s fragmentima edikta veoma zanimljivi s ekonomske tačke gledišta. Evo nekih primera cena i nadnica:
Cipele – 60 do 150 denara
Vino - 8 do 70 denara
Kokoška – 60 denara
Sir - 20 denara
Maslac- 70 denara
Govedina – funta 8 denara
Svinjetina – funta 20 denara
Morska riba – funta 70 denara
Poljoprivredni radovi – 25 denara plus hrana
Tesar, stolar - 50 denara
Klesar - 60 denara
Kovač, pekar - 50 denara
Brodograditelj- 50 denara
Učitelj, po detetu – 50 do 200 denara
Advokat – 250 denara po tužbi
Šišanje, brijanje – 2 denara
Postoji legenda o tome kako je saznao da će postati car još dok je bio mladi oficir. U to vreme je služio na Rajni u području današnjeg Tongresa u Belgiji. Vojnici su bili smešteni po privatnim kućama gde bi dobili hranu i krevet, a za to su domaćinu platili određenu sumu novca. Za domaćina su Dioklecijan i njegov drug Maksimijan dobili krčmaricu po imenu Drijada (naziv Drijade inače označava šumske vile koje mogu uticati na sudbinu čoveka). Nakon večere koji im je spremila Drijada Diokles je izvadio novac da plati i dao tačno onu sumu koju je krčmarica tražila. Na to mu je ova odgovorila da mu ne bi ruka otpala da je dao koji novčić više. Diokles je na to rekao da će biti šire ruke kad postane car. Potom je Drijada rekla: "Dioklese, ne šalite se sa sudbinom, jer ćete zaista postati imperator, ali kad ubijete sudbonosnog vepra". Te je reči Diokles shvatio doslovno pa je stalno išao u lov na veprove nadajući se da će možda baš danas ubiti sudbonosnog vepra. Bilo je to 284. godine, kada se sa vojskom kretao iz Male Azije u Evropu. Prethodno je kod Ktesifona poginuo car Kar, kako se smatralo, ne bez učešća velikodostojnika Apera. Nasledili su ga sinovi Karin na Zapadu i Numerijan na Istoku. Ovaj drugi je pohitao u evropske provincije, ali je na putu ustanovljeno da je pod zagonetnim okolnostima ubijen i mrtav nošen u nosiljci. Usledila je pobuna vojnika koji su ubistvo pripisali Aperu i on je izveden pred vojni sud. Kako na latinskom reč aper znači vepar, Dioklecijan se setio starog proročanstva, pritrčao je Aperu i bez oklevanja ga ubio, pa je sam izabran za cara u Nikomediji u novembru 284. godine.





Car Dioklecijan abdicirao je 305. godine. Povukao se u svoju palatu i okrenuo se vrtlarstvu, a najdraže mu je bilo uzgajanje kupusa. Kada su mu u jednom trenutku ponudili da se vrati na vlast, izgovorio je legendarnu rečenicu: "Da vam je moguće videti u Saloni kupus, što sam ga svojom rukom zasadio, sigurno vam ne bi došlo na um, da to od mene tražite".
Umro je, a postoji teorija i da se ubio, u 81. godini života od straha da to ne učine njegovi neprijatelji. Još jedna legenda kaže da ga je dotukla vest o smrti žene i kćeri koje je za života zanemarivao i da je umro od žalosti za njima.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad