Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je
omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil
je takođe bio glavni izvor hrane.
Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju,
cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u
drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su
bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.
Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod
ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba
je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke
Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog
dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa
perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi
boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.
Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na
razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim
područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju.
Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada
se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva
društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari
Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili
imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog
zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci
Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz
čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili
harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki.
Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu,
jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u
Crvenome moru.
U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da
uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.
Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:
Sastojci:
1 kg kuvanih ili pečenih odrezaka jegulje
Za sos:
2 urme, sitno seckane
1 kašičica meda
1 kašika maslinovog ulja
1 kašičica senfa
Priprema:
Pomešajte sve sastojke i poslužite kao hladni sos za kuvanu ili pečenu
jegulju.
U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija
domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće
muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom,
ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje
hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno
od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra.
Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao
što su tučak, avan i sito.
Jegulja (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa
koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju
zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava
i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne
postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve
jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost.
Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u
crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog
okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove,
a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju
da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored
reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je
stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na
tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i
stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala,
u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do
jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste
vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer
ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i
tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se
izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da
se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more.
Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak
i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima
zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika.
Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U
zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli
vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa
muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili
peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za
hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se
reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve:
ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska
jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u
nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna
istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod
jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno
razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja.
Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima
nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje
se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj,
ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.
Нема коментара:
Постави коментар