Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.
Originalni tekst:
Hoc mense vinum scillite sic facimus. Scillam de montanis aut maritimis locis sub ortu canicularium lectam procul a sole siccamus. Ex hac in vini amfora unius librae mensuram mittimus, incisis tamen ante superfluis et abiectis foliis, quibus pars extrema vallatur.
Quidam velamina ipsa filo inserta suspendunt, ut vino infusa mergantur et non admixta fecibus post quadraginta dierum spatium serta, quae adpensa sunt, auferantur. Hoc vini genus tussi resistet, ventrem purgabit, flegma dissoluet, splenicis proderit, acumen praestabit oculorum, concitabit digestionis auxilia.
Prevod:
Morski luk ubrati na planini ili na obali koje je u hladovini, osušiti ga dalje od sunca. Odvajati po jednu libru (327,45g) i stavljati u amfore sa vinom, odbaciti lišće i iseći nepotrebno.
Neka visi i ne mešati talog četrdeset dana. Ovo je vino za sve vrste kašlja, pročišćava želudac, odbacuje sluz, čisti slezinu, pomaže oštrini oka, pomaže varenju.
Ovo se pravi u julu mesecu.
Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae
Morski luk (Scilla - urginea - maritima), sredozemna biljka iz porodice ljiljana (Liliaceae). Raste na peskovitoj morskoj obali. Ima bele cvetove u grozdastom cvatu. Velika podzemna lukovica ima miris crvenog luka, gorko-ljutog je ukusa, sadrži glikozid scillain. U sebi sadrži heterozid glikoscilarozid A, triozid, dva biozida, sedam monozida, scilarozid, koji je kardiotonik ali i opasan otrov za glodare. U sebi sadrži još i sluzi, ugljikohidrata sinistrina, otrovnog glikozida scilitoksina, scilarena Ai B, holina, limunske kiseline i kalcijum oksalat.
Njegovo ime Scilla grčkog je porekla i znači pokrenuti ili uznemiriti, a dodatak maritima (morski) mu daje odrednicu rasprostranjenosti, Carl Linneaus dodaje još i Urginea, po imenu alžirskog plemena Ben Urgin.
Egipćanima je bila vrlo važna lekovita biljka kojom su lečili vodene bolesti pa su joj podigli i hram. O morskom luku pisali su još i Pitagora, za lečenje morskih bolesti, Teofrast, Homer i Plinije. U antičkom dobu koristio se da bi se u njegovom svežem soku umakali vrhovi strela jer je u svežem obliku otrovan, za sve ostale namene koristio se isključivo u sušenom stanju. Arapi sade morski luk u blizini grobova da ih štiti od zlih duhova , a između polja ječma kao graničnik parcele, a Beduini kao sredstvo za deratizaciju.
Danas se koristi u medicini kod bolesti srca, bubrega, za izazivanje povraćanja, podstiče cirkulaciju, čisti creva, sprečava cirozu... Uzima se u vidu sušenog praha. Prašak od suve biljke uzima se dvaput dnevno, koliko stane na vrh noža. Deci se nesme davati. U akutnom stanju bolesti ne sme se uzimati.
Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар