Antičko vino: Violatium - Vino od ljubičica

Originalni tekst:
Similiter, ut supra, et de viola violatium facies, et eodem modo melle temperabis.

Sastojci:
1 l belog vina
50 g meda
sveže latice ljubičice
platnena vrećica od lana (ili pelena za bebe)

Priprema:
Pravljenje ove vrste vina traje 14 dana.
Stavite šaku latica ljubičice u platnenu vrećicu, dobro zavežite pa ih potopite u belo vino i držite tako narednih sedam dana. Nakon toga stare latice zamenite novim, svežim. Nakon ovih sedam dana uklonite platnenu vrećicu i procedite vino. Pre posluženja, dodati med.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Ljubičica (Viola) je rod dikotiledonih skrivenosemenica iz istoimene familije (Violaceae). Obuhvata oko 500 vrsta, uglavnom rasprostranjenih u severnim umerenim predelima Zemlje (Holarktik)(severna zemljina polulopta). Raste na čistinama, između grmlja, po senovitim mestima uz rubove šuma. Uzgaja se samo u vrtovima gde se veoma brzo rasprostranjuje. Mogu se naći i u veoma udaljenim mestima, kao što su Havaji, Australija i Andi u Južnoj Americi. Ljubičice su uglavnom višegodišnje zeljaste biljke, sa cvetovima zanimljive arhitekture i boja, usled čega se mnoge vrste uzgajaju kao ukrasne. Ime roda ukazuje na najčešću boju kruničnih listića cveta — ljubičastu. Vrste ljubičice obično imaju srcolike listove, a postoje vrste sa složenim, ili listovima drugog oblika. Veći broj vrsti Ljubičica su zeljaste biljke. Listovi su neizmenični. Cvetovi su zigomorfni; Čašica petolista, po cvetanju ne opada. Njeni listići su izduženo-lancetasti zašiljeni. Dva donja duža su od ostalih. Krunica sa pet slobodnih listića. Vršni listovi nešto veći od srednjih iste su boje, ali nešto tamniji bez dlačica u osnovi. Srednji pokrivaju vršne i pri dnu imaju dlačice. Donja latica obično drugačije boje od ostalih i nosi ostrugu. Prašnika pet, tučak sinkarpan iz tri karpele. Cvetanje ljubičice najčešće je u proleće i privlače mnoge insekte, uglavnom mrave. Boje cvetova su različite od ljubičaste (po imenu) preko raznih tonova plave, žute, pa čak i bele boje. Lekovito dejstvo: za lek se skupljaju listovi, cvetovi i koren. Svi delovi biljke suše se u hladu na prozračnom mestu. Ljubičica se koristi u lečenju astme, tuberkuloze, glavobolje, nadimanja, zapaljenja grla, raznovrsnih osipa, ospica, šarlaha, plućnog katara. Zbog umirujućeg delovanja, ljubičica se uspešno koristi i u lečenju histerije, hipohondrije, nervoznog lupanja srca povezanog s osećajem straha i teškim disanjem, kod nesanice, glavobolje.
Mirišljavi cvetići ljubičice, jedni su od vesnika proleća. Ljubičica je poreklom iz Evrope, ali se odavno raširila i u druge krajeve sveta. Zahvaljujući lepoti, mirisu i lekovitim moćima, bila je popularna još u antičkoj Grčkoj. Predstavljala je simbol drevne Atine, plodnosti i ljubavi, a starorimski lekari su predlagali da se oko glave nosi venac od ljubičica, kako bi se sprečile glavobolja i vrtoglavica.





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad