Antičko vino: Apsinthium Romanum - Gorko vino

Originalni tekst:
Apsinthium Romanum: apsinthium Romanum sic facies: conditi Camerini praeceptis, utique pro apsinthio cessante; in cuius vicem apsinthi Pontici purgati terendique uncias singulas et unam Thebaicam dabis, masticis et folii scripulos III, costi scripulos senos, croci scripulos III, vini eiusmodi sextarios XVIII. Carbones amaritudo non exigit.

Sastojci:
10 l vina
2,5 g lista pelina
1 urma, bez koštice
7 g lovorovog lista
3,5 g šafrana
3,5 g perli mastike

Priprema:
Pomešati sve sastojke, osim vina, dobro samleti da se dobije neka vrsta praha. Stavite u šerpu i dodajte jedan litar vina i ostavite da proključa. Kada se ohladi dodajte ostatak vina.
Rimljani su koristili ovo vino kako za piće tako i u medicinske svrhe. Ima gorak ukus.

Ovo piće je po ukusu veoma slično poznatom likeru Pelinkovcu koji se pravi u Srbiji.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Merne jedinice:
scripulum = 1,14 g, 3 scripulos = 3,42 g, 6 scripulos = 6,84 g
sextarius = 0,54 l, 18 sextarios = 9,72 l





Pelin (lat. Artemisia), je rod biljke iz porodice glavočika (Asteraceae) koji čini između 200 i 400 pojedinačnih vrsta. U prirodi vrste iz ovog roda rastu uglavnom u aridnim i semiaridnim područjima na obe hemisfere. Pelini najbolje rastu na suvom, sunčanom i hranjivim materijama siromašnom zemljištu. Neke od najpoznatijih vrsta ovog roda su divlji pelin (A. vulgaris), obični pelin (A. absinthium), estragon (A. dracunculus), beli pelin (Artemisia herba-alba) i drugi. Poznat je i pod nazivom Zelena vila. Pelin je poznat po gorkom ukusu i karakterističnom mirisu koji dobijaju od organskih jedinjenja terpenoida koje sadrže listovi ovih biljaka. Rod pelina čine višegodišnje zeljaste, polužbunaste i žbunaste biljke, a većina vrsta je poznata po svom gorkom ukusu koji dobijaju od terpenoida i laktona. Kod nekih pripadnika ovog roda listovi su dosta aromatični i imaju ekstremno gorak ukus, a neki su našli upotrebu u prehrambenoj industriji i u medicini. Estragon se tako koristi kao začinska biljka, a naročito je popularan kao začin u francuskoj kuhinji. Pelin je odličan lek za menstrualne bolove, od velike je pomoći devojkama i ženama kojima često izostaje menstruacija. Ne savetuje se ženama koje imaju preobilne menstruacije jer pelin pojačava krvarenje (zato se ne savetuje ljudima koji imaju čir na želudcu). Gorke supstance iz pelina stimulišu apetit. Čaj od ove biljke preporučuje se svima koji pate od nedostatka želudačne kiseline i hipoacidativnog gastritisa. Obični pelin se zbog svoje gorčine od davnina koristio kao sredstvo za borbu protiv buva, moljaca i drugih insekata, a danas se koristi za aromatizaciju alkoholnih pića poput vermuta, pelinkovca i apsinta.  Na Balkanskom poluostrvu proizvodi se liker pelinkovac sa intenzivnom aromom pelina i oko 35 % alkohola. Pelin je i glavni sastojak absinta, halucinogenog pića popularnog među boemima devetnaestog veka. Obožavaoci zelene vile bili su Bodler i Tuluz Lotrek. Prema savetima fitoterapeuta nikada se pelin ne sme kuvati, nego samo treba preliti kipućom vodom.
Latinsko ime (Artemisia absinthium) pelin je dobio po grčkoj boginji Artemidi za koju se veruje da je baš sa njom olakšavala ženama porođaj ili od legendarne vladarke i botaničarke iz Karije Artemizije II (umrla verovatno 350. godine pre nove ere). Grci su veoma poštovali pelin. Olimpijskim pobednicima ukazivana je posebna čast da piju vino u koje je potpoljen pelin, simbol zdravlja i vitalnosti. Rimljani su pelin osim za zdravstvenu upotrebu stavljali i u sandale, jer su verovali da on čuva i neguje stopala. Naučnu sistematizaciju roda uradio je Karl fon Line 1753. godine.





Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola (oleorezina) dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika. Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Reč mastika potiče od grčke reči koja znači "žvakati, škrgutati zubima". Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Najstariji podatak o mastici potiče od Herodota, grčkog istoričara iz V veka p.n.e. Drugi drevni pisci i lekari - uključujući i Apolodora, Dioskorida, Teofrasta i Hipokrata - spominjali su korišćenje mastike u medicinske svrhe. Premda mastikovo drveće raste duž mediteranske obale još od otprilike 500.g. p.n.e., mastika se proizvodi skoro isključivo na Khiosu. Drevni egipatski lekari su koristili mastiku u lečenju različitih oboljenja, uključujući i dijareju i artritis. Takođe su je koristili kao i tamjan za mumificiranje. Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad