V vek p. n. e.
Ovo vino se osim za piće koristilo i u medicinske svrhe.
Hipokrat je ovo vino smatrao garantom dobrog zdravlja. Napitak poznat pod nazivom Hipokratovo vino pripremao se uz dodatak biljaka pelina i jasenka. Rimljani su od Grka preuzeli napitak i obogatili ga dodajući mu listiće lovora i šafrana. Hipokratovo vino je verovatno bila polazna osnova za Apsinthum Romanum, rimsko desertno piće sa aromom pelina (slično domaćem Pelinkovcu ili Gorkom listu).
Sastojci:
10 l belog vina
2,5 g lista pelina
2,5 g listova jasenka
Pomešati sve sastojke, osim vina, dobro samleti da se dobije neka vrsta praha. Stavite u šerpu i dodajte jedan litar vina i ostavite da proključa. Kada se ohladi dodajte ostatak vina. Vino ima blago gorak ukus.
Pelin (lat. Artemisia), je rod biljke iz porodice glavočika (Asteraceae) koji čini između 200 i 400 pojedinačnih vrsta. U prirodi vrste iz ovog roda rastu uglavnom u aridnim i semiaridnim područjima na obe hemisfere. Pelini najbolje rastu na suvom, sunčanom i hranjivim materijama siromašnom zemljištu. Neke od najpoznatijih vrsta ovog roda su divlji pelin (A. vulgaris), obični pelin (A. absinthium), estragon (A. dracunculus), beli pelin (Artemisia herba-alba) i drugi. Poznat je i pod nazivom Zelena vila. Pelin je poznat po gorkom ukusu i karakterističnom mirisu koji dobijaju od organskih jedinjenja terpenoida koje sadrže listovi ovih biljaka. Rod pelina čine višegodišnje zeljaste, polužbunaste i žbunaste biljke, a većina vrsta je poznata po svom gorkom ukusu koji dobijaju od terpenoida i laktona. Kod nekih pripadnika ovog roda listovi su dosta aromatični i imaju ekstremno gorak ukus, a neki su našli upotrebu u prehrambenoj industriji i u medicini. Estragon se tako koristi kao začinska biljka, a naročito je popularan kao začin u francuskoj kuhinji. Pelin je odličan lek za menstrualne bolove, od velike je pomoći devojkama i ženama kojima često izostaje menstruacija. Ne savetuje se ženama koje imaju preobilne menstruacije jer pelin pojačava krvarenje (zato se ne savetuje ljudima koji imaju čir na želudcu). Gorke supstance iz pelina stimulišu apetit. Čaj od ove biljke preporučuje se svima koji pate od nedostatka želudačne kiseline i hipoacidativnog gastritisa. Obični pelin se zbog svoje gorčine od davnina koristio kao sredstvo za borbu protiv buva, moljaca i drugih insekata, a danas se koristi za aromatizaciju alkoholnih pića poput vermuta, pelinkovca i apsinta. Na Balkanskom poluostrvu proizvodi se liker pelinkovac sa intenzivnom aromom pelina i oko 35 % alkohola. Pelin je i glavni sastojak absinta, halucinogenog pića popularnog među boemima devetnaestog veka. Obožavaoci zelene vile bili su Bodler i Tuluz Lotrek. Prema savetima fitoterapeuta nikada se pelin ne sme kuvati, nego samo treba preliti kipućom vodom.
Latinsko ime (Artemisia absinthium) pelin je dobio po grčkoj boginji Artemidi za koju se veruje da je baš sa njom olakšavala ženama porođaj ili od legendarne vladarke i botaničarke iz Karije Artemizije II (umrla verovatno 350. godine pre nove ere). Grci su veoma poštovali pelin. Olimpijskim pobednicima ukazivana je posebna čast da piju vino u koje je potpoljen pelin, simbol zdravlja i vitalnosti. Rimljani su pelin osim za zdravstvenu upotrebu stavljali i u sandale, jer su verovali da on čuva i neguje stopala. Naučnu sistematizaciju roda uradio je Karl fon Line 1753. godine.
Jasenak (Dictamnus albus) je višegodišnja mirišljava biljka sa cvetom sličnim jasenu iz porodice Rutaceae, rasprostranjena u južnom delu Evrope, i mediteranskom delu Afrike i Azije. Česta je u jugoistočnom delu Srbije. Latinski naziv biljke potiče od grčke reči Dikte- ime brda na Kritu i thamnos- žbun. Izuzetno retka lekovita biljka jasenak u srpskom verovanju ima mitska obeležja. Veruje se da su njome lečile vile, a ime je dobila zbog listova sličnih jasenovim. Luči eterično ulje koje u dodiru sa suvim vazduhom može da se zapali, pa se na jasenku noću često vide plamičci. Zbog ovog fenomena, u našem narodu je vladalo verovanje da ga koriste vile i bolesne su ostavljali da prenoće na mestima gde raste, takođe je narod verovao da mu vila otkida vrh u noći uoči Spasovdana i da će ga vila odneti u slučaju da se uzbere i ostavi. Ulje se nalazi u listovima i cvetovima, kada se protrljaju među prstima, oslobađaju miris sličan limunu. Ova biljka je nekada u izobilju cvetala u okolini Beograda, Smedereva, Niša, a danas samo uporni mogu da je pronađu. Uspeva na suvim i sunčanim mestima, kamenjarima, čistinama i među žbunjem. Cveta u maju, od Đurđevdana do Spasovdana.
U narodnoj medicini se uglavnom priprema kao čaj, a delovi biljke se sakupljaju u različitim periodima godine, u proleće lišće i koren, u jesen koren i plod kada sazri. Kada se koren iskopa i dobro očisti, suši se u hladu. Deblji primerci se uzdužno iseku. Kod sakupljača lekovitih delova jasenka može da se javi crvenilo na koži, bol i plikovi, pa bi trebalo biti oprezan. Najvažniji lekoviti sastojci jasenka su alkaloidi, gorke materije, antocijani i flavonski glikozidi. U većim količinama sadrži i fenolkarbonsku kiselinu, trigonelin, holin, saponine, šećer i materiju sličnu vosku. U tradicionalnoj medicini preparati od "viline biljke" se koriste za regulisanje mesečnog ciklusa, zaustavljanje krvarenja i kao diuretik. Preporučuju se za varenje, kod smanjenog lučenja želudačnih sokova. Ipak, sa upotrebom jasenka ne sme se preterivati zbog sastojka diktamina, koji može da štetno utiče na srce.
Hipokrat sa Kosa (grč. Ἱπποκράτης ὁ Κῷος; Kos, 460. p. n. e. — Larisa, 370. p. n. e.), poznat i kao Hipokrat II, bio je starogrčki lekar iz Periklovog doba, a smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti u istoriji medicine. Često se naziva ocem medicine u znak priznanja za njegov doprinos medicini kao osnivača Hipokratove medicinske škole. Ova intelektualna škola izvršila je revoluciju medicine u antičkoj Grčkoj, uspostavljajući je kao disciplinu koja se razlikuje od drugih oblasti sa kojima je tradicionalno bila povezana (teurgija i filozofija), uspostavljanjem medicine kao profesije.
Hipokrat je prikazan kao uzor antičkog lekara, on je postavio temelje za racionalan pristup medicini, a pripisuje mu se i sastavljanje Hipokratove zakletve, koja se još uvek i dan-danas koristi. Vrednost ove zakletve je, što se u njoj Hipokrat oslobodio religije, nametanjem kulta čoveka i uvođenjem naučnog principa posmatranja čoveka i prirode. Suština tih hipokratovih zahteva je da lekari treba da poseduju: znanje i etičko ponašanje, da nisu lakomi za novac, da su povučeni, krotki i dostojanstveni, da neprstano stiču životne mudrosti i da razumno govore, da su u stanju da se čuvaju mana, praznoverice i da znaju koga je nužno lečiti besplatno. Veoma je zaslužan za veliki napredak sistemskog istraživanja kliničke medicine, sakupljanju medicinskog znanja iz prethodnih škola i propisivanju praksi apotekama kroz Hipokratov korpus i ostale radove. Bio je prvi koji kategorizuje bolesti kao akutne, hronične, endemične i epidemijalne i koristi termine kao što su, pogoršanje, recidiv, rezolucije, kriza, paroksizma, vrhunac, i oporavak. Za Hipokrata je bolest prirodna pojava koja može imati samo prirodne uzroke. Ti uzroci mogu biti raznovrsni: klimatski faktori, smetnje ishrane, nezdrava voda, hladnoća, i svi oni izazivaju u organizmu određene promene koje nazivamo bolest.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар