Antičko vino: Myrtitis alia confectio apud Graecos - Grčko vino od mirte

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Graeci item myrtite sic praecipiunt temperari. Myrti bacas maturas in umbra siccatas et postea tusas, uncias octo mittes in linteo et suspendes in vino et uas cooperies ac oblines: et cum plurimis diebus sic fuerit, auferes et uteris. Aliqui myrtae bacas sine pluvia collectas maturas ex locis siccioribus calcant uel exprimunt et vino miscent octo cotularum mensuram per amforam vini. Quod vinum medicinae quoque proderit, ubi stypticis est utendum. Stomachum solidare titubantem solet, reiectiones sanguinis inhibere, fluorem ventris astringere, limum dysintericae passionis medicabiliter asperare.

Prevod:
Ovo je recept za grčko mirta vino. Ubrati zrele bobice mirte i sušiti ih u hladu, osam unci (218,32g) bobica mirte umotati u platno ili peškir pa ubaciti u vino, posudu zapečatiti. Nakon nekoliko dana vino možemo koristiti. Mirta bobice se skupljaju zrele kada nema kiše i kada je zemlja suva, meša se po 8 šolja na amforu vina. Ovo lekovito vino služi kao stipsa za akne. Smiruje stomačne tegobe, zaustavlja krvarenje, sprečava pojavu akni, efikasno leči dizenteriju.

Ovo se pravi u februaru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Mirta (lat. Myrtus communis) je ime za više vrsta zimzelenih grmolikih biljaka iz porodice Myrtaceae. Mirte su tipična biljka mediteranske makije. Plod je prošaran brojnim purpurno-crnim bobičastim bobicama. Eterično ulje - mirtol kojeg ima dosta po svim delovima biljke, nekad je bilo na ceni kao antiseptik i tonik. U lekovite svrhe koriste se listovi i plodovi mirte. Mirta sadrži eterično ulje, tanine, gorke stvari, smolu i organske kiseline. Veća količina tih stvari posebno je sadržana u bobicama mirte. Preporučuje se žvakati sveže zrele bobice za pospešivanje apetita i poboljšanje metabolizma, jer njihov sok blagotvorno deluje na želudac i creva. Danas sušene bobice imaju praktičniju primenu u kulinarstvu kao i listovi mirte, pa se mogu dodavati raznim mesnim umacima. Ako se drvo mirte koristi za roštilj, poboljšat će se ukus mesnim jelima sa roštilja. Mogu se ostaviti u sirćetu ili maslinovom ulju, pa se koristiti kod začinjanja raznih salata i jela. Danas se bobice mirte najčešće skupljaju da bi se od njih pravio liker, koji se dobiva potapanjem zrelih bobica u rakiji lozovači. Osim likera može se praviti i gusti sirup za sok. Bobice su se, u doba gladi, sušile i mlele te upotrebljavale kao zamena za brašno. Sušene, mlevene bobice služe su kao zamena za biber, a cele se stavljaju kao začin umacima. Listovi, također, služe kao začin koji mesnim jelima daje posebam ukus.
U antičkim vremenima smatrali su je svetom biljkom, odmah uz lovor, Grci i Rimljani, su je držali kao simbol boginje ljubavi Afrodite (Venere kod Rimljana), i od njenih su grana i listova pleli vence i druge ukrase. Mirta nosi simboliku ljubavi, lepote i čistoće, mlade devojke odabirale bi je za svoje venčane vence i bukete. Nakon venčanja grančice mirte su se zasađivale u vrtu mladenaca da im osiguraju mir i ljubav. Venac od mirte davao se prvacima ljubavne lirike, ali i vojskovođama koji su uspevali izvojevati pobedu bez prolivanja krvi. Stari Grci su je stavljali u grobove svojih najmilijih verujući kako će im to osigurati sreću u zagrobnom životu ali su Grci poznavali i antiseptička svojstva mirte. Dioskorid je preporučivao ekstrakt pripreman sa lišćem mirte u vinu, posebno kod infekcija pluća i bešike. Jevreji su je uvrstili među četiri svete biljke. Procvala grančica mirte u hršćanstvu je bila simbol nevinosti, ljubavi i vernosti, a također i prijateljstva, mira i oprosta. Jedna legenda kaže da mirta neće niknuti ako je ne zasadi ženska ruka.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad