Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti.
Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva pa čak i faraoni. Veoma
je jednostavna za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi
koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama
po veoma niskoj ceni razmene žita ili piva jer u to vreme novac kao platežno
sredstvo nije postojao, sve se kupovalo ili prodavalo robnom razmenom.
Ovaj slatkiš je jedna je od najstarijih poznatih poslastica, prvi put se
datira oko 2000-te godine p. n. e. Ovi kolačići su pravljeni od korena
belog sleza, meda i oraha. Koren belog sleza je bogat skrobom koji se
ekstrahtuje kada se koren zagreje. Pastu koja bi se dobijala kuvanjem korena
belog sleza mešali su sa medom, orasima i aromatičnim biljem lavandom ili
nanom. Na taj način su dobijali aromatične i slatke poslastice.
Ovaj slatkiš je uz ukus imao i svoju terapijsku stranu. Zbog velike količine
sluzi koje je uz skrob koren belog sleza ispuštao, kolačići su se koristili
kao laksativ. Inače koren belog sleza se u to vreme koristio i kao štapić za
žvakanje prilikom nicanja mlečnih zuba kod beba.
Kolač ili kolačići od belog sleza su se pravili na sledeći način:
Sastojci:
4 kašike korena svežeg belog sleza
4 kašike meda
4 kašike sitno seckanih oraha
4 kašike sitno seckane sveže nane
Priprema:
Prokuvajte korenje belog sleza u pola litre vode, a zatim ih procedite. Dok
je korenje još vruće ispasirajte ih da bi dobili pastu pa u pastu dodajte
nanu, med i orahe i dobro umešati da se smesa sjedini. Izlijte smesu na pleh
ili u kalup i prekrijte krpom. Rukama ujednačite debljinu smese.
Kada se ohladi isecite kolač na kockice.
Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka
iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz
zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se
raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje
Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u
medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise,
Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše
rečni nanos, koji je povremeno poplavljen. Beli slez sadrži oko 30 %
pektina, 20 % supstanca sluzi, tanine, sluz, vitamin C, karoten, eterično
ulje, mineralne soli. Cvet belog sleza sadrži pigment malvidin. Koren biljke
sadrži veliku količinu sluzi, do 35 % asparagin, beain, skrob, masti i
minerlane supstance.
Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287.
pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid,
koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje
uputstva o upotrebi belog sleza. Beli slez su koristili tadašnji sportisti
i gladijatori. Starogrčki naučnik Plinije je preporučivao biljku kod
bolova u zglobovima nakon fizičkog opterećenja.
Avicena je poreporučivao za pijenje napitak od biljke kod kašlja i težnih
bolesti. Vitezovi u srednjem veku su lečili svoje rane sa cvetovima belog
sleza poparenim u vodu i med. Napitak je bio poznat i kao devičanska koža,
zato što su ljudi verovali da regeneriše rane i smanjuje bolove. Karlo
Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora
gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.
Među lekovitim čajevima, slez ima posebno mesto u kućnoj apoteci, jer se
od davnina koristi za odbranu od različitih bolesti. Odličan je borac
protiv virusa i prehlada, olakšava iskašljavanje, ublažava simptome astme
i jača imunitet.
Нема коментара:
Постави коментар