Interesantne stvari o Fenikiji

- Fenikija je bila sastavljena od nezavisnih gradova-država smeštenih duž obale Sredozemnog mora koja se proteže kroz sadašnju Siriju, Liban i severni Izrael.

- Glavni gradovi su bili Tir, Sidon, Biblos u Libanu i Arvad u Siriji. Svi su bili nezavisni, rivalski gradovi i za razliku od susednih država, Fenikija je predstavljala konfederaciju pomorskih trgovačkih naselja, a ne definisanu jedinstvenu državu.

- Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira.

-Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi Φοίνικες, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Po četvrtoj verziji ime Fenikija ima egipatsko poreklo od reči Fenneha ili Fenehu, što znači brodograditelji. U semitskim izvorima ne postoji poseban naziv za Fenikiju i Feničane. Ime Kinakhhi ili, prema grčkom tekstu Biblije, Kanaan, koje neki istoričari objašnjavaju kao "zemlju ljubičaste boje", ima mnogo šire značenje, jer uključuje i Palestinu i delimično Siriju.

- Feničani su po jednoj teoriji narod Slovena-Anta koji se tu naselio, a po drugoj teoriji su pripadnici semitskog naroda, DNK-a skeleta Feničana pokazuje evropsko poreklo, 2.500 godina star skelet daje dokaz migracije što ide u prilog prvoj teoriji porekla Feničana. Neke teorije kažu da su oni direktni potomci Hanaanaca (Hananci), koji su naseljavali ovo područje pre njih. Neki drevni zapisi govore da su došli s Indijskog okeana. Herodot je tvrdio u nekim svojim spisima da su feničani narod koji govori semitskim jezikom i da su oko 2750 g. p. n. e. stvorili svoje prve gradove. Neke moderne teorije govore da su oni potomci afroazijskih Poenita, mornara koji su doplovili s Nila i Crvenog mora, a potiču iz južnih područja Jemena ili Eritreje.

- O Feničanima je prvi pričao Homer. Po njegovom kazivanju od kraja 2. pa do ranog 1. milenijuma pre nove ere, Feničani su se bavili pomorskom trgovinom, a istovremeno su osnivali naselja širom Mediterana (najznačajnija od njih je Kartagina).

- Fenikija je izrasla u veliku civilizaciju bez upuštanja u rat, rasla je trgovinom, postavljanjem trgovačkih stanica i gradnjom primorskih gradova, a ne osvajanjem.

- Feničanskim društvom upravljale su nasledne monarhije u kojima je kralj također preuzeo svešteničke funkcije, njegova moć nije bila apsolutna, jer ju je delio sa većem starešina.

- Ispod monarha su bili su plemići, koji su pripadali osnivačkim porodicama grada. Obično su zauzimali važne administrativne položaje, a mnogi od njih su bili u vlasništvu komercijalnih kompanija. Trgovci su bili praktično na istom nivou kao i plemići s obzirom na važnost njihove aktivnosti za grad. Narednu društvenu klasu činili su zanatlije i poljoprivrednici. Prvi su bili zaduženi za proizvodnju sirovina koje su trgovci dobivali. Posljednji društveni sloj zauzimali su robovi. Mnogi su dolazili iz komercijalnih razmena i radili u domovima najbogatijih ili u hramovima.

- Pitagora, Euklid (otac geometrije), Tales (jedan od 7 mudraca Grčke), Zenon (osnivač filozofije stoicizma i koji ima mesečev krater po svom imenu), Kadmo ("Gospodar sveta") su bili Feničani

- Ciceron je Feničanima dao epitet "najlukavijih" ljudi. Herodot je napisao da su oteli Io, kćer kralja Argosa i Zevsovu miljenicu, grubo je gurnuvši u skladište dok su ona i druge devojke gledale robu. Feničani su se aktivno bavili trgovinom robovima.

- Najnegativnija osobina feničana je bila krvožednost njihovih bogova. Feničani su pokopavali bebe u temelje kula i vrata novih gradova, a pre odlučujućih borbi masovno su žrtvovali malu decu vrhovnom bogu Baalu. Tokom opsade Kartagine gradsko je veće odabralo dvesto plemićkih familija koje su trebale Baalu donirati šestomesečne dečake. Tanit (𐤕𐤍𐤕) je bila glavna feničanska boginja zajedno sa svojim suprugom Baal-Hamonom, u njenu čast i u čast njenog supruga su žrtvovali decu, (na slici dole je prikaz Tanite).

- Prvi na svetu su sprečili kvarenje ribe pomoću soli, a upravo je so ta koja je u to vreme bila cenjena po svojoj težini u zlatu, so je ta ona kojoj Feničani duguju svoje bogatstvo

- Grožđe i masline dopremali su u severnu Afriku, koja je potom došla u Španiju, gde se i danas uzgaja, od Egipćana su kupili papirus i izumili ratne mašine

- Verovalo se da je Fenikija domovina urme. Drvo je postalo poznato kao Feniks ili drvo Fenike. Bilo je simbol regiona i bilo je prikazano na feničanskom novcu. Urma u prevodu znači "nošenje prstiju", aludirajući na duguljaste oblike urmi i grozdove u kojima rastu. Naziv plodova urmi (Phoenix dactylifera) sa palme najvjerovatnije potiče od imena naroda Feničana. Grčka mitologija povezuje urme sa besmrtnom pticom Feniksom. U Prirodnoj istoriji Plinije Stariji opisuje pticu Feniks, koja bi svoje gnezdo izgradila na vrhu urme. Posle 500 godina, ptica bi se zapalila od plamena sunca i preporodila bi se iz svog pepela, urma bi umrla i oživela zajedno sa pticom Feniks. Urme se smatraju najstarijim uzgajanim voćem na svetu, koje je prisutno najmanje 50 miliona godina.

- Prvi na svetu su počeli proizvoditi staklo u pećima od običnog peska i sode; od stakla su se izrađivale maske, koje su prekrivale lica tada preminulih. Formiranje stakla Feničani su otkrili slučajno kada je blok sode otopljen na vatri tokom trgovinskog putovanja. To je priča koju je rimski filozof Plinije Stariji ispričao u svojoj knjizi Prirodna istorija. U svojim spisima napisao je sledeće:

"Jednom su mornari plovili na teretnom brodu s teretom i bili zatečeni grmljavinom. Trgovci su se iskrcali na obalu. Bili su gladni. Trgovci su zapalili vatru, ali da biste skuvali nešto za jelo, morali ste nešto staviti ispod kotla. Ali mornari nisu pronašli kamenje na ostrvu. Tada su Feničani s broda doneli blokove sode, na njih su stavili kotao. Nakon što su pojeli i oluja se stišala, odlučili su teret vratiti na brod. U vatri su primetili neobične grudvice nastale prilikom prženja hrane. Tako je čovek naučio kako od sode stvoriti staklo."

- Feničansko pismo (slika dole) je osnova gotovo svih alfabetskih sistema na svetu, rodonačelnik modernog arapskog i hebrejskog pisma, grčkog i latinskog pisma, glagoljice i ćirilice. Feničanska abeceda sastojala se od 22 znaka koji su predstavljali samo suglasnike. Prvi znak zvao se "Aleph" (bik), drugi - "Ulog" (kuća), pisali su zdesna nalevo. Grčki istoričar Herodot je napisao da su Feničani naučili Grke iz Beotije sistemu pisanja koji će na kraju postati grčko pismo. Takođe je primetio da su feničanski trgovci doneli tamjan i cimet na Egejsko more. Najraniji feničanski natpis koji je sačuvan je epitaf Ahirama u Biblosu u Fenikiji, koji datira iz 11. veka pre nove ere i napisan severnosemitskim pismom. Iako su izmislili slova abecede, danas postoji vrlo malo pisanih artefakata. Dok istorijski izvori pominju pesnike i filozofe Fenikije i znamo da su vodili evidenciju o svojim finansijama i verskim uverenjima, sačuvano je samo nekoliko natpisa.

- Prvi su počeli vaditi i proizvoditi ljubičastu boju iz mekušaca, koji je postao simbol kraljevskog luksuza, a ovo dostignuće dogodilo se slučajno: pas je slučajno izgrizao školjku. Ljubičasta boja je pravljena od sekreta morskog puža koji je, kada je bio izložen vazduhu i sunčevoj svetlosti, prošao hemijsku promenu i transformisao se u ono što je postalo poznato kao tirska ljubičasta. Dugo godina bili su prvi i jedini proizvođači ljubičaste boje u svojoj regiji. Samo su Feničani nosili ljubičastu odeću, susedni narodi nisu odmah savladali proizvodnju ove boje. Samo najbogatiji u Egiptu, Mesopotamiji i Maloj Aziji mogli su sebi priuštiti kupovinu odeće ofarbanu ljubičastom bojom. Stari Rimljani će čak Feničane zvati - "Punjani", što otprilike znači "ljudi ljubičaste boje". Bogati predstavnici drugih nacionalnosti kupovali su obojenu odeću od Feničana za prilično veliki novac, pa se dugo vremena ljubičasta boja smatrala bojom monarha, vođa i vladara država. Plinije Stariji je otkrio i objavio metodu kako da se napravi skupa boja, i nije prošlo mnogo vremena pre nego što je stari Rim počeo da pravi sopstvenu ljubičastu boju za carevu garderobu.

- Feničani nisu izmislili samo staklo, abecedu i ljubičastu boju, već i prvi novac. Pre izuma novca trgovina je bila ograničena na razmenu proizvoda, alata i drugih stvari neophodnih za život. Feničani su bili poznati po svojoj ljubavi prema trgovini i putovanjima i prvi su došli na ideju da uvedu jedinstveni univerzalni način razmene, tako je nastao novac. Njihov novac bio je u obliku srebrnih novčića, jedan takav novčić težio je nekoliko stotina kilograma. Nije bilo tako lako ukrasti takav novac. Takav novčić izliven je u obliku pera i imao je 6 drški sa strane kako bi ga robovi mogli nositi.

-Feničani su uglavnom obavljali obalnu plovidbu, prateći obalu do raznih trgovačkih mesta duž afričke i evropske obale. Noću i kada su bili dalje na moru, Feničani su se kretali po zvezdama. U stvari, Severnjača je takođe nazvana Feničanska zvezda jer su je koristili kao referentnu tačku dok su bili na moru. Kao i svi pomorci antike, nikada se nisu dobrovoljno udaljavali od obale izvan granica njene vidljivosti i nikada nisu plivali zimi i noću.

- Nepovoljan teren Fenicije kočio je razvoj poljoprivrede. Među najviše uzgajanim proizvodima bile su palme i vinova loza. Iz prvog su vadili neke vrste ulja, dok su iz drugog dobivali jedan od svojih najistaknutijih proizvoda - vino. Proizvodnja vina nije bila ograničena na Feniciju, već su je kolonisti proizvodili i u svojim kolonijama poput Egipta, Grčke, Španije ili Italije. S druge strane, područje u kojem su živjeli imalo je velike površine šume i Feničani su koristili drvo dobiveno za izgradnju svojih čamaca.Glavni materijal za izgradnju brodova bio je kedar, koji je rastao na teritoriji Fenikije. Drvo je bilo odličnog kvaliteta, što je činilo brodove veoma jakim i otpornim na jaka nevremena. Plovidbu su obezbjeđivali robovi veslači raspoređeni u dva reda i smatraju su izumiteljima prvih galija - višeslojnih čamaca na vesla. Osmislili su dizajn broda s kobilicom, koji ga je učinio stabilnijim, upravljivijim i bržim u pomorskoj plovidbi. Brzina i kapacitet njihovih brodova davali su prednost prilikom napada na mala naselja i teranja zarobljenika u ropstvo. Često Feničani nisu morali nikoga ni napadati, jer su lukavo namamili malu decu na svoje brodove, obećavajući im da će im dati lepe poklone, a zatim odmah otplovili. Za jedno dete možete dobiti bika ili srebrni bokal.

- Ratni zarobljenici su po pravilu uvek odvođeni u ropstvo. Većina od severnih plemena bi rasprodali neželjenu decu. Robovi su se takođe mogli jeftino kupiti u Egiptu i prodati po višoj ceni u drugim regionima. Ljudi sa dugovima su takođe prodati u ropstvo. Feničani su bili posrednici na tržištu, kupovali i prodavali, i činili tržište robljem jednim od svojih najvećih izvora prihoda.

- Zanimljivo je da su trgovali i s narodima s kojima nisu bili u dobrim odnosima. Razvili su takozvanu trgovinu na daljinu. Iskrcali bi svoju robu na obalu i povukli se na svoje brodove. Kupci bi tada prišli robi, pregledali je i ostavili određenu količinu novca ili predmeta za koju su smatrali da odgovara kupljenoj robi i povukli se. Zatim bi se Feničani opet iskrcali i pregledali ponuđenu količinu. Ako im je odgovarala, uzeli bi je i otplovili. U suprotnom, ostavili bi sve na obali i opet se vratili na brodove. I tako je ta trgovina mogla trajati u nedogled. A ako na kraju ne bi bili zadovoljni, uzeli bi svoju robu i otplovili. "Nikada jedna strana nije postupila nepošteno prema drugoj strani, Kartaginjani nisu dirali zlato dok nije odgovaralo ceni njihove robe, a domoroci nikada nisu uzimali robu dok zlato nije oduzeto." napisao je Herodot.

- Feničanska industrija bila je usredotočena na proizvodnju predmeta za trgovinu, bili su veliki majstori u keramici, obojenom staklu i vunenim tkaninama. Potonji su obojeni tirijskom ljubičastom bojom koja se ekstrahirala iz mekušca. Ostali luksuzni predmeti za kojima je bila potražnja bili su nakit, kozmetika ili parfemi.

- Gradovi, prvenstveno Biblos, trgovali su kedrom, hrastom i čempresom koji rastu na obroncima planina. U Egiptu su brodovi i sarkofazi pravljeni od drveta uvezenog iz Fenikije, a u njih su bile smeštene mumije faraona i egipatskih plemića.

- Feničanski moreplovci su, na zahtev faraona Neha II (oko 610 g. p. n. e. –  595 g. p.n.e.), oplovili Afriku, ekspedicija je krenula iz Crvenog mora i posle tri godine se vratila kroz Gibraltar u Egipat. istražili su zapadnu obalu Afrike sve do rta Blanko, hiljadu i pet stotina milja južno od Gibraltara, i osnovali su više trgovačkih središta u onom kraju. Oni su takođe otkrili i ostrva Kapverde, hiljadu i sedam stotina godina pre nego što su se pojavili Portugalci. Navodno su stigli i do Novog sveta hiljadama godina pre Kolumba. Sve je veći broj istoričara koji veruju da su Feničani možda plovili preko mora i iskrcali se u Americi. Prema nekima, postoje dokazi o feničanskoj kulturi među graditeljima humki u Severnoj Americi i Olmecima u južnom centralnom Meksiku. Dokazi o prisustvu Feničana su možda pronađeni i u Ajovi, Nevadi, Oklahomi, Brazilu i Ekvadoru. Kada je "Skelet u oklopu" otkriven u Fol Riveru, Masačusets, 1830-ih, neki istoričari su smatrali da je feničanski brod morao skrenuti sa kursa, pristati u Masačusetsu i ostaviti za sobom jednog od svojih preminulih vojnika. U Masakrskom jezeru u Nevadi je takođe otkriven kameni natpis za koji su neki verovali da je molitva za kišu, napisana na feničanskom jeziku.

- Arheološki dokazi daju činjenice da su prodrli i do Baltičkog mora. Baltičko more je u to doba bilo prava riznica za svakog preduzetnog trgovca. Baltik je bio domovina neke vrste smole odnosno jantara koju su rimske gospođe upotrebljavale za bojenje kose. Kad je crvena kosa već jednom bila u modi, svaka rimska matrona je morala bojiti kosu. Stoga su najstariji trgovački putevi, koji vode iz severnog dela Evrope u južni, bili oni kojima su plovile feničanske lađe sa tovarima jantara (ćilibar).

- Trgovci iz Fenikije i Kartagine su plovili i preko Gibraltarskog moreuza sve do Britanije, odnosno plovili su do Scili ostrva, na jugu Engleske, i tamo menjali mediteransku robu za kalaj iz Kornvola. Nikad im nije bilo dopušteno da stupe na englesko tlo, jer su uživali vrlo rđav glas. Velšani su radije s njima trgovali na neutralnom i nenastanjenom terenu.

- Feničani su isporučili kedrovo drvo za hram kralja Solomona i sami ga izgradili u Jerusalimu (slika dole).

- Feničani su prvi prihvatili hrišćanstvo, istraživanja pokazuju da su postali hrišćani pre nego što su se Jevreji preobratili. Sveti Petar je uzeo svoje prvo sedište u feničanskom gradu Biblosu i otvorio prvu školu za učenike.

- Feničani se u Bibliji nazivaju Filistejcima

- Ljudi žive u Biblosu više od 7000 godina i to ga čini najstarijim stalno naseljenim gradom na svetu. Biblos je inače bio centar kulture i književnosti, samo ime grada potiče od reči koja znači knjiga. Samo ime Biblije vezano je za grad Biblos.

- 350 g. p. n. e.  persijski kralj Artakserks III uništio je Sidon, ubivši sve njegove stanovnike, a 332 g. p. n. e. Aleksandar Veliki učinio je isto s Tirom. Nekoliko vekova potomci feničkih trgovaca i mornara zadržali su vlastiti jezik i kulturu, ali nakon arapskog osvajanja istočnog Sredozemlja konačno su ih izgubili i vremenom asimilovali.

Antičko vino: Kemer - Feničansko vino

 

Mediteransko područje je i dan danas poznato po svojoj vinskoj kulturi ali ona ne dolazi iz Egipta, Rima ili Grčke, već od Feničana. Feničani su bili ključni u distribuciji vina, grožđa i tehnologije proizvodnje vina koje su širili kroz svoju široku trgovačku mrežu. Njihova upotreba amfora (Hananski vrč) za transport vina bila je široko prihvaćena, a sorte grožđa koje su distribuirali Feničani bile su važne u razvoju vinske industrije. Feničani nisu izmislili vino kako se verovalo, na osnovu arheoloških dokaza prvo vino se proizvodilo još u neolitu (9000-4000 god. p.n.e.). Prva vina nastala su u Iranskim gorama (područje današnje Jermenije i severnog Irana). Zasluga Feničana je ta što vinogradarstvo šire drevnim Mediteranom, zajedno sa maslinovim uljem i inovacijama kao što su abeceda i čaše. Feničani su uveli kulturu pijenja, nova pića, posude za piće i drugačiji odnos prema vinu. Ljubav Feničana prema vinu proširila se i na njihovu religiju, a njegova ceremonijalna upotreba odrazila se i na druge bliskoistočne religije.

Feničanski mornari osnivali su vinarije i vinograde u svojim kolonijalnim gradovima u severnoj Africi, Siciliji, Francuskoj i Španiji, a vinarstvo su popularizirali trgovinom sa Grčkom i Rimom. Vino od divljeg grožđa tamo je već tada bilo poznato, ali proces proizvodnje nije bio toliko sofisticiran. Brod Marsala je najraniji ratni brod poznat iz arheoloških dokaza, olupina je otkrivena 1971. godine u oblasti zvanoj Punta Scario u luci Marsala na zapadu Sicilije, u Italiji, u blizini Egadskih ostrva. Ratni brod je nosio male šolje i činije za pojedinačne porcije i vinske amfore raznih oblika. Ostaci stabljika marihuane koje su žvakali veslači su takođe pronađeni u olupini.

Liban je jedna od najstarijih vinskih regija na svetu. Feničani su na ovim prostorima proizvodili vina pre više od 2000 godina. Gotovo sva proizvodnja usresređena je na dolinu Beka. U septembru 2020, tim libanskih i nemačkih arheologa otkrio je feničansko naselje koje je postojalo između devetog i šestog veka pre nove ere i izuzetno dobro očuvanu malterisanu presu za vino u Tel el-Buraku, 8 kilometara južno od Sidona (feničansko vino iz regije Sidon se spominjalo i u tekstovima iz antičkog Egipta) u Libanu. Presa je najstarija takva instalacija za vino otkrivena u kontinentalnoj Fenikiji i jedan je od najboljih primera drevnih mediteranskih presa za vino. Njena upotreba datira najmanje iz 700-te godine p. n. e.. Među nalazima je bio veliki broj transportnih amfora i paleobotanički skup koji se sastoji uglavnom od semena grožđa Vitis vinifera. Veliki broj semenki grožđa je pokazao da je grožđe tamo doneto iz obližnjih vinograda i gaženo u velikom bazenu od robusnog gipsa, kapaciteta oko 5500 litara. Ovako proizveden mošt (šira) sakupljao se u veliku posudu i čuvao u glinenim posudama odnosno amforama, za fermentaciju, starenje i transport.

Jedini kartaginski recept koji je preživeo punske ratove napisao je kartaginski agronom Mago (punski: 𐤌𐤂𐤍) i odnosi se na vino koje su kartaginjani nazivali kemer, a koje je u Rimu bilo poznato pod imenom passum. Mago se smatra najstarijim vinskim piscem na svetu, živeo je u drugom veku pre nove ere. Napisao je delo od 28 tomova "De re rustica"(latinski prevod i znači-o seoskim poslovima) na punskom jeziku o poljoprivredi i vinogradarstvu. U njemu je opisao znanje Feničana koji su osnovali Kartaginu u 9. veku p. n. e. i ovde uspostavili vinogradarstvo. Magovo delo uključuje lokalnu berbersku i punsku tradicionalnu praksu obrade zemljišta. Knjiga počinje opštim savetima koje je Columella prepisao i objavio u svom delu koje se takođe zvalo De Re Rustica:

"Onaj ko je kupio zemlju treba da proda svoju gradsku kuću tako da neće imati želju da obožava kućne bogove u gradu, a ne onima u selu; čovek koji se više oduševljava svojom gradskom rezidencijom neće imati potrebu za seoskim imanjem."

Kolumela u svom delu napominje i tri načina feničanskog uzgoja vinove loze: prvi, u kome se loza oslanjala na provizorne naslone – trklje, drugi, u kome se puštala da puzi po zemlji i treći, gde se odgajala kao stablo.

Mago je pisao na osnovu sopstvenih zapažanja, jer se posebno bavi severnoafričkim klimatskim uslovima. On preporučuje da se loza sadi na severnim padinama kako bi se vinove loze zaštitile od preterano vrućeg severnoafričkog sunca, opisuje neke sorte grožđa i predlaže da se manje vinarije ujedine u veće celine. U radu se takođe raspravljalo o praksi proizvodnje vina, uključujući rane primere vina od suvog grožđa. Kartaginin rival, Rim, ukazao je na značaj Magovog dela kada je rimski senat izdao dekret kojim je zahtevao prevod na latinski jezik. Na osnovu njegovog autorskog rada Rimski agronomi i pisci su širili znanje o proizvodnji vina. Magove preporuke su uticale na rimsko vinogradarstvo. a neki od sadržaja njegovih dela nalaze se i u čuvenom zemljoradničkom zborniku Geoponika iz 10. veka. Kada je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su spasili Magova dela, kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije ali samo su Magove knjige preuzete i donete u Rim. Na latinski su knjige prevedene odlukom senata 126 g. p. n. e., a na latinski je preveo Decim Junije Silan o trošku rimskog Senata. Na grčki je knjige prilagodio Kasije Dionisije 88 g. p. n. e.. Grčki prevod je kasnije skratio Diofan Nikejski, čija je verzija podeljena u šest knjiga. Rimljani su pridavali veliki značaj njegovom radu i želeli da iskoriste njegova saznanja kao osnovu za rimsko naseljavanje i poljoprivredu u severnoj Africi. U kasnijem periodu i original i oba prevoda su potpuno izgubljeni. Magovi spisi su delimično preživeli zato što su drugi rimski autori citirali odlomke iz njegovog dela, najpoznatiji su bili Varon (116 g. p. n. e. -27 g. p. n. e.), Katon (234g p.n.e. – 149g p.n.e.), Plinije Stariji, Gargilije Marcijalis i Kolumela (4 g. n. e. - 70 g. n.e.) koji je Maga nazvao ocem seoskih poslova.

Originalni punski recept za kemer odnosno passum je izgubljen, ali je recept citiran u kasnijem latinskom poljoprivrednom udžbeniku De Re Rustica od Kolumele, Kolumela je recept prepisao sa fragmenta punskog priručnika za poljoprivredu u latinskom prevodu Decima Junija Silana (2. vek p. n. e.). 

Kemer ili passum je bilo vino od poluosušenog grožđa koje se razvilo u Kartagini i odatle preneto u Italiju, gde je bilo popularno u Rimskom carstvu, kako za piće tako i kao neizostavni deo u kulinarstvu koje je do savršenstva razvio najpoznatiji kuvar u Rimskom carstvu, Apicijus.

Recept za passum: 

"Mago daje sledeća uputstva za odličan passum. Berite dobro zrele vrlo rane grozdove; odbaciti bilo koje plesnjivo ili oštećeno grožđe. Učvrstite u zemlju račvaste grane ili kolce koji nisu udaljeni više od četiri stope, povezujući ih motkama. Preko njih položite trsku i raširite grožđe na suncu, pokrivajući ih noću da se ne orose. Kada se osuši, pokupiti grožđe, staviti ga u posudu za fermentaciju ili teglu i dodati najbolji mogući mošt tako da bude samo pokriveno. Kada grožđe sve upije i nabubri za šest dana, stavite ga u korpu, pritisnite i skupite passum. Zatim gazite ceđeno grožđe, dodajući veoma svežu širu od drugog grožđa koje je sušeno na suncu tri dana. Sve ovo izmešati i mešanu masu staviti kroz presu. Ovaj passum secundarium odmah stavite u zapečaćene sudove da ne postane previše asterum (suvo). Posle dvadeset ili trideset dana, kada je fermentacija prestala, prelijte u druge posude, zatvorite poklopce gipsom i prekrijte kožama."

Kasnije, manje detaljna i donekle izmenjena uputstva se nalaze u drugim latinskim i grčkim izvorima.

Rimski pisac iz 4 veka n.e. Palladius Rutilius Taurus Aemilianus je u svom delu Opus agriculturae bukvalo prepisao od Maga feničanski način proizvodnje vina koji se u Rimu nazivao passum.

Originalni tekst:

Passum nunc fiet ante vindemiam, quod africa suevit universa conficere pingue atque iucundum: et quo ad conditum si utaris mellis vice, ab inflatione te vindices. Leguntur ergo uvae passae quam plurimae et in fiscellis clausae iunco factis aliquatenus rariore contextu virgis primo fortiter verberantur. Deinde ubi uvarum corpus vis contusionis exoluerit, cochleae subposita sporta conprimitur. Hinc passum est, quicquid efluxerit, et conditum vasculo mellis more servatur.

Prevod:

Passum se pravi pre berbe, Afrikanci ga zgušnjavaju i daju prijatan ukus i koristiti se kao med začinjen vinom ako meda nemate dovoljno. Prikupite veću količinu grozdova i stavite u pletene korpe i snažno udarati motkom. Kada je cela masa grožđa zdrobljena, stavite je u presu. Sve što isteče je passum. Stavite u posudu i čuvajte sakriveno, pije se sa medom.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Recept agronoma Magoa je prepisao i obradio rimski pisac i državnik Marcus Porcius Cato Maior Censor, (rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) u svom delu O zemljoradnji (De agricultura).

Originalni tekst:

Quom vinum coctum erit et quom legetur, facito uti servetur familiae primum suisque, facitoque studeas bene percoctum siccumque legere, ne vinum nomen perdat. Vinaceos cotidie recentis succernito lecto restibus subtento, vel cribrum illi rei parato. Eos conculcato in dolia picata vel in lacum vinarium picatum. Id bene iubeto oblini, quod des bubus per hiemem. Indidem, si voles, lavito paulatim. Erit lora familiae quod bibat.

Prevod:

Kada je grožđe zrelo i kada je berba, tu se okuplja cela porodica. Pazite da su pokupili zrelo i suvo ili je vino izgubljeno. Širite grožđe svakodnevno preko sita ili ga obesite preko kabla, da se osuši, a nakon gaženja stavite ga u burad ili posude pa zapečatite. Možete sa ovim hraniti stoku zimi ili ih potopite (u vodu) i imaćete jeftino vino za celu porodicu.

I danas se ovo vino pravi i poznato je pod imenom"Passum de Magon" i to je moderno tunisko prirodno slatko vino iz Kelibije u regionu Kap Bon, tradicionalnog poljoprivrednog centra Kartagine, koje odaje počast sećanju na Maga i pravi se na istovetan punski način. Kartagina, u današnjem Tunisu, bila je najuspešnija kolonija Feničana i preživela je u svom punskom obliku sve do uništenja 146. pre nove ere od strane rimskih snaga na kraju punskih ratova. Kolonija je delila neizbrisivu vezu sa vinom i opisana je u 4. veku kao sela puna vinove loze i maslina. Kartaginjansko vino proizvedeno iz doline reke Bagradas je bilo posebno popularno. Grad Kartagina je takođe služio kao centar znanja, što je primer dela punskog pisca Maga, koji je objedinio poljoprivredno i vinogradarsko znanje mediteranskog sveta iz 3. i 2. veka p. n. e..

Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira. Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Boja je bila toliko retka i cenjena da je vredela više od zlata. Fenikija je bila civilizacija koja se prostirala u uzanom obalskom pojasu u Siriji od reke Elevteros na severu do predgorja Karmil na jugu (današnji Liban), dužine 240 km i širine oko 20 km. Fenikija je bila civilizacija sa središtem u današnjem Libanu. Između 1550 g. p. n. e. i 300 g. p. n. e., Feničani su razvili kulturu pomorske trgovine koja je proširila njihov uticaj sa Levanta na severnu Afriku, grčka ostrva, Siciliju i Iberijsko poluostrvo. Feničani (Sidonci, Hananci, Puni), stari pomorsko-trgovački narod, vladali su Sredozemnim morem i osnovali niz samostalnih gradova-država koji su ponekad obrazovali saveze pod hegemonijom jednog od njih, najpre Sidona, a zatim Tira, koji je stekao prevlast nad feničanskim gradovima. Osim ekspanzije i kolonizacije ova civilizacija je mnogo uticala na grčku i rimsku civilizaciju da vode sopstvene kampanje ekspanzije. Baveći se Grcima, Feničani su ih naučili ne samo svom znanju o vinarstvu i vinogradarstvu, već i tehnologijama brodogradnje koje su podstakle Grke da se šire izvan Egejskog mora. Vina iz Fenikije su bila toliko dugo prisutna u grčkom i rimskom svetu da je pridev "Bibline" (iz feničanskog grada Biblosa) postao sinonim koji označava vino visokog kvaliteta. Od svojih glavnih naselja u gradovima kao što su Biblos, Tir i Sidon, Feničani su počeli da proširuju svoj trgovački uticaj na svoje susede i među prvima koji su doneli vino u Egipat. Odatle su se proširili izvan puke trgovine do osnivanja kolonija trgovačkih gradova širom Mediterana. Nastavili su duž južnih obala da bi osnovali Kartaginu 814 g. p. n. e. u severnoj Africi, a odatle na Balearska ostrva i Pirinejsko poluostrvo. Feničani su bili osnivači Malage i Kadisa u današnjoj Španiji negde u 9. veku p. n. e., mada je mala ispostava možda bila uspostavljena i ranije.

Kroz kontakte i trgovinu, širili su ne samo svoje pismo već i svoje znanje o vinogradarstvu i vinarstvu, uključujući i razmnožavanje nekoliko prastarih sorti vinskog grožđa vrste Vitis vinifera. Iako se divlje grožđe iz roda Vitis moglo naći širom poznatog sveta i sve se moglo fermentisati, bilo je potrebno određeno znanje i veština da se ovo grožđe pretvori u ukusno vino. Ovo saznanje je prenošeno trgovačkim putevima koji su izlazili sa Kavkaza i planina Zagros niz Mesopotamiju i na Mediteran, da bi na kraju stigli do Fenikije. Posebne sorte vinove loze vrste Vitis vinifera identifikovane su kao posebno povoljne za proizvodnju vina, čije su reznice rasprostranjene ovim trgovačkim putevima.

Vino se smatralo prihvatljivom ponudom i bogovima i kraljevima, povećavajući njegovu trgovačku vrednost u drevnom svetu. Oko 1000-te. g. p. n. e., mediteranska trgovina vinom je doživela ekspanziju, čime su Feničani i njihova široka pomorska trgovačka mreža bili glavni distributeri vina.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad