Antička kuhinja: Custrum cum caseo et melle - Torta od sira i meda

Rimska tradicionalna kuhinja I vek n.e.

Sastojci:

Crvena podloga:
2 žumanca
150 g bademovog brašna
50 g soka od maline

Nadev od sira i voća:
800 g svežeg kozjeg sira
30 g pinjola, sitno seckano
30 g oraha, sitno seckano
70 g suvih kajsija, sitno seckano
70 g kandiranog limuna, sitno seckano
30 g suvog grožđa, sitno seckano
40 g urmi,sitno seckano
150 g meda

Dekoracija na torti:
4 kandirane smokve
4 jezgra oraha
4 cele urme
4 suve kajsije

Priprema:
Nadev od sira i voća:
Sir dobro ocedite, a zatim u posudi mešajte sir dok ne postane sasvim kremast uz lagano dodavanje meda, kada se dobro sjedine sir i med dodajte usitnjeno voće.
Crvena podloga:
Pripremite tanjir za tortu. Na njega stavite okrugli plići obruč kalupa za torte.
Umutite žumanca i dodajte bademovo brašno i sok od maline. Umesite od toga neku vrstu testa koje će poprimiti crvenu boju i razvaljajte ga u list da njime prekrijete pripremljeni kalup. Neka i stranice obruča budu obložene crvenim testom.
Zatim ravnomerno rasporedite smesu od sira i voća i poravnajte površinu. Višak crvenog testa pažljivo obrežite
Voćna dekoracija:
Na rubove poslažite voće za dekoraciju.
Gotovu tortu stavite na hlađenje na temperaturu od 0°C do najviše +4°C - stari Rimljani su imali vrlo hladne komore u kojima su čuvali svoje namirnice i jela.

Recept je rekonstrukcija prema zidnoj freski letnjikovca Neronove druge žene u Oplontisu.

U čast boga Saturna, u starome su se Rimu održavale saturnalije, zimske svečanosti. Svi su ih slavili, čak i robovi. Saturnalije su započinjale 17 - tog decembra i nekad trajale čak nedelju dana, sve do 25 - tog decembra, dana zimskog solsticija ili festivala Sol invictus (nepobedivo sunce), dana sa simbolikom nepobedivosti Rimskog Carstva. Torta je pravljena u čast tog događaja.





Kajsija (lat. Prunus armeniaca, tur. kayısı), takođe poznata po imenu "marelica", je kontinentalna koštuničava voćka koja zajedno sa šljivama, bademima, breskvama, višnjama i trešnjama pripada rodu Prunus familije Rosaceae. Najbolje uspeva u oblastima sa blagom, mediteranskom klimom, usled čega se u takvim oblastima intenzivno komercijalno uzgaja. Hranljiva vrednost i sastav ploda menjaju se sušenjem ili termičkom obradom. U sastav ploda ulaze pojedini vitamini, kao i tanini. Jedinjenja poput pojedinih terpena (mircen, limonen, geraniol i dr.) i kiselina daju prijatnu aromu plodu. Najzastupljenija kiselina u plodovima kajsije je limunska kiselina. Sem ploda, i seme kajsije se koristi u prehrambenoj industriji, najčešće kao zamena za seme badema. Od ovog semena se spravlja italijanski liker amareto, kao i amareti biskviti. Ulje iz semena kajsije se ponegde upotrebljava kao jestivo ulje. Semena sadrže cijanogene glikozide, koji oslobađaju cijanid, usled čega su otrovna ako se upotrebljavaju u većim količinama. Danas, divlje (nedomestifikovane) jedinke kajsije rastu u veoma malim grupama u Kini, Kazahstanu, Kirgiziji i Uzbekistanu. Usled male brojnosti ovih populacija, vrsta Prunus armeniaca smatra se ugroženom.





Centar nastanka i prirodni areal ove vrste teško je definisati, usled rane domestifikacije (3 milenijum p. n. e.). Kajsije najverovatnije potiču iz predela srednje Azije i severoistočne Kine, iz oblasti u blizini ruske granice. Moguće je da prirodni areal vrste obuhvata i Korejsko poluostrvo i Japan. Kajsija, iako to njeno botaničko ime sugeriše, ne potiče iz Jermenije. U Jermeniju su kajsije stigle posle 3000 godina, šireći se duž Puta svile. Odatle su je Rimljani, oko 70. p. n. e., proširili po celoj Evropi. Kajsiju su preneli u Ameriku španski misionari.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad