Antička kuhinja: Placentae in caramel condimentum - Palačinke sa umakom od karamele

Rimska tradicionalna kuhinja II vek p.n.e.

Sastojci:
250 g pšeničnog brašna
2 jajeta
250 ml mleka
2 kašike šećera
so
maslinovo ulje za pečenje

Za filovanje:
pekmez od ribizle

Za umak od karamele :
200 g šećera
50 g maslaca
200 g sira

Za ukrašavanje:
50 g pistaća

Priprema:
U dubljoj posudi umutiti jaja, dodati malo soli i malo meda i postepeno dodavati mleko i brašno i mutiti. Kada je umućeno ispeći palacinke u tiganju. Na sredinu pečenih palačinki staviti  kašiku pekmeza od ribizle i dva puta preklopiti. Za umak od karamela ispeći šećer da dobije smeđu boju i naizmenično dodavati sir i maslac uz neprekidno mešanje. Palačinke slagati na tople tanjire, preliti ih sa umakom od karamela i posuti seckanim pistaćima.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Šećer
8.000. pne. – šećerna trska se koristi za ishranu u Melaneziji i Polineziji
6.000. pne. – šećerna trska se iz Istočne Azije širi u Indiju i Persiju
600. pne. – u Persiji se razvija metoda kristalizacije šećera. Persijski car Darije na svojim vojnim pohodima zadesio se i u Indiji na obali reke Indus i tamo otkrio "travu koja daje med bez pčela". Sam proces proizvodnje bio je strogo čuvana tajna. Šećer se proizvodio iz šećerne trske i posle toga prodavan je širom tadašnjeg poznatog sveta kao veoma profitabilna roba
Osvajačka kampanja Aleksandra Velikog je zaustavljena na obalama reke Inda odbijanjem njegovih trupa da idu dalje na istok. Oni su videli ljude u Indijskom potkontinentu koji su gajili šećernu trsku i pravili granulisani slatki prah sličan soli, lokalno zvan Sharkara ( Devanagari:शर्करा,Śarkarā ), što se  na grčkom izgovara kao saccharum ( ζάκχαρι ). Na svom povratku, Makedonski vojnici su nosili „medonosnu trsku“ kući sa sobom. Šećerna trska je ostala malo poznata kultura u Evropi više od milenijuma, šećer je bio retka roba, a trgovci šećerom su bili bogati.
Pozna antika: Saccharum je poznat u Rimu kao luksuzni proizvod za bogate patricije. Uvozi se iz Persije i Indije.
1100. – putovanja ratnika krstaša donose šećer u Evropu, po prvi put posle antike.
1500. – šećerna trska se gaji na plantažama širom sveta, šećer je i dalje luksuzni proizvod za bogate ("belo zlato"). Običan narod koristi samo med.
1747. – Andreas Sigismund Margraf otkriva način dobijanja šećera iz šećerne repe.
1801. – hemičar Franc Karl Ahard postavlja osnove industrijske proizvodnje šećera. Prva šećerana je otvorena u mestu Kunern (danas Vinsko) u Šleziji.
1806. Napoleonovi ratovi i kontinentalna blokada Evrope imaju veliki uticaj na tržište šećera.
1840 – prvi put proizveden šećer u kocki. Način poizvodnje je izmislio Jakob Kristof Rad, direktor šećerane u Češkoj.
Od oko 1850. – Cena šećera znatno pada usled industrijske proizvodnje. Šećer postaje deo svakodnevne ishrane.





Maslac je prirodan proizvod, dobijen izdvajanjem mlečne masti iz svežeg mleka, odnosno bućkanjem slatke ili kisele pavlake.
Prvi pokušaji proizvodnje i upotrebe maslaca potiču iz Mesopotamije (VIII i IX vek p.n.e.). Prvi maslac je pravljen od kozijeg i ovčijeg mleka, i ta metoda za proizvodnju se i danas koristi u nekim delovima Afrike i Bliskog istoka. Maslac je bio veoma cenjen od strane Vikinga i Kelta (severna Evropa), zbog čega su ga Rimljani i Grci smatrali varvarskim proizvodom i nisu ga koristili u svojoj ishrani. Plinije u svojoj "Istoriji prirode" ističe maslac kao "najdelikatniju namirnicu među varvarskim narodima" opisujući njegova lekovita svojstva.
U Indiji je čist maslac, poznatiji kao "tečno zlato", simbol čistote, sreće, moći i bogatstva i prinosi se bogovima (posebno bogu Agniju, hinduističkom bogu vatre). Po Ajurvedi, maslac je hrana koja podstiče čišćenje, uspostavlja unutrašnji mir i doprinosi sveopštem zdravlju organizma.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad