Antička kuhinja: Faludeje garmak - Frape od dinje

Drugi naziv za ovo osvežavajuće piće je talebi (vrsta dinje) i ovaj recept je druga verzija pripreme ovog osvežavajućeg pića ili frapea ako se hladi ledom.

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Ovo voćno osvežavajuće piće ili desert, zavisi od načina upotrebe, je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Frape od dinje je osvežavajuće piće koje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: dinja, kardamom, voda i zaslađivač poput meda ili šećera. Garmak na persijskom (farsi) jeziku označava sortu dinje.

Iako je smatramo voćem, dinja je namirnica koja botanički pripada povrću, i to porodici biljaka Cucurbitaceae, iz koje potiču bundeve i krastavci. Dinja je bogata je kalcijumom i magnezijumom, kao i i vitaminima A, B i C. Štiti organizam od kardiovaskularnih bolesti, blagotvorna je za oči i kožu, a istraživanja pokazuju da redovnom upotrebom stabilizuje krvni pritisak. Poznato je da se obloge od dinje (narendana dinja ili isceđen sok) koriste za otklanjanje bolova. Dinja ima jedinstvena hidratantna svojstva, poboljšava varenje i imuni sistem, i odličan je izvor antioksidanasa (naročito beta-karotena) koji štite od upalnih procesa, kao i od nastanka brojnih hroničnih bolesti. Uz sve to, dinja se smatra i niskokaloričnom namirnicom koja može imati pozitivan uticaj na mršavljenje i regulisanje telesne težine. Obilije celulozom koja odlično smanjuje glad, sprečava nadimanje i olakšava rad digestivnog trakta pa je samim tim odličan saveznik u borbi protiv kilograma. U Persijskom carstvu su se gajile više vrsta dinja: Garmak je sličan dinji u pogledu hranljivosti i lekovitih svojstava, osim što vremenski stiže pre dinje, mekši je i lakše se vari. To je vodenasto i letnje voće. Njegova kora se koristi za lečenje preloma. Boja unutar garmaka je malo žuta. Tekstura unutar garmaka je malo mekša od talebija (druge vrste dinje), zbog čega ima kraći rok trajanja od ostalog voća u istoj kategoriji. Talebi je sočno i slatko voće, ima koru sa vertikalnim linijama duž nje, za razliku od garmaka, unutrašnjost je zelena i ima visok sadržaj šećera. I na kraju Harbozeh, veća je od Garmaka i Talebija. Ovo voće ima sladak i sočan ukus. Boja joj je bledozelena, a kora veoma glatka. Okruglog je, a ponekad i ovalnog oblika, težine od 1,5 do 4 kg. U Iranu se i danas gaje razne sorte dinja, od kojih je najpoznatija persijska dinja harbozeh. Po proizvodnji dinja Iran danas zauzima treće mesto na svetu. Poreklom je iz Azije i Afrike i vrlo je verovatno da je još pre više hiljada godina preneta i u druge krajeve sveta. Već su Egipćani i Persijanci smatrali dinju poslasticom. Stari Rimljani, a i Grci su se sladili sa dinjama baš kao i mi danas.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića ili deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 dinja

2 velike kašike šećera

pola čaše vode

1 mala kašika kardamoma

Priprema:

Oljuštite dinju, iz nje izvadite semenke i narežite je na male komadiće. Izdrobite je i dodajte vodu. Dodajte šećer i kardamom, promešajte i dodajte kocke leda. Čuvajte u frižideru. Poslužite u čaši kao osveženje ili desert.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

 

Antička kuhinja: Faludeje garmak - Frape od dinje

 

Drugi naziv za ovo osvežavajuće piće je talebi (vrsta dinje) i ovaj recept je prva verzija pripreme ovog osvežavajućeg pića ili frapea ako se hladi ledom.

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Ovo voćno osvežavajuće piće ili desert, zavisi od načina upotrebe, je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Frape od dinje je osvežavajuće piće koje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: dinja, breskve, limunov sok i zaslađivač poput meda ili šećera. Garmak na persijskom (farsi) jeziku označava sortu dinje.

Iako je smatramo voćem, dinja je namirnica koja botanički pripada povrću, i to porodici biljaka Cucurbitaceae, iz koje potiču bundeve i krastavci. Dinja je bogata je kalcijumom i magnezijumom, kao i i vitaminima A, B i C. Štiti organizam od kardiovaskularnih bolesti, blagotvorna je za oči i kožu, a istraživanja pokazuju da redovnom upotrebom stabilizuje krvni pritisak. Poznato je da se obloge od dinje (narendana dinja ili isceđen sok) koriste za otklanjanje bolova. Dinja ima jedinstvena hidratantna svojstva, poboljšava varenje i imuni sistem, i odličan je izvor antioksidanasa (naročito beta-karotena) koji štite od upalnih procesa, kao i od nastanka brojnih hroničnih bolesti. Uz sve to, dinja se smatra i niskokaloričnom namirnicom koja može imati pozitivan uticaj na mršavljenje i regulisanje telesne težine. Obilije celulozom koja odlično smanjuje glad, sprečava nadimanje i olakšava rad digestivnog trakta pa je samim tim odličan saveznik u borbi protiv kilograma. U Persijskom carstvu su se gajile više vrsta dinja: Garmak je sličan dinji u pogledu hranljivosti i lekovitih svojstava, osim što vremenski stiže pre dinje, mekši je i lakše se vari. To je vodenasto i letnje voće. Njegova kora se koristi za lečenje preloma. Boja unutar garmaka je malo žuta. Tekstura unutar garmaka je malo mekša od talebija (druge vrste dinje), zbog čega ima kraći rok trajanja od ostalog voća u istoj kategoriji. Talebi je sočno i slatko voće, ima koru sa vertikalnim linijama duž nje, za razliku od garmaka, unutrašnjost je zelena i ima visok sadržaj šećera. I na kraju Harbozeh, veća je od Garmaka i Talebija. Ovo voće ima sladak i sočan ukus. Boja joj je bledozelena, a kora veoma glatka. Okruglog je, a ponekad i ovalnog oblika, težine od 1,5 do 4 kg. U Iranu se i danas gaje razne sorte dinja, od kojih je najpoznatija persijska dinja harbozeh. Po proizvodnji dinja Iran danas zauzima treće mesto na svetu. Poreklom je iz Azije i Afrike i vrlo je verovatno da je još pre više hiljada godina preneta i u druge krajeve sveta. Već su Egipćani i Persijanci smatrali dinju poslasticom. Stari Rimljani, a i Grci su se sladili sa dinjama baš kao i mi danas.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića ili deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 srednje velika dinja

2 zrele breskve

pola čaše šećera

1 velika kašika limunovog soka

pola kašičice soli

2 velike kašike ružine vodice

kockice leda

Priprema:

Raspolovite dinju i kašikom iz nje izvadite nekoliko loptica. Stavite ih u zemljanu posudu.Od ostatka dinje napravite sok. Lopticama dodajte sok od dinje. Oljuštite breskve i narežite ih na što tanje kriške. Dodajte ih lopticama dinje. Dodajte šećer, sok od limuna i so. Ostavite u frižideru nekoliko sati. Pola sata pre posluživanja dodajte ružinu vodicu i vratite u frižider. Ulijte u čaše i dobićete ukusan desert ali ako preko mase pospete sitno lomljeni led dobićete frape odličnog ukusa.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je sib - Džem od jabuka

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je sib je persijski naziv za džem od jabuke, sib na persijskom (farsi) jeziku znači jabuka, ovaj džem je i danas popularan u Iranu i drugim delovima Azije.

Ovaj džem od jabuke je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

6-8 tvrdih jabuka

3 čaše šećera

1 čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Čašu šećera stavite u lonac i dodajte vodu. Kuvajte dok ne provri, a zatim dodajte limunov sok i promešajte. Vatra treba biti srednje jačine. Jabuke narežite na kockice i stavite ih u sirup. Kuvajte oko sat vremena. Povremeno jabuke gurnite varjačom prema dnu lonca. Kad je skuvan, džem će poprimiti crvenkastu boju. Ohladite ga i sipajte u tegle koje ćete hermetički zatvoriti. Ova količina dovoljna je za 6 tegli.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

                                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je kadu tanbal - Džem od bundeve

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je kadu tanbal je persijski naziv za džem od bundeve, kadu tanbal na persijskom (farsi) jeziku znači bundeva, ovaj džem je i danas popularan u Iranu i drugim delovima Azije.

Ovaj džem od bundeve je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

3 čaše bundeve, naseckane na kockice

3 čaše šećera

1 čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Skuvajte vodu, dodajte šećer i kuvajte dok se šećer ne rastopi. Stalno mešajte. Ulijte sok od limuna i stavite naseckanu bundevu. Kuvajte na laganoj vatri oko sat vremena ili dok se bundeva ne natopi sirupom od šećera odnosno dok ne omekša. Ohladite džem i sipajte ga u tegle koje ćete hermetički zatvoriti.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je havij - Džem od šargarepe

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici, posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Zimnica je jedan od najstarijih načina konzervisanja hrane, koji omogućava da se hranljiva svojstva sezonskih namirnica sačuvaju za upotrebu izvan sezone. Konzervisanje se može vršiti sušenjem, zaslađivanjem, kišeljenjem i soljenjem, u zavisnosti da li je u pitanju voće, povrće ili prerađevine od mesa. Zimnica se obično čuva u podrumu, na tavanu, u košarini ili u zemlji, odnosno trapu.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je havij je persijski džem od šargarepe, havij na persijskom (farsi) jeziku znači šargarepa. Tradicionalno se služi kao doručak sa persijskim čajem, hlebom barbari, sangak ili lavaš hlebom.

Ovaj džem od šargarepe je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g šargarepe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Šargarepu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

Na isti način se pravi i džem od repe.

Sastojci:

500 g repe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Repu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

 

Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.

Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je golabi - Džem od krušaka

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je golabi je persijski naziv za džem od krušaka, golabi na persijskom (farsi) jeziku znači kruška i danas je popularan u Iranu i drugim delovima Azije, gde se često konzumira za doručak sa hlebom, maslacom i sirom, ili kao desert.

Ovaj džem od krušaka je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 kg zrelih krušaka 

3 čaše šećera

1 čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Čašu šećera stavite u lonac i dodajte vodu. Kuvajte dok ne provri, a zatim dodajte limunov sok i promešajte. Vatra treba biti srednje jačine. Kruške narežite na kockice i stavite ih u sirup. Kuvajte oko sat vremena. Povremeno kruške gurnite varjačom prema dnu lonca. Kad je skuvan, džem će poprimiti crvenkastu boju. Ohladite ga i sipajte u tegle koje ćete hermetički zatvoriti. Ova količina dovoljna je za 6 tegli.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je angir - Džem od smokava

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici, posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Zimnica je jedan od najstarijih načina konzervisanja hrane, koji omogućava da se hranljiva svojstva sezonskih namirnica sačuvaju za upotrebu izvan sezone. Konzervisanje se može vršiti sušenjem, zaslađivanjem, kišeljenjem i soljenjem, u zavisnosti da li je u pitanju voće, povrće ili prerađevine od mesa. Zimnica se obično čuva u podrumu, na tavanu, u košarini ili u zemlji, odnosno trapu.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je angir je persijski džem od smokvi, angir na persijskom (farsi) jeziku znači smokva. Tradicionalno se služi sa persijskim čajem ili se konzumira uz gusti jogurt kao brzi desert u toku dana.

Ovaj džem od smokve je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 kg zrelih, potpuno netaknutih smokava, čvrstih i sa peteljkama

1 kg šećera

1/4 čaše ružine vodice

2 kašike limunovog soka

Priprema:

Ogulite smokve, pazeći da ih ne polomite, ostavljajući dršku stabljike pričvršćenu za plod. Naslažite ih u lonac sa velikim dnom i u potpunosti ih prekrijte šećerom. Pustite ih da se odmore pokrivene celu noć. Sutradan ćete primetiti da se šećer pretvorio u gusti sirup. Stavite lonac na vrlo laganu vatru i polako kuvajte skidajući penu koja će se stvoriti na površini. Kada se pena prestane stvarati, dodajte ružinu vodu i limunov sok. Nakon 10-tak minuta maknite sa vatre i pustite da se ohladi. Nakon hlađenja smokve stavite u drugi lonac i prelijte ih sirupom. Tokom kuvanja smokve se nikada ne smeju okretati, jer moraju zadržati oblik do kraja. Tada ih možete držati godinama i koristiti kao brzi desert poslužen uz gusti jogurt ili kao džem. Razređivanjem jednog dela sirupa sa vodom i ledom dobit ćete ukusan i prirodan osvežavajući napitak.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je albalu - Džem od višanja

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Zimnica je jedan od najstarijih načina konzervisanja hrane, koji omogućava da se hranljiva svojstva sezonskih namirnica sačuvaju za upotrebu izvan sezone. Konzervisanje se može vršiti sušenjem, zaslađivanjem, kišeljenjem i soljenjem, u zavisnosti da li je u pitanju voće, povrće ili prerađevine od mesa. Zimnica se obično čuva u podrumu, na tavanu, u košarini ili u zemlji, odnosno trapu.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je albalu je persijski naziv za džem od višanja, albalu na persijskom (farsi) jeziku znači višnja, džem je poznat po svom blago slatko-kiselom ukusu i danas je popularan u Iranu i drugim delovima Azije, gde se često konzumira za doručak sa hlebom, maslacem i sirom, ili kao desert. Moguće je pripremiti ovaj džem od višnje sa košticom ili bez koštice, način pripreme je isti. U drugom slučaju, njihova će konzumacija će biti prikladnija sa čajem.

Ovaj džem od višanja je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 kg višanja

1 kg šećera

2 velike kašike limunovog soka

1 čaša vode

Priprema:

Operite i očistite višnje od peteljki i koštica. Stavite višnje u šerpu, dodajte šećer i limunov sok. Kuvajte na laganoj vatri uz povremeno mešanje dok se džem ne zgusne. Da biste proverili da li je džem gotov, nakapajte malo na hladan tanjirić. Ako se ne razliva, džem je spreman. Kada se džem ohladi, sipajte ga u tegle koje ćete hermetički zatvoriti. Ovako konzervirane višnje mogu se jesti za doručak ili kao međuobrok sa hlebom i maslacem ili sa običnim jogurtom kao desert.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je beh - Džem od dunja

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici, posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Zimnica je jedan od najstarijih načina konzervisanja hrane, koji omogućava da se hranljiva svojstva sezonskih namirnica sačuvaju za upotrebu izvan sezone. Konzervisanje se može vršiti sušenjem, zaslađivanjem, kišeljenjem i soljenjem, u zavisnosti da li je u pitanju voće, povrće ili prerađevine od mesa. Zimnica se obično čuva u podrumu, na tavanu, u košarini ili u zemlji, odnosno trapu.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je beh je persijski džem od dunja, beh na persijskom (farsi) jeziku znači dunja, džem je crvene boje i priprema se od dunja i šećera i smatra se jednim od najukusnijih džemova. Sadrži šećer, vlakna, proteine i minerale poput magnezijuma, gvožđa i kalcijuma, kao i vitamine A, C, D i B. Tradicionalno se služi kao doručak sa persijskim čajem, hlebom barbari, sangak ili lavaš hlebom.

Ovaj džem od dunje je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 srednje velike dunje

4 čaše šećera

1 i po čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Čašu šećera stavite u lonac i dodajte vodu. Kuvajte dok ne provri, a zatim dodajte limunov sok i promešajte. Dunje narežite na kockice i stavite ih u sirup. Kuvajte oko sat vremena na laganoj vatri. Dunje su skuvane kad upiju šećer i kad poprime crvenkasto - ljubičastu boju. Kad se džem ohladi sipajte ga u tegle koje ćete hermetički zatvoriti. Čuvati na hladnom mestu.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kompute miveh tazeh - Kompot od svežeg voća

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Kompot se odnosi na kuvano voće, sveže ili sušeno, koje se služi kao piće ili desert, u zavisnosti od regiona. Kada se služi kao desert, u suštini je identičan današnjem francuskom kompotu, odakle potiče termin "kompot". Kada se služi kao piće, poznat je i kao vzvar ili uzvar, od slovenske reči koja znači "ključati". Kompot je bezalkoholni slatki napitak koji se može poslužiti vruć ili hladan u zavisnosti od tradicije i godišnjeg doba. Dobija se kuvanjem voća kao što su jagode, breskve, jabuke ili višnje u velikoj količini vode, često zajedno sa šećerom ili drugim zaslađivačima. Ponekada se u njega stavlja vanilin šećer ili cimet, posebno zimi kada se kompot poslužuje vruć. Danas je popularan u zemljama istočne i srednje Evrope, kao i u Skandinaviji. Kompot je bio široko korišćen način očuvanja voća za zimsku sezonu.

Ovaj voćni kompot je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 čaša šećera

4 čaše vode

2 kisele jabuke

2 breskve

3 šljive

1 čaša jagoda

2 velike kašike limunovog soka

2 - 3 štapića cimeta

Priprema:

Čašu šećera stavite u lonac i dodajte vodu. Kuvajte dok ne provri. Voće narežite na manje komade i stavite ih u sirup. Dodajte limunov sok i cimet. Kuvajte na srednjoj vatri oko 10 minuta. Pustite kompot da se malo rashladi, a zatim ga prebacite u frižider da se u potpunosti ohladi. Poslužite ga hladnog i prema želji prelijte sa šlagom. U ovaj kompot možete stavljati razno voće, nije nužno da bude istovetna kombinacija kao što je navedeno u receptu. Ova količina dovoljna je za 6-7 osoba.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kompute hoškbar - Kompot od suvog voća

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Kompot se odnosi na kuvano voće, sveže ili sušeno, koje se služi kao piće ili desert, u zavisnosti od regiona. Kada se služi kao desert, u suštini je identičan današnjem francuskom kompotu, odakle potiče termin "kompot". Kada se služi kao piće, poznat je i kao vzvar ili uzvar, od slovenske reči koja znači "ključati". Kompot je bezalkoholni slatki napitak koji se može poslužiti vruć ili hladan u zavisnosti od tradicije i godišnjeg doba. Dobija se kuvanjem voća kao što su jagode, breskve, jabuke ili višnje u velikoj količini vode, često zajedno sa šećerom ili drugim zaslađivačima. Ponekada se u njega stavlja vanilin šećer ili cimet, posebno zimi kada se kompot poslužuje vruć. Danas je popularan u zemljama istočne i srednje Evrope, kao i u Skandinaviji. Kompot je bio široko korišćen način očuvanja voća za zimsku sezonu.

Ovaj voćni kompot je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali kompot od suvog voća. Ova vrsta jednostavnog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

5 čaša vode

1 čaša šećera

12 suvih šljiva

12 suvih jabuka

pola čaše suvih kajsija

2 male kašike ružine vodice

Priprema:

Vodu i šećer kuvajte 10 minuta ili dok se šećer ne rastopi. Dodajte šljive te ih kuvajte 5 minuta. Potom dodajte jabuke i kajsije te kuvajte još 15 minuta. Na kraju dodajte ružinu vodicu i ostavite da se ohladi. Ova količina dovoljna je za 4-5 porcija.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Faludeh Širazi - Smrznuti desert iz Širaza

 

Faludeh ili palude je tradicionalni iranski hladni desert sličan sorbetu. Sastoji se od tankih rezanaca napravljenih od skroba u poluzamrznutom sirupu koji sadrži šećer i ružinu vodu. Faludeh se često služi sa sokom od limete, a ponekad i sa mlevenim pistaćima. Ovaj drevni desert se obično naziva Faludeh Širazi, jer potiče iz grada Širaza u današnjem Iranu, zajedno sa čuvenom salatom Širazi. Širaz se često naziva gradom poezije i pismenosti, u znak reference na poznate pesnike Hafeza i Saadija.

Persijska reč paludeh potiče od glagola paludan što znači preraditi. Faludeh je arabizovani oblik reči paludeh koji se pojavio nakon arapskog osvajanja Persije, zbog nedostatka foneme /p/ u standardnom arapskom jeziku. U arapskim srednjovekovnim izvorima, bio je poznat kao falutadž. Od 16. do 18. veka, indo-persijski mogulski kraljevi koji su vladali Južnom Azijom stvorili su hladno desertno piće pod nazivom faluda, što je derivat od faludeh. Štaviše, junanski desert paoluda takođe potiče od ovog deserta.

Faludeh je tradicionalni i veoma omiljeni persijski desert napravljen od zamrznutih pirinčanih rezanaca u sirupu od ruže i limete. Često nazvan persijskim granitom, ovaj veganski recept za desert bez glutena ima hrskavu teksturu i jedinstveno osvežavajući ukus. Tanka smesa od skroba (od pšenice ili pirinča) se kuva, a zatim proceđuje kroz sito, čime se dobijaju nežne niti slične celofanskim rezancima koje se zatim hlade u ledenoj vodi. Nakon toga se kombinuju sa smesom sirupa i brzo hlade dok se sirup ne zamrzne bar do pola.

U Iranu se danas faludeh prodaje u poslastičarnicama i kafićima u ukusima kao što su pistaći, šafran, ružina voda i med, a može se služiti uz bastani sonati, tradicionalni persijski sladoled. Faludeh Širazi verzija iz grada Širaza, posebno je poznata.

Osvežavajući i slatki, Faludeh Širazi je savršen desert za vrele letnje dane. Iznenađujuće je jednostavan za pravljenje, samo je potrebno malo strpljenja. Falude je zamrznuti desert koji ističe poluzamrznute pirinčane rezance usred dobro koreografisanog plesa slatkih i kiselih ukusa, sve isprekidano cvetnim notama ružine vodice. Faludeh je desert koji se dobro slaže sa raznim jelima, ali je posebno dobrodošao nakon persijske gozbe sa Džudže ćevapom (persijski ražnjići sa šafranom od piletine), Širazi salatom i persijskim pirinčem.

Ova vrsta jednostavnog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

3 šolje vode

1 šolja šećera

1/8 kašičice fine morske soli

2 kašike sveže ceđenog soka od limete

2 kašike ružine vode

50 g tankih pirinčanih rezanaca

kriške limete, za ukrašavanje

seckani pistaći, za ukrašavanje

sirup od višnje ili džem od višnje, za ukrašavanje

Priprema:

Pomešajte 3 šolje vode, šećer i so u srednjoj šerpi na srednjoj vatri i dovedite do laganog krčkanja. Smanjite vatru i mešajte nekoliko minuta ili dok se šećer ne rastvori. Sklonite sa vatre, dodajte sok od limete i ružinu vodu. Prebacite smesu u plitku staklenu ili metalnu posudu pogodnu za zamrzavanje. Stavite u zamrzivač, nepoklopljeno, na 30 minuta. Skuvajte pirinčane rezance, a zatim procedite rezance kroz finu cediljku. Isperite hladnom vodom i ostavite da se osuše na vazduhu u cediljci. Koristeći kuhinjske makaze ili nož, isecite rezance na komade od 2,5 cm. Ostavite sa strane. Izvadite delimično ohlađeni sirup iz zamrzivača. Dodajte rezance i dobro promešajte. Zamrznite, nepokriveno, jedan sat. Izvadite smesu iz zamrzivača i viljuškom počnite da stružete zamrznute delove sa strana posude, mešajući ih nazad u sredinu. Vratite smesu u zamrzivač na još sat vremena pre nego što ponovite struganje i mešanje. Ponovite još jednom. U ovoj fazi, rezanci bi trebalo da budu hrskavi, a sirup bi trebalo da se pretvori u kašastu, poluzamrznutu smesu. Za serviranje uzmite rezance viljuškom i stavite ih u pojedinačnu posudu za serviranje zajedno sa kriškom svežeg limuna. Prelijte Faludeh pistaćima i sirupom od višnje. Ako desert poslužujete nakon nekog vremena, izvadite ga iz zamrzivača i ostavite da odstoji na sobnoj temperaturi 20 minuta pre nego što sastružete zamrznutu smesu rezanaca i sirupa i sastavite je u pojedinačne porcije. Prelijte svojim omiljenim prelivom i poslužite.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Desere holu - Voćni desert od breskve

 

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Ovaj voćni desert je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Persijski slatkiši tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolače (širini hošk) i vlažne kolače (širini tar). Današnji desert, pripada drugoj grupi odnosno pripadaju grupi vlažnih kolača ili deserata.

Desert se tradicionalno poslužuje uz čašu persijskog čaja. Obično se crni čaj meša sa sušenim laticama ruže. Takav čaj nikada se ne poslužuje u porculanskim ili drugim neprozirnim šoljicama jer je velika uvreda ako se nevidi boja čaja, pravi domaćin će uvek pitati, želite li jači ili slabiji čaj.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

4 tvrđe breskve

1 čaša vode

pola čaše šećera

1 mala kašika ružine vodice ili pola male kašike kardamoma

Priprema:

Oljuštite breskve i narežite ih na kriške. U manju posudu ulijte vodu, dodajte šećer i pustite da provri. Dodajte breskve i kuvajte ih 5 minuta u tom sirupu. Ohladite. Pre posluživanja dodajte kardamom ili ružinu vodicu. Ako nije sezona breskvi, možete koristiti i breskve iz kompota.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Širini tar - Kolač od jabuka

 

Širini se na persijskom (farsi) jeziku odnosi na slatkiše (širin - slatko), koji se često daju kao proslavni pokloni u iranskoj i avganistanskoj kulturi. Na primer, veridbe se nazivaju Širini Hori, što je kada porodica žene prihvati udvarača i daje mladoženjinu poslasticu sa slatkišima. Ljudi će dati Širini rođacima i bliskim osobama nakon venčanja takođe u proslavi slično bombonjerama. Drugi primeri uključuju unapređenje na poslu ili diplomiranje, gde osoba koja je diplomirala ili je unapređena može dati slatkiše bliskim osobama. Reč tar može se odnositi na dve različite stvari, persijski i azerbejdžanski žičani instrument (tar) ili selo u današnjem Iranu u provinciji Gilan (Šir-e Tar), sasvim je sigurno da se reč tar u ovom receptu odnosi na selo Tar tako da ovaj kolač možemo da prevedemo kao Kolač iz Tara. Kolač je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Persijski slatkiši tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolač, pripada drugoj grupi odnosno pripadaju grupi vlažnih kolača, ne sadrže gluten. Testo za ove kolačiće je veoma jednostavno i lako se prav ili možete koristiti kupovne kore za tortu.

Kolač se tradicionalno poslužuje uz čašu persijskog čaja. Obično se crni čaj meša sa sušenim laticama ruže. Takav čaj nikada se ne poslužuje u porculanskim ili drugim neprozirnim šoljicama jer je velika uvreda ako se nevidi boja čaja, pravi domaćin će uvek pitati, želite li jači ili slabiji čaj.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 srednje velike jabuke

1 čaša šećera

pola male kašike kardamoma ili cimeta

250 g kora za tortu

1/2 čaše vode

1 velika kašika limunovog soka

Priprema:

Oljuštite jabuke i narežite ih na kockice. U manji lonac stavite vodu da se kuva. Postepeno u vodu dodajte šećer i mešajte dok se ne rastopi. Kad dobiveni sirup provri, dodajte mu jabuke i smanjite vatru. Kuvajte 20 minuta na umerenoj vatri. Potom odmaknite sa vatre i dodajte sok od limuna i kardamom. Izgnječite jabuke i ostavite da se ohlade. Na jednu koru namažite debeli sloj jabuka pa poklopite drugom korom. Kolač narežite na kocke. Umesto jabuka možete koristiti neko drugo sveže voće ili 1 i po čašu suvog voća.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad