Antička kuhinja: Šarbat-e sekanjabin - Osvežavajuće piće sa krastavcima

 

Na srpskom jeziku naziv ovog pića se izgovara Šarbat-e sekandžabin, Na persijskom farsi jeziku se izgovara se se-kan-džah-bin. Sekandžabin je sirup od sirćeta i nane koji se meša sa vodom i stavlja puno leda. Sve što vam je potrebno za ovo ukusno piće je sekandžebin, voda, led, rendani krastavac i malo nane za dekoraciju.

Šarbat-e sekandžabin je persijski sirćetni sirup koji se služi kao osvežavajuće letnje piće sa ledom i vodom ili gaziranom vodom i krastavcima. Tradicionalno se pravi sa medom kao i šećerom i sa dodatkom nane, zatim se služi sa rendanim krastavcem u čaši. Sekandžabin je vrsta šarbata, oba su popularna persijska ledena pića. Šarbat su slatki sirupi, a sekandžabin su slatko-kiseli sirupi od sirćeta. Oba se služe hladna sa ledom i razblažena vodom ili gaziranom vodom. Pomešajte jedan deo sekandžebina sa dva dela vode. Dobro promešajte dok se sirup ne razblaži. Ako više volite da vam je piće slađe, dodajte više sirupa, ali ako više volite da bude manje slatko, dodajte manje sirupa. Odličan dodatak ovom osvežavajućem napitku je rendani krastavac. Obično ide jedan krastavac na svaka dva pića. U bokal dodajte jedan deo sekanjebina, 2 dela vode i nekoliko kockica leda, dodajte rendane krastavce. I dobro promešajte. Tako čćete dobiti odličan letnji osvežavajući napitak Šarbate-e sekanjabin. Sekandžabin je jedan od najstarijih slatko-kiselih sirupa u Persiji, koji datira još iz davnih vremena. Kombinuje sirće (serkeh) i angabin, što se odnosi na med i prirodno slatkoću meda. Sekandžabin je složenica od srḵh serke što znači sirće i ạngby̰n angabin što znači med. Sirće daje Sekandžabinu njegov prepoznatljivo opor ukus.Med ili šećer se koristi za zaslađivanje sirupa, uravnotežujući opor ukus sirćeta i dodajući prijatnu slatkoću celokupnom piću. Nana se dodaje sirupu kako bi se pojačala njegova aroma i dao svež i hladan ukus. Nana je tradicionalna biljka koja se koristi u Sekandžabinu, doprinoseći njegovom jedinstvenom profilu ukusa. Ako služite kao sos za umakanje, uparite sa svežim listovima zelene salate, štapićima krastavca ili rotkvicama za osvežavajući zalogaj. Sekandžabin se može konzumirati kao osvežavajuće piće tako što će te trečinu sirupa (oko 1 ½ šolje) pomešati sa hladnom vodom, a zatim dodajte rendane krastavce. Piće se može poslužiti u visokoj čaši sa slamkom, što omogućava da se meša dok se pije. Kada koristite kao piće, razblažite sirup hladnom vodom i dodajte šaku rendanog krastavca. Takođe možete dodati nekoliko kockica leda i ukrasiti svežim listovima nane. Ova kombinacija stvara slađe piće koje hladi nepce. Slatkoća pića može se podesiti po želji dodavanjem više vode da bi se razblažio sirup. Rezultat je osvežavajuće piće koje ne samo da gasi žeđ, već i upoznaje onoga ko ga pije sa delom persijskog kulinarskog nasleđa. Grci su preuzeli sekanjabin pa je tako dospeo i u rimske kuhinje pod nazivom oxymelli. U Persijskoj kuhinji pravio se od belog vinskog sirćeta, soka od limuna, lišća nane i meda. U Rimu se koristio kao dodatak u salatama, a razblažavao se sa vodom ako se koristio kao napitak.

Prva reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči."šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Portegal na persijskom (farsi jeziku) znači pomorandža.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od pomorandže je sirup napravljen od sokova pomorandže i narenja, sa dodatkom šećera ili meda. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane, i obično je ovo osvežavajuće piće nuđeno gostima kada su dolazili u posetu.

Ova vrsta osvežavajućeg pića je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog letnjeg osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1/2 šolje belog ili jabukovog sirćeta

2 šolje šećera ili meda

2 šolje vode

mala veza sveže nane

2 mala krastavca bez semenki, oprana, oljuštena i iseckana

led

Priprema:

U loncu sa debelim dnom pomešajte šećer ili med i vodu, stavite na srednju vatru i mešajte dok se šećer ili med ne rastvori. Smanjite vatru i lagano kuvajte 10-15 minuta.

Dodajte 1/2 šolje sirćeta, krčkajte 30 minuta ili dok se smesa malo ne zgusne. Probajte i prilagodite nivo slatkoće sirupa. Kašikom uklonite penu dok se stvara na vrhu. U poslednjih nekoliko minuta dodajte malu vezu sveže nane u sirup. Sklonite sa vatre i ostavite da se potpuno ohladi. Uklonite listove nane pre serviranja. Sekandžabin je prilično lepljiv.

Ako koristite već gotov sekandžabin sirup onda pomešajte gotov sekandžabin sa 2-3 mala izrendana krastavca bez semenki, dodajte nekoliko kapi ružine vode, led i vodu, zatim ukrasite svežim listovima mente i korom limete.

Sekandžabin se posebno služi kao sos za umakanje sa svežim listovima zelene salate, što donosi očaravajuće gastronomsko iskustvo. Njegov lepljivi, slatki i blago opori ukus pretvara običnu zelenu salatu u odličnu poslasticu.

Umesto belog sirćeta, možete koristiti jabukovo sirće za malo drugačiji profil ukusa. Dodaje dašak voćne kiselosti sirupu. Ključ dobrog sekandžabina je ravnoteža. Odnos šećera ili meda i sirćeta je važan da biste dobili željeni slatko-kiseli ukus. Prilikom pravljenja sirupa, ostavite da se šećer ili med potpuno rastvore u vodi pre dodavanja sirćeta. Ovo obezbeđuje glatku konzistenciju. Sveži listovi nane su poželjniji za živahniji ukus, dodajte ih u poslednjih nekoliko minuta krčkanja da biste zadržali svežu aromu i ukus.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

                                                                        << Vratite nazad