Seeb (čita se Sib) znači jabuka, persijskoj kulturi jabuka je simbol
zdravlja, dugovečnosti i harmonije. U literaturi i zoroastrijskim tekstovima
jabuka predstavlja plodnost, mudrost i neokaljanu lepotu. U kontekstu
svečanih obroka, jabuka se često povezuje sa prosperitetom i srećom u kući.
Anjir (čita se Anžir) znači smokva, smatra se simbolom slatkog života,
obilja i plodnosti. U persijskoj medicini i humoralnoj tradiciji smatran je
hranom koja jača srce i bubrege. Zoroastrijska simbolika je da je anjir plod
svetlosti i vitalnosti, povezan sa energijom prirode i sezonskim ciklusima.
Zajedno jabuka i smokva simbolizuju ravnotežu i zdravlje.
U nekim persijskim tradicijama, ovo je jelo predviđeno za zimske
solsticijske svečanosti (Jalda), gde jabuka i smokva označavaju dug život i
plodnu godinu.
U starim kulturama hrana nije služila samo da nahrani telo, već da uredi
dan. Znalo se šta se jede u zoru, šta u podne, a šta tek onda kada se
svetlost povuče i misli počnu da se stišavaju. Među takvim, tihim jelima
prelaza nalazi se i skromna kombinacija jabuke i smokve, Seeb va Anjir,
naizgled jednostavna, ali duboko ukorenjena u ritmu čoveka i prirode.
To nije jelo koje se sprema uz vatru i žurbu, već ono koje se uzima s merom,
u času kada se dan privodi kraju. U njemu nema raskoši ni obilja, ali ima
reda, smirenja i pažnje prema telu. Jabuka zatvara dan razuma, a smokva
umiruje telo; zajedno, one ne zasićuju, već zaokružuju.
U toj jednostavnosti krije se drevno znanje, da se noć ne dočekuje teškim
stomakom, niti nemirnim mislima. Zato je Seeb va Anjir opstajao kroz vekove,
prelazeći iz dvorskih i svešteničkih krugova u narodnu praksu, uvek sa istom
svrhom, da čoveka vrati u ravnotežu pre sna.
Persijska i zoroastrijska tradicija
Plodove jabuke i smokve su prisutni u Iranu od antičkih vremena (Ahemenidsko
i Sasanidsko razdoblje). Korišćeni su u ritualnim jelima i kao darovi
bogovima i duhovnicima u hramovima. Spominju se u medicinskim tekstovima
poput Aviceninih knjiga, jabuka hladi, a smokva hrani.
Helenistički period (Seleukidi)
Jabuka i smokva se kombinovala sa medom i orasima, često u obliku kompota
ili slatkog deserata. U urbanim sredinama poput Persepolisa i Seleukeje
dodavani su i začini poput kardamoma i ružine vodice.
Kasniji persijski period (Safavidi)
Tradicija kombinovanja jabuke i smokve prenesena je u deserte za svečane
stolove, posebno tokom Jalda noći, gde simbolizuju pobedu svetla nad tamom i
zdravlje u narednoj godini.
Ovo je jelo i ritualni obrok, ujedno je i predjelo ili završno balansirajuće
jelo. Nije klasičan desert u antičkom smislu. Danas se smatra desertom ili
večernjim jelom. Nije desert, nije voćna salata, nije grickalica već
terapisko večernje jelo, ritualni obrok i hrana za nerve i san.
Važno je znati jednu stvar pre nego što počnemo, ne postoje sačuvani tačni
istorijski recepti sa preciznim merama iz elamskog, ahemenidskog, partskog
ili sasanidskog perioda za jelo poput Seeb va Anjir. Stari zapisi iz tih
epoha beleže namirnice, prinose, ritualnu hranu i tehnike, ali ne i
standardizovane recepte sa gramima i mililitrima kakve danas koristimo.
U nastavku su istorijski rekonstruisane, naučno zasnovane verzije,
napravljene prema arheobotaničkim nalazima, tekstovima o ishrani i
tradicionalnim metodama koji potiču iz tih epoha. To su najvernije moguće
rekonstrukcije koje postoje danas.
Seeb va Anjir je jedno od onih jela čija se uloga i simbolika menjaju kroz
epohe, pa ću to dati jasno, sistematski i bez romantizovanja. Pratićemo
evoluciju ovog jela po epohama.
Protoelamski period 2600-1500. g. p. n. e.
Ovo je ritualni večernji zalogaj, bez kuvanja, bez posuđa. Simbolika ovog
jela je da je jabuka simbol životne snage, zdravlja i obnova tela, smokva je
simbol plodnost, ženske energije i slatkoće života. Zajedno su ravnoteža
tela i prirode, ovo nije slatkiš, već obredna hrana povezana sa sezonskim
ciklusima. Samostalno se jelo kao ritualni zalogaj. Jelo se za prelazne
trenutke (zima–proleće, dan–noć).
Sastojci:
1 divlja jabuka (sitna, kiselkasta)
2–3 sveže smokve ili sušene na suncu
voda, izvorska ili bunarska
Priprema:
Jabuka se ne seče, smokva se jede rukom, redosledje jabuka pa smokva, voda
se pije tek na kraju.
Smisao je da jabuka zatvara um, smokva obnavlja telo, voda zapečaćuje obrok.
Ahemenidski period 550–330. g. p. n. e.
Ovo je večernji posni obrok korišćen u administraciji, hramovima i na putu.
Simbolika ovog jela da je jabuka simbol kraljevskog reda i zdravlja vladara,
smokva je simbol obilja Carstva. Kombinacija daje božanski sklad carstva i
kosmosa. Jelo ima političko–kosmičku simboliku, zdravo telo je simbol
stabilne države. To je bilo predjelo ili završetak laganog obroka. Često pre
mesa ili vina ali nije desert u modernom smislu.
Sastojci:
1 kultivisana jabuka
2 sušene smokve
nekoliko zrna korijandera ili komorača
Priprema:
Jabuka se lomi rukom, ne nožem, smokve se jedu posle jabuke, seme se sažvaće
na kraju.
Med ne ulazi u osnovni oblik, ulazio je samo u dvorskoj varijanti.
Sasanidski period 224–651. g. n. e.
Simbolika jabuke je da predstavlja čistoću i zdravlje, smokva je svetlost i
plodnost. Zajedno su harmonija tela i duše. Ovo je “čisto jelo” dozvoljeno u
hramovima. Predstavljalo je završno jelo (ne desert), jede se posle teške
hrane radi ravnoteže, smatra se terapijskim jelom.
Sastojci:
3 srednje jabuke (lokalna sorta, npr. jabuke iz planinskih regiona Irana)
10 suvih smokava (tamne, lokalne sorte)
400 ml vode izvorske ili čiste izvorske vode
2 kašike meda
1 kašičica mlevenog kardamoma
3–4 listića nane
1 prstohvat praha od šafrana
Priprema:
Jabuke oljuštiti, iseći na četvrtine, ukloniti semenke. Smokve prepoloviti
ako su velike. U šerpu staviti vodu i zagrejati do ključanja. Dodati jabuke
i kuvati na srednjoj vatri 7–8 minuta. Dodati smokve, kardamom i šafran.
Kuvati još 10 minuta dok plodovi ne omekšaju, ali da zadrže oblik. Dodati
med i listiće nane neposredno pre serviranja. Lagano promešati, paziti da se
med ne pregreje.
Tradicionalno se jelo serviralo mlako u zemljanim posudama ili posudama od
srebra. Smatralo se delikatesom za svečane prilike u hramovima i dvorskim
banketima.
Helenisticki period 330–150. g. p. n. e.
Ovo je prelazni oblik ka desertu ali i dalje večernja hrana smirivanja.
Jabuka dobija značenje razuma i reda (grčki uticaj), smokva je hedonizam i
slatko zadovoljstvo. Zajedno su balans razuma i uživanja. Ovde se prvi put
pojavljuje kulturni kompromis Istok–Zapad. Servira se hladno se kao predjelo
ili lagani desert. Često uz orahe i med. Počinje da liči na desert, ali još
uvek ima medicinsku ulogu.
Sastojci:
3–4 srednje jabuke (domestifikovane sorte iz Mesopotamije i Irana)
10–12 suvih smokava
500 ml pročišćene vode
3 kašike meda
1 kašičica ružine vodice (koristila se u Seleukidskoj Persiji)
1/2 kašičice mlevenog kardamoma
5–6 oraha ili badema, grubo seckanih (persijska inovacija u helenističkom
periodu)
1/2 kašičice limunovog soka
Priprema:
Jabuke oljuštiti i iseći na kolutove. Smokve prepoloviti. U šerpu staviti
vodu, zagrejati do ključanja. Dodati jabuke i kuvati 5 minuta. Dodati
smokve, kardamom i seckane orahe/bademe. Kuvati još 8–10 minuta dok plodovi
ne omekšaju. Skinuti s vatre i dodati med i ružinu vodicu. Lagano promešati,
dodati par kapi limunovog soka.
Servira se hladno ili mlako, u glinenim ili bronzanim posudama. Bio je deo
svečanih deserata i banketa helenističkih gradova u Persiji.
Zoroastrijska verzija za askete
Seeb va Anjir je obredni završetak dana.
Sastojci:
1/2 jabuke
1 smokva
Priprema:
Jabuka se lomi rukom, ne nožem, smokve se jedu posle jabuke. Pravilo je da
se jede se u tišini stojeći ili sedeći na zemlji bez vode do jutra. Ovo je
najčistiji oblik.
Kombinacija smokve i jabuke sprečava nemir i noćna buđenja. Smanjuje
mentalni šum, ublažava nervozu i stabilizuje raspoloženje. Zato se jelo uvek
jelo uveče. Ne izaziva nagli porast toplote u telu ne opterećuje jetru,
hrani ali ne stimuliše, rezultat je dubok, tihi san. Nekad je to bilo
večernje jelo za miran san. Danas se jede nasumično i gubi efekat. Ovo se
jelo samo zimi jer smokva greje, jabuka bistri um, a pektini čiste krv. Leti
se ovo jelo ne preporučuje u klasičnoj persijskoj medicini. Seeb va Anjir
nije običan desert, to je balansirajuće večernje jelo sa ritualnom i
medicinskom funkcijom. Simbolika se menja po epohama, ali uvek povezana sa
zdravljem, plodnošću i harmonijom.
Drevne tradicije Srbije i Persije se razlikuju, Srbija je zaboravila
ritualnu i terapeutski vrednost jela. Optimalno vreme za jelo je zima,
uveče, pre spavanja. Efekat na nervni sistem i san su da je to prirodni
sedativ, balansira misli i telo. Seeb va Anjir kombinuje simboliku, medicinu
i ritual, Srbija je zadržala samo religijski i nutritivni aspekt,
zaboravljajući psihofiziološki uticaj i završni karakter jela. U Persiji se
jede uveče, ritualno i balansirajuće, u Srbiji je glavno jelo ili prilog,
uglavnom nutritivnog značaja. U Persiji se jede striktno zimi, uveče, Srbija
je fleksibilna, često letnji post ili zimski post. U Persiji je fokus na
smirenje i san, u Srbiji je fokus na energiju i izdržljivost.
Seeb va Anjir nas podseća na vreme u kojem hrana nije bila puko sredstvo
sitosti, već deo unutrašnjeg reda. Njegova jednostavnost nije znak
siromaštva, već svesnog izbora, da se dan ne završava težinom, već merom. U
toj skromnoj kombinaciji jabuke i smokve sačuvana je drevna misao, da se
telo ne opterećuje kada se duh povlači, i da se noć dočekuje u tišini, a ne
u preobilju.
Kroz vekove, epohe i promene vere, Seeb va Anjir je opstajao upravo zato što
mu nije bila potrebna promena. Njegova vrednost nije u ukusu koji zavodi,
već u funkciji koja smiruje. On ne poziva na uživanje, već na zaokruživanje,
na svesni kraj dana i pripremu za san koji je čist, lagan i bez nemira.
U savremenom svetu, gde je večera često najteži i najglasniji obrok, ovaj
drevni zalogaj deluje gotovo kao zaboravljeno znanje. Ipak, njegova poruka
ostaje jasna i danas, ne jede se uvek da bi se imalo više, već ponekad da bi
se imala mera. U tom smislu, Seeb va Anjir nije samo tradicija prošlosti,
već tiha lekcija za sadašnjost, da se ravnoteža ne stvara obiljem, već
jednostavnošću.
Нема коментара:
Постави коментар