Antička kuhinja: Šarbat-e golab - Sirup od ružine vodice

 

Drugi naziv je Šarbate gole sorh. Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji.

Reč golab označava ružinu vodicu i nastala je od persijskog dvosloga, gul - cvet i ab - voda.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od ruže je sirup napravljen od ružine vodice, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 šolje šećera

1 šolja vode

1 šolja ružine vodice

sok od 1 limuna

Priprema:

Sipajte 1 šolju vode u šerpu na srednjoj vatri. Dodajte šećer i mešajte dok se ne rastvori. Ostavite da krčka 15 minuta. Zatim dodajte ružinu vodicu i sok od jednog limuna. Ostavite da krčka još 10-15 minuta dok ne dobijete konzistenciju sličnu sirupu, sirup neće biti jako gust. Ostavite da se ohladi pre nego što ga prebacite u bokal. Dodajte 900 ml vode ili dovoljno da se dobije 1 l napitka i dobro promešajte. Dodajte dosta leda pre serviranja.

Legenda kaže da je vladar drevne Persije, za svoje kraljevsko venčanje, poručio da se fontane napune ružinom vodicom. Dok su, nakon ceremonije, šetali svojim vrtovima, primetili su sitne kapi po površini vode. Radoznala carica je želela da otkrije šta to svetluca pod jarkim zracima Sunca, prišla je i dotakla ih. Pod prstima je ostalo ulje koje je ostavilo trag očaravajućeg mirisa. Tako su otkrivene blagodeti ružine vodice koje se do danas prenose svetom.

Ružina vodica se dobija iz čašica i latica ruže destilacijom vodenom parom. U bliskoistočnim kuhinjama, ružina vodica se koristi u raznim jelima, posebno u slatkišima kao što su ratluk, nugat i baklava. Marcipan je dugo bio aromatizovan ružinom vodicom. Na Kipru, Mahalebova kiparska verzija poznata kao μαχαλεπι, koristi ružinu vodu (ροδοσταγμα). Ružina vodica se često koristi kao halal (dozvoljena) zamena za crno vino i druge alkohole u kuvanju. Premijer liga nudi piće na bazi ružine vodice kao alternativu za šampanjac kada nagrađuje igrače muslimanske veroispovesti. U skladu sa zabranom konzumiranja alkohola u islamskim zemljama, ružina vodica se koristi umesto šampanjca na podijumu za Veliku nagradu Bahreina i Veliku nagradu Abu Dabija.

U južnoazijskoj kuhinji, ružina vodica je uobičajeni sastojak slatkiša kao što su laddu, gulab jamun i peda. Takođe se koristi za aromatiziranje mleka, lassi-ja, pudinga od pirinča i drugih mlečnih jela. U Maleziji i Singapuru slatka crveno obojena ružina vodica se meša sa mlekom, čime se dobija slatko ružičasto piće koje se zove bandung. Američki i evropski pekari su često koristili ružinu vodicu sve do 19. veka, kada je vanila postala popularna. U Iranu se dodaje u osvežavajuca pića, čaj, sladoled, kolačiće i druge slatkiše. Ružina voda se takođe koristi u nekim slanim jelima ili tokom parenja persijskog pirinča. Ružina vodica se ponekad dodaje limunadi. Često se dodaje u vodu da prikrije neprijatne mirise i ukuse.

Ružina vodica je jednostavno i odlično prirodno sredstvo za negu kože. Ova tecnost spada u najstarija sredstva za ulepsavanje kože lica. Njen blagotvoran uticaj je bio poznat još u doba drevnih civilizacija. Egipatska kraljica Kleopatra bila je nadaleko poznata po lepoti svoje kože, koju je njegovala između ostalog i ružinom vodicom. Ružina vodica bila je omiljena kupka Julija Cezara. U srednjovekovnoj Evropi, ružina vodica se koristila za pranje ruku za trpezom tokom gozbi. Ružina vodica je uobičajena komponenta parfema. Lek od ružine vodice se povremeno koristi kao emolijens, a ružina vodica se ponekad koristi u kozmetici za hladne kreme, tonike i sredstva za pranje lica. Uzgoj različitog mirisnog cveća za dobijanje parfema, uključujući ružinu vodicu je nastao u Persiji, gde je bila poznata kao gulab, od gul - cvet i ab - voda. Termin je usvojen u srednjovekovnom grčkom kao zoulapin. Proces stvaranja ružine vodice destilacijom vodenom parom su oplemenili persijski hemičari u srednjovekovnom islamskom svetu što je dovelo do efikasnije i ekonomičnije upotrebe za parfimerijsku industriju. U Indiji se ružina vodica već vekovima smatra osnovnim kozmetičkim preparatom, danas koriste ružinu vodicu kao sprej koji se nanosi direktno na lice kao parfem i hidratant, posebno tokom zime. Ružina vodica se koristi u verskim ceremonijama hinduizma, islama, hrišćanstva (u istočnoj pravoslavnoj crkvi), zoroastrizma i vere Bahai. Danas u centralnom Iranu se održava godišnji festival Golabgiri svakog proleća. Tada se proslavlja berba ruža za proizvodnju golaba. Iran daje 90% svetske proizvodnje ružine vodice.

 Pročitajte više >>                                          << Vratite nazad