Antička kuhinja: Badenjan ksvardan - Punjeni patlidžan

 

Ime recepta je nastalo od reči badenjan što znači patlidžan i reči ksvardan što znači punjen, obrađen, nadev, tako da bukvalni prevod glasi Punjeni patližan. Ovo jelo je bilo duboko ukorenjeno u staropersijsko-sasanidskoj kulinarskoj tradiciji.

Patlidžan je poreklom iz severne Indije i južne Burme. U Persiju stiže između 5 i 2 veka p.n.e. preko trgovačkih ruta. Do 1 veka n.e. u Persiji je već formirana reč Badenjan ili Bademjan koja se kasnije širi u čitav levantski i mediteranski svet. Moderne reči u turskom, arapskom, jermenskom i grčkom potiču upravo iz persijskog. U to vreme patlidžan je bio egzotičan, skup, delovao je gotovo lekovito i smatrao se kraljevskim povrćem. Za vreme sasanida (224-651 n.e.), to postaje zlatno jelo. Sasanidi su imali sofisticiranu kulinarsku kulturu, jednu od tri najrazvijenijih u u starom svetu, uz rimsku i kinesku. U dvorskim kuhinjama u Ktesifonu beleže se jela kao što su punjeno povrće, meso sa voćem, kuvanje u kiselo-slatkim sosovima, korišćenje mirisnih trava kao što su nana, korijander, čubar. U pahlavijskim rukopisima se tada javlja termin ksvarda, ksvartan, ksvardag što znači nedeveno pripremljeno jelo. Zato Badenjan ksvardan znači patlidžan koji je pripremljen kao obrađeno nedeveno jelo.

Simbolika ovog jela je bila da je to bio simbol ravnoteže jer je antički persijski kulinarski sistem bio zasnovan na dualnosti toplo-hladno, ne termički već energetski. Patlidžan se smatrao hladnim, jagnjetina toplim, pa je punjenje imalo harmoničnu ravnotežu u zoroastrijskom poimanju sveta. Bio je i simbol kraljevskog sklada, punjenje jedne namirnice drugom predstavljalo je kosmičku celovitost, spoj suprotnosti što je zoroastrijska simbolika jedinstva stvaranja. Bio je i simbol gozbe, punjena jela su bila vrhunac trpeze, to je označavalo punoću kuće i blagostanje.

U zoroastrizmu hrana ima ritualan značaj jer predstavlja čisto stvaranje, sklad izmedju pet elemenata i pobedu reda-asa, nad haosom-druj. Patlidžan se smatrao darom zemlje dok je jagnjetina bila čista žrtva u ritualnom smislu. Po zorastrijskim kulinarskim pravilima povrće  koje u sebi prihvata drugo jelo je simbol prijateljstva i sklada između dva sveta. Zato je Badenjan ksvardan bio jelo za svadbe, prolećne praznike, Novu godinu i važne porodične ceremonije. Nije se služilo svaki dan jer je to bilo svečano jelo.

U periodu sasanida, jelo je služilo kao pokazatelj kulturne nadmoći. Stranci koji bi došli u Persiju bili bi fascinirani upotrebom kiselog nara, kombinovanjem voća i mesa, biljnim začinima i glinenim i bakarnim posudama u kojima se kuva sporo i duigo. Punjeni patlidžan je bio kulinarski dokaz persijske profinjenosti.

Za razliku od skupih jela sa pistaćima, ružinom vodicom i šafranom Badenjan ksvardan je mogao biti pripremljen i u srednje bogatim domaćinstvima jer su jagnjetina, pirinač, suvo grožđe ili nar i patlidžan bili relativno dostupni. Zato se jelo široko rasprostanilo po seoskim i gradskim kuhinjama.

U persijskoj filozofiji kuvanja, patlidžan je metafora:

posude koja prima novi život,

tela koje prihvata dušu,

zemlje koja prihvata vodu i seme.

Jelo je često služeno na svadbama jer simbolizuje sjedinjenje dve suprotnosti, toplina mesa i hladnoća povrća kao i harmoniju u domu. Kombinacija nara, sirćeta i slada simbolizuje gorčinu, kiselinu i slatkoću, odnosno celokupni tok ljudskog života. U Persiji se verovalo da je jelo koje kombinuje sve ukuse blagoslov za kuću.

Badenjan ksvardan je jedno od najstarijih dokumentovanih punjenih jela na svetu, staro preko 1500 godina. Njegov značaj u antičkoj Persiji je bio kulinarski kao luksuzno svečano jelo, simbolički kao jedinstvo suprotnosti, blagostanja i porodične harmonije, religijski jer predstavlja zorastrijsku ravnotežu, politički kao dokaz persijske profinjenosti i kulturno jer se širilo po celom Bliskom istoku kao deo persijskog uticaja.

Postoje više verzije ovog jela, iz perioda Ahemenidskog carsta 550 g.p.n.e.-330 g.p.n.e., iz Partskog peroda, 250 g. p.n.e.-224 g.p.n.e.,  iz Sasanidskog perioda 224.g.n.e.-651 g.n.e. i iz Helenističko-persijskog perioda 330-150 g.p.n.e., gde možemo videti evoluciju jela kroz epohe.

Ahemenidska varijanta 550 g.p.n.e.-330 g.p.n.e.

Prvo ćemo obraditi ahemenidsku verziju ovog jela koji bi bio pra predak kasnijeg Badenjan ksvardan. U ovom periodu patlidžan još nije bio poznat u Persijskom carstvu, botanički i istorijski patlidžan ulazi u Bliski istok tek oko 1 veka naše ere. Umesto patlidžana koristila se tikva, tikvica ili lukovac odnosno praziluk.

Helenski i vavilonski izvori kazu da Ahemenidi pune tikve i luk mesom i žitaricama. Ovo jelo bi bilo punjeni tikvasti plod u medeno-sirćetnom sosu sa biljem i ovčetinom, autentično za vreme Darija I Kira. U vreme Ahemenida nije bilo patlidžana, koristila se tikva, od začina su koristili kumin, seme korijandera, čubar i rutu, menta se nije koristila u kulinarstvu ali u medicini jeste, garum u to doba ne postoji u persijskoj kuhinji (uvozio se), med i sirće se koristilo , žitarice su bile emmer, ječam, pirinač u maloj količini i to na istoku carstva, korišćena je ovčetina i jagnjetina iz satrapija Medije i Perside, kuvalo se u velikim zemljanim loncima, kotlovima (kazani-široke posude).

Sastojci:

1 manja tikva, slatka i žutkasta

so

voda

susamovo ulje ili ovčija mast

Nadev:

300 g sitno seckane ovčetine ili jagnjetine

1 crni luk ili praziluk

šaka kuvane ječmene krupice

1/2 kašičice kumina

1/2 kašičice semena korijandera

prstohvat rute

prstohvat čubra

so

Sos:

1 kašika meda

1-2 kašike sirćeta od grožđa

1 šolja jagnjeće supe

grančica čubra

Priprema:

Odseći vrh tikve kao poklopac, izdubiti sredinu i tikvu blago omekšati kratkim pečenjem na glini, tanur, ili ključanjem nekoliko minuta. Ovo je dokumentovano u vavilonskim kuvarskim tablicama koje Ahemenidi nasleđuju.

Na ovčijoj masti propržiti luk ili praziluk, dodati meso i pržiti dok voda ne ispari. U to dodati kumin, seme korijandera, čubar, malo rute, kuvanu ječmenu krupicu, sve povezati, ne previše sočno jer se nadev mora zapeći u tikvi.

Tikvu napuniti nadevom, vratiti odsečeni deo tikve odnosno poklopac i staviti u glinenu posudu sa malo masti na dnu.

U posebnoj činiji izmešati supu, med, sirće i malo čubra, preliti oko tikve ali ne odozgo, cilj je da se kuva na pari i mirisima, ne da pliva. Poklopiti posudu i kuvati 1 sat u zemljanoj peći. Tikva tako upija aromu bilja i medeno-kiselkastu paru. Ahemenidska kuhinja je imala puno poštovanja prema efektu aromaticne pare.

Ovo jelo bi imalo slatko-začinski miris, aromu zrna ječma, topliu notu kumina i korijandera, laganu kiselinu iz sirćeta, mekani mesni punjeni centar, slatkoću tikve umesto gorkog patlidžana. Ovo je autentična proto persijska punjena tikva iz kraljevskog perioda.Ovo je najstariji predak jela koji će se više vekova kasnije zvati Badenjan ksvardan, patlidžan u nadevu.

Partska varijanta 250 g. p.n.e.-224 g.p.n.e.

Partska verzija je starija od sasanidske verzije i razlikuje se u nekoliko ključnih elemenata.  Ovo je verna rekonstrukcija recepta nastala na osnovu fragmenata arapskog dela Kitab-al Tabikh nastalog u 10. veku gde se direktno navodi da je to partski recept, zatim helenističkih opisa persijske kuhinje, arheoloških nalaza i etnografskih paralela iz Medije i Partije i lingvistickih tragova naziva namirnica. Partski recept je jednostavniji, mesnatiji i ima veoma specifičan začin-garum odnosno rani oblik fermentisanog ribljeg umaka koji se koristio i u Rimskom carstvu.

U ovom receptu nema karakteristične upotrebe nara i ovo je punjeni patlidžan u medeno-sirćetnom sosu sa aromama lovora i mirođije, ključne razlike ovog recepta u odnosu na sasanidski recept su da nema nane, nema svežeg korijandera, nema nara, koristi se lovor, koristi se med i sirće kao tipični persijsko kiselo-slatki sos, pirinač je prisutan ali ređe, mnogo više se koristi crni luk i komorač odnosno mirođija. Ovo daje potpuno drugačiji ukus, više vuče na mediteransko-persijski, a manje na tipično persijski ukus.

Sastojci:

4 mala patlidžana, grci su ga zvali melongena

so

ulje od susama ili maslina

Nadev:

300 g sitno seckane jagnjetine ili ovčetine

1 crni luk

malo pirinča, najranija forma ovog jela je bila bez pirinča

1 kašičica garuma ili narsi po persijskom

so

biber

mala količina mlevenog komorača ili mirođije

par listova sitno smrvljenog lovora

Sos:

1 kašika meda

1-2 kašike sirćeta od grožđa

1 čaša vode ili mesne supe

kap garuma

Priprema:

Zarezati patlidžane po dužini, posoliti i pustiti da puste gorčinu. Propržiti ih vrlo kratko ili omeksati na užarenoj glini, tanuru. Parti inače retko duboko prže povrće. Luk propržiti dok ne požuti, dodati sitno seckano jagnjeće meso i pržiti dok ne potamni. U to dodati komorač ili mirođiju, lovor i garum, na kraju dodati pirinač ako želite helenističko-istočnjačku varijantu.

Otvoriti patlidžane, pažljivo ih napuniti nadevom i ređati u glinenu posudu.

Priprema sosa ide tako sto se pomeša med, sirće, kap garuma, voda ili supa. Ovo je tipična antička trojna ravnoteža koju su obozavali i Grci i Persijanci.

Patlidžane preliti tečnošću do polovine visine, pa poklopiti. Peći 40-70 minuta na umerenoj temperaturi. Patlidžan treba da se natopi medeno-kiselkastim aromama, to je prastari delikates.

Ukus ovog jela je slatko-kiselkast, aromatičan, zemljast, punog mesnog ukusa i bez biljnih nota nane i korijandera. To je jelo koje spaja ranu persijsku kulinarsku tehniku sa helenističkom tehnikom i mesopotamskim uticajem.To je najstarija forma punjenog patlidžana. U jednom očuvanom partskom receptu zapisanom na arapskom stoji:

Napravite kao što to čine Parti, meso se meša sa lovorom, sirćetom i medom, uz začinjeni sos od riba.

Kuva se u glinenoj posudi bez nane, nara i korijandera. To je preteča kasnije sasanidske varijante.

Sasanidska varijanta Sasanidskog perioda 224.g.n.e.-651 g.n.e.

Ovaj recept je tačna rekonstrukcija ovog jela iz sasanidskog perioda (224-651 g.n.e.) i nastao je na osnovu srednjopersijskih rukopisa, zatim iz arapsko-persijskih kuvara iz 10-11 veka koji čuvaju sasanidske recepte, zoroastrijskih prehrambenih pravila, arheoloških i etnografskih rekonstrukcija sasanidske kuhinje Ovo je najbliže originalu što savremena nauka može dati.

Sastojci:

4 mala ili srednja patlidžana

so

susamovo, bademovo ili maslinovo ulje, zavisi od regiona

Nadev:

300 g sitno seckane jagnjetine jer mleveno meso u antičkom dobu nije postojalo, meso se seklo nožem u veoma sitne komadiće

1 glavica crnog luka

3-4 kašike pirinča, kratkog zrna

šaka svežih listova nane

šaka svežih listova korijandera

prstohvat crnog bibera

so

malo komadića suvog grožđa

Sos:

4-5 kašika soka od nara

1 kašika sirćeta od grožđa

1-2 kašike dusaba, slad ili pekmez od grožđa, izgleda kao gusti tamni sirup

voda

Priprema:

Patlidžane oprati, napraviti uzdužni rez, ne do kraja. Posoliti i pustiti da odstoje 20-30 minuta. Nakon toga ih osušiti pa blago propržiti u ulju ili autentičnije će biti ako ih pečete na zidovima glinene rerne, tanura, da omekšaju. U antičko doba se patlidžan nikada nije duboko pržio.

Luk iseckati sitno i propržiti naulju dok ne požuti. Dodati sitno seckanu jagnjetinu i pržiti dok ne dobije boju. Dodati sirovi pirinač, začine, so, biber, nanu i korijander, kratko dinstati samo da se sve sjedini.

Otvoriti omekšale patlidžane, kašikom pažljivo puniti nadevom i ređati u glinenu posudu.

Sada idemo na pripremu sosa, pomešati sok od nara za kiselinu, sirće od grožđa kao drugu vrstu kiselosti i dušab (slad) koji daje slatku notu. Može se dodati i malo vode da tečnost dopre do pola patlidžana. Ovaj sos je originalan i stoji zapisan u pahlavijskim kuvarskim zapisima.

Posuda sa patlidžanima prelivenih sosom se pokrije keramičkim poklopcem ili hlebnom pogačom i peče se vrlo sporo oko 45-90 minuta u glinenoj rerni, tanuru ili na kućnom ognjištu. Patlidžan treba da upije aromu mesa, biljaka i kiselo-slatki sos od nara i slada.

Ukus je bio kisekast, lagano sladak i mirisan na svežu nanu, meso nije bilo jako začinjeno i dominantan je ukus jagnjetine. Najvažniji ukus je kombinacija nane i nara koji je bio tipično persijski.

Jelo se tradicionalno sluzilo uz pogaču, biljnu mešavinu peršuna, nane i mirođije i kiseli luk ili ukiseljeno povrće-torsi (srpski turšija). Često se držalo na niskim bakarnim ili bronzanim tacnama.

Helenističko-persijski period 330-150 g.p.n.e.

Ovaj period obuhvata period invazije Aleksandra Velikog na Seleukide i rane Parte (330-150 g.p.n.e.). To je izuzetno zanimljiva faza jer je upravo tada došlo do prvog stvarnog ulaska patlidžana u zapadnu Aziju (oko 1 veka p.n.e.)., zatim do fuzije grčkog i persijskog kulinarstva, helenističke mode punjenog povrća ili gemišta, preuzimanja lovora, origana, vina, sirćeta i meda iz mediteranske tradicije dok se u Persiji jos uvek čuvalo mesopotamsko nasleđe (čubar, korijander, ruta). Ovo je prvi istorijski trenutak kada punjeni patlidžan kao koncept postaje moguć i počinje da liči na kasniji persijski oblik.

Grčki naziv za punjeni patlidžan bi bio "Melongena gemistos persikos"- punjeni patlidžan u medno-sirćetnom vinu sa jagnjetinom i lovorom.

U helenističkoj Persiji kuhinja se menja, patlidžan je novitet, stigao je iz Indije kao retka delikatesna biljka, Seleukidi donose tehnike punjenja povrća, vino i sirće postaju češći sastojci, lovorov list postaje ključan začin, med se i dalje koristi kao glavni zaslađivač, koriste se bilje Medija i Persije, čubar, komorač i ruta, začini su umereni, helenistička elegancija, manje mesopotamske težine. Rezultat je laganija, aromatičnija i suptilnija verzija jela.

Sastojci:

3-4 mala patlidžana

so

maslinovo ili susamovo ulje

Nadev:

300 g sitno seckane jagnjetine

1 srednji crni luk

1 kašika grozđica ili suve crne ribizle

1/2 kašičice mlevenog komoraca

prstohvatr čubra

1 list usitnjenog lovora

1/2 kašičice semenki korijandera

prstohvat rute

Sos:

1/2 čaše suvog belog vina

1 kašika meda

1 kašika sirćeta

1 čaša supe ili vode

1 list lovora

nekoliko zrna bibera

Priprema:

Patlidžane preseći po dužini, posoliti i ostaviti da puste gorčinu. Prepeći blago na ulju ili u glinenoj tiganjskoj posudi. Luk propržiti da požuti, dodati jagnjetinu i pržiti dok ne potamni u to ubaciti komorač, čubar, usitnjeni lovor, seme korijandera i grozđice. Sve lagano povezati, nadev treba da bude aromatičan, ne previše mastan. Grozđice su čisto helenistički element često korišćen u sarmama i punjenom povrću.

Patlidžane otvoriti kao čamce, napuniti ih nadevom i ređati u jedan sloj u široku glinenu posudu, helenistički chitra, a persijski kotlić.

U drugoj posudi zagrejati vino, dodati sirće, med da se istopi i na kraju lovor i nekoliko zrna bibera, ovo je potpuno helenističko-persijski kiselo-slatki sos.

Preliti sos preko patlidžana, ne direktno po vrhu, posudu poklopiti glinenim poklopcem ili testom, to je bio grčki običaj da se lonac zatvori testo-pečatom. Kuvati 45-60 minuta na umerenoj vatri. Parna atmosfera i vino daju aromu izuzetno blisku kasnijim persijskim jelima.

Najbolji opis ovo jela je da je zemljasto-voćni, blago slatko-kiseli, jagnjećeg punjenja sa aromom lovora i vina. Ovo jelo je manje začinjeno od rane persijske kuhinje, više je biljno i voćno, vino i grozđice daju mediteranski ton, patlidžan po prvi put ima centralnu ulogu, struktura je nalik modernim Yemista ali sa jagnjetinom i persijskim biljem. Pečeno je u glinenoj posudi metodom pare pod poklopcem.

Ovo jelo nije recept, već obrazac mišljenja. U persijskoj civilizaciji Badenjan ksvardan ne označava jedno fiksno jelo, već čitav način razmišljanja o hrani, skromna namirnica (patlidžan), spor proces pripreme, balans suvo–masno–kiselo, jelo koje "dozreva", a ne dominira.

To je kulinarni ekvivalent persijske filozofije umerenosti (mijaneh-ravi), ni asketizam, ni raskoš, već sredina. Isto razmišljanje postoji i u srpskoj tradiciji, hrana nije da se pokaže, nego da se izdrži dan, post, zima, život.

Patlidžan kao simbol — isto mesto koje kod Srba ima kupus.

U Persiji patlidžan dugo sazreva, traži obradu (soljenje, ceđenje, kuvanje), sam po sebi je "težak", ali posle obrade postaje blag. Zbog toga je u persijskoj simbolici znak strpljenja, znak transformacije, znak "teške", ali korisne namirnice

U srpskoj kulturi istu simboličku ulogu ima kupus sirov je težak, kiseli se, kuva se dugo, postaje osnova zimskog opstanka.

Patlidžan u Persiji = kupus na Balkanu, ne luksuz, već temelj.

Autentični Badenjan ksvardan, ne peče se naglo, ne prži agresivno, kuva se poklopljeno

često "na ivici vatre". Cilj nije da se dobije korica, već sjedinjavanje.

U srpskoj kuhinji, podvarak, sarma, svadbarski kupus, pasulj. isto je pravilo, jelo mora da odstoji da bi bilo gotovo. To nije tehnička, nego kulturna odluka.

Persijska verzija koristi, suvo voće, blage kiseline (nar, sirće), luk kao nosilac prirodne slatkoće.

Srpska kuhinja retko koristi voće u slanom ali dobija slatkoću kroz dugo dinstanje luka, kupusa i korenastog povrća. Obe kuhinje teže da jelo samo stvori ravnotežu, bez nasilja nad namirnicom.

Badingan ksvardan se tradicionalno jede uz hleb, deli, stavlja na sredinu sofre, nije individualna porcija. U srpskoj kulturi meze, čorbe, variva su zajednička hrana. To govori o kolektivnom mentalitetu, hrani kao društvenom lepku i odsustvu gastronomskog egoizma.

Persijska i srpska kuhinja dele isti moral hrane. Bez obzira na geografiju, ove dve tradicije dele isti etički kod, hrana se ne baca, koristi se ono što raste, jelo mora da hrani više ljudi, ukus dolazi iz procesa, ne iz skupih sastojaka.

Zato, persijski patlidžan, srpski kupus, srpski pasulj i persijska variva imaju istinu u strukturi, a ne u egzotici. U savremenom svetu brzine badingan khvardan i srpska variva deluju "sporo" ali upravo zato opstaju. Jer obe kulture poručuju isto: "Ako nemaš vremena da čekaš hranu, nemaš vremena ni za ljude".

Badenjan ksvardan nije persijska egzotika, kao što sarma nije balkanski folklor. Oba jela su svedočanstvo civilizacija koje su razumele da se ukus ne stvara silom, već strpljenjem.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad