Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća,
jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija
je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi
svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti
sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe,
lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i
krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili
uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.
Ovo voćno osvežavajuće piće ili desert je veoma jednostavan za pripremu i
svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu
ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.
Frape od jabuke i limuna je osvežavajuće piće koje se lako priprema i
idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka:
jabuka, limunov sok i zaslađivač poput meda ili šećera. Sib na persijskom
(farsi) jeziku znači jabuka, a limu znači limun.
Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.
Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni
slojevi se pravio na sledeći način:
Sastojci:
1 čaša šećera
pola čaše vrele vode
pola čaše limunovog soka
3 oljuštene i narendane jabuke
3-4 čaše vode
Priprema:
Rastopite šećer u vreloj vodi i napravite sirup. Dodajte sok od limuna te
ostavite da se ohladi. Pre posluživanja sirup razblažite vodom i dodajte
narendane jabuke i lomljeni led.
Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti.
Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.
Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i
mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili
blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede
esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet,
geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim,
kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.
Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene
industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela
šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije
šećera iz šećerne trske.
Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti
tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i
od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu
persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu
prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se
postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode
imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.
Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je
preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku
p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao
kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.
Нема коментара:
Постави коментар