Antička kuhinja: Birjan - Jagnjetina sa spanaćom

 

Ova vrsta jela od mesa je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj. Inače reč kebab i potiče od persijske reči i znači pečeno meso. Kebab je u Srbiji poznat kao ćevap (razlika je što se u Srbiji koristi mleveno meso) i bio je prisutan i u antičkoj Grčkoj. Dokaz za to nalazimo u kulturnom stvaralaštvu iz tog perioda, Homer je pisao o "jelu u obliku obeliska" u svojim epovima Ilijadi i Odiseji. Ćevapi su stigli na Balkan invazijom od strane Osmanskog carstva, jelo se toliko ustalilo da je postalo deo kulturnog identiteta.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas. Inače Birjan je i tradicionalno jelo kod Srba sa Kosova i Metohije, veruje se da je jelo nastalo u Prizrenu i prvobitno se pravilo bez mesa. Ovo je dokaz da umetnost kuvanja ne poznaje granice, najverovatnije je recept došao u posed srpskih domaćica putem persijskih trgovaca i trgovačkih karavana koji su u antičko doba dolazili na teritoriju Balkana preko tadašnjih grčkih polisa.

Ova vrsta jednostavnog garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

400 g jagnjećeg ili telećeg ili pilećeg mesa

400 g spanaća

100 ml maslinovog ulja ili juneće masti

200 g pirinča

2 veće glavice crnog luka

2 jajeta

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašičica soli

Priprema:

Crni luk očistiti, sitno iseckati, pa propržiti na ulju ili masti. Dodati meso isečeno na komade, posoliti, pobiberiti i zajedno sa lukom dinstati dok meso ne omekša. Spanać očistiti i oprati, pa preliti kipućom vodom, pa ga ocediti, a pirinač skuvati sa dve šolje vode. Pomešati spanać, pirinač, dodati meso i sve zajedno izmešati. Masu izliti u posudu za pečenje, dodati malo vode pa staviti da se peče na 180 °C oko 30 minuta. Pred kraj pečenja izvadite pekač iz rerne i razbijte preko mase dva jajeta, pa vratite u rernu da se jaja ispeku.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad