Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.
Originalni tekst:
Ut vitis botryones et albos adferre possit et nigros, Graeci sic fieri debere iusserunt. Si vicinae sint vites nigra et alba, cum putantur, sarmenta utriusque inter se diuisa sic iunge, ut medios utriusque generis oculos aequando reddere possis unitati: tunc papyro ligabis stricto et molli atque umida terra curabis adlinere et interiectis ternis diebus adaquare, donec germen novae frondis erumpat. Hinc exempto tempore, si libuerit, genus efficies per plura sarmenta.
Prevod:
Na istoj lozi se može naći kako belo tako i crno grožđe, ovaj metod su propisali Grci; ako su dve susedne loze crna i bela sa mišlju da se podeljena dva kraka ujedine kako bi bili u stanju da imamo oba grožđa na jednoj stabljici, onda se uzimaju izdanci od oba; povezati sa mekim i čvrstim papirusom, posaditi u vlažnu zemlju, vodeći računa da se zemlja zaliva svaka tri dana, dok se ne pojavi klica novog lista. Na kraju ovog meseca (februar), molim vas, koristite ovaj metod sa nekoliko grana.
Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae
Grožđe je naziv za plod biljaka iz roda Vitis (vinove loze), kojim se često naziva i 12 osnovnih i najpoznatijih vrsta vinove loze, od kojih se pravi većina svetskih vina. Ranije su se vina označavala prema području na kome se grožđe gaji, ali kasnije je broj proizvođača i područja sa vinogradima toliko porastao da je uvedeno označavanje prema varijetetu odnosno vrsti grožđa. Danas u svetu postoji oko 8000 vrsta grožđa. Grožđe je tip voća koji raste u grupama od 15 do 300, i može da bude crveno, crno, tamno plave, žuto, zeleno, narandžasto i ružičasto. Belo grožđe je zapravo zelene boje, i evoluciono je izvedeno iz purpurnog grožđa. Mutacije u dva regulatorna gena belog grožđa isključuju produkciju antocijanina, koji je odgovoran za boju purpurnog grožđa. Crno grožđe je kiselije, sa manje šećera, a belo sadržava više šećera i manje je kiselije. Zapaženo je da sok od crnog grožđa u značajnoj meri smanjuje rizik od pojave srčanog udara, i to već u količini od 2,5 do 3,0 dcl dnevno. Već ta količina soka od crnog grožđa ima toliki potencijal da smanjuje slepljivanje krvnih pločica, trombocita u krvnim žilama, i tako sprečava stvaranje tromba. Novije studije pokazale su da sokovi proizvedeni od grožđa neke od tamnijih sorti obezbeđuju zaštitu od oboljenja srca. Izuzetno važna supstanca koja je i jak antioksidant, resveratol nalazi se u soku od grožđa. Prisustvo veće količine resveratola potvrđeno je u tamnim sortama grožđa poput Hamburga, tamjanike, crnog burgundca, Kaberne Sovinjona, Vranca, Konkorda. Potvrđeno blagotvorno dejstvo soka, ali i svežeg grožđa naročito je važno za one koji žele ishranom da obezbede unos antioksidantnih materija i zaštite srce i krvne sudove, a da pri tom ne unose alkohol. Najviše blagotvornih efekata konzumiranja soka od grožđa beleži se u smanjenju rizika od pojave krvnih ugrušaka, smanjenja nivoa lošeg LDL holesterola, prevenciji oštećenja krvnih sudova srca, kao i u održavanju zdravog krvnog pritiska.
100 grama svežeg grožđa sadrži 69 kcal, 0,72 grama proteina, 0,16 grama masti, 18,10 grama ugljenohidrata, 0,9 grama dijetetskih vlakana i 15,48 grama grožđanog šećera, a u suvom grožđu ima čak 269 kalorija. Od minerala u grožđu ima: kalijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, sumpora, natrijuma, hlora, bakra, cinka. Pored toga u njemu ima najviše vode. Ko ima manjak navedenih minerala, valja jesti suvo grožđe jer je u njima tri puta veća količina ljudskom organizmu potrebnih minerala. Grožđe je odličan izvor vitamina C i vitamina grupe B (osim B12), koji su važni za razmenu ugljenohidrata i povoljno utiču na nervni sistem. U kožici zrna grožđa ima izobilja hranjive i lekovite materije, zato ljusku ne treba nikako odbacivati. Crno grožđe leči zatvor i hemoroide, a koristi se i kod oboljenja jetre, žučne kese, želuca, slezine, mokraćnih kanala i kod niskog krvnog pritiska. Belo grožđe pomaže za snižavanje visokog krvnog pritiska, a dobra je prirodna pomoć i kod zatvora, gihta, reumatizma, gojaznosti, kod oboljenja urinarnog trakta te raznih kožnih bolesti. Slatko vino preporučuje se kod plućnih oboljenja i onima koji pate od želudačnih tegoba. Kvalitetno suvo vino služi i kao digestiv (za bolju probavu).
Konzumacija grožđa i suvog grožđa predstavlja zdravstvenu opasnost za pse. Njihova toksičnost za pse može da uzrokuje da životinja razvije akutnu bubrežnu insuficijenciju (iznenadan prestanak rada bubrega) sa anurijom (nedostatkom proizvodnje urina) i to može da ima fatalni smrtni ishod.
Kao zanimljivost o grožđu bih izdvojio da je Vilijam Osvajač uveo jedan običaj u Ujedinjeno Kraljevstvo. Prema tom običaju, ljudi se tokom leta selili iz svojih domova u svoje letnje domove iz kojih bi pomagali u berbi grožđa. Usled tog čina napuštanja doma (eng. glagol – vacating – napustiti, isprazniti), ovom običaju je dato ime vacation, u prevodu godišnji odmor).
Vinova loza (lat. Vitis vinifera) je skrivenosemenica odnosno biljka penjačica iz porodice Vitaceae. Rod obuhvata oko 60 vrsta drvenastih puzavica, od kojih se samo nekoliko uzgaja. Neki od uobičajenih naziva su još i čokot, loza, trs, vinoloza ili vinski trs. Uz pšenicu, ječam i masline, vinova loza je jedna od najstarijih uzgajanih biljnih kultura.
Na osnovu pisanih podataka se može reći da je kultura gajenja vinove loze stara između 7000—9000. godina. U tadašnjim državama centralne i Male Azije i severne Afrike, kultura gajenja vinove loze je bila na visokom nivou. Za širenje kulture gajenja vinove loze su zaslužni Feničani, koji su zanimajući se moreplovstvom i trgovinom, osnivali svoje kolonije na Crnom i Sredozemnom moru, i tako širili kulturu gajenja vinove loze.
Zvanična nauka kaže da su Feničani naučili Tračane da se bave vinovom lozom, iako je ona postojala u tim krajevima znatno ranije. Tračani su kulturi gajenja vinove loze naučili pridošle Grke iz Afrike, a ovi su šireći svoje kolonije po sredozemlju dalje širili tu kulturu. Pridošla "italska" plemena iz Egipta i Etiopije, od kojih je nastao deo Rimljana, su vinogradarstvo naučili od Rašana odnosno Etruraca. Rimljani su izuzetno zavoleli vinovu lozu i širili su i unapređivali kulturu njenog gajenja.
Kultivisanu vinovu lozu je na teritoriji Srbije prvi put posadio car Probus na Fruškoj gori i Mons Aureus (okolina Smedereva).
U našim krajevima vinova loza se odomaćila još od rimskih vremena i dokazala da balkansko vinogorje prija njenim najboljim sortama. U našem narodu za lečenje se koriste i plod i list i cvet vinove loze. Za cvetove loze tradicionalna medicina ima samo reči hvale, jer obnavljaju kičmenu moždinu i, u izvesnim slučajevima, doprinose ponovnom aktiviranju oduzetih udova. Potrebno je piti čaj od cveta vinove loze, a dobro je koristiti ga i za masažu.
Mlado vinovo lišće se kod nas koristi u ishrani, što je vrlo dobro za regulisanje probave i poboljšavanje apetita kod dece i odraslih. Sok od nezrelog grožđa može zameniti sirće ili limunov sok u salatama, a odličan je kao sredstvo protiv angine, naročito u početnoj fazi oboljenja.
Ako tečnošću sa grančica loze, koju u narodu zovu lozine suze, premažemo ogrebotinu na koži, ona će brže zarasti.
U Starom zavetu vinova loza simbol je lepote, plemenitosti, obilja i rodnosti, a čokot u Jevanđelju predstavlja Hrista.
Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар