Antičko vino: Fieri enim sic candidum et sumere vetustatis saporem - Kako napraviti zastarelost vinu

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Item quod Cretensibus oraculum Pythii Apollinis monstrasse memoratur. Fieri enim sic candidum et sumere vetustatis saporem. Schoenuanthus uncias quattuor, aloes hepatices uncias quattuor, mastiches optimae unciam unam, casiae fistulae unciam unam, spicae indicae semunciam, myrrhae optimae unciam unam, piperis unciam unam, thuris masculi non rancidi unciam unam tundis universa et in tenuissimum puluerem cribro excutiente deducis.

Prevod:
(Grci) Takođe pominju Krićanina koji je bio prorok, Apolinije Pitijski koji je napravio vino i dao mu ukus zastarelosti, napravio je prosejani prah i to od četiri unce (109,16g) limunove trave sa cvećem, četiru unce (109,16g) mesa aloje, jedna unca (27,29g) smole mastike, jedna unca (27,29g) cimeta, pola unce (semuncia = 1/2 uncie = 13,65g) glave maslina, jedna unca (27,29g) bibera, jedna unca (27,29g) odlične smirne, jedna unca (27,29g) tamjana.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Merne jedinice:
semuncia = 1/2 uncie = 13,65g
uncia = 27,29g
4 uncia = 109,16g

Za dodatne i detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika.
Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Conditum paradoxum - Začinjeno vino

Originalni tekst:
Conditum paradoxum: conditi paradoxi compositio: mellis pondo XV in aenum vas mittuntur, praemissis vini sextariis duobus, ut in cocturam mellis vinum decoquas. Quod igni lento et aridis lignis calefactum, commotum ferula dum coquitur, si effervere coeperit, vini rore compescitur, praeter quod subtracto igni in se redit. Cum perfrixerit, rursus accenditur. Hoc secundo ac tertio fiet, ac tum demum remotum a foco postridie despumatur. Tum mittis piperis uncias IV iam triti, masticis scripulos III, folii et croci dragmas singulas, dactylorum ossibus torridis quinque, isdemque dactylis vino mollitis, intercedente prius suffusione vini de suo modo ac numero, ut tritura lenis habeatur. His omnibus paratis supermittis vini lenis sextarios XVIII. Carbones perfecto aderunt.

Prevod:
Stavite 15 sektarii meda u bronzanu posudu sa dva sektariia vina, tako da u kuvanju pomešate med i vino. Zagrejte ovo preko spore vatre suvog drveta, mešajući se drvenom šipkom dok kipi. Ako proključa, dodajte malo hladnog vina, skinite toplotu i ostavite da se ohladi ili izvadite iz vatre tako da se smiri. Kada se ohladi, zapali još jednu vatru ispod njega. Učinite ovo drugi i treći put i tek onda ga izvadite iz žeravice. Dan kasnije dodajte 4 unce bibera, 3 skrupule mastiksa, dragmu lovora i šafrana, 5 prženih urmi koji su ranije bili omekšani u vinu. Na kraju, dodajte 18 sektarii lakog vina. Procedite kroz ugalj.

Sastav:
1 l belog vina za kuvanje
3 l belog vina za dolivanje
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1/2 kašičice crnog bibera u zrnu
700 grama meda
2 pržene urme, bez koštica
2 urme natopljene u malo vina
par listova lovora
prstohvat šafrana
10-12 perli mastix scrupulus (vrsta smole u obliku perli)

Priprema:
Ukuvati vino i med na tihoj vatri, obavezno mešati drvenom kašikom do tačke ključanja ako počne da se lepi za posudu dodati malo hladnog vina za dolivanje. Smanjiti temperaturu i ostaviti da se ohladi. Kada se ohladi ponovo staviti da se kuva. Kada proključa skinuti sa vatre i ostaviti da se ohladi, postupak ponoviti još jedan put i ostaviti da se hladi i odstoji do sutra dan. Sutra dan u spremljeno vino dodati mlevenog bibera i bibera u zrnu, zatim šafrana, lovorovog lista, pržene i natopljene urme koje su samlevene u avanu i samlevene 5 do 6 perli mastika scrupulusa, ponovo staviti mešavinu da se kuva. Stalno mešati, a u momentu ključanja dodati ostatak samlevenih perli mastika scrupulusa i ostatak vina za dolivanje. Skinuti sa vatre, procediti kroz ugalj (da se izbegne kiselkast ili gorak ukus) i poslužiti ohlađeno.
Ukoliko vam je napitak jako gust dodati malo vode.
Za gorivo je preporuka drvo i drveni ugalj.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Mastix srcupulus
Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola (oleorezina) dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika. Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Reč mastika potiče od grčke reči koja znači "žvakati, škrgutati zubima". Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Najstariji podatak o mastici potiče od Herodota, grčkog istoričara iz V veka p.n.e. Drugi drevni pisci i lekari - uključujući i Apolodora, Dioskorida, Teofrasta i Hipokrata - spominjali su korišćenje mastike u medicinske svrhe. Premda mastikovo drveće raste duž mediteranske obale još od otprilike 500.g. p.n.e., mastika se proizvodi skoro isključivo na Khiosu. Drevni egipatski lekari su koristili mastiku u lečenju različitih oboljenja, uključujući i dijareju i artritis. Takođe su je koristili kao i tamjan za mumificiranje. Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antičko vino: Apsinthium Romanum - Gorko vino

Originalni tekst:
Apsinthium Romanum: apsinthium Romanum sic facies: conditi Camerini praeceptis, utique pro apsinthio cessante; in cuius vicem apsinthi Pontici purgati terendique uncias singulas et unam Thebaicam dabis, masticis et folii scripulos III, costi scripulos senos, croci scripulos III, vini eiusmodi sextarios XVIII. Carbones amaritudo non exigit.

Sastojci:
10 l vina
2,5 g lista pelina
1 urma, bez koštice
7 g lovorovog lista
3,5 g šafrana
3,5 g perli mastike

Priprema:
Pomešati sve sastojke, osim vina, dobro samleti da se dobije neka vrsta praha. Stavite u šerpu i dodajte jedan litar vina i ostavite da proključa. Kada se ohladi dodajte ostatak vina.
Rimljani su koristili ovo vino kako za piće tako i u medicinske svrhe. Ima gorak ukus.

Ovo piće je po ukusu veoma slično poznatom likeru Pelinkovcu koji se pravi u Srbiji.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Merne jedinice:
scripulum = 1,14 g, 3 scripulos = 3,42 g, 6 scripulos = 6,84 g
sextarius = 0,54 l, 18 sextarios = 9,72 l





Pelin (lat. Artemisia), je rod biljke iz porodice glavočika (Asteraceae) koji čini između 200 i 400 pojedinačnih vrsta. U prirodi vrste iz ovog roda rastu uglavnom u aridnim i semiaridnim područjima na obe hemisfere. Pelini najbolje rastu na suvom, sunčanom i hranjivim materijama siromašnom zemljištu. Neke od najpoznatijih vrsta ovog roda su divlji pelin (A. vulgaris), obični pelin (A. absinthium), estragon (A. dracunculus), beli pelin (Artemisia herba-alba) i drugi. Poznat je i pod nazivom Zelena vila. Pelin je poznat po gorkom ukusu i karakterističnom mirisu koji dobijaju od organskih jedinjenja terpenoida koje sadrže listovi ovih biljaka. Rod pelina čine višegodišnje zeljaste, polužbunaste i žbunaste biljke, a većina vrsta je poznata po svom gorkom ukusu koji dobijaju od terpenoida i laktona. Kod nekih pripadnika ovog roda listovi su dosta aromatični i imaju ekstremno gorak ukus, a neki su našli upotrebu u prehrambenoj industriji i u medicini. Estragon se tako koristi kao začinska biljka, a naročito je popularan kao začin u francuskoj kuhinji. Pelin je odličan lek za menstrualne bolove, od velike je pomoći devojkama i ženama kojima često izostaje menstruacija. Ne savetuje se ženama koje imaju preobilne menstruacije jer pelin pojačava krvarenje (zato se ne savetuje ljudima koji imaju čir na želudcu). Gorke supstance iz pelina stimulišu apetit. Čaj od ove biljke preporučuje se svima koji pate od nedostatka želudačne kiseline i hipoacidativnog gastritisa. Obični pelin se zbog svoje gorčine od davnina koristio kao sredstvo za borbu protiv buva, moljaca i drugih insekata, a danas se koristi za aromatizaciju alkoholnih pića poput vermuta, pelinkovca i apsinta.  Na Balkanskom poluostrvu proizvodi se liker pelinkovac sa intenzivnom aromom pelina i oko 35 % alkohola. Pelin je i glavni sastojak absinta, halucinogenog pića popularnog među boemima devetnaestog veka. Obožavaoci zelene vile bili su Bodler i Tuluz Lotrek. Prema savetima fitoterapeuta nikada se pelin ne sme kuvati, nego samo treba preliti kipućom vodom.
Latinsko ime (Artemisia absinthium) pelin je dobio po grčkoj boginji Artemidi za koju se veruje da je baš sa njom olakšavala ženama porođaj ili od legendarne vladarke i botaničarke iz Karije Artemizije II (umrla verovatno 350. godine pre nove ere). Grci su veoma poštovali pelin. Olimpijskim pobednicima ukazivana je posebna čast da piju vino u koje je potpoljen pelin, simbol zdravlja i vitalnosti. Rimljani su pelin osim za zdravstvenu upotrebu stavljali i u sandale, jer su verovali da on čuva i neguje stopala. Naučnu sistematizaciju roda uradio je Karl fon Line 1753. godine.





Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola (oleorezina) dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika. Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Reč mastika potiče od grčke reči koja znači "žvakati, škrgutati zubima". Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Najstariji podatak o mastici potiče od Herodota, grčkog istoričara iz V veka p.n.e. Drugi drevni pisci i lekari - uključujući i Apolodora, Dioskorida, Teofrasta i Hipokrata - spominjali su korišćenje mastike u medicinske svrhe. Premda mastikovo drveće raste duž mediteranske obale još od otprilike 500.g. p.n.e., mastika se proizvodi skoro isključivo na Khiosu. Drevni egipatski lekari su koristili mastiku u lečenju različitih oboljenja, uključujući i dijareju i artritis. Takođe su je koristili kao i tamjan za mumificiranje. Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo lentiscino - Mastika ulje

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Lentiscini etiam olei matura confectio est, quae fit taliter. Grana matura lentisci quam plurima colliges et una die ac nocte supra se aceruata esse patieris. Deinde sportam granis eisdem plenam cuicumque vasculo superpones et calida adiecta calcabis et exprimes. Tunc ex eo umore, qui defluxerit, supernatans oleum lentiscinum sicut laurinum colligetur. Memento autem, ne rigore possit adstringi, aquam calidam saepe subfundere.

Prevod:
Ovo je takođe vreme (januar) kada se pravi ulje od mastike. Veću količinu zrna zrele mastike ostaviti da odstoji jedan dan i jednu noć, zatim staviti zrna u posudu na toplom i pritisnuti sa težim predmetom. Ulje mastike će teći, pokupiti, isto je kao i sa lovorovim uljem. Ne zaboravite da često prelivate sa toplom vodom.
Ovo se pravi u januaru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika.
Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.





Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Herbae rusticae - Zelena salata

Originalni tekst:
Liquamine, oleo, aceto a manu vel in patina piper, cumino, bacis lentisci.

Sastojci:
1 glavica zelene salate
50 ml maslinovog ulja
50 ml vinskog sirćeta
1 kašika liquamena
1 kašika semena kumina
1 kašika bobica mastike
1 kašika morske soli
1 kašika mlevenog crnog bibera

Priprema:
Operite salatu i iseckajte. Kuvati je u slanoj vodi oko 15 minuta. Zatim salatu ocediti. Kim i bobice mastike samleti pa dodati u zelenu salatu zajedno sa ostalim sastojcima, pomešajte, posoliti i pobiberiti.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Zelena salata (salata) je jednogodišnja zeljasta, dikotiledona biljka iz familije glavočika (Asteraceae) kod koje se za ishranu koriste listovi i glavice. Salata je u bliskom srodstvu sa divljom salatom koja raste kao korov i u našim krajevima. Salata brzo raste i najpre razvije lisnu rozetu. U glavičaste i rimske salate unutrašnji listovi obarzuju manje ili više čvrstu glavicu, veličina, izgled i druge morfološke odlike listova i cele biljke predstavljaju karakteristična sortna obeležja. Njeno poreklo nije tačno utvrđeno, a prema nekim istraživanjima današnja salata je potomak samonikle vrste s područja Sibira. Bogata je vitaminima A, C, E, B1, B2, B3, B6 te mineralima fosforom, kalcijumom, magnezijumom, željezom i bakrom. Obiluje vitaminom C koji je saveznik našeg organizma u obrani od mnogih bolesti. Njen bogati nutritivni sastav potpomaže procesu detoksikacije. Konzumacija zelene salate pomaže uspostavljanje alkalne ravnoteže organizma, što donosi niz pogodnosti - povećanu energiju, bolju probavu, bistriji um, miran san te mladalački izgled kože. Važan sastojak zelene salate je folna kiselina (vitamin B11) koja je ključna za mnoge procese u ljudskom organizmu. Ovaj vitamin sprečava razvoj pojedinih vrsta anemije, štiti od osteoporoze, a zajedno s vitaminom B12 neophodan je za razvoj novih krvnih stanica. Folna kiselina je od izuzetne važnosti za trudnice, jer se njen nedostatak u organizmu povezuje s raznim malformacijama embriona, od kojih je najčešći defekt neuralne cevi. Salata kao obrok obiluje vlaknima, snižava holesterol i sprečava konstipaciju i, što je možda najvažnije, vlakna daju osećaj sitosti.
Salata (Lactuca sativa O.) ide među najstarije kulture. Gajili su je i veoma cenili još drevni narodi u oblasti Sredozemlja, mnogo vekova pre nove ere. Najraniji prikaz salate je rezbarija u hramu u Karnaku. U drevnom Egiptu pripisivali su joj afrodizijačka svojstva. Hipokrat, grčki lečnik i otac medicine, pripisivao joj je snažna lekovita svojstva. U staroj Persiji bila je cenjena kao namirnica koja osigurava miran san. Tek su je Rimljani kultivisali. Veruje se da je nakon putovanja Kristofora Kolumba prenesena u Novi svet. U današnje vreme to je veoma rašireno i vrlo popularno salatno povrće, naraočito u zemljama sa svežijom klimom. Kod nas se gaji u svim krajevima, gotovo u svakom vrtu, kao i na većim površinama za snabdevanje pijaca.





Tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika.
Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad