Antička kuhinja: Aliter ius frigidum in aprum elixum - Hladni sos za kuvano meso divlje svinje

Originalni tekst:
Aliter ius frigidum in aprum elixum: piper, ligusticum, cuminum, anethi semen et thymum, origanum, silfi modicum, erucae semen plusculum, suffundes merum, condimenta viridia modica, cepam, ponticas vel amygdala fricta, dactilum, mel, acetum, merum modicum, coloras defrito, liquamen, oleum.

Sastojci:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica mlevenog semena kima
1 kašičica mlevenog semena korijandera
1 kašičica mlevenog semena mirođije
1 kašika majčine dušice, sitno seckano
1 kašika origana
1 kašičica silphiuma
1/2 kašičice mlevenog semena divlje rukole
1 kašika belog vina
100g mlevenog badema
1 kašičica meda
1 kašika vinskog sirćeta
1 kašika defrituma
1 kašičica liquamena
2 kašike maslinovog ulja
1 glavica praziluka, sitno seckano

Priprema:
Pomešati sve navedene sastojke, dobro izmešati i poslužiti kao hladni sos za kuvano meso divlje svinje.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Crni biber (Piper nigrum) višegodišnja je skrivenosemenica iz porodice Piperaceae. Poreklom je iz tropskih delova Indije i jugoistočne Azije, a danas se komercijalno uzgaja u mnogim tropskim oblastima. Plodovi crnog bibera predstavljaju jednu od najvažnijih začinskih biljaka sa širokom primenom u kuhinjama širom sveta. Samim tim ova vrsta se smatra jednom od najkomercijalnijih tropskih kultura.
Naučno ime celog roda bibera (Piper) ima koren u tamilskoj reči pippali kojom se označava vrsta Piper longum. Ta reč je iz tamilskog prenesena u grčki kao πέπερι, a odatle u latinski kao piper. Ime biber u srpski jezik dolazi u početku preko grčkog, i to u formi papar i peper, dok je sadašnji naziv "biber" turcizam (karabiber).
Osušeni mleveni crni biber koristi se još od antičkih vremena, kako u kulinarstvu, tako i u tradicionalnoj medicini. Crnim bibersom se kroz istoriju najviše trgovalo na svetskom tržištu začina, njime su se plaćali porezi, a zbog njega se često i ratovalo. Miris i ukus dobija od jedinjenja piperina koji se nalazi u plodovima.
Crni biber koji je poreklom iz južne i jugoistočne Azije, kao začin u indijskoj kuhinji počeo je da se koristi još pre 4 milenijuma (u XX veku pre nove ere). Za biber su znali i drevni Egipćani, iako nije tačno utvrđeno na koji način je ovaj začin dopreman u Egipat. Zrna crnog bibera pronađena su u nosnicama mumije faraona Ramzesa II (preminuo 1213. pre nove ere), ali nije jasno da li je biber korišten kao sredstvo prilikom mumificiranja, ili je imao religijsku ritualnu vrednost.
Biber kao začin koristili su i u antičkoj Grčkoj još u IV veku pre nove ere, a pretpostavke su da je kao redak i egzotičan začin bio dostupan samo najbogatijem sloju stanovništva. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama. Nakon rimskog osvajanja Egipta 30. godine pre nove ere razvija se intenzivna trgovina između Rima i indijske Malabarske obale (danas država Kerala), a mnogobrojni egzotični začini sa istoka postaju lako dostupni Evropljanima širom Mediterana. Plinije Stariji je u svojoj enciklopediji Naturalis Historia pisao o cenama bibera u Rimu 77. godine: "Dugi biber koštao je 15 denariusa, beli 7 denariusa i crni 4 denariusa". Koliki je bio obim trgovine biberom najbolje govori podatak iz iste knjige prema kom je Rim svake godine od Indije kupovao bibera u vrednosti od 50 miliona srebrnih sestercija. Rimljani su ga dugo smatrali jednom od važnih roba kojom se trgovalo. Imperator Marko Aurelije uveo je potrošački porez na beli biber i specijalnu vrstu dugačkog bibera (Piper longum), izuzimajući iz oporezivanja crni biber.





Vizigotski kralj Alarih I je od Rimljana tražio 1.500 kg. bibera u zamenu za odustajanje od opsade Rima u V veku. Nakon pada Rimskog carstva trgovinu biberom preuzeli su prvo Persijanci, a potom Arapi, dok glavni monopolisti tržištem začina u Mediteranu postaju Mletačka republika i Đenova. Biber se zbog svoje vrednosti u to vreme često nazivao "crnim zlatom".
Nakon pada Rimskog carstva Evropljani su i dalje nastavili da cene biber kao začin. Želja da se dođe do ovog začina vodila je Portugalca Vaska De Gamu do Indijske obale 1497. Mnoge evropske države sledile su primer šaljući svoje trgovce na daleka putovanja u potrazi za začinima, među kojima je biber, zauzimao vodeće mesto, a koliko je bio vredan najbolje svedoči podatak da su se njime čak plaćali i porezi. Skupoća bibera u to vreme najbolje se ogleda u holandskoj reči „peperduur” ("skup kao biber") kojom su se označavale isključivo skupe i luksuzne stvari (verovatno otuda i srpski izraz "papreno skup").
Tokom srednjeg veka biber je postao izuzetno važan začin kojim je konzervisano meso, ali i efikasno sredstvo za prikrivanje mirisa užegle hrane. Bio je veoma cenjen i često je korišćen umesto novca, služio je kao zamena za miraz, njime su plaćani porezi i prihod. Ovaj običaj je i dalje prisutan u izrazu peppercorn rent, ali sa drugim, suprotnim značenjem - biber i danas znači bagatelu ili u bescenje. Biber je cenjen koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.
Postoji podatak da je esnaf trgovaca biberom, osnovan u Londonu 1180. godine, kasnije postao deo esnafa začina. Moglo bi se reći da su trgovci biberom i začinima, pošto su preporučivali korišćenje začina u medicinske svrhe, bili preteča apotekara.
Mleveni biber univerzalan je začin za supe, sosove, variva, salate... Osim što jelima daje pikantnost, biber je i izuzetno lekovit. Povećava apetit što je naročito važno za ljude iscrpljene bolešću, delotvoran je kao diuretik, smanjuje nadutost i mučninu... Pojačava lučenje želudačnih sokova, čime se olakšava varenje, naročito teške hrane. Istovremeno, deluje stimulativno i na krvotok. Takođe, grickanje bibera odstranjuje neprijatan dah.
Nekada je služio i kao lek za regulisanje rada organa za varenje, protiv visoke temperature, upale grla i sinusa, kijavice. Obloge od bibera pomešane sa životinjskom mašću stavljane su na bolna mesto uzrokovana reumom ili udarcem. Biber je i izuzetan afrodizijak.

Rukola (lat. Eruca sativa) je samonikla jednogodišnja zeljasta biljka iz familije kupusa (Brassicaceae), prirodno rasprostranjena u oblasti Sredozemlja. Uzgaja se i koristi u ljudskoj ishrani kao lisnato povrće. Bogata je ugljenim hidratima i proteinima, kalcijumom, magnezijumom, gvožđem, kalijumom, fosforom i vitaminima A, K, C, B5 i B9. Sadrži aktivne sastojke koji imaju antikancerogeno dejstvo, posebno je efikasna u prevenciji raka dojke. Rukola je prepuna vlakana koji pomažu varenje, zasitna je i nakon nje ne osećate potrebu za masnom i slatkom hranom. Pomaže vam da snizite holesterol i da nivo šećera držite pod kontrolom. Sastoji se uglavnom od vode i ima mnogo ugljenih hidrata i belančevina. Sadrži aktivne sastojke koji imaju antikancerogena svojstva, pozitivno utiče na zdravlje i smanjuju rizik od mnogih bolesti. Smatra se prirodnim antibiotikom, reguliše varenje, koristi se za lečenje čira, osteoporoze, hroničnog zatvora, prehlade i kašlja. Osim toga, rukola čisti krv, pospešuje lečenje bolesti jetre i smanjuje rizik od raka dojke. Bez obzira na to što ima specifičan ukus, najbolje je da se konzumira presna, u salatama, mada zadržava lekovita svojstva i pri kuvanju.

Raste kao jestiva biljka u mediteranskom području još od rimskog doba, a od raznih klasičnih antičkih autora je navedena kao odličan afrodizijak, spominje se u pesmi Virgila, Moretum: "i Veneris revocans Eruca morantuem "-" rukola budi seksualnu želju pospanih ljudi ". Neki pisci tvrde da je iz tog razloga u srednjem veku bilo zabranjeno da se sadi rukola u manastirima. Ukazom od strane Karla Velikog 802 g., navodi se kao jedna od udarnih biljaka pogodnih za gajenje u vrtovima.


Pročitajte više >>                                                                        << Vratite nazad