Antička kuhinja: Intuba - Salata od cikorije za bolju probavu

Originalni tekst:
Intuba ex liquamine, oleo modico mero, cepa concisa. Pro lactucis vere hieme intubae ex embammate vel melle et aceto acri.

Sastojci:
50 g cikorije, cvetovi
1 glavica crnog luka, sitno seckano
1 kašika liquamena
2 kašike maslinovog ulja
200 ml belog vina
1 kašika vinskog sirćeta
1 kašičica meda

Priprema:
Cvetove cikorije potopiti u mlaku vodu da odstoji najmanje 30 minuta, a zatim procediti. Sitno iseckati mladi luk i pomešajte sa ostalim sastojcima i prelijte preko cikorije. Salata se služi nakon jela i svrha joj je bolja probava.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Cikorija (Cichorium intybus), poznata samonikla lekovita i jestiva biljka, najrasprostranjenija je vrsta istoimenog roda. U nekim izvorima ime roda izvodi se iz grčke reči kichora, kichoria, kichorion ili kichoreia, što je nastalo od reči kio=ići i chorion=poljana, a odnosi se na mesto gde se biljka može sresti. Ime vrste nastalo je od latinskog naziva za ovu biljku intybus. Domaći nazivi su: vodopija, plava vodopija, radič, modrica, žućenica, konjogriz, vodoplav, ženetrga, cigura, zmijina trava, golica, gologuza, gologuza loćika, kažiput, konjska trava, podrožnik i druga. To je korovska biljka, verovatno poreklom iz Južne Evrope, danas rasprostranjena širom Evrope i Azije, na različitim staništima. Najčešće se sakuplja na prirodnim staništima, ali se poslednjih godina sve češće i gaji, radi korena, listova i rascvetalih cvasti. Cikorija je višegodišnja zeljasta biljka sa golim i u gornjem delu razgranatim stablom. Na vrhu stabla i grana nalaze se glavičaste cvasti, čiji jezičasti cvetovi mogu da budu plave, ružičaste ili bele boje. Cveta od jula do septembra, a pocinje da sazreva u avgustu. Koren biljke vadi se nakon toga pa sve do proleca, mada je najkvalitetniji ako se vadi na jesen. Zatim se suši, melje i od njega priprema napitak slican kafi. Iseckan na komadiće koristi se za čaj. Pije se radi užitka ili u svojstvu lečenja. Nadzemni delovi biljke su takođe jestivi. Plavi cvetovi mogu naći svoje mesto u salati a odvojeno ili zajedno sa listovima u narodnoj medicini upotrebljavaju se kao lek.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad