Antička kuhinja: Herbae rusticae - Zelena salata

Originalni tekst:
Liquamine, oleo, aceto a manu vel in patina piper, cumino, bacis lentisci.

Sastojci:
1 glavica zelene salate
50 ml maslinovog ulja
50 ml vinskog sirćeta
1 kašika liquamena
1 kašika semena kumina
1 kašika bobica mastike
1 kašika morske soli
1 kašika mlevenog crnog bibera

Priprema:
Operite salatu i iseckajte. Kuvati je u slanoj vodi oko 15 minuta. Zatim salatu ocediti. Kim i bobice mastike samleti pa dodati u zelenu salatu zajedno sa ostalim sastojcima, pomešajte, posoliti i pobiberiti.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Zelena salata (salata) je jednogodišnja zeljasta, dikotiledona biljka iz familije glavočika (Asteraceae) kod koje se za ishranu koriste listovi i glavice. Salata je u bliskom srodstvu sa divljom salatom koja raste kao korov i u našim krajevima. Salata brzo raste i najpre razvije lisnu rozetu. U glavičaste i rimske salate unutrašnji listovi obarzuju manje ili više čvrstu glavicu, veličina, izgled i druge morfološke odlike listova i cele biljke predstavljaju karakteristična sortna obeležja. Njeno poreklo nije tačno utvrđeno, a prema nekim istraživanjima današnja salata je potomak samonikle vrste s područja Sibira. Bogata je vitaminima A, C, E, B1, B2, B3, B6 te mineralima fosforom, kalcijumom, magnezijumom, željezom i bakrom. Obiluje vitaminom C koji je saveznik našeg organizma u obrani od mnogih bolesti. Njen bogati nutritivni sastav potpomaže procesu detoksikacije. Konzumacija zelene salate pomaže uspostavljanje alkalne ravnoteže organizma, što donosi niz pogodnosti - povećanu energiju, bolju probavu, bistriji um, miran san te mladalački izgled kože. Važan sastojak zelene salate je folna kiselina (vitamin B11) koja je ključna za mnoge procese u ljudskom organizmu. Ovaj vitamin sprečava razvoj pojedinih vrsta anemije, štiti od osteoporoze, a zajedno s vitaminom B12 neophodan je za razvoj novih krvnih stanica. Folna kiselina je od izuzetne važnosti za trudnice, jer se njen nedostatak u organizmu povezuje s raznim malformacijama embriona, od kojih je najčešći defekt neuralne cevi. Salata kao obrok obiluje vlaknima, snižava holesterol i sprečava konstipaciju i, što je možda najvažnije, vlakna daju osećaj sitosti.
Salata (Lactuca sativa O.) ide među najstarije kulture. Gajili su je i veoma cenili još drevni narodi u oblasti Sredozemlja, mnogo vekova pre nove ere. Najraniji prikaz salate je rezbarija u hramu u Karnaku. U drevnom Egiptu pripisivali su joj afrodizijačka svojstva. Hipokrat, grčki lečnik i otac medicine, pripisivao joj je snažna lekovita svojstva. U staroj Persiji bila je cenjena kao namirnica koja osigurava miran san. Tek su je Rimljani kultivisali. Veruje se da je nakon putovanja Kristofora Kolumba prenesena u Novi svet. U današnje vreme to je veoma rašireno i vrlo popularno salatno povrće, naraočito u zemljama sa svežijom klimom. Kod nas se gaji u svim krajevima, gotovo u svakom vrtu, kao i na većim površinama za snabdevanje pijaca.





Tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika.
Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad