Antička kuhinja: Aliter cucurbitas cum gallina - Piletina sa sosom od tikvica

Originalni tekst:
Aliter cucurbitas cum gallina: duracina, tubera, piper, careum, cuminum, silfi, condimenta viridia, mentam, apium, coriandrum, puleium, caromentam, mel, vinum, liquamen, oleum et acetum.

Sastojci:
1 očišćeno manje kuvano ili pečeno pile

Za sos:
1 kg tikvica
100 g tartufa, kuvani i sitno iseckani
1 kašičica silphiuma
1 kašičica kima
2  breskve
100 ml crnog vina
1 kašičica sveže nane, sitno seckano
1 kašičica svežeg peršuna, sitno seckano
1 kašičiva korijandera, sitno seckano
1 kašika sirupa od kruške
1 kašika vinskog sirćeta
1 kašika liquamena
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika meda
1/2 kašičice soli
1/2 kašičice bibera

Priprema:
Isecite tikvice na kriške i kuvajte oko 5 minuta u slanoj vodi. Zatim ocediti i ostaviti da se ohladi. Uklonite koru sa breskvi i držite ih u mlakoj vodi. Breskve zatim sitno iseckati, pomešati ih sa tikvicama pa im dodati sve ostale sastojke. Dobro izmešati i ostaviti malo da odstoji da bi se sastojci homogenizovali. Ovaj sos se služi uz kuvanu ili pečenu piletinu.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Tikvica je jednogodišnja biljka puzavica iz familije bundeva (Cucurbitaceae), čiji se plod koristi u ljudskoj ishrani. Tikvica je uzgojeni kultivar tikve (bundeve).
Postoje razne teorije o poreklu tikvice, neki tvrde da je njena prapostojbina Azija (konkretno, Indija), dok drugi tvrde da potiče iz Amerike, tj. Meksika, i da su je doneli španski konkvistadori u Evropu. S druge strane, ova teorija ne deluje verovatno, jer se tikvica spominje u egipatskim zapisima, a takođe postoje i dokazi da su je poznavali i Rimljani.
Ovo povrće sadrži veoma malu količinu kalorija (17 kalorija na 100 grama) i kao takvo se preporučuje u dijetama za mršavljenje. Osim toga, prirodni je diuretik, pa se u narodnoj medicini koristi za izbacivanje suvišne tečnosti iz organizma, a veruje se i da snižavaju holesterol i pročišćavaju krv, a takođe poboljšavaju i koncentracij. Takođe sadrži znatne količine vitamina C.





Breskva, praska ili šeftelija, (latinski: Prunus persica ili Malum persicum) je drvo iz familije ruža (Rosaceae) iz potporodice - Prunoideae, reda šljiva (prunus) koja rađa istoimene plodove. Potiče iz srednje Azije (na šta ukazuje i njen naziv na latinskom, od koga je i izveden srpski naziv). U našim krajevima su se breskve dugo vremena zvale praske, od krivo izgovorenog latinskog persicum, jer su se zvale malum persicum-persijske jabuke.
Breskve su osvežavajuće voće jer sadrže 87–90% tečnosti, 9-11 % ugljenhidrata i vrlo male količine belančevina i masti. Energetska vrednost je samo 40-tak kalorija na 100 grama, pa ih zbog toga ubrajamo u niskokalorično voće – idealno za dijetu. Od vitamina sadrži najviše beta-karotena i vitamina C. Od minerala u breskvi ima najviše kalijuma, fosfora, magnezijuma i kalcijuma. Među retkim je voćem koje sadrži selen. Za razliku od breskve, njena sorta nektarina ima manje vitamina C, ali više beta-karotena i veću kalorijsku vrednost. Lekoviti delovi biljke su plod, cvet i list. Važno je naglasiti da je odnos kalijuma i natrijuma sedam naprema jedan, zbog čega su ove aromatične i sočne voćke korisne onima koji imaju problema sa oticanjem. Dobre su i protiv malokrvnosti, za crevna oboljenja i smanjenje žučne kese. Takođe može pomoći pri smirenju živaca i uopšte za rad probavnih organa. Poznata su i lekovita svojstva sokova, sirupa i čajeva od breskve. Sok od breskve preporučuje se onima sa srčanom aritmijom, smanjenim lučenjem želudačne kiseline, osetljivim nervnim sistemom, kao i za čišćenje organizma. Breskve i njihov sok ne preporučuju se dijabetičarima i alergičnim osobama.
Iako je latinski naziv povezuje sa Persijom, breskva je pronađena u Kini gde je bila sastavni deo prvih dana kineske kulture. U tekstovima, breskva se pri put javlja u jednom spisu iz 10. veka pre nove ere, gde se spominje kao omiljeno jelo kineskog cara. One su takođe bile simbol besmrtnosti i dugog života. U Evropu je donosi Aleksandar Makedonski sa osvajanjem Persije. Grčka i Persija počele su s uzgojem breskvi 300 g.p.n.e., dok su Rimljani preneli njen uzgoj na celu Evropu. U srednjem veku, breskva se prenosi u Zapadnu Aziju. Na američki kontinent je donose španski osvajači u 16. veku.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad