Antička kuhinja: Malvas minores - Salata od belog sleza

Originalni tekst:
Malvas minores de grano, ex liquamine, oleo, acetum; malvas maiores in oenogara, piper, liquamine, caroeno vel passo.

Sastojci:
par suvih korena belog sleza
1 kašičica liquamena
1 kašičica maslinovog ulja
1 kašika vinskog sirćeta
1 kašika oenogaruma
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašika caroenuma
1 kašika suvog grožđa

Priprema:
Sitno iseckajte osušeni koren belog sleza i pomešajte sa ostalim sastojcima. Služi se kao salata uz sve vrste jela.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.
Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza. Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.
Među lekovitim čajevima, slez ima posebno mesto u kućnoj apoteci, jer se od davnina koristi za odbranu od različitih bolesti. Odličan je borac protiv virusa i prehlada, olakšava iskašljavanje, ublažava simptome astme i jača imunitet.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad