Nan va panir doslovno znači "hleb i sir" ali iza tog jednostavnog izraza
stoji dosta značenja, nan znači hleb. a panir znači sir, zajedno su
najprostiji, osnovni obrok.
Kulturno značenje u persijskoj tradiciji je taj da je ovo jelo bilo simbol
skromnosti, jednostavnosti i svakodnevice, hrana običnog čoveka, pastira,
putnika, učenika, često se vezuje za asketski ili isposnički način života. U
zoroastrijskom i kasnije islamskom kontekstu ovo je hrana bez raskoši, koja
ne opterećuje telo, smatrana je prikladnom pre molitve ili duhovnog rada.
Najčešće se jede uz sveže začinsko bilje (sabzi khordan), orahe, masline,
ponekad luk ili krastavac. Preneseno značenje je da treba živeti skromno,
zadovoljiti se osnovnim i ne tražiti luksuz.
U persijskoj, zoroastrijskoj ali i u srpskoj tradiciji nan va panir - hleb i
sir čine ceo obrok, jede se samostalno, za doručak, u postu, na putu, u
isposničkom životu, nema glavnog jela posle njega, to je potpun, zatvoren
obrok skromnosti.
U kasnijim, urbanim i dvorskim kontekstima služi se pre raskošnijih jela,
dobija dodatke (orasi, masline, više vrsta sira), funkcioniše kao uvod u
trpezu, tada se ponaša kao predjelo, ali to je sekundarna uloga.
Suštinska razlika da je jelo hrana koja zadovoljava i zatvara obrok, a
predjelo je hrana koja otvara apetit. Nan va panir izvorno ne otvara apetit,
već ga smiruje.
U svojoj autentičnoj, drevnoj i duhovnoj formi, nan va panir (kao i srpski
hleb i sir sa biljem) jeste samostalno jelo, a ne predjelo, hrana mere, a ne
uvoda.
U istoriji ishrane postoje jela koja prevazilaze kuhinju i postaju znakovi
jednog načina života. Ona nisu nastala iz želje za užitkom, već iz potrebe
za ravnotežom između tela i duha, rada i molitve, prirode i čoveka. Takva
jela su skromna po sastojcima, ali duboka po značenju. Među njima posebno
mesto zauzima persijski nan va panir, hleb i sir, čiji se tihi odjek
prepoznaje i u srpskoj tradiciji jednostavne trpeze, hleb, sir i bilje.
Na prvi pogled, reč je o običnoj hrani siromašnih, pastira, monaha i
putnika. Međutim, kada se posmatra kroz istoriju i simboliku, ova
kombinacija otkriva zajednički arhetip starijih civilizacija, žitarica kao
dar zemlje, mleko kao dar stoke i bilje kao neposredni poklon prirode. To je
najosnovnija prehrambena formula indoevropskog sveta, prisutna od elamskih i
iranskih visoravni do srpskih planina.
U persijskom kulturnom i zoroastrijskom kontekstu, nan va panir nije samo
obrok, već etička praksa. Jede se u tišini, bez raskoši, kao deo discipline
koja čuva jasnoću misli i unutrašnju meru. Slično tome, u srpskoj narodnoj i
monaškoj tradiciji, hleb i sir predstavljaju hranu uzdržanja, posta i rada,
jelo koje ne odvlači čoveka od molitve, već ga u nju uvodi. U oba slučaja,
hrana postaje sredstvo samosavladavanja, a ne zadovoljenja.
Ova paralela nije slučajna niti površna. Ona svedoči o dubokoj srodnosti
duhovnih kultura koje su, iako prostorno udaljene, delile isto razumevanje
sveta, da je čovek čestit onoliko koliko ume da se zadovolji osnovnim, da je
mera znak mudrosti, a skromnost oblik snage. Zato nan va panir i srpski hleb
sa sirom i biljem nisu ostaci siromaštva, već tragovi stare etike življenja.
Razumevanje ovih jela znači razumeti kako su drevni ljudi mislili o telu,
radu, veri i prirodi. U njima se ne susreću samo Persija i Srbija, već i
univerzalna ideja da se kroz jednostavnu hranu može dostići unutrašnji red,
bilo da se on naziva Aša ili Božji poredak.
Ovi recepti su rekonstrukcije sa realnim količinama, ne moderni recepti.
Ukusi su manje slani, manje masni, znatno jednostavniji nego danas.
Pratićemo evoluciju jela po epohama.
Elamski period 3000–1200. p. n. e.
Arheološki nalazi sugerišu da je u periodu Elama (oko 3. milenijuma p.n.e.)
kombinacija hleba i mlečnih proizvoda bila praktična hrana seljaka i stočara
koji su imali žito i mleko. Hleb simbol je zemlje i plodnosti, osnovna hrana
agrarnih zajednica, a mlečni proizvodi (posebno sveže mleko) imali su
ritualnu ulogu u darivanju bogova plodnosti i zdravlja, hleb i mleko su bili
praktična baza života i znak agrarne samoodrživosti.
Hleb
Sastojci:
500 g ječmenog brašna
300–320 ml vode
5 g soli
Mlečni deo
200 g kiselog mleka ili vrlo mladi sir, sir je zapravo oceđeno kiselo mleko,
bez soli
Priprema:
Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo. Nema
fermentacije. Testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče direktno
na vrućem kamenu ili glinenoj ploči 2–3 minuta sa svake strane.
Jede se bez dodataka ili sa malim količinama sveže mlečne kiseline, to je
simbol jednostavnosti i agrarne izdržljivosti. Simbolika jela je da je hleb
zemlja, mleko je stoka, obrok preživljavanja i stabilnosti.
Rani indoiranski - protozoroastrijski period 1500–1000. p. n. e.
Hleb
Sastojci:
500 g pšeničnog integralnog brašna
300 ml vode
6 g soli
Priprema:
Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo.
Testo se kratko mesi, ostavlja 30–60 minuta (prirodna mikro-fermentacija iz
vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče
direktno na vrućem kamenu ili glinenoj ploči 2–3 minuta sa svake strane.
Sveži sir
Sastojci:
2 l svežeg ovčijeg ili kozjeg mleka
30 ml prirodne kiseline, surutka ili sirće od voća
4 g soli
Priprema:
Mleko zagrejati do 70 °C, dodati kiselinu, procediti kroz tkaninu. Sir se
jede isti dan.
Hleb i sir se jedu bez dodataka. Simbolika ovog jela da je to čist obrok za
jasnoću misli, hrana bez strasti.
Ahemenidski period 550–330. p. n. e.
U Ahemenidskom periodu hleb, sir i vino su bile ključne komponente trpeze.
Grčki istoričari Herodot spominje da Persijanci piju vino uz hleb i sireve i
da su ti elementi integralni deo njihove ishrane. Hleb i sir nisu samo
hrana, već i znak socijalne stabilnosti i agrarne moći, ona klasa koja je
imala pristup mleku i brašnu bila je u prednosti, hleb i sirevi uz vino i
žitarice su pokazatelji kulturnog i društvenog identiteta.
Hleb
Sastojci:
400 g belog pšeničnog brašna
100 g ječmenog brašna
300 ml vode
7 g soli
Priprema
Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo.
Testo se mesi jače, ostavlja 2–3 sata (prirodna mikro-fermentacija iz
vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče se
u tanur-tipu peći ili na vrućoj ploči.
Sir
Sastojci:
3 l mleka
0,5 g životinjskog sirila
so: 6 g soli
Priprema:
Mleko zagrejati do 70 °C, dodati sirilo, procediti kroz tkaninu. Sir se
blago presuje, jede se mlad (1–2 dana).
Hleb i sir se jedu bez dodataka. Simbolika ovog jela da je to hrana
slobodnog čoveka i vojnika, snaga bez raskoši.
Zoroastrijski hramovni recept
Što se tiče zoroastrizma, zoroastrijski koncept puta ka duhovnoj jasnoći
bazirao se na jednostavnoj hrani, integralni hleb (ponekad ne-kvasni heljdin
ili ječmeni hleb), mlečni proizvodi (lakši sirevi ili jogurt), sveže bilje i
povrće. Ova kombinacija je bila ne samo hrana već i praksa čistoće, jer se
svaki ekstrem, bilo bogatstvo mesa ili luksuznih začina, smatrao smetnjom
duhovnoj ravnoteži, ova hrana je bilo sredstvo duhovnog i fizičkog balansa.
Hleb (ritualno čist)
Sastojci:
500 g ječmenog ili integralnog pšeničnog brašna
280–300 ml vode
5 g soli
Priprema:
Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo.
Testo se mesi jače, ostavlja 30 do 60 minuta (prirodna mikro-fermentacija iz
vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče se
u tanur-tipu peći ili na vrućoj ploči.
Hleb simbolizuje zemlju koja je pravilno obrađena i čovekovu saradnju sa
kosmičkim poretkom.
Sir
Sastojci:
2,5 l kozjeg mleka
25 ml prirodne kiseline
3 g soli
Sir je blago kiseo, vrlo mlad
Bilje (sabzi)
20 g mirođije
15 g bosiljka
15 g lista korijandera
30 g mladog luka
Priprema:
Mleko zagrejati do 70 °C, dodati sirilo, procediti kroz tkaninu. Sir se
blago presuje, jede se mlad (1–2 dana). Sir mora biti mlad, blago kiselkast,
bez dugog zrenja.
Simbolika sira je da je mleko dar stoke (dobro delo prema Ahura Mazdi), a
sam sir je pretvorena snaga, ali još uvek čista.
Rituani način jedenja je da se jede polako uz meditativnu pažnju, ujutru ili
pre zalaska sunca, bez razgovora o nečistim stvarima i bez mesa i alkohola.
Hrana nije užitak, već praksa Aše.
Poslužuje se uz malu količinu presovanog svežeg sira i par listova svežeg
bilja. U zoroastrizmu hrana nikada nije neutralna. Bilje koje se jede uz nan
va panir bira se po tri principa, čistoća, umerenost i harmonija sa Ašom
(kosmičkim poretkom). Ovo jelo predstavlja put sredine, skromnost, čist duh,
umjerenost.
Nan va panir i sabzi nije sirotinjska hrana, već hrana samodiscipline, znak
poštovanja prirode, dokaz da čovek može biti sit bez raskoši.
Sasanidski period 224–651. n. e.
U vreme Sasanidskog carstva, persijska kuhinja je postala ozbiljna i
strukturirana, arheološki materijali pokazuju da su hlebovi zajedno sa
mlečnim proizvodima i biljem bili glavni deo svakodnevne ishrane, kako kod
običnih ljudi tako i kod aristokratije.
Hleb
Sastojci:
600 g pšeničnog brašna
360 ml vode
8 g soli
50 g jogurta za za mekšu teksturu
Priprema:
Brašno i so pomešati, dodati vodu i jogurt da se dobije gusto, nelepljivo
testo. Testo se mesi jače, ostavlja 4-6 sati (prirodna mikro-fermentacija iz
vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče se
u tanur-tipu peći.
Sir
Sastojci:
4 l kravljeg ili ovčijeg mleka
1 g sirila
8 g soli
Priprema:
Mleko zagrejati do 70 °C, dodati sirilo, procediti kroz tkaninu. Sir se
kratko i blago presuje, jede u roku od 3–5 dana.
Prilog:
30 g oraha
sabzi kao u hramovima
Servira se uz jela od mesa ili gulaša, po dostupnosti. Hleb i sir se jedu uz
priloge od oraha i bilja.
Simbolika ovog jela ili predjela je da je ovo integracija osnovnih ukusa
života, hleb kao civilizacijski stub, sir kao izvor snage, bilje kao duh
prirode. Ravnoteža svakodnevice i carskog poretka.
Posmatrani kroz prizmu istorije, simbolike i duhovne prakse, nan va panir i
srpski hleb sa sirom i biljem prestaju da budu obična jela svakodnevice. Ona
se otkrivaju kao sačuvani obrasci drevne etike življenja, u kojoj hrana nije
sredstvo razmetanja, već izraz unutrašnjeg poretka. Njihova jednostavnost
nije znak oskudice, već svesnog izbora, da se čovek hrani onim što je
blisko, čisto i dovoljno. Nan va panir i srpski hleb, sir su ostaci
pradrevne indoevropske isposničke trpeze, dokaz da čovek može živeti čisto,
snažno i mirno bez raskoši, jela koja pripadaju radnicima, monasima i
putnicima, ne dvorovima.
Od elamskih visoravni i zoroastrijskih hramova do srpskih sela i
manastirskih trpeza, ista misao se tiho ponavlja, da je hleb plod pravilno
obrađene zemlje, sir dar brige o živom biću, a bilje neposredni blagoslov
prirode. U toj trojnosti sadržana je ravnoteža sveta, zemlja, život i duh.
Kada se jede u meri, ova hrana ne opterećuje čoveka, već ga učvršćuje,
priprema za rad, molitvu i tišinu.
Paralela između Persije i Srbije pokazuje da su različite civilizacije, bez
neposrednog dodira, razvile gotovo identičan odnos prema osnovnoj trpezi.
Različitim jezikom i verom, ali istom intuicijom, one su razumele da snaga
zajednice ne leži u raskoši stola, već u čestitosti onih koji za tim stolom
sede. Zato su hleb i sir postali hrana monaha, pastira i putnika, ljudi koji
žive između sveta i neba.
U vremenu u kome je hrana često izgubila svoje značenje i meru, sećanje na
nan va panir i srpsku skromnu trpezu podseća na staru istinu, da se duhovna
punoća ne postiže obiljem, već skladom. U toj tišini jednostavnog obroka,
čovek ponovo uči da bude zahvalan, sabran i slobodan i da kroz najskromniju
hranu dodirne poredak koji nadilazi vreme i prostor.
Razvoj jela nan va panir od elamskih vremena do sasanidske epohe pokazuje
izuzetnu kontinuitetnu liniju persijske civilizacije, u kojoj se osnovna
ishrana oblikovala u skladu sa prirodom, društvom i duhovnim pogledom na
svet. Iako su se tehnike pripreme hleba i mlečnih proizvoda vremenom
usavršavale, njihova suština je ostala ista, jednostavna, čista i umerena
hrana koja zadovoljava osnovne potrebe čoveka bez raskoši i preterivanja.
U elamskom i ranom indoiranskom periodu, nan va panir predstavljao je pre
svega hranu opstanka, neposredan spoj zemlje i stoke, dve ključne osnove
života. U ahemenidsko doba, ovaj skromni obrok postaje i znak društvene
stabilnosti, redovne poljoprivrede i razvijenog stočarstva, dok u
zoroastrijskom kontekstu dobija dodatnu dimenziju: hrana postaje etički čin,
deo svakodnevne prakse umerenosti i čistoće u skladu sa Ašom, kosmičkim
poretkom.
Tokom sasanidske epohe, kada je persijska kuhinja već bila jasno oblikovana,
nan va panir ostaje temelj svakodnevice, prisutan i u domu običnog čoveka i
u ritualnom okruženju hramova. Uprkos raskoši carskog stola, ovaj obrok
zadržava svoje mesto kao izraz ravnoteže, samodiscipline i pravilnog odnosa
prema darovima prirode. Njegova vrednost ne leži u složenosti recepata, već
u postojanosti ideje da je prava snaga u meri.
Zato nan va panir ne treba posmatrati kao jednostavno jelo siromašnih, već
kao kulturni i etički simbol persijskog sveta. Ono svedoči o civilizaciji
koja je razumela da hrana oblikuje ne samo telo, već i karakter, i da se
kroz najskromniji obrok može potvrditi poredak koji povezuje čoveka, prirodu
i duhovni zakon.
Нема коментара:
Постави коментар