Nan va asal doslovno znači hleb i med ali u persijskoj kulturi to nije samo
bukvalan opis hrane, nego i kulturni izraz, jednostavno jelo i simbol. Nan
va asal je bukvalno hleb i med, kulturološki je najčistiji i najstariji
oblik obroka, simbolički je ravnoteža rada (hleb) i božanskog dara. Nan je
tradicionalni persijski hleb (najčešće nan-e sangak, nan-e barbari ili
starije ravne pogače), asal znači prirodni med. Hleb se kida rukom, umače
ili premazuje medom i jede bez ikakvih dodataka. To je jedno od najstarijih
i najjednostavnijih jela persijskog sveta. Ovo nije klasično glavno jelo
najčešće je doručak, lagani obrok, postna ili asketska hrana ili ritualna
simbolična hrana. U tradicionalnim podelama bliže je prostom obroku nego
predjelu.
U jeziku i izrazima kada neko kaže: "Živi kao nan va asal" to znači da živi
lako, slatko, bez oskudice i konflikta alili istovremeno i skromno, bez
raskoši.
U dugom trajanju iranske civilizacije, malo je namirnica i još manje jela
koja su uspela da premoste milenijume bez gubitka svog osnovnog oblika,
značenja i simbolike. Među tim retkim primerima nalazi se skromna, ali
duboko slojevita kombinacija poznata kao nan va asal – hleb i med. Naizgled
jednostavan spoj dve osnovne namirnice, on u sebi nosi sažetak čitave jedne
kosmologije: odnosa čoveka prema zemlji, radu, božanskom poretku i slatkoći
života koja dolazi kao dar, a ne kao luksuz.
Od najranijih elamskih zajednica, preko formiranja iranskog identiteta u
proto-iranskom i ahemenidskom periodu, pa sve do sasanidske državne religije
i zoroastrijskih hramova, hleb i med ostaju stalni pratioci svakodnevnog i
ritualnog života. Njihova prisutnost nije vezana za gozbe i raskoš, već
upravo suprotno, za trenutke uzdržanosti, molitve, putovanja, početka dana
ili početka važnog čina. Nan va asal je hrana koja ne opterećuje telo, ne
muti um i ne narušava kosmički red, zbog čega je u različitim epohama
smatrana pogodnom i za običnog čoveka i za sveštenika.
U simboličkom smislu, ovaj jednostavni obrok predstavlja susret dva sveta.
Hleb (nan) je proizvod ljudskog rada, znoja i discipline, žito koje niče iz
zemlje, melje se, mesi i peče uz vatru. Med (asal), nasuprot tome, dolazi
bez obrade, kao prirodni, gotovo nebeski dar, povezan sa svetlošću, suncem i
čistoćom. Njihovo spajanje nije slučajno, ono odražava ideal ravnoteže
između onoga što čovek stvara i onoga što mu je darovano, između napora i
blagoslova.
Zbog toga nan va asal nije samo jelo, niti tek doručak ili prost obrok. On
je kulturni kontinuitet, sačuvani arhetip ishrane koji svedoči o
postojanosti iranskog pogleda na svet. Kroz promene carstava, jezika i
društvenih poredaka, ovaj spoj ostaje prepoznatljiv, gotovo nepromenjen, kao
tiha konstanta u svakodnevici i obredu. Njegova dugovečnost ne leži u
složenosti, već upravo u jednostavnosti koja je smatrana najčistijim oblikom
hrane.
Upravo zato proučavanje nan va asal po epohama, od Elama, preko Ahemenida i
Parta, do Sasanida i zoroastrijske tradicije, ne predstavlja samo kulinarsku
rekonstrukciju, već i uvid u način na koji su drevni Iranci razumeli telo,
duh i poredak sveta. U toj jednostavnoj kombinaciji hleba i meda sačuvana je
jedna od najstarijih ideja civilizovanog čoveka, da je prava slatkoća života
nerazdvojiva od rada, mere i poštovanja kosmičkog reda.
Nan va asal je zahvalan primer jer se kroz njega lepo vidi kontinuitet
iranske civilizacije. Pratićemo evoluciju ovog jela po epohama. Mere su date
kao rekonstrukcija na osnovu arheologije, tekstova i analogija, jer antički
narodi nisu imali gram i mililitar u današnjem smislu.
Elamski period 2700–1600. p. n. e.
Hleb i med su bili osnovne namirnice, Med je bio jedini zaslađivač.
Kombinacija se smatrala darom bogova.
Sastojci:
300 g krupno mlevenog ječmenog brašna
180–200 ml vode
2 g soli
40–50 g sirovog planinskog meda
Priprema:
Brašno, vodu i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori 30–60 minuta.
Razvući u tanku okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peći direktno na
zagrejanom kamenu ili glinenoj ploči 2–3 min po strani. Med se ne peče, hleb
se lomi rukom i umače u med.
Simbolika je da je hleb simbol zemlje, rada i opstanka, med je božanska
milost i lek, smatralo se hranom pogodnom za sveštenike, putnike i bolesne.
Rano Iranski - pre-ahemenidski period oko 1500–550. p. n. e.
Nan va asal - pastirska verzija
Sastojci:
350 g pšeničnog brašna, krupno
210 ml vode
3 g soli
50 g meda
Priprema:
Brašno, vodu i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori 30–60 minuta.
Razvući u tanku okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peći direktno na pepelu
ili na vreloj ploči, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače u med,
jede se dok je još toplo, bez dodataka.
Simbolika je, slatkoća posle napora, hrana koja "ne muti duh", smatrana je
pogodnom pre obreda i zakletvi.
Ahemenidski period 550–330. p. n. e.
Pominje se u kontekstu putovanja, vojničkih obroka i hramovskih darova.
Smatra se hranom koja daje snagu, ne opterećuje telo. Ovo je dvorski, ali i
vojnički Nan va asal.
Sastojci:
400 g belog pšeničnog brašna
240 ml vode
4 g soli
10 g susama
60 g meda
Priprema:
Brašno, vodu i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori 30–60 minuta.
Razvući u tanku okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Pogača se po vrhu pospe
susamom i peče direktno na zidu peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom
i umače u med, jede se dok je još toplo, bez dodataka.
Simbolika je da je hleb simbol carstvoa, reda, discipline, med je simbol
kraljevskog blagoslova, ovo je hrana "bez krvi", pogodna za ritualnu
čistoću.
Helenističko–Partski period 330. p. n. e. – 224. n. e.
Nan va asal sa fermentacijom
Sastojci:
400 g pšeničnog brašna
230 ml vode
60 g kiselog testa
4 g soli
60 g meda
Priprema:
Brašno, vodu, kiselo testo i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori i
fermentiše 6–8 sati. Razvući u malo deblju okruglu pogaču prečnika oko 20
cm. Peče se direktno na zidu peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i
umače u med, med se često razblažuje sa par kapi vode, jede se dok je još
toplo, bez dodataka.
Simbolika ovog jela da je ona ravnoteža tela i duha, hrana pogodna za duže
putovanje, smatrana je "životodavnom".
Sasanidski period 224–651. n. e.
Standardizovani Nan va asal
Sastojci:
450 g pšeničnog brašna, prosijano
260 ml vode
5 g soli
80 g kiselog testa
70 g meda (najčešće timijanov)
Priprema:
Brašno, vodu, kiselo testo i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori i
fermentiše 12 sati. Razvući u malo deblju okruglu pogaču prečnika oko 20 cm.
Peče se direktno na zidu peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače
u med, jede se dok je još toplo, bez dodataka.
Simbolika je da je ovo hrana čiste vatre pogodna za dane uzdržavanja,
smatrana idealnim obrokom pre molitve.
Zoroastrijski hramovni ritualni recept
Zoroastrijski kontekst ovog je da med znači čistoća, svetlost, istina, hleb
je plod rada i reda (aša). Nan va asal je bio prikladan obrok pre molitve,
za putnike i u danima uzdržanosti. Nan va asal nosi više značenja,
jednostavnost i skromnost, blagoslov i obilje, početak nečega dobrog, čista,
dozvoljena hrana. Zato se često javlja u jutarnjim obrocima, prvim obrocima
posle posta i narodnim izrekama kao metafora za "sladak i pošten život".
Sastojci:
400 g pšeničnog brašna
240 ml vode
3 g soli
50 g kiselog testa
50 g meda
Priprema:
Brašno, vodu, kiselo testo i so pomešati u tvrdo testo, testo se mesi u
tišini, ostaviti da odmori i fermentiše 12 sati. Razvući u malo deblju
okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peče se rano ujutru direktno na zidu
peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače u med, jede se pre
molitve, u maloj količini, bez dodataka.
Ovde je simbolika ključna, hleb je Aša (kosmički red), med je svetlost,
istina, čistoća. To je hrana koja ne izaziva strast, ne zagađuje vatru i ne
muti um.
Nan va asal je najjednostavniji i najčistiji obrok, slatkoća nije luksuz,
nego božanski znak, to je hrana koja spaja zemlju (žito) i sunce (med). Nan
va asal nije samo hleb i med to je arhetipski obrok Persije, star hiljadama
godina, koji je preživeo promene carstava, zadržao ritualnu čistoću i ostao
simbol skromne, ali blagoslovene hrane.
Iako prostorno i kulturno udaljene, iranska tradicija nan va asal i srpski
običaji vezani za hleb i med dodiruju se na jednom dubljem, gotovo
arhetipskom nivou. U oba kulturna kruga, hleb nije samo prehrambeni
proizvod, već simbol reda, rada i blagoslova, dok med zauzima posebno mesto
kao prirodna slatkoća koja se ne proizvodi, već dobija kao dar koji dolazi
iz sveta izvan čovekove kontrole.
U srpskoj tradiciji, hleb se javlja kao osnovna, gotovo svetinja obeležena
krstom, lomljena rukom i deljena u zajednici. Njegova uloga prevazilazi
svakodnevni obrok i ulazi u prostor rituala, naročito u porodičnim i
crkvenim kontekstima. Med, s druge strane, ima jasno izraženu simboliku
čistoće, zdravlja i blagoslova. On se koristi u trenucima početka, na
krštenjima, u molitvenim praksama, u narodnim verovanjima vezanim za zaštitu
doma i tela i gotovo uvek nosi značenje "slatkog ishoda" i dobrog znaka.
Posebno je značajno što se i u srpskom i u iranskom kulturnom prostoru
kombinacija hleba i meda javlja u kontekstu uzdržanosti, a ne raskoši. U
tradicionalnoj srpskoj ishrani, naročito u postnim danima i manastirskom
životu, pogača i med čine jednostavan, ali dovoljan obrok koji hrani telo
bez preopterećenja i ostavlja prostor za sabranost. Slično kao u
zoroastrijskoj praksi, i ovde se verovalo da takva hrana ne "muti duh" i ne
budi preterane strasti, već pomaže miru i koncentraciji.
Važna paralela ogleda se i u načinu konzumiranja. Hleb se ne seče
proizvoljno, već se lomi ili deli, čime se naglašava zajedništvo i
poštovanje prema hrani. Med se ne meša nasilno sa testom, već dolazi kao
dodatak, kao završni dodir koji daje smisao, ali ne menja suštinu. U oba
slučaja, slatkoća ne dominira, već dopunjuje, ona ne potire hleb, već ga
uzdiže.
Na simboličkom planu, iranski nan i srpski hleb dele istu osnovnu ideju,
čovek je odgovoran za rad, ali nije gospodar plodnosti. Med, kao proizvod
pčela i prirodnog reda, pripada sferi koja je iznad čovekove volje. Spoj ta
dva elementa izražava zahvalnost i prihvatanje mere, što je zajednička nit i
zoroastrijskog poimanja aše i pravoslavnog shvatanja blagoslova.
Zato se može reći da paralela između nan va asal i srpske tradicije hleba i
meda ne leži u direktnom istorijskom uticaju, već u zajedničkom
civilizacijskom odgovoru na isto pitanje: kako jednostavnom hranom izraziti
odnos prema radu, božanskom daru i moralnom poretku sveta. U oba slučaja,
odgovor je isti, kroz skromnost, čistoću i svest da prava slatkoća ne dolazi
iz obilja, već iz ravnoteže.
Posmatran kroz prizmu dugog istorijskog trajanja, nan va asal se pokazuje
kao mnogo više od jednostavne prehrambene navike. Njegova postojanost, od
elamskog do sasanidskog perioda, svedoči o izuzetnoj kulturnoj stabilnosti i
o duboko ukorenjenom shvatanju hrane kao nečega što prevazilazi puku fizičku
potrebu. U tom smislu, hleb i med predstavljaju jedan od retkih primera gde
se svakodnevica, religija i simbolika susreću u gotovo nepromenjenom obliku
tokom više od četiri milenijuma.
U svim epohama koje su razmotrene, jasno se uočava ista osnovna ideja: hrana
mora biti čista, jednostavna i usklađena sa kosmičkim poretkom. Elamski
ninda sa medom, protoiranski nāna madhu, ahemenidski nān u madu, sasanidski
nān ud āsal i zoroastrijska hramovska praksa ne predstavljaju različita
jela, već različite istorijske izraze iste arhetipske koncepcije. Promene u
tehnologiji pečenja, vrsti brašna ili stepenu fermentacije nisu menjale
suštinu, one su samo prilagođavale osnovni obrazac novim društvenim i
religijskim okolnostima.
Poseban značaj nan va asal dobija u zoroastrijskom kontekstu, gde hrana
postaje deo etičkog i kosmološkog sistema. Ovde hleb simbolizuje ašu — red,
istinu i plod pravilnog delanja, dok med oličava svetlost, blagost i
božanski dar Ahura Mazde. Njihovo zajedništvo čini obrok koji ne uznemirava
duh, ne zagađuje vatru i ne remeti unutrašnju ravnotežu čoveka. Upravo zato
ovaj spoj ostaje vezan za jutro, molitvu, putovanje i uzdržanost, za
trenutke kada je potrebna jasnoća, a ne raskoš.
Kontinuitet naziva kroz jezike i pisma dodatno potvrđuje dubinu ove
tradicije. Od klinastih zapisa do pahlavijskih tekstova, sama reč za hleb i
med opstaje gotovo netaknuta, što ukazuje da se ovde ne radi o prolaznoj
kulinarskoj modi, već o temeljnom kulturnom obrascu. Nan va asal je preživeo
pad carstava upravo zato što nije bio vezan za luksuz, elitu ili
ceremonijalnu raskoš, već za univerzalno razumljivu ideju: da je prava
slatkoća života nerazdvojiva od rada, mere i moralnog poretka.
Na kraju, proučavanje Nan va asal ne vodi samo ka rekonstrukciji antičke
ishrane, već otvara širi uvid u način na koji su drevni Iranci poimali odnos
čoveka i sveta. U tom skromnom obroku sačuvana je filozofija umirenosti,
zahvalnosti i ravnoteže, vrednosti koje su, uprkos protoku vremena, ostale
prepoznatljive i relevantne. Upravo u toj tihoj jednostavnosti leži razlog
njegove dugovečnosti, Nan va asal nije pokušavao da zadivi, već da održi
red, i upravo zato je opstao.
Нема коментара:
Постави коментар