Antičko vino: Vinum fieri ad potandum suave - Kako dobiti slatko vino

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum fieri ad potandum suave ita docent. Feniculi vel satureiae singulorum congruum modum vino inmergi atque turbari vel fructum, quem duae nuces pineae produxerint, torrefactum et linteo ligatum mitti in vasculo ac superlini et usui esse quinque diebus exactis.

Prevod:
Vino će biti lepo i slatko ako se komorač ili čubar pomeša sa vinom ili tako što u bure ubacimo pečene pinjole umotane u peškir ili platno; vino je gotovo za pet dana.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Komorač (lat. Foeniculum vulgare) narodni nazivi: koromač, anason, divlja mirođija, janež, rezen, morač, anita, kopar slatki, slatki anis; aromatična je začinska biljka. Srodne vrste komoraču su anis, celer i kim.
Komorač je jedna od najstarijih poznatih lekovitih biljaka koju su koristili stari Egipćani, Rimljani i Grci. U antici i u azijskom prostoru, komorač je bio cenjen zbog svog ukusa sličnog anisu, kao i zbog lekovitih svojstava. Stari Rimljani su uživali jesti njegove listove, korenje i semenke u salatama i hlebu. Naročito su ga volele rimske dame koje su ga grickale radi njegovog diuretičkog svojstva i otapanja masnog tkiva oko struka. Legionari su komorač dodavali u jelo kako bi sačuvali dobro zdravlje i snagu. U Srednjem veku koristili su ga za rasterivanje kukaca. Verovalo se da plaši veštice, često su ga stavljali u ključanice da nikakvo zlo noću ne uđe u kuću.
Kao povrtlarska kultura posebno je raširen u Južnoj Evropi. Ova biljka potiče iz Sredozemlja i najviše joj odgovara topla, ali ne prevruća klima. Uzgaja se u Grčkoj, Turskoj, Italiji, južnoj Francuskoj i u severnoafričkim zemljama. Plod je posebno bogat eteričnim uljem, sadrži šećer i soli. Najčešće se koristi seme i ulje, a ređe koren i lišće. Upotrebljava se kao začin ili čaj protiv nadimanja i kao blago sredstvo protiv kašlja, kod dece i za smetnje u varenju kod odojčadi. U povrtarstvu je posebno uzgojena vrsta koja ima zadebljale početke stabljike koji formiraju oblik sličan glavici luka odmah iznad zemlje. Ta sočna zadebljanja upotrebljavaju se kao povrće u ishrani, ili obrađeno termički ili u salati. Listovi se takođe upotreblljavaju kao začin, a u tradicionalnoj kuhinji se koristi uz ribu. Komorač je dobar izvor vitamina C, koji je također snažan antioksidans i ima sposobnost neutralizacije štetnog delovanja slobodnih radikala u telu, koji mogu uzrokovati bol u zglobovima i rezultirati osteoartritisom i reumatoidnim artritisom. Svi delovi komorača, lukovica, stabljike i listovi, upotrebljavaju se u pripremi jela. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem u raznim mešanim i složenim salatama. Najbolje je ako ga poslužimo svežeg. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem, u raznim mešanim i složenim salatama: s avokadom i narandžama, artičokama i parmezanom, mandarinama i narom ili s pršutom i kruškama. U narodnoj medicini se koristi kod očnih upala. U narodnoj medicini lekovitim delovima biljke smatra se koren i nadzemni deo biljke, lišće, koje se može skidati tokom celog leta. Komorač je jedno od najstarijih sredstava za slabe i slabokrvne žene. Upotreba ove biljke u službenoj i narodnoj medicini je višestruka. Koristi se samostalno ili kao dodatak čajnim mešavinama sličnog učinka. On se koristi kod raznih želučanih bolesti, spazma creva, a poboljšava i laktaciju. Čaj od lišća komorača smatra se odličnim sredstvom kod umora očiju. Eterično ulje se koristi za bronhitis i magareći kašalj. Smatra se da komorač produžava život i jača snagu.





Čubar (Satureja hortensis) ili bresina, cabr, čober, čubrika, čubrica, jaber, kubar, osogriz, serženak, je začin koji je po mirisu i ukusu vrlo sličan biberu, pa se upotrebljava u kuhinji kao vrlo dobra zamena za biber. Čubar je rođak žalfije, lavandule, majčine dušice a pripadaju porodici usnatica. Često ga možemo naći u mešavinama začina pod nazivom provansalske trave. Najveći uzgajivači čubra su Francuska, Španija, Nemačka, Kanada i SAD. Čubar je omiljena začinska biljka u mesnoj industriji, ali i u domaćinstvima. Nemci je zovu pasulj trava, zbog svojstva da ublažava nadimajuće dejstvo pasulja. Može se upotrebiti kao začin za jela od pasulja, za kobasičarske proizvode, divljač i razne salate. Jaka aroma čubra može dati gorak ukus jelima, pa prilikom upotrebe ne treba preterivati. Čubar je aromatična biljka, mirisom izrazito podsjeća na mažuran (origano), timijan i majčinu dušicu. Glavna primena čubra je kao karminativ, sredstvo za ublažavanje crevnih i želudačanih grčeva i kao sredstvo za ublažavanje podražaja na povraćanje. Čubar ima svojstva antispazmolitika, afrodizijaka, astringensa, baktericida, karminativa, ekspektoransa, fungicida, stimulansa. Pojačava lučenje stomačnih sokova, ublažava nadimanje, pročišćava organizam, ublažava tegobe organa za varenje i disanje. Zbog fenolnih materija u eteričnom ulju za čubar je karakteristično jako antiseptičko delovanje. Utvrđeno je njegovo pozitivno antivirusno delovanje u lečenju herpes simplexa tipa 1 i HIV1.
Pradomovina ove biljke je područje oko Crnog mora i istočno Sredozem­lje. Uzgojem je prenesena u mnoge krajeve Evrope. Čubar je biljka koja je poznata još od doba starog Rima, a koristila se u kuhinji i medicini. Tada se smatralo da ima afrodizijačka svojstva. Rimske travarice su smatrale da je čubar ljubavna biljka. Grci su mu također pridavali afrodizijačka svojstva. Spominje ga Vergilije, koji je ovu biljku gajio kao hranu za pčele i opisao kao veoma mirišljavu. Rimljani su je doneli u Englesku, gde je postala najomiljenija začinska biljka. U priručnicima o začinskom bilju pominje se u 16. veku. Dugo vremena čubar se koristio umesto bibera. Za čubar se zna još oddavnina tako su nađeni i neki crkveni srednjovekovni zapisi koji su branili korišćenje ove biljke jer je ova biljka i jak afrodizijak. Može se koristiti kod inpotencije kao i kod frigidnosti. Čaj za ovaj problem se priprema na sledeći način. Čubar se promeša sa hajdučkom travom, i ruzmarinom i to po jedna trećina svake biljke. Kada se biljke promešaju uzeti 4-5kašičice ove mešavine i preliti ih sa 1 l vrele vode.Ovaj čaj se pije 40 dana ujutru i uveče. Nakon 40 dana pije se samo čaj od čubra. Uzima se 4 kašičice čubra za jednu čašu čaja. Ovaj čaj se pije 3dana.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad