Antička kuhinja: Jela i deserti

 

Brojni istorijski izvori ali i arheološki nalazi ukazuju da se u početku Feničani nisu bavili trgovinom, već stočarstvom i ribolovom. Ribolov je bio široko zastupljena privredna grana tako da nije slučajno ime jednog od feničanskih gradova Sidon, što znači "ribolovno mesto". Čamci su se obično pokretali veslima, jedro se retko koristilo.Vremenom su naučili da se orijentišu po zvezdama, posebno su se oslanjali na sazvežđe Malog medveda. Uvek je označavao smer prema severu, a Feničani su ga često koristili kao referentnu tačku. U antičko doba zvao se Feničanska zvezda. Uzani obalni pojas, zaštićen od toplih istočnih vetrova, bio je pogodan za razvoj poljoprivrede ali mogućnost šireg bavljenja poljoprivredom bila je ograničena nedostatkom dobre obradive zemlje, zatim zbog uzanog i teškog terena bilo je nemoguće izgraditi objekte za navodnjavanje, a potreba održavanja jedinstvenog sistema navodnjavanja polja je bio glavni faktor razvoja poljoprivrede.

Stanovnici Fenikije su najviše jeli žitarice, naročito pšenicu koju su sami uzgajali, a speltu i ječam su uvozili iz Egipta. Varon (II – I vek p. n. e.) opisuje da su pšenicu čuvali u dubokim bunarima na čije su dno stavljali sloj slame. Bunare su hermetički zatvarali. Pravili su kaše, hlebove i kolače koji su postajali sve popularniji i prelazili granice Fenikije. Osim kaša su pravili i čorbe od sočiva, leblebije, graška i boba koje su inače sami gajili u svojim baštama. Feničani nisu jeli svinjsko i goveđe meso, ali su jako cenili pseće meso, tek je sa razvojem Kartagine pseće meso bilo zabranjeno i svaki prekršaj je povlačio strogu kaznu. Tu nalazimo i prve podatke o pregledu stoke i mesa za klanje, koji su morali biti u uskoj vezi s verskim uverenjima i običajima. Feničani su često prinosili životinje kao žrtve bogovima tako da prve, primitivne klaonice nalazimo u njihovim hramovima. Od mesa su konzumirali ovčetinu, jagnjetinu, zečetinu, piletinu, divljač i golubove. Pečenje je bilo glavni oslonac kao i roštilj. Jeli su se i plodovi iz mora, ali se više koristilo meso. Doručak je bilo jelo zvano "puls", što je kaša napravljena od žitarica. Što se tiče začina, so je bio glavni izvor. Začinsko bilje se mnogo ne pominje, ali kao što znamo, Bliski istok ima neverovatno veliki izbor začinskog bilja. Za razliku od povrća koje se gajilo tokom cele godine, voće je bilo više sezonsko. Što se tiče voća konzumirali su jabuke, bademe, limete, grožđe, dunje, nar, urme i smokve. Feničani su osim vina pravili od urmi sirće, hleb i kolače, a siromašni su ih koristili kao zaslađivače, koštice su koristili za ishranu stoke, dok su od drveta izrađivali različite predmete. Urme bi bile ili sušene ili bi se jele sveže. Smokve su se konzumirale jer su bile bogate šećerom i proteinima. Nar i grožđe bi se unosili u grobove pokojnika. Poljoprivreda je bila u procvatu i imali su tako dobre agronomske spise da su Rimljani kasnije preveli ove knjige na svoj jezik, a rimska vlada ih je preporučila italijanskim poljoprivrednicima. Bavili su se i maslinarstvom, odnosno, proizvodnjom maslinovog ulja. Ono je imalo višestruku namenu odnosno koristili su ga u ishrani, zatim za lečenje rana i kao gorivo za osvetljavanje prostora.

 

Kroz kontakte i trgovinu, širili su ne samo svoje pismo već i svoju kulturu ishrane. Feničani su imali pisane zapise, oni su izmislili današnje alfabet pismo ali nijedan od tekstova nije sačuvan, što je velika šteta jer ne možemo pouzdano da utvrdimo sastav njihovih recepata, jer je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su samo spasili dela agronoma Maga, ostatak kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije koji je ubrzo zauvek izgubljen. Feničanski način ishrane i recepti su se generacijama prenosili preko grčkih i rimskih pisaca ali i usmenim putem i to u svim feničanskim kolonijama od Španije do Libije, a čiji se uticaj oseti i dan danas u njihovim nacionaalnim kuhinjama.

Najpopularnija feničanska jela u Rimskom carstvu su bila:

Graneam triticeam - Pšenična kaša

Pultem Punicam - Punska kaša

Puls - Pirova kaša

Puls Fabata - Ječmena kaša

Najpopularnije feničansko jelo u Egiptu je bilo:

Humus - Pire od leblebija

Najpopularniji feničanski hleb i desert u Grčkoj, koji se i danas prave su bili:

Feničanski hleb

Feničanski medenjaci

Zanimljivo je da su Feničani usavršili izdavanje kredita i bankarstvo, koristili su zlato, srebro, bakar, kovani novac i kožne "novčanice" kao sredstvo plaćanja. Glavno otkriće Feničana, abeceda  takođe je bilo povezana s trgovinskim potrebama. Potreba za vođenjem evidencije robe i evidencijom transakcija naterala je ove trgovce da traže najjednostavniji i najbrži oblik pisanja.

                                                                                << Vratite nazad

Antička feničanska kuhinja

 

Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira. Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Boja je bila toliko retka i cenjena da je vredela više od zlata. Poreklo Feničana je potpuno nepoznato. Teorije kažu da su oni direktni potomci Hanaanaca (Hananci), koji su naseljavali ovo područje pre njih. Neki drevni zapisi govore da su došli s Indijskog okeana. Herodot je tvrdio u nekim svojim spisima da su feničani narod koji govori semitskim jezikom i da su oko 2750 g. p. n. e. stvorili svoje prve gradove. Neke moderne teorije govore da su oni potomci afroazijskih Poenita, mornara koji su doplovili s Nila i Crvenog mora, a potiču iz južnih područja Jemena ili Eritreje. Herodot navodi da su se Feničani doselili u Mediteran sa obala Eritrejskog mora i da su preduzimajući pomorske pohode i trgujući sa egipatskom, asirskom i drugom robom, ubrzo stigli u grad Arg, najpoznatiji grad zemlje Helade. Trgujući oni su oteli kraljevu kći, odveli je u Egipat i prodali. Po ugledu na njih su kasnije i Heleni iz feničanskog grada Tira prigrabili kraljevu kći Evropu i Medeju ćerku Kolhidskog kralja. Persijanci zbog ovoga nisu voleli Helene ali su okrivljavali Feničane kao uzročnike postupaka otimanja kraljevih ćerki. Feničanski pomorci smatrani su ne samo trgovcima, već i piratima - lovcima na ljude. 

Fenikija je bila civilizacija koja se prostirala u uzanom obalskom pojasu u Siriji od reke Elevteros na severu do predgorja Karmil na jugu (današnji Liban), dužine 240 km i širine oko 20 km. Fenikija je bila civilizacija sa središtem u današnjem Libanu. Između 1550 g. p. n. e. i 300 g. p. n. e., Feničani su razvili kulturu pomorske trgovine koja je proširila njihov uticaj sa Levanta na severnu Afriku, grčka ostrva, Siciliju i Iberijsko poluostrvo. Feničani (Sidonci, Hananci, Puni), stari pomorsko-trgovački narod, vladali su Sredozemnim morem i osnovali niz samostalnih gradova-država koji su ponekad obrazovali saveze pod hegemonijom jednog od njih, najpre Sidona, a zatim Tira, koji je stekao prevlast nad feničanskim gradovima. Osim ekspanzije i kolonizacije ova civilizacija je mnogo uticala na grčku i rimsku civilizaciju da vode sopstvene kampanje ekspanzije. Trgujući sa Grcima, Feničani su ih naučili ne samo svom znanju o vinarstvu i vinogradarstvu, već i tehnologijama brodogradnje koje su podstakle Grke da se šire izvan Egejskog mora. Vina iz Fenikije su bila toliko dugo prisutna u grčkom i rimskom svetu da je pridev "Bibline" (iz feničanskog grada Biblosa) postao sinonim koji označava vino visokog kvaliteta. Slabljenjem Egipta i slomom kritske talasokracije, Feničani su osnovali trgovačke samostalne gradove kao što su Biblos, Tir, Sidon kao i današnji Bejrut u to vreme znan pod imenom Beruta, duž obale Sredozemnog mora, koji preuzimaju celokupnu trgovinu na području Sredozemlja. Uglavnom zaslugom Tira, koji je imao prevlast u Fenikiji, Feničani su stvorili značajne kolonije u zapadnom Sredozemlju. Oni su preneli kulturna dostignuća iz Azije u Evropu. Feničani su počeli da proširuju svoj trgovački uticaj na svoje susede i među prvima koji su doneli vino u Egipat. Odatle su se proširili izvan puke trgovine do osnivanja kolonija trgovačkih gradova širom Mediterana. Nastavili su duž južnih obala da bi osnovali Kartaginu 814 g. p. n. e. u severnoj Africi, a odatle na Balearska ostrva i Pirinejsko poluostrvo. Feničani su bili osnivači većine gradova na Sardiniji i Korzici, Marseja u Francuskoj, Malage i Kadiza u današnjoj Španiji negde u 9. veku p. n. e., mada je mala ispostava možda bila uspostavljena i ranije. Trgovci iz Fenikije i Kartagine su plovili i preko Gibraltarskog moreuza sve do Britanije, odnosno plovili su do Scili ostrva, na jugu Engleske, i tamo menjali mediteransku robu za kalaj iz Kornvola. Nikad im nije bilo dopušteno da stupe na englesko tlo, jer su uživali vrlo rđav glas. Velšani su radije s njima trgovali na neutralnom i nenastanjenom terenu. Zanimljivo je da su trgovali i s narodima s kojima nisu bili u dobrim odnosima. Razvili su takozvanu trgovinu na daljinu. Iskrcali bi svoju robu na obalu i povukli se na svoje brodove. Kupci bi tada prišli robi, pregledali je i ostavili određenu količinu novca ili predmeta za koju su smatrali da odgovara kupljenoj robi i povukli se. Zatim bi se Feničani opet iskrcali i pregledali ponuđenu količinu. Ako im je odgovarala, uzeli bi je i otplovili. U suprotnom, ostavili bi sve na obali i opet se vratili na brodove. I tako je ta trgovina mogla trajati u nedogled. A ako na kraju ne bi bili zadovoljni, uzeli bi svoju robu i otplovili. "Nikada jedna strana nije postupila nepošteno prema drugoj strani, Kartaginjani nisu dirali zlato dok nije odgovaralo ceni njihove robe, a domoroci nikada nisu uzimali robu dok zlato nije oduzeto." napisao je Herodot. Arheološki dokazi daju činjenice da su prodrli i do Baltičkog mora. Baltičko more je u to doba bilo prava riznica za svakog preduzetnog trgovca. Baltik je bio domovina neke vrste smole odnosno jantara koju su rimske gospođe upotrebljavale za bojenje kose. Kad je crvena kosa već jednom bila u modi, svaka rimska matrona je morala bojiti kosu. Stoga su najstariji trgovački putevi, koji vode iz severnog dela Evrope u južni, bili oni kojima su plovile feničanske lađe sa tovarima jantara.

Međutim, veliki deo našeg znanja o Feničanima tokom gvozdenog doba (1200 g. p. n. e. – 500 g. p. n. e.) i kasnije zavisi od hebrejske Biblije, asirskih zapisa i grčkih i latinskih autora. Na primer, prema grčkom istoričaru Herodotu, feničanski moreplovci su, na zahtev faraona Neha II (oko 610 g. p. n. e. –  595 g. p.n.e.), oplovili Afriku, ekspedicija je krenula iz Crvenog mora i posle tri godine se vratila kroz Gibraltar u Egipat. istražili su zapadnu obalu Afrike sve do rta Blanko, hiljadu i pet stotina milja južno od Gibraltara, i osnovali su više trgovačkih središta u onom kraju. Oni su takođe otkrili i ostrva Kapverde, hiljadu i sedam stotina godina pre nego što su se pojavili Portugalci, navodno su stigli i do Novog sveta hiljadama godina pre Kolumba.

875g. p. n. e. fenički gradovi su sa usponom Asirije izgubili svoju samostalnost. 573 g. p. n. e., posle 13 godina opsade, grad Tir je pao pod upravu vavilonskog kralja Nabukodonozora II. Od 539 g. p. n. e. Fenikijom vlada Persija. Posle učešća u egipatskoj pobuni protiv Artakserksa III., grad Sidon je 343 g. p. n. e. spaljen i uništen. Aleksandru Velikom su svi fenički gradovi otvorili vrata za saradnju osim grada Tira, koji se 332 g. p. n. e. branio 7 meseci i na kraju bio uništen. Podelom Aleksandrova carstva nakon njegove smrti Fenikija je pripala Seleukidima, a zatim Rimljanima. U grčko-rimskom razdoblju Feničani se heleniziraju i romaniziraju, a jednim delom nestaju i među Aramejcima.

Feničani su svoju religiju vezivali uz prirodne sile i procese. Religija je bila vezana kroz kultove pojedinih gradova kao što su kult zaštitnika grada, kult boginje majke, kult bogova vegetacije itd. Glavno muško i žensko božanstvo zvali su Baal (El) i Baalat u značenju Gospodar i Gospodarica, a dobijali su identitet kada su se povezivali s pojedinim gradom ili lokalnim stanovništvom. Tako su u Tiru to bili Melkart i Astarta, u Sidonu Ešmun i Astarta. U Biblosu najznačajniji je bog bio Adonis, sin Baala i Astarte koja se pretvara u drvo i rađa Adonisa, boga neobične lepote koji simbolizuje umiranje i ponovno rađanje. Uz Astartin kult bila je vezana hramska prostitucija jer je ona bila boginja ljubavi i plodnosti, bogovima su Feničani prilikom kultnih rituala znali prinositi i ljudske žrtve. Žrtvovali su uglavnom novorođenčad mlađu od 5 meseci, rimski i grčki izveštaji govore o žrtvovanju dece koje su redovno praktikovali Feničani, za koje su mnogi savremeni istoričari verovali da je samo drevni oblik antifeničanske propagande. Ali otkrivena su feničanska groblja - tofeti - koja sadrže više pogrebnih urni sa posmrtnim ostacima beba. 

Feničani nisu iza sebe ostavili mnogo pisanih zapisa u stvari i jesu jer su imali čitave biblioteke, a najveća je bila u Kartagini. Kartagina je potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su samo spasili dela agronoma Maga, ostatak kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije koji je ubrzo zauvek izgubljen. Jedino što se danas zna jeste da su imali svoje feničko pismo, iz kojeg se razvilo grčko pismo, a time i latinica i glagoljica i ćirilica, ali koje je bilo i temelj hebrejskog i arapskog pisma (alphabet – po prvom slovu feničkog pisma – aleph). Grčki istoričar Herodot je napisao da su Feničani naučili Grke iz Beotije sistemu pisanja koji će na kraju postati grčko pismo. Takođe je primetio da su feničanski trgovci doneli tamjan i cimet na Egejsko more. Najraniji feničanski natpis koji je sačuvan je epitaf Ahirama u Biblosu u Fenikiji, koji datira iz 11. veka pre nove ere i napisan severnosemitskim pismom.

Pročitajte više >> Recepti

Antičko vino: Kemer - Feničansko vino

 

Mediteransko područje je i dan danas poznato po svojoj vinskoj kulturi ali ona ne dolazi iz Egipta, Rima ili Grčke, već od Feničana. Feničani su bili ključni u distribuciji vina, grožđa i tehnologije proizvodnje vina koje su širili kroz svoju široku trgovačku mrežu. Njihova upotreba amfora (Hananski vrč) za transport vina bila je široko prihvaćena, a sorte grožđa koje su distribuirali Feničani bile su važne u razvoju vinske industrije. Feničani nisu izmislili vino kako se verovalo, na osnovu arheoloških dokaza prvo vino se proizvodilo još u neolitu (9000-4000 god. p.n.e.). Prva vina nastala su u Iranskim gorama (područje današnje Jermenije i severnog Irana). Zasluga Feničana je ta što vinogradarstvo šire drevnim Mediteranom, zajedno sa maslinovim uljem i inovacijama kao što su abeceda i čaše. Feničani su uveli kulturu pijenja, nova pića, posude za piće i drugačiji odnos prema vinu. Ljubav Feničana prema vinu proširila se i na njihovu religiju, a njegova ceremonijalna upotreba odrazila se i na druge bliskoistočne religije.

Feničanski mornari osnivali su vinarije i vinograde u svojim kolonijalnim gradovima u severnoj Africi, Siciliji, Francuskoj i Španiji, a vinarstvo su popularizirali trgovinom sa Grčkom i Rimom. Vino od divljeg grožđa tamo je već tada bilo poznato, ali proces proizvodnje nije bio toliko sofisticiran. Brod Marsala je najraniji ratni brod poznat iz arheoloških dokaza, olupina je otkrivena 1971. godine u oblasti zvanoj Punta Scario u luci Marsala na zapadu Sicilije, u Italiji, u blizini Egadskih ostrva. Ratni brod je nosio male šolje i činije za pojedinačne porcije i vinske amfore raznih oblika. Ostaci stabljika marihuane koje su žvakali veslači su takođe pronađeni u olupini.

Liban je jedna od najstarijih vinskih regija na svetu. Feničani su na ovim prostorima proizvodili vina pre više od 2000 godina. Gotovo sva proizvodnja usresređena je na dolinu Beka. U septembru 2020, tim libanskih i nemačkih arheologa otkrio je feničansko naselje koje je postojalo između devetog i šestog veka pre nove ere i izuzetno dobro očuvanu malterisanu presu za vino u Tel el-Buraku, 8 kilometara južno od Sidona (feničansko vino iz regije Sidon se spominjalo i u tekstovima iz antičkog Egipta) u Libanu. Presa je najstarija takva instalacija za vino otkrivena u kontinentalnoj Fenikiji i jedan je od najboljih primera drevnih mediteranskih presa za vino. Njena upotreba datira najmanje iz 700-te godine p. n. e.. Među nalazima je bio veliki broj transportnih amfora i paleobotanički skup koji se sastoji uglavnom od semena grožđa Vitis vinifera. Veliki broj semenki grožđa je pokazao da je grožđe tamo doneto iz obližnjih vinograda i gaženo u velikom bazenu od robusnog gipsa, kapaciteta oko 5500 litara. Ovako proizveden mošt (šira) sakupljao se u veliku posudu i čuvao u glinenim posudama odnosno amforama, za fermentaciju, starenje i transport.

Jedini kartaginski recept koji je preživeo punske ratove napisao je kartaginski agronom Mago (punski: 𐤌𐤂𐤍) i odnosi se na vino koje su kartaginjani nazivali kemer, a koje je u Rimu bilo poznato pod imenom passum. Mago se smatra najstarijim vinskim piscem na svetu, živeo je u drugom veku pre nove ere. Napisao je delo od 28 tomova "De re rustica"(latinski prevod i znači-o seoskim poslovima) na punskom jeziku o poljoprivredi i vinogradarstvu. U njemu je opisao znanje Feničana koji su osnovali Kartaginu u 9. veku p. n. e. i ovde uspostavili vinogradarstvo. Magovo delo uključuje lokalnu berbersku i punsku tradicionalnu praksu obrade zemljišta. Knjiga počinje opštim savetima koje je Columella prepisao i objavio u svom delu koje se takođe zvalo De Re Rustica:

"Onaj ko je kupio zemlju treba da proda svoju gradsku kuću tako da neće imati želju da obožava kućne bogove u gradu, a ne onima u selu; čovek koji se više oduševljava svojom gradskom rezidencijom neće imati potrebu za seoskim imanjem."

Kolumela u svom delu napominje i tri načina feničanskog uzgoja vinove loze: prvi, u kome se loza oslanjala na provizorne naslone – trklje, drugi, u kome se puštala da puzi po zemlji i treći, gde se odgajala kao stablo.

Mago je pisao na osnovu sopstvenih zapažanja, jer se posebno bavi severnoafričkim klimatskim uslovima. On preporučuje da se loza sadi na severnim padinama kako bi se vinove loze zaštitile od preterano vrućeg severnoafričkog sunca, opisuje neke sorte grožđa i predlaže da se manje vinarije ujedine u veće celine. U radu se takođe raspravljalo o praksi proizvodnje vina, uključujući rane primere vina od suvog grožđa. Kartaginin rival, Rim, ukazao je na značaj Magovog dela kada je rimski senat izdao dekret kojim je zahtevao prevod na latinski jezik. Na osnovu njegovog autorskog rada Rimski agronomi i pisci su širili znanje o proizvodnji vina. Magove preporuke su uticale na rimsko vinogradarstvo. a neki od sadržaja njegovih dela nalaze se i u čuvenom zemljoradničkom zborniku Geoponika iz 10. veka. Kada je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su spasili Magova dela, kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije ali samo su Magove knjige preuzete i donete u Rim. Na latinski su knjige prevedene odlukom senata 126 g. p. n. e., a na latinski je preveo Decim Junije Silan o trošku rimskog Senata. Na grčki je knjige prilagodio Kasije Dionisije 88 g. p. n. e.. Grčki prevod je kasnije skratio Diofan Nikejski, čija je verzija podeljena u šest knjiga. Rimljani su pridavali veliki značaj njegovom radu i želeli da iskoriste njegova saznanja kao osnovu za rimsko naseljavanje i poljoprivredu u severnoj Africi. U kasnijem periodu i original i oba prevoda su potpuno izgubljeni. Magovi spisi su delimično preživeli zato što su drugi rimski autori citirali odlomke iz njegovog dela, najpoznatiji su bili Varon (116 g. p. n. e. -27 g. p. n. e.), Katon (234g p.n.e. – 149g p.n.e.), Plinije Stariji, Gargilije Marcijalis i Kolumela (4 g. n. e. - 70 g. n.e.) koji je Maga nazvao ocem seoskih poslova.

Originalni punski recept za kemer odnosno passum je izgubljen, ali je recept citiran u kasnijem latinskom poljoprivrednom udžbeniku De Re Rustica od Kolumele, Kolumela je recept prepisao sa fragmenta punskog priručnika za poljoprivredu u latinskom prevodu Decima Junija Silana (2. vek p. n. e.). 

Kemer ili passum je bilo vino od poluosušenog grožđa koje se razvilo u Kartagini i odatle preneto u Italiju, gde je bilo popularno u Rimskom carstvu, kako za piće tako i kao neizostavni deo u kulinarstvu koje je do savršenstva razvio najpoznatiji kuvar u Rimskom carstvu, Apicijus.

Recept za passum: 

"Mago daje sledeća uputstva za odličan passum. Berite dobro zrele vrlo rane grozdove; odbaciti bilo koje plesnjivo ili oštećeno grožđe. Učvrstite u zemlju račvaste grane ili kolce koji nisu udaljeni više od četiri stope, povezujući ih motkama. Preko njih položite trsku i raširite grožđe na suncu, pokrivajući ih noću da se ne orose. Kada se osuši, pokupiti grožđe, staviti ga u posudu za fermentaciju ili teglu i dodati najbolji mogući mošt tako da bude samo pokriveno. Kada grožđe sve upije i nabubri za šest dana, stavite ga u korpu, pritisnite i skupite passum. Zatim gazite ceđeno grožđe, dodajući veoma svežu širu od drugog grožđa koje je sušeno na suncu tri dana. Sve ovo izmešati i mešanu masu staviti kroz presu. Ovaj passum secundarium odmah stavite u zapečaćene sudove da ne postane previše asterum (suvo). Posle dvadeset ili trideset dana, kada je fermentacija prestala, prelijte u druge posude, zatvorite poklopce gipsom i prekrijte kožama."

Kasnije, manje detaljna i donekle izmenjena uputstva se nalaze u drugim latinskim i grčkim izvorima.

Rimski pisac iz 4 veka n.e. Palladius Rutilius Taurus Aemilianus je u svom delu Opus agriculturae bukvalo prepisao od Maga feničanski način proizvodnje vina koji se u Rimu nazivao passum.

Originalni tekst:

Passum nunc fiet ante vindemiam, quod africa suevit universa conficere pingue atque iucundum: et quo ad conditum si utaris mellis vice, ab inflatione te vindices. Leguntur ergo uvae passae quam plurimae et in fiscellis clausae iunco factis aliquatenus rariore contextu virgis primo fortiter verberantur. Deinde ubi uvarum corpus vis contusionis exoluerit, cochleae subposita sporta conprimitur. Hinc passum est, quicquid efluxerit, et conditum vasculo mellis more servatur.

Prevod:

Passum se pravi pre berbe, Afrikanci ga zgušnjavaju i daju prijatan ukus i koristiti se kao med začinjen vinom ako meda nemate dovoljno. Prikupite veću količinu grozdova i stavite u pletene korpe i snažno udarati motkom. Kada je cela masa grožđa zdrobljena, stavite je u presu. Sve što isteče je passum. Stavite u posudu i čuvajte sakriveno, pije se sa medom.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Recept agronoma Magoa je prepisao i obradio rimski pisac i državnik Marcus Porcius Cato Maior Censor, (rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) u svom delu O zemljoradnji (De agricultura).

Originalni tekst:

Quom vinum coctum erit et quom legetur, facito uti servetur familiae primum suisque, facitoque studeas bene percoctum siccumque legere, ne vinum nomen perdat. Vinaceos cotidie recentis succernito lecto restibus subtento, vel cribrum illi rei parato. Eos conculcato in dolia picata vel in lacum vinarium picatum. Id bene iubeto oblini, quod des bubus per hiemem. Indidem, si voles, lavito paulatim. Erit lora familiae quod bibat.

Prevod:

Kada je grožđe zrelo i kada je berba, tu se okuplja cela porodica. Pazite da su pokupili zrelo i suvo ili je vino izgubljeno. Širite grožđe svakodnevno preko sita ili ga obesite preko kabla, da se osuši, a nakon gaženja stavite ga u burad ili posude pa zapečatite. Možete sa ovim hraniti stoku zimi ili ih potopite (u vodu) i imaćete jeftino vino za celu porodicu.

I danas se ovo vino pravi i poznato je pod imenom"Passum de Magon" i to je moderno tunisko prirodno slatko vino iz Kelibije u regionu Kap Bon, tradicionalnog poljoprivrednog centra Kartagine, koje odaje počast sećanju na Maga i pravi se na istovetan punski način. Kartagina, u današnjem Tunisu, bila je najuspešnija kolonija Feničana i preživela je u svom punskom obliku sve do uništenja 146. pre nove ere od strane rimskih snaga na kraju punskih ratova. Kolonija je delila neizbrisivu vezu sa vinom i opisana je u 4. veku kao sela puna vinove loze i maslina. Kartaginjansko vino proizvedeno iz doline reke Bagradas je bilo posebno popularno. Grad Kartagina je takođe služio kao centar znanja, što je primer dela punskog pisca Maga, koji je objedinio poljoprivredno i vinogradarsko znanje mediteranskog sveta iz 3. i 2. veka p. n. e..

Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira. Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Boja je bila toliko retka i cenjena da je vredela više od zlata. Fenikija je bila civilizacija koja se prostirala u uzanom obalskom pojasu u Siriji od reke Elevteros na severu do predgorja Karmil na jugu (današnji Liban), dužine 240 km i širine oko 20 km. Fenikija je bila civilizacija sa središtem u današnjem Libanu. Između 1550 g. p. n. e. i 300 g. p. n. e., Feničani su razvili kulturu pomorske trgovine koja je proširila njihov uticaj sa Levanta na severnu Afriku, grčka ostrva, Siciliju i Iberijsko poluostrvo. Feničani (Sidonci, Hananci, Puni), stari pomorsko-trgovački narod, vladali su Sredozemnim morem i osnovali niz samostalnih gradova-država koji su ponekad obrazovali saveze pod hegemonijom jednog od njih, najpre Sidona, a zatim Tira, koji je stekao prevlast nad feničanskim gradovima. Osim ekspanzije i kolonizacije ova civilizacija je mnogo uticala na grčku i rimsku civilizaciju da vode sopstvene kampanje ekspanzije. Baveći se Grcima, Feničani su ih naučili ne samo svom znanju o vinarstvu i vinogradarstvu, već i tehnologijama brodogradnje koje su podstakle Grke da se šire izvan Egejskog mora. Vina iz Fenikije su bila toliko dugo prisutna u grčkom i rimskom svetu da je pridev "Bibline" (iz feničanskog grada Biblosa) postao sinonim koji označava vino visokog kvaliteta. Od svojih glavnih naselja u gradovima kao što su Biblos, Tir i Sidon, Feničani su počeli da proširuju svoj trgovački uticaj na svoje susede i među prvima koji su doneli vino u Egipat. Odatle su se proširili izvan puke trgovine do osnivanja kolonija trgovačkih gradova širom Mediterana. Nastavili su duž južnih obala da bi osnovali Kartaginu 814 g. p. n. e. u severnoj Africi, a odatle na Balearska ostrva i Pirinejsko poluostrvo. Feničani su bili osnivači Malage i Kadisa u današnjoj Španiji negde u 9. veku p. n. e., mada je mala ispostava možda bila uspostavljena i ranije.

Kroz kontakte i trgovinu, širili su ne samo svoje pismo već i svoje znanje o vinogradarstvu i vinarstvu, uključujući i razmnožavanje nekoliko prastarih sorti vinskog grožđa vrste Vitis vinifera. Iako se divlje grožđe iz roda Vitis moglo naći širom poznatog sveta i sve se moglo fermentisati, bilo je potrebno određeno znanje i veština da se ovo grožđe pretvori u ukusno vino. Ovo saznanje je prenošeno trgovačkim putevima koji su izlazili sa Kavkaza i planina Zagros niz Mesopotamiju i na Mediteran, da bi na kraju stigli do Fenikije. Posebne sorte vinove loze vrste Vitis vinifera identifikovane su kao posebno povoljne za proizvodnju vina, čije su reznice rasprostranjene ovim trgovačkim putevima.

Vino se smatralo prihvatljivom ponudom i bogovima i kraljevima, povećavajući njegovu trgovačku vrednost u drevnom svetu. Oko 1000-te. g. p. n. e., mediteranska trgovina vinom je doživela ekspanziju, čime su Feničani i njihova široka pomorska trgovačka mreža bili glavni distributeri vina.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kolač od belog sleza

 

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva pa čak i faraoni. Veoma je jednostavna za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni razmene žita ili piva jer u to vreme novac kao platežno sredstvo nije postojao, sve se kupovalo ili prodavalo robnom razmenom.

Ovaj slatkiš je jedna je od najstarijih poznatih poslastica, prvi put se datira oko 2000-te  godine p. n. e. Ovi kolačići su pravljeni od korena belog sleza, meda i oraha. Koren belog sleza je bogat skrobom koji se ekstrahtuje kada se koren zagreje. Pastu koja bi se dobijala kuvanjem korena belog sleza mešali su sa medom, orasima i aromatičnim biljem lavandom ili nanom. Na taj način su dobijali aromatične i slatke poslastice.

Ovaj slatkiš je uz ukus imao i svoju terapijsku stranu. Zbog velike količine sluzi koje je uz skrob koren belog sleza ispuštao, kolačići su se koristili kao laksativ. Inače koren belog sleza se u to vreme koristio i kao štapić za žvakanje prilikom nicanja mlečnih zuba kod beba.

Kolač ili kolačići od belog sleza su se pravili na sledeći način:

Sastojci:

4 kašike korena svežeg belog sleza 

4 kašike meda

4 kašike sitno seckanih oraha

4 kašike sitno seckane sveže nane

Priprema:

Prokuvajte korenje belog sleza u pola litre vode, a zatim ih procedite. Dok je korenje još vruće ispasirajte ih da bi dobili pastu pa u pastu dodajte nanu, med i orahe i dobro umešati da se smesa sjedini. Izlijte smesu na pleh ili u kalup i prekrijte krpom. Rukama ujednačite debljinu smese.

Kada se ohladi isecite kolač na kockice.

Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen. Beli slez sadrži oko 30 % pektina, 20 % supstanca sluzi, tanine, sluz, vitamin C, karoten, eterično ulje, mineralne soli. Cvet belog sleza sadrži pigment malvidin. Koren biljke sadrži veliku količinu sluzi, do 35 % asparagin, beain, skrob, masti i minerlane supstance.

Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza. Beli slez su koristili tadašnji sportisti i gladijatori. Starogrčki naučnik Plinije je preporučivao biljku kod bolova u zglobovima nakon fizičkog opterećenja.

Avicena je poreporučivao za pijenje napitak od biljke kod kašlja i težnih bolesti. Vitezovi u srednjem veku su lečili svoje rane sa cvetovima belog sleza poparenim u vodu i med. Napitak je bio poznat i kao devičanska koža, zato što su ljudi verovali da regeneriše rane i smanjuje bolove. Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.

Među lekovitim čajevima, slez ima posebno mesto u kućnoj apoteci, jer se od davnina koristi za odbranu od različitih bolesti. Odličan je borac protiv virusa i prehlada, olakšava iskašljavanje, ublažava simptome astme i jača imunitet.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Tenemu - Pivo sa klekom

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali tenemu i to je bila vrsta jakog fermentisanog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom Tnmv (tenemu). Glavni sastojak je bilo mrvljeni pivski hleb i zrna emmer pšenice, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju (proces proizvodnje ove vrste piva je prikazan na gornjoj slici).

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, u skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Recept za Tenemu pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e.

Tenemu pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci za 2 litre piva:

1/2 šolje zrna pšenice

1 izlomljeni pivski hleb

1 šolja bobica kleke

2 šolje meda

2 l tople vode

Priprema:

1. dan: Potopite zrna pšenice u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Procedite zrna pšenice, stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno. Dobijenu količinu slada staviti u 2 l tople vode i kuvati na srednjoj temperaturi. Povremeno mešati jer slad može da padne na dno lonca i da zagori. Kada je slad skuvan treba ga procediti i ohladiti. Zrna se odstranjuju, a u proceđenu ohlađenu tečnost stavljamo izlomljeni slatki pšenični pivski hleb, bobice kleke i jednu šolju meda. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 3 dana.

7 dan: U dobijenu tečnost dodajte preostali med, promešajte da se med rastopi, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je blago kiselkastog slatkastog ukusa.Pivo je gusto, lagano kiselo i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

                                                                               << Vratite nazad