Antička kuhinja: Tuh-u - Jagnjeći gulaš

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.U receptu se pominju biljke koje ne možemo da identifikujemo i izostavljeni su iz recepta, a sam tekst je napisan na akadskom jeziku, na tablici XXV recept broj 22 i datira iz 1750 g. p. n. e., za vreme poslednje godine vladavine Hamurabija.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 24:

Mora biti meso od jagnjeće noge. Pripremite vodu. Dodajte mast,(…), so, pivo, crni luk, biljke koje se zovu spinei, korijander, samidu, kumin, i cvekle da bacite u lonac. Zatim zdrobite beli luk i praziluk i dodajte ih. Neka se svi kuvaju u gulaš, na koji pospite korijander i suhutinnu (repa).


Sastojci:
1 jagnjeći but
100 g masti
500 ml piva
1 l vode
1 velika glavica crnog luka, sitno seckano
1 kašičica korijandera
1 kašičica kumina
2 cvekle, oguljene i sitno iseckane
5 čena belog luka, sitno seckano
1 praziluk, sitno seckano
1 kuvana repa, sitno iseckana za posipanje
1 kašika korijandera za posipanje
so

Priprema:
Operite i pripremite svo povrće za gulaš. Premažite jagnjeći but mašću sa svih strana, stavite ga u posudi i dodajte vodu, so, pivo, luk, korijander, kumin i cveklu. Staviti da se kuva 15 minuta na srednjoj temperaturi. Za to vreme naseckajte beli luk i praziluk pa nakon 15 minuta kuvanja dodajte u posudu sa jagnjećim butom, smanjite temperaturu i pustite da se kuva sat vremena. Nakon tog vremena izvadite jagnjeći but iz lonca i odrežite meso sa kosti, zatim vratite meso u lonac. Pospite korijanderom i sitno seckanom kuvanom repom i ostavite da se kuva još 15 minuta.





Hamurabi je vavilonskim carstvom vladao preko 40 godina, otprilike od 1792. do 1750. godine p. n. e. Hamurabi  po sumerskom popisu kraljeva i bio je sin i naslednik kralja Sin-Mubalita. Prvih pet godina vladavine proveo je u učvršćivanju vlasti i pripremama za ratne pohode. Šeste godine svoje vladavine, Hamurabi napada najjaču državu u južnoj Mesopotamiji, Larsu i kralja Rim-Sina I i sa njim sklapa mir i savezništvo . U ovom ratu uspeo je zauzeti gradove Uruk i Isin tako da je znatno umanjio moć neprijatelja, savezništvo je sklopio i sa asirskim kraljem Šamši-Adadom I. Savezništvo je sklopio i sa gradom Ešnunom koji je koristio kao zaštitu od mogućih asirskih napada. Pod njegovom vladavinom carstvo je dostiglo svoj maksimum obuhvatajući teritorije čitave Mesopotamije. U svojim osvajačkim pohodima osvojio je tadašnje najmoćnije gradove Mesopotamije - Isin, Larsu, Ašur, Ninivu, Mari, Ešnunu.
Hamurabi je sproveo reforme u cilju objedinjavanja Vavilonskog carstva. Vrhovni bog Carstva bio je Marduk, dotadašnji vavilonski bog. Zemlja je podeljena na administrativne jedinice sa prestonicom u Vavilonu. Čuven je Hamurabijev zakonik ispisan klinastim pismom. Spada u najstarije pronađene zakonike; svega tri zakonika starija su od njega - Zakonik Ur-Namua, Lipit-Ištarov i Dadušin. Ispisan je na bazalitnoj steni dugačkoj 2,62 metra i sadrži 282 člana. Kazne nisu bile jednake za sve slojeve stanovništva.


Pročitajte više >>                                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-nim - Jagnjetina sa rogačem

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 19:

Meso se koristi. Pripremite vodu sa mastima, so, vlašac i griz. Pomešajte beli luk i praziluk sa jogurtom ili pavlakom. Samleti semena rogača. Sastavite sastojke u loncu.

Sastojci:
2 odreska od jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
1 kašika juneće masti
1 kašičica soli
1 kašika vlašca, sitno seckano
1 kašika griza
1 praziluk, sitno iseckan
2 čena belog luka
200 ml jogurta ili pavlake
1 kašika semena rogača

Priprema:
Meso jagnjeta posoliti i staviti u lonac sa hladnom vodom u koju je dodata mast i stavite da se kuva. Pomešajte so, vlašac, griz, praziluk, mleveno seme rogača, beli luk i jogurt i dok se voda kuva, dodajte mešavinu u lonac. Kada je meso skuvano i omekšalo (jelo je gotovo i spremno za posluživanje) izvadite ga iz lonca i stavite na stranu. Jagnjetina se servira sa sosom iz lonca.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.





Rogač (lat. Ceratonia siliqua) je zimzeleno drvo ili žbun iz porodice bobova (Fabaceae), poreklom je iz Sirije, i dobro je prilagođeno kamenitom i krečnjačkom zemljištu toplih klimatskih krajeva. Dobro podnosi zimske temperature do -6 °C. Poznata je još i pod nazivom "hleb svetog Jovana", jer se, po predanju, Jovan Krstitelj njome hranio dok je živeo u pustinji. Rogač se više od 4000 godina upotrebljava kao važna namirnica za ljudsku ishranu, kao i za ishranu stoke. Dobra osobina rogača je da su se plodovi mogli sačuvati godinama na stablu, osušeni ali još uvek upotrebljivi. Rogač sadrži 7% proteina, 35% skroba i 40% šećera (saharozu i glukozu) kao i vlakna, mineralne soli, tanine i masti, zatim kalcijum, gvožđe, magnezijum, fosfor, silicijum i vitamine E i K.
Ceratonia siliqua je naučni naziv roda rogača i potiče od starogrčke reči κεράτιον kako su zvali plod rogača (od κέρας - rog), a atribut siliqua je od latinske reči za mahunu. Naziv "karat", jedinica za merenje zlata takođe vodi poreklo od starogrčke reči κεράτιον, aludirajući na drevnu praksu sa Bliskog istoka da se zlato i drago kamenje meri semenom rogača. Semenke rogača, bez obzira na veličinu i čuvanje, uvek imaju jednaku masu od 0,18 grama. Jedna semenka označavala je 1 karat (zrno rogača, grč. keration). Danas je karat standardizovan i iznosi upravo toliko.
Kasnije u doba starog Rima, zlatni novčić poznat kao solidus težio je 24 semena rogača (oko 4.5g). Kao rezultat, karat je postao i mera za čistoću zlata. Zlato od 24 karata je 100% čisto, a 12-karatno sadrži 50% bakra.
Rogačev plod su koristili još i stari Egipćan kao zaslađivač kao i za lečenje dijareje i drugih bolesti ali su i lepljiva svojstva rogača dobro iskoristili u mumificiranju, a u grobnicama su nađene mahune i semenke. Starim Grcima i Rimljanima kao lek su služili nezreli plodovi. U beleškama Starih Grka rogač se spominje kao "egipatska smokva" (Theophratus), dok su Rimljani jeli zelene i sveže mahune zbog njihove prirodne slatkoće.


Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-nitah - Jagnjetina sa divljim sladićem

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 18:

Divlji sladić, asafetida, baštenska potočarka, kumin, korica limuna i voda. Kuvati sa šest litara vode i kuva se dugo. Koru limuna treba dodavati i kuvati dok se ne smanji na 1 litru. Zatim se tečnost procedi i dodaje se meso i kuva.

Sastojci:
500 g jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
2 korena divljeg sladića, narendana ili sitno seckana
1 kašika asafetide, sitno seckano
1 kašika sitno seckanih listova potočarke
1 kašika mlevenog kumina
1 kašika narendane kore od limuna
1 kašičica soli
6 l vode

Priprema:
U 6 litara vode pomešati divlji sladić, asafetidu, potočarku, kumin i staviti da se kuva. U toku kuvanja postepeno dodavati narendanu koru limuna. Kuvati dok se voda ne redukuje na jednu litru. Zatim tečnost procediti, u tečnost dodati usoljeno meso jagnjeta i staviti da se kuva. Kada je meso skuvano i omekšalo jelo je gotovo i spremno za posluživanje.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka osim količine vode i dužine kuvanja, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.





Sladić,( lat. Glycyrrhiza glabra) narodni naivi su: slatki koren, gospino bilje, slatko drvce, šećerni koren, dobar koren, likorica, likoriš. Sladić je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice bobova (leptirnjača ili mahunarki) — Fabaceae. Ime potiče iz grčke reči γλυκύρριζα-glukurrhiza što znači slatki koren, ime je formulisao Dioskorid iz dve reči γλυκύς-glukus - sladak i ῥίζα-rhiza - koren. To je jedna od najstarijih lekovitih biljaka ne samo evropskih već i indijske i kineske medicine već više hiljada godina. Raste u raznim delovima sveta, od istočnog Sredozemlja do jugozapadne Azije a može se pronaći i na peskovitim obalama Dunava i Tise. U fitoterapiji se uglavnom koristi koren, koji se upotrebljava i u prehrambenoj industriji, mahom u proizvodnji slatkiša i piva. Koren sadrži nekoliko stotina lekovitih supstanci i prava je riznica gvožđa, aminokiselina, beta-karotena, ugljenih hidrata, masti, proteina i vitamina B1, B2, B3, B5 i E. Sastojak glicirizin je 50 puta slađi od šećera i veoma je lekovit. Koren sladića jača imunitet, uništava bakterije, viruse i gljivice. Ublažava i disajne tegobe, pomaže kod bronhitisa, stomačnih problema, štiti od srčanih bolesti, suzbija bolove mišića i zglobova. Sladić ulazi u sastav mnogih čajeva za bolesti pluća. Upotrebljava se kao blago sredstvo za iskašljavanje i protiv nadimanja u stomaku. Prekomerna konzumacija sladića može da dovede do neželjenih efekata, kao što je povećan krvni pritisak, i mišićna slabost.
Drevni  Sumeri i Egipćani koristili su ga kao lek, a ostaci korena sladića su pronađeni u pojedinim grobnicama. U egipatskim hijeroglifima je zabeležena upotreba sladića koji se dodavao popularnom piću tog vremena-pivu.
Rukopisi iz 360. g. n. e. govore kako sladić pomaže u tretmanu očnih bolesti, kod kožnih oboljenja, kašlja i gubitka kose. Aleksandar Veliki i Julije Cezar preporučuju jedenje korena sladića. Od XIV. veka korišćen je za ublažavanje kašlja, prehlada i bronhitisa.
Napoleon Bonaparta otkrio je umirujuće dejstvo korena sladića tokom bitke, navodno je pojeo toliko da su mu zubi postali crni.





Potočarka (lat. Nasturtium officinale) je poluvodena biljka iz porodice Kupusnjače. Biljka je rasprostranjena u Evropi, severnoj Africi i Aziji. Naziva se i biljkom čistih voda jer u prirodi raste na izvorima čiste vode, potocima, rekama, kao i uz obale jezera. Spada u vrstu od najstarijih vrsta povrća koje je čovek koristio. U ishrani su ih koristili još stari Grci i Persijanci.
Potočarka sadrži gorke materije, tanin, šećer, eterično ulje, rafanol, vitamine A, B1, B2, C i E, mineralne materije poput gvožđa, joda, fosfora, kalcijuma, sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Listovi se koriste kao salata, dodatak supama, umacima, sirevima i sendvičima ili za dekorisanje jela. Osušeni listovi i semenke mogu se koristiti kao začin, a nedozreli plodovi se mogu kiseliti (kao kapari).
Poreklo potočarke je područje Evroazije, ali danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu. Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba. Sumeri su veoma cenili potočarku, pa su joj zato i dali divan nadimak - vodena kraljica.
Antički grčki lekar Hipokrat je cenio potočarku i preporučivao je za lečenje upale pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Persijanaca, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije. Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu. Potočarka se nalazila i na jelovniku rimskih careva jer se tada smatralo da bistri misli i pomaže u donošenju odluka. Persijski vojnici su po kraljevom naređenju morali jesti potočarku kako bi zadržali zdravlje i snagu za duge pustinjske marševe i surovu borbu.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Zukanda - Kuvana jagnjetina

Zukanda je tradicionalno jelo naroda Elamita. Drevni Elam je ležao istočno od Sumera i Akada (Irak) i bio je deo sumersko-mesopotamijske kulturne regije. Elamiti su od Sumera prihvatili poluslovni sistem i koristili su decimalnu notaciju samo pri brojanju životinja. U staroelamskom periodu, sastojao se od kraljevstava na Iranskoj visoravni, smeštenih oko Anšana, a od sredine 2. milenijuma p. n. e. bio je smešten u Suzi u ravnicama Khuzestana. Država Elamita je trajala od oko 2700. p. n. e. do 539. p. n. e.. Savremena nauka elamsku istoriju poznaje pretežno na temelju fragmentarnih podataka, rekonstruisanih na osnovu mesopotamskih izvora. Glavni grad Suza, osnovan oko 4000. p. n. e., tokom svoje rane istorije je imao prelazni period između mesopotamske i elamske vlasti. Elamska civilizacija se razvijala istočno od reka Tigar i Eufrat, u slivu reke Karun. Najstarija istorijska ličnost povezana s Elamom je kralj Enmebaragesi iz Kiša (oko 2650. p. n. e.), koji ga je pokorio prema sumerskom popisu kraljeva. Rana elamska istorija se, pak, može jasno rekonstruisati tek na zapisima koji datiraju sa počecima Akadskog carstva oko 2300. p. n. e. Ovo novo carstvo je potrajalo blizu 2000. godine kada je pritisak Elamita dostigao vrhunac zauzimanjem i pustošenjem grada Ur, nakon toga mesopotamski bogovi zamenili su Elamitske bogove u Suzi u poslednjim godinama Asirskog carstva.

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 17:

Meso se koristi. Pripremite vodu, dodajte masti, mirođija, šuhutinnu (repa), korijander, praziluk i beli luk, vezani krvlju, odgovarajuća količina kisimmu (jogurt) i više belog luka.

Sastojci:
jagnjeće meso
voda
mast
mirođija
repa
korijander
mleveni beli luk
mleveni praziluk
jagnjeća krv
jogurt
par glavica belog luka

Priprema:
U posudi pomešajte beli luk i praziluk sa jagnjećom krvlju. Stavite posudu sa vodom preko otvorenog plamena i dok se voda zagreva dodajte nekoliko kašika masti u vodu i mešajte dok se ne rastopi. Kada voda proključa, dodajte jagnjeće meso, repu, korijander, jogurt i mešavinu belog luka, praziluka i jagnjeće krvi. Skuvano meso poslužiti i velikodušno ukrasiti kriškama belog luka.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.





Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Pravi jogurt se verovatno spontano fermentisao od divlje bakterije koja se nalazila na torbama, napravljenim od kozje kože. U Evropu je jogurt dospeo preko nomadskog plemena Bulgari, koji je migrirao u drugom veku pre nove ere i nastanio se na današnjem Balkanu na kraju sedmog veka. Stari Turci su koristili jogurt, što je dokumentovano i u knjizi Mahmuda Kašgarija i Jusufa Has Haiba iz 11. veka. Prvi zvanični dodir Evropljana sa jogurtom je zabeležen u francuskoj kliničkoj istoriji. Naime, francuski kralj Frensis Prvi je patio od teške dijareje, koju nijedan francuski lekar nije mogao da izleči. Sulejman Veliki je, kaže istorija, poslao doktora koji je kralja Frensisa izlečio baš – jogurtom. Sve do 1900. godine jogurt je bio neizostavan u južnoj Aziji, zpadnoj Aziji, i centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Ruski biolog Meljnikov je postavio, doduše, nedokazanu hipotezu da je za neobično dug život bugarskih seljaka, odgovoran baš jogurt. Sam Meljnikov je dosta radio na popularizaciji ovog napitka širom Evrope. Jogurt je prvi industrijalizovao jevrejski preduzetnik Isak Karaso. U 1919. godini Karaso je započeo sa proizvodnjom jogurta u Barseloni.


Pročitajte više >>                                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Udu-sar - Ovčetina sa bobicama kleke

Ovca je duboko je utkana u istoriju ljudske civilizacije. U religiji drevne Mesopotamije ovan je bio simbol bogova. Vavilonci, Sumeri i Persijanci prvi su prerađivali vunu, vuna je bila jedinica vrednosti za razmenu u ekonomiji, a bogatstvo im se cenilo prema broju ovaca.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice broj XXV recept broj 16:

Originalni tekst:
Noga ovce, ali nijedno drugo meso se ne koristi. Pripremite vodu, dodavanje masti, divlji sladić po želji, soli po ukusu, čempres (bobice kleke), vlašac, samidu (griz), kumin, korijander, praziluk i beli luk, pire sa kisimmu (jogurt). Spremna je da služi.

Sastojci:
noga ovce
voda
ovčija mast
divlji sladić
so
bobice kleke
vlašac, sitno seckan
griz
kumin
korijander
praziluk, mleven
beli luk, mleven
jogurt

Priprema:
Pomešajte divlji sladić, vlašac, kumin, korijander, praziluk, beli luk, jogurt i so u plitkoj posudi i ostavite na stranu. Stavite posudu sa vodom da se kuva i dok se voda još zagreva, dodajte nekoliko kašika masti u vodu i mešajte dok se mast ne rastopi. Dodajte u posudu sa vodom i masti mešavinu divljeg sladića, kumina, korijandera, praziluka, belog luka, jogurta i soli i ostavite da proključa, zatim dodajte ovčetinu. Kada se meso skuva do kraja, sklonite lonac sa vatre.

U ovom receptu nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja kao ni to dali ovo predstavlja sos, supu ili nešto treće, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena ovčetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu nogu ovce.





Kleka (lat. Juniperus communis) je rod četinarskih biljaka iz porodice čempresa (Cupressaceae). U zavisnosti od taksonomske tačke gledišta, postoje između 50-67 vrsta kleke. Široko je rasprostranjena na celoj severnoj polulopti, od Arktika, južno do tropske Afrike, odnosno planina Centralne Amerike. Drugi nazivi: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obicna borovica, smrek, smreka, smrekovina, smrec, smrika, smrica, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva, venja. Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima. Svi delovi obične kleke su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi. Plod kleke je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, od ove osobine potekao je i njen latinski naziv: juniora – mlađa, i parere – roditi, jer se prošlogodišnji plod i dalje nalazi na biljci dok se novi obrazuje. Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromaticna rakija. Kleka je i kao začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.





Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris. Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila. Kleki su se pripisivala i magične moći, služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica. Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad