Antička kuhinja: Pečeno meso antilope

 

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala. Mleko su, kao i jaja, koristili u ishrani, ali nema poznate Egipatske reči koja se može prevesti kao sir. U priči o Sinuhe pominje se "mleko u svrhu kuvanja", što je možda izraz za sir. Rimski istoričar Plinije zapisao je da je usireno mleko bilo poznato Egipćanima, ali da oni ne proizvode sir. Međutim, u arheološkim iskopinama koje datiraju iz perioda I dinastije pronađeni su ostaci sira u ćupovima, što ukazuje da su ipak pravili i upotrebljavali sveži mladi sir. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Kavijar tog vremena bili su pečeno meso od antilope i nar i supa od antilope, dok je običan svet jeo urme i smokve.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g odrezaka mesa antilope

250 g bobica nara

Priprema:

Priprema ovog jela je veoma jednostavna. Odreske antilope ispeći na roštilju, staviti na tanjir i posuti bobicama nara.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Supa od antilope

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala. Mleko su, kao i jaja, koristili u ishrani, ali nema poznate Egipatske reči koja se može prevesti kao sir. U priči o Sinuhe pominje se "mleko u svrhu kuvanja", što je možda izraz za sir. Rimski istoričar Plinije zapisao je da je usireno mleko bilo poznato Egipćanima, ali da oni ne proizvode sir. Međutim, u arheološkim iskopinama koje datiraju iz perioda I dinastije pronađeni su ostaci sira u ćupovima, što ukazuje da su ipak pravili i upotrebljavali sveži mladi sir. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Kavijar tog vremena bili su supa od antilope i pečeno meso od antilope i nar, dok je običan svet jeo urme i smokve.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

250 g mesa antilope, sitno seckano

2 kašike goveđe masti

5 čena belog luka, sitno seckano

1 veća glavica crnog luka, sitno seckano

1 praziluk, sitno seckano

2-3 l vode

Priprema:

U posudi pomešajtecrni luk, beli luk i praziluk i ostavite da odstoji. Drugu posudu sa vodom stavite preko otvorenog plamena i dok se voda zagreva dodajte mast u vodu i mešajte dok se ne rastopi. Kada voda proključa, dodajte meso antilope i mešavinucrnog luka, belog luka i praziluka. Kada je meso kuvano, servirati supu.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Hamam - Pečeni golub

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

Najomiljeniji tadašnji specijalitet namenjen mladencima je pečeni golub punjen pirinčem. Golub koji se u Egiptu naziva hamam mora biti mlad jer se jedino onda može jesti zajedno sa kostima. Samo tako, veruje se, pečeni golub ima afrodizijačko delovanje i mladoženji daje veliku seksualnu moć u bračnoj zajednici. Zanimljivo je da je pečeni punjeni golub bio jedno od Kleopatrinih omiljenih jela.

Golub spada među prve pripitomljene životinjske vrste koji je tokom istorije imao višestruke namene. Golubovi su najpoznatiji kao pismonoše i glasnici i u tu svrhu su korišćeni još 3000-te g. p. n. e. u Egiptu.

U skoro svim svetskim mitologijama i religijama, golub je smatran simbolom sklada, mira i ljubavi.

U egipatskoj mitologiji i religiji golub je predstavljao simbol nevinosti. Jedan od najstarijih zapisa postoji iz četvrte egipatske dinastije, pre otprilike 4000 godina, kada se golub nalazio na jelovniku faraona. U Egiptu su, u vreme faraona Džosera, koji je živeo između 2668 i 2649. g. p. n. e., osnovali redovnu liniju za slanje poruka. U grobnici faraona Ramzesa II (1324 – 1258. g. p. n. e.) su pronašli crteže koji su upućivali na gajenje golubova pismonoša. Prilikom iskopavanja faraonskih grobnica pronađeni su mumificirani golubovi koji su trebali faraonu da posluže kao glasnici prilikom putovanja u nebo. Iz Egipta se uzgoj domaćeg goluba širio na ostale poznate civilizacije.

Ovo svečano jelo namenjeno mladencima se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

2 mlada goluba grivnaša

300 g kuvanog pirinča

200 ml maslinovog ulja

Priprema:

Mlade golubove posolimo i nadevamo kuvanim pirinčem, malom kašikom. Da nadev ne bi ispao prišijemo utrobu koncem. Premažemo punjene golubove uljem i stavimo u namašćenu posudu da se peku ili na roštilju. Peći u zagrejanoj rerni, često ih prelivajući sokom od pečenja, da lepo porumene i meso omekša ili pustiti da se na roštilju ili otvorenoj vatri malo prepeku da bi se mogli jesti zajedno sa kostima kako su to nalagali tadašnji običaji. Kad se ispeku sečemo ih zajedno sa nadevom na male komade i služimo.

Meso goluba ubraja se u meso peradi i sadrži: 17,5% proteina, 7,5% masti, 50 %-78 % vode, 1,3% minerala i 22,6% belančevina, a energetska vrednost je 139 kcal na 100 g mesa. Antički doktori su znali vrednost mesa goluba i često su ga predlagali kao dijetalnu hranu za bolesne ljude kao i za ishranu kod oporavka teskih bolesnika, kod iscrpljenosti i za ishranu slabe i bolesne dece.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvano sočivo

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo kao na primer celer.

Ova vrsta jela od sočiva je konzumirao viši sloj društva. Sočivo je poreklom sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih i kultivisanih vrsta. Kroz veći deo antičkog doba sočivo se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva, mada u slučaju Egipta je bilo drugačije. U doba faraona sočivo se posvećivalo bogu Minu. Min je egipatski bog plodnosti i erekcije. Prikazuje se sa crnim licem i krunom. Njegova je majka boginja Izida. Bogatiji su jeli sočivo i kao salatu začinjenu susamovim uljem. Za zrna sočiva takođe se verovalo da imaju afrodizijačka svojstva pa su bili rezervisani samo za faraone i sveštenike.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

250 g sočiva

1 praziluk, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

5 čena belog luka, mleveno

1 kašičica semena korijandera, mleveno

1 kašika susamovog ulja

1 kašičica soli

voda

Priprema:

Potopiti sočivo preko noći u dosta vode. Sutradan, ocediti sočivo pa prelitii sa dosta nove vode, i onda dovesti do ključanja. Smanjiti temperaturu da se krčka, dodati ostale sastojke i kuvati između 40 i 80 minuta (u zavisnosti od starosti sočiva) ili dok ne omekša ali da ne počine da se raspada.

Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.

Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Australija.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeni lotos

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo kao na primer celer.

Jedna od najneobičnijih namirnica koju je konzumirao siromašniji sloj stanovništva bio je lotos koji je rastao u barama nakon poplava. Egipćani su brali lotos, sušili stabiljke na suncu, ljuštili do korena i pekli umotane u lišće palme ili lokvanja. Ukoliko se kuvao tada bi se jednostavno potopao u vodi i ostavio da odstoji, a zatim se dodavao u kuvana ili pržena jela, u supe, čorbe itd.

Koren lotosovog cveta je bio simbol čistoće iako se raste u blatnjavim uslovima. Ima kukavičast izgled i male rupe duž celog dela, koja kad je očišćena, otkriva najsloženije rešetke. Ima delikatesan i slatki ukus zajedno sa hrskavom teksturom. Odličan je kada se služi sirov u salati. Ukoliko je kuvana, zadržava većinu svojih hranljivih materija i ima odličan ukus.

Cvet lotosa cveta u zoru, a navečer se cvet zatvara. Rano ujutro, cvet je svetlo ružičaste boje, u podne se mogu razlikovati nijanse na cvetu od bele do ružičaste. Najbolje je brati cvetove lotosa u zoru kako bi ih koristili u medicini ili za jelo. Lotos i rizomi su vrlo bogati vitaminom C, šećerom, mastima i skrobom.

Egipćani su verovali da je lotosov cvet dao život Egiptu i da je to mesto gde je nastao svemir. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se uzdigao Ra, bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana, lotos je simbolizovao i vaskrsenje boga Ozirisa, što je sasvim razumljivo, lotosov cvet se u sumrak zatvara da bi se sutradan, sa prvim zracima Sunca ponovo otvarao. Oziris je na crtežima prikazan kako sedi na lotosovom listu, a bog svetla, Horus, prikazan je na samom cvetu. To u stvari prikazuje vezu između cveta i sunca, koje se, poput cveta lotosa otvara ujutro, a navečer tone u vodu. Lotosi propadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea. Beli egipatski lotos, N.lotus, je pravi lotos iz egipatske mitologije.

Vezavši lotos s plodnošću Egipćani su stvorili izreku: "Na vodi ima mnogo lotosa, biće velika plodnost."

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

100 g sušenog korena lotosa, narezan na kolutove

list palme ili par listova lokvanja

Priprema:

Potopite suvo korenje lotosa u vodi da odstoji oko deset minuta, da nabubre. Zatim ih ocedite i osušite. Sušeno korenje umotajte u list palme ili lokvanja i pecite na otvorenoj vatri ili roštilju. List palme ili lokvanja sprečava da korenje lotosa izgori ili prepeče i pocrni.

Ukoliko se korenje lotosa dodaje u kuvana jela procedura je ista, znači prvo potopiti suvo korenje lotosa u vodi da odstoji oko deset minuta, da nabubre. Zatim ih ocediti i osušiti i dodati u jelo u toku kuvanja.

Lotos je u Egiptu bio simbol sunca, plodnosti i prosperiteta, bio je personifikacija lepote, uskrsnuća i božanske moći. Bog sunca Ra pojavio se iz lotosovog cveta, otkriven na glatkoj površini praiskonske vode. Faraoni, oponašajući bogove na zemlji, svuda su koristili lotos od ukrašavanja kipova bogova pa do kovanog novca, slike lotosovog cveta krasile su i zidove unutrašnjosti piramida kao i stubove arhitektonskih građevina.

Kao simbol prosperiteta i plodnosti, lotos je bio atribut boga vegetacije Memfis Nefertum, koji je prikazan kao mladić sa glavom u obliku lotosovog cveta. U "Piramidnim tekstovima" on se naziva "Raov lotosov nos". Svako jutro bog Nefertum izlazi iz lotosa i svake večeri tone u vodu svetog jezera. Lotos je bio povezan s vrhovnom moći, lotos je bio simbol Gornjeg Egipta, a žezlo egipatskih faraona napravljeno je u obliku lotosovog cveta na dugom stablu.

Lotos je simbolizovao obnovu vitalnih sila i povratak mladih, jer prema mišljenju Egipćana, stari bog umire kako bi se ponovno rodio mlad. Slika pokojnika koji drži cvet lotosa govori o uskrsnuću mrtvih, o buđenju na duhovnoj osnovi.

Simbolika lotosa bila je povezana sa stvaranjem, rađanjem i suncem kao izvorom života. Ovaj cvet se uzdizao iz dubina primarnih voda i Bog sunca Ra je rođen iz lotosa. Izlazeće Sunce je takođe često predstavljano u obliku planine, koja se uzdiže iz lotosa, personifikujući svemir. Lotosov cvet je služio kao prestolje Ozirisa, Izide i Neftija.

Iz Egipta, simbolika lotosa prodire i do grčko-rimske kulture gde je smatrana biljkom posvećenom Heri i Afroditi. U zlatnom brodu u obliku lotosa, grčki junak Herkules je napravio jedno od svojih putovanja. Prema grčkoj mitologiji, onaj koji pojede cveće lotosa nikada neće hteti raskinuti sa rodnim mestom ovog cveta. Čarobno svojstvo da se oduzme sećanje pripisuje se lotosu prema njegovom imenu izvedenog iz grčkog korena "lat", koji označava "zaborav", nazivali su je i "šiljata biljka", zato što ima učinak kao sedativ, a opet povećava svest. I Homer je pričao o lotofagima, ljudima koji su pojeli cvet lotosa i zaboravili svoj prošli život. Lotofagi su odbili napustiti Libiju, zemlju u kojoj cvetaju čarobni lotosi. Navodno, pri konzumiranju cveta lotosa, svi osećaji će biti pojačani, a u isto vreme će osoba osećati mir i spokoj, za to svojstvo cveta lotosa su mnogo ranije znali i sveštenici Egipta koji su upotrebljavali lotosov cvet u medicinske svrhe i pri izvođenju duhovnih obreda. Cvet sadrži u sebi DMT, koji u ljudskom telu pokreće lagani psihoaktivni efekt, koji u svest donosi "božansku" suštinu odnosno osećaj transa i euforije.

U grčkoj mitologiji nimfa Notis (Lotida), bežeći od Priapa se pretvorila u stablo lotosa. Grci su mu pripisivali afrodizijačka dejstva, ali je bio i simbol neuzvraćene i platonske ljubavi.

Botaničar Teofrastus je napisao: "Egipćani su stavili lotosove glave u hrpe, gde trunu, dok se njihove spoljne školjke ne sruše, nakon čega se seme opere u reci, osuši i razbije, a proizvedeno brašno peče."

Stari Rimljani stvorili su legendu o prekrasnoj nimfi Lotis, koja se pretvorila u lotosov cvet.

Po drugoj legendi kako je nastao lotos se kaže da je jedna lepa vila živela u vodi jednog jezera. Jednoga dana, videla je Sunce na površini vode i odmah se zaljubila ali se pred svetlošću Sunca koja je blistala na površini osetila nedostojnom te lepote i spustila se na dno jezera koje je čuvalo mnogo blaga kako bi se ulepšala i vratila na površinu da se pokaže Suncu. Napunila je ruke zlatom i biserima, ali svi njeni napori da ispliva na površinu i pokaže se Suncu su bili bez uspeha jer ju je zlato vuklo na dno. Na kraju je potonula u mulj, na površini su samo ostale njene ruke pune zlata i bisera, od njih je nastao lotos, a od njene ljubavi prema Suncu listovi u obliku srca. Svakoga jutra, cvet lotosa se otvara da pokaže ljubav Suncu a u smiraj dana, kada Sunce zađe, cvet se zatvara i čuva ljubav do sledećeg svanuća.

I još nešto što je interesantno, a vezano za lotos. Ime Suzana u Egiptu ima značenje lotosov cvet. Prvi put je zabeleženo za vreme vladavine 11-te. dinastije ili 2 hiljade godina pre nove ere. Biblijsko ime za lotosov cvet je Šošana.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad