Antičko vino: Sekanjabin - Persijski sirup sa šećerom

Sekanjabin (persijski: sḵnjby̰n), jedan od najstarijih Persijskih pića, je napravljen od meda i vinskog sirćeta. Sekanjabin se obično služio tokom leta.

Na srpskom jeziku naziv ovog pića se izgovara sekandžabin, Na persijskom farsi jeziku se izgovara se se-kan-džah-bin. Sekandžabin je sirup od sirćeta i mente koji se meša sa vodom i stavlja puno leda. Sve što vam je potrebno za ovo ukusno piće je sekandžebin, voda, led i malo mente za dekoraciju. Sekandžabin je persijski sirćetni sirup koji se služi kao osvežavajuće letnje piće sa ledom i vodom ili gaziranom vodom. Tradicionalno se pravi sa medom kao i šećerom i infuziran je mentom. Sekandžabin je vrsta šarbata, oba su popularna persijska ledena pića. Šarbat su slatki sirupi, a sekandžabin su slatko-kiseli sirupi od sirćeta. Oba se služe hladna sa ledom i razblažena vodom ili gaziranom vodom. Pomešajte jedan deo sekandžebina sa dva dela vode. Dobro promešajte dok se sirup ne razblaži. Ako više volite da vam je piće slađe, dodajte više sirupa, ali ako više volite da bude manje slatko, dodajte manje sirupa.

Sekandžabin je jedan od najstarijih slatko-kiselih sirupa u Persiji, koji datira još iz davnih vremena. Kombinuje sirće (serkeh) i angabin, što se odnosi na med i prirodno slatkoću meda. Sekandžabin je složenica od srḵh serke što znači sirće i ạngby̰n angabin što znači med. Sirće daje Sekandžabinu njegov prepoznatljivo opor ukus.Med ili šećer se koristi za zaslađivanje sirupa, uravnotežujući opor ukus sirćeta i dodajući prijatnu slatkoću celokupnom piću. Nana se dodaje sirupu kako bi se pojačala njegova aroma i dao svež i hladan ukus. Nana je tradicionalna biljka koja se koristi u Sekandžabinu, doprinoseći njegovom jedinstvenom profilu ukusa. Ako služite kao sos za umakanje, uparite sa svežim listovima zelene salate, štapićima krastavca ili rotkvicama za osvežavajući zalogaj.  Sekandžabin se može konzumirati kao osvežavajuće piće tako što će te trečinu sirupa (oko 1 ½ šolje) pomešati sa hladnom vodom, a zatim dodajte rendane krastavce. Piće se može poslužiti u visokoj čaši sa slamkom, što omogućava da se meša dok se pije. Kada koristite kao piće, razblažite sirup hladnom vodom i dodajte šaku rendanog krastavca. Takođe možete dodati nekoliko kockica leda i ukrasiti svežim listovima nane. Ova kombinacija stvara slađe piće koje hladi nepce. Slatkoća pića može se podesiti po želji dodavanjem više vode da bi se razblažio sirup. Rezultat je osvežavajuće piće koje ne samo da gasi žeđ, već i upoznaje onoga ko ga pije sa delom persijskog kulinarskog nasleđa.

Grci su preuzeli Sekanjabin pa je tako dospeo i u rimske kuhinje pod nazivom oxymelli. U Persijskoj kuhinji pravio se od belog vinskog sirćeta, soka od limuna, lišća matičnjaka i meda. U Rimu se koristio kao dodatak u salatama, a razblažavao se sa vodom ako se koristio kao napitak.

Ova vrsta osvežavajućeg pića je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog letnjeg osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:
500 g šećera
500 ml vode
250 ml belog vinskog sirćeta
pregršt sveže nane
narendana kora od limuna
krastavac

Priprema:
Pomešati šećer i vodu. Stavite da se kuva na srednjoj temperaturi i mešati dok se šećer ne rastopi. Smanjite temperaturu i lagano kuvajte 10-15 minuta. Dodajte sirće i kuvajte još 25-30 minuta ili dok se ne zgusne. U poslednjim minutama kuvanja dodati sveže nane u sirup. Sklonite sa vatre i staviti ga na hladno mesto, kada se ohladi uklonite nanu.
Sirup se zatim pomeša sa ledenom vodom, seckanim krastavcem i korom od limuna.






Šećer
8.000. pne. – šećerna trska se koristi za ishranu u Melaneziji i Polineziji
6.000. pne. – šećerna trska se iz Istočne Azije širi u Indiju i Persiju
600. pne. – u Persiji se razvija metoda kristalizacije šećera. Persijski car Darije na svojim vojnim pohodima zadesio se i u Indiji na obali reke Indus i tamo otkrio "travu koja daje med bez pčela". Sam proces proizvodnje bio je strogo čuvana tajna. Šećer se proizvodio iz šećerne trske i posle toga prodavan je širom tadašnjeg poznatog sveta kao veoma profitabilna roba
Osvajačka kampanja Aleksandra Velikog je zaustavljena na obalama reke Inda odbijanjem njegovih trupa da idu dalje na istok. Oni su videli ljude u Indijskom potkontinentu koji su gajili šećernu trsku i pravili granulisani slatki prah sličan soli, lokalno zvan Sharkara ( Devanagari:शर्करा,Śarkarā ), što se  na grčkom izgovara kao saccharum ( ζάκχαρι ). Na svom povratku, Makedonski vojnici su nosili „medonosnu trsku“ kući sa sobom. Šećerna trska je ostala malo poznata kultura u Evropi više od milenijuma, šećer je bio retka roba, a trgovci šećerom su bili bogati.
Pozna antika: Saccharum je poznat u Rimu kao luksuzni proizvod za bogate patricije. Uvozi se iz Persije i Indije.
1100. – putovanja ratnika krstaša donose šećer u Evropu, po prvi put posle antike.
1500. – šećerna trska se gaji na plantažama širom sveta, šećer je i dalje luksuzni proizvod za bogate („belo zlato“). Običan narod koristi samo med.
1747. – Andreas Sigismund Margraf otkriva način dobijanja šećera iz šećerne repe.
1801. – hemičar Franc Karl Ahard postavlja osnove industrijske proizvodnje šećera. Prva šećerana je otvorena u mestu Kunern (danas Vinsko) u Šleziji.
1806. Napoleonovi ratovi i kontinentalna blokada Evrope imaju veliki uticaj na tržište šećera.
1840 – prvi put proizveden šećer u kocki. Način poizvodnje je izmislio Jakob Kristof Rad, direktor šećerane u Češkoj.
Od oko 1850. – Cena šećera znatno pada usled industrijske proizvodnje. Šećer postaje deo svakodnevne ishrane.


Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antičko vino: Sekanjabin - Persijski sirup sa medom

Sekanjabin (persijski: sḵnjby̰n), jedan od najstarijih Persijskih pića, je napravljen od meda i vinskog sirćeta. Sekanjabin se obično služio tokom leta.

Na srpskom jeziku naziv ovog pića se izgovara sekandžabin, Na persijskom farsi jeziku se izgovara se se-kan-džah-bin. Sekandžabin je sirup od sirćeta i mente koji se meša sa vodom i stavlja puno leda. Sve što vam je potrebno za ovo ukusno piće je sekandžebin, voda, led i malo mente za dekoraciju. Sekandžabin je persijski sirćetni sirup koji se služi kao osvežavajuće letnje piće sa ledom i vodom ili gaziranom vodom. Tradicionalno se pravi sa medom kao i šećerom i infuziran je mentom. Sekandžabin je vrsta šarbata, oba su popularna persijska ledena pića. Šarbat su slatki sirupi, a sekandžabin su slatko-kiseli sirupi od sirćeta. Oba se služe hladna sa ledom i razblažena vodom ili gaziranom vodom. Pomešajte jedan deo sekandžebina sa dva dela vode. Dobro promešajte dok se sirup ne razblaži. Ako više volite da vam je piće slađe, dodajte više sirupa, ali ako više volite da bude manje slatko, dodajte manje sirupa.

Sekandžabin je jedan od najstarijih slatko-kiselih sirupa u Persiji, koji datira još iz davnih vremena. Kombinuje sirće (serkeh) i angabin, što se odnosi na med i prirodno slatkoću meda. Sekandžabin je složenica od srḵh serke što znači sirće i ạngby̰n angabin što znači med. Sirće daje Sekandžabinu njegov prepoznatljivo opor ukus.Med ili šećer se koristi za zaslađivanje sirupa, uravnotežujući opor ukus sirćeta i dodajući prijatnu slatkoću celokupnom piću. Nana se dodaje sirupu kako bi se pojačala njegova aroma i dao svež i hladan ukus. Nana je tradicionalna biljka koja se koristi u Sekandžabinu, doprinoseći njegovom jedinstvenom profilu ukusa. Ako služite kao sos za umakanje, uparite sa svežim listovima zelene salate, štapićima krastavca ili rotkvicama za osvežavajući zalogaj.  Sekandžabin se može konzumirati kao osvežavajuće piće tako što će te trečinu sirupa (oko 1 ½ šolje) pomešati sa hladnom vodom, a zatim dodajte rendane krastavce. Piće se može poslužiti u visokoj čaši sa slamkom, što omogućava da se meša dok se pije. Kada koristite kao piće, razblažite sirup hladnom vodom i dodajte šaku rendanog krastavca. Takođe možete dodati nekoliko kockica leda i ukrasiti svežim listovima nane. Ova kombinacija stvara slađe piće koje hladi nepce. Slatkoća pića može se podesiti po želji dodavanjem više vode da bi se razblažio sirup. Rezultat je osvežavajuće piće koje ne samo da gasi žeđ, već i upoznaje onoga ko ga pije sa delom persijskog kulinarskog nasleđa. Grci su preuzeli sekanjabin pa je tako dospeo i u rimske kuhinje pod nazivom oxymelli. U Persijskoj kuhinji pravio se od belog vinskog sirćeta, soka od limuna, lišća nane i meda. U Rimu se koristio kao dodatak u salatama, a razblažavao se sa vodom ako se koristio kao napitak.

Ova vrsta osvežavajućeg pića je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog letnjeg osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:
500 g meda
500 ml vode
250 ml belog vinskog sirćeta

Priprema:
Pomešati sve sastojke i staviti da se kuvaju. Penu skidati tokom kuvanja. Kuvajte dok se sadržina nesmanji za trećinu zapremine. Skinuti sa vatre, poklopiti i ostaviti da se ohladi preko noći. Procediti narednog dana i presuti u boce. Ako se koristi kao napitak razredite jedan deo sirupa sa osam delova vode. Ako koristite kao dodatak salati razrediti jedan deo sirupa sa dva dela vode.





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Sama reč med potiče od praindoevropskog medhu što se u staroslovenskom transkriptovalo kao медъ, u litvanskom medus, u engleskom mead (medovina), u sanskritu madhu, u grčkom μεθυ (Vino), a u staroirskom mid. Tako su nastali izrazi u ostalim indoevropskim jezicima, a ponekad je naziv dobijen sličnošću s nečim drugim (u germanskim jezicima označava nešto zlatnožuto) ili pak zamenom značenja.
Istorija meda je starija od istorije čoveka. Veruje se da su pčele, kao jedan od najstarijih oblika insekata iz neolitskog doba koji postoji i danas, prethodile ljudima na zemlji. Čovek se pojavio pre 50000 godina, a pčele pre 40 miliona. Arheološki artefakti ukazuju da je čovek 7000 godina pre nove ere uživao u medu iz saća. Pčelarstvo je najstariji zanat. Do meda se nikada nije lako dolazilo, pčele su uvek branile svoju imovinu i svoj dom. Na zidu jedne pećine u Aranskoj peščari u Valensiji (Španija) nastao je još u paleolitskom dobu (pre skoro 20.000 godina) crtež koji predstavlja dva "pčelara", koji se penju uz okomitu stenu. Jedan od njih je već došao do cilja i brani se od roja pčela, držeći posudu da u nju stavi saće s medom.U mlađem kamenom dobu (neolitu), kada su ljudi imali svoja naselja i običaje, obeležavali su stabla sa pčelama koja su nalazili u šumi kao svojinu, udarivši sekirom u drvo svoj znak. Smatralo se da pčele u obeleženom drvetu od tada imaju vlasnika i drugi ljudi ih nisu dirali. To je bio prvi korak ka pčelarenju. Prvi podaci o korišćenju meda javljaju se u sumerskim i vavilonskim tekstovima pisanim klinastim pismom. U početku se koristio kao obredno sredstvo u polivanju pragova kuća i žrtvenika. U mešavini sa vinom, med se koristio za polivanje klinova svetih građevina. Najstarija država stvorena je u Egiptu 3.200 godina pre nove ere. Amblem Gornjeg Egipta bio je lotosov cvet, a Donjeg – pčela. Na grobovima prve dinastije faraona redovno je slikana pčela. Izražavajući svoju pokornost faraonu, stanovnici su u pismenim molbama crtali pčelu kao znak svoje privrženosti. Organizovano pčelarstvo je započelo u Egiptu, a med je tamo bio vrlo cenjena namirnica koju nije mogao da priušti baš svako. Tome je doprinosila i činjenica da je imao svoju ulogu i u egipatskoj religiji. Između ostalog, med je predstavljao suze najvišeg egipatskog božanstva, boga sunca Ra. U grobnicama i na zidovima hramova i danas se vidi kako se dolazilo do meda. U velikom broju domaćinstava upotrebljavao se kao zaslađivač. Zbog svoje dragoceosti služio je i kao sredstvo plaćanja a verovalo se i da životinje hranjene medom predstavljaju poseban dar bogovima. Slike koje su otkrivene u Abukiru datiraju iz 2.500 godina p.n.e. Već tada je med korišćen za ishranu, a isto tako i u kozmetici i medicini. Propolis su stari Egipćani koristili za brže zarašćivanje rana i za balzamovanje posmrtnih ostataka faraona. Medeni kolači koji su se pekli u Egiptu davani su kao poklon za umirenje bogova. Arheolozi su otkrili 2000 godina stare posude sa medom u egipatskim grobnicama, a on je još uvek bio ukusan.





U Antičkoj Grčkoj med se najčešte koristio kao dar bogovima i dušama umrlih. Grci su smatrali da je Medovina, alhoholno piće sa medom, sveto piće Olimpa. I u Grčkoj je takođe med bio simbol božanskog pa su se tako “medenjaci” često pekli i prinosili kao žrtva bogovima. Med su koristili i sami takmičari na Olimpijskim igrama za brz oporavak organizma, a  prvu  knjigu o pčelama napisao je Aristotel. Grci su takođe nudili kolače sa medom svojim bogovima. Grčke knjige recepata su pune slatkiša i kolača od meda. Sirevi su mešani s njim kako bi bili ukusniji. I oni su shvatili da med nije samo važan kao hrana, već i kao lek za ozdravljenje. Istorija pokazuje da je med bio vodeći antibiotik pre proizvodnje penicilina, koji se koristio za otvorene rane i povrede. U istu svrhu se koristi i danas. Hipokrat je još u petom veku p.n.e. propisivao med i zdravim i bolesnim osobama. On navodi da med ima lekovita svojstva i da pomaže pri lečenju obolele kože, oboljenja grla, ublažava kašalj, leči od kijavice i od mnogih drugih bolesti. Nakon njegove smrti, nastavljaju se legende koje govore o roju pčela koje su živele u grobnici njegovog oca i proizvodile med koji je tada bio korišćen za lečenje bolesne dece, kada ništa drugo ne bi pomoglo. Sistematskim izučavanjem pčela bavio se i Aristotel, koji je u svom kapitalnom delu u deset tomova "Istorija životinja" – mnogo stranica posvetio pčeli. Homer, Aristotel i Pitagora dodaju da je med ključni sastojak za dobro opšte zdravlje. Oko 300. godine pre nove ere pčela je bila amblem korišćen na novčićima u Grčkoj u Efesu. Pčela je simbol grčke boginje Artemide. Stari Grci i Rimljani koristili su med i kao konzervans za dugotrajno čuvanje mesa u svežem stanju.
Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.
U srednjovekovnoj Evropi se med koristio najčešće za ishranu, pravljenje maltera i napitaka i kao lekovito sredstvo. U Nemačkoj je tokom 11. veka pivo zaslađivano medom, a nemački feudalci su svoj danak plaćali u pčelinjem vosku i medu. Stari Germani su ga smatrali razlogom besmrtnosti bogova, a u vreme Karla Velikog je doživio renesansu. Naime, tada je organizovano pčelarstvo dobilo na zamahu. Budući da je sve do sredine 19. veka šećer bio namirnica koju zbog visoke cene mnogi nisu mogli da priušte, med je vekovima bio glavni zaslađivač, a često se u tom svojstvu koristi i danas iako ima veliki uticaj i značaj u zdravoj ishrani. Pošto se za pčele mislilo da imaju posebne moći, često su korišćene kao amblem. Papa Urban VIII koristi pčelu kao svoj amblem. Na Napoleonovoj zastavi se nalazila pčela. U srednjevjekovnim arapskim kulturama, vizantijskom carstvu i srednjevjekovnoj evropi med je imao veoma važnu ulogu pogotovo kao najslađe jelo. Med se spominje i u Bibliji, Kuranu i u spisama mnogih grčkih pisaca.Vekovima je med deo mitova i legendi u kojima se pominje kao dar s neba. Nektar i hrana bogova su reči koje su korišćene u celom antičkom svetu da bi se opisao med. Kuran, sveta knjiga muslimana, preporučuje med kao zdravu hranu i odličnu medicinu. U 16 poglavlju Kurana ima deo o pčeli: "Iz njihovih utroba izlazi tekućina različitih  boja, koja je lek za ljude." Različite boje su se odnosile na vrste meda po bojama. Muhamed propoveda "Med je lek za sve bolesti". Med se pominje u drevnim tekstovima kao što su indijske Vede, jevrejska Tora, Biblija, Kuran, kineski Shi Jing. Širom sveta postoji mnogo zapisa o medu – iz Kine, Indije, nordijskih zemalja, Afrike, Egipta, Grčke, Španije, Izraela. Ima podataka da su španski konkvistadori oko 1600. godine pronašli kod domorodačkog stanovništva Meksika i Centralne Amerike razvijene postupke gajenja pčela radi dobijanja meda. Severnoamerički narodi nazivali su evropske pčele za muve belog čoveka.





Med je mešavine od preko 70 raznovrsnih sastojaka. Tačan sastav meda zavisi od mešavine cveća i bilja čiji nektar pčele skupljaju. Preko 80 % meda čine ugljeni hidrati. Najzastupljeniji su fruktoza i glukoza sa preko 60 %. Nešto manje od jedne petine je voda, koje najčešće ima oko 17 %, dok je saharoza (stoni šećer) zastupljena do 9 %. Količina vode u medu utiče na njegovu viskoznost, težinu i kristalizaciju. Ukoliko je procentualno voda zastupljenija, med će biti viskozniji, a kristalizacija će kasnije nastupiti. Voda je, u zavisno od vrste meda, zastupljena od 15% do 20%. Međutim zastupljenost vode menja se prilikom kristalizacije. U sastav meda ulazi i preko 20 kiselina procentualno zastupljene sa oko 0,50 %. Zastupljenost kiselina i njihova pH vrednost zavisi od vrsta bilja od kojih je med proizveden, ali i od geografskog lokaliteta. Zbog velike kocentracije hranljivih materija, med se koristi i u hranljive i u lekovite svrhe. Med je posebno bogat vitaminima B i E grupe, od kojih najviše ima riboflavina (oko 40 g u 100 meda).
Med je čisti proizvod u kome nema dodataka bilo koje druge supstance. Med je jedini proizvod koji nema rok trajanja. Pčele  za kilogram meda moraju da obiđu četiri miliona cvetova i prelete put četiri puta duži od obima planete Zemlje.
Stara izreka, koju neki neprovereno pripisuju Albertu Ajnštajnu, kaže da ako nestanu pčele, nestaće i ljudski rod.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: Sekanjabin - Letnji sirup od nane i sirćeta

Sekanjabin (persijski: sḵnjby̰n), jedan od najstarijih Persijskih pića, je napravljen od meda i vinskog sirćeta. Sekanjabin se obično služio tokom leta.

Na srpskom jeziku naziv ovog pića se izgovara sekandžabin, Na persijskom farsi jeziku se izgovara se se-kan-džah-bin. Sekandžabin je sirup od sirćeta i mente koji se meša sa vodom i stavlja puno leda. Sve što vam je potrebno za ovo ukusno piće je sekandžebin, voda, led i malo mente za dekoraciju. Sekandžabin je persijski sirćetni sirup koji se služi kao osvežavajuće letnje piće sa ledom i vodom ili gaziranom vodom. Tradicionalno se pravi sa medom kao i šećerom i infuziran je mentom. Sekandžabin je vrsta šarbata, oba su popularna persijska ledena pića. Šarbat su slatki sirupi, a sekandžabin su slatko-kiseli sirupi od sirćeta. Oba se služe hladna sa ledom i razblažena vodom ili gaziranom vodom. Pomešajte jedan deo sekandžebina sa dva dela vode. Dobro promešajte dok se sirup ne razblaži. Ako više volite da vam je piće slađe, dodajte više sirupa, ali ako više volite da bude manje slatko, dodajte manje sirupa. 

Sekandžabin je jedan od najstarijih slatko-kiselih sirupa u Persiji, koji datira još iz davnih vremena. Kombinuje sirće (serkeh) i angabin, što se odnosi na med i prirodno slatkoću meda. Sekandžabin je složenica od srḵh serke što znači sirće i ạngby̰n angabin što znači med. Sirće daje Sekandžabinu njegov prepoznatljivo opor ukus.Med ili šećer se koristi za zaslađivanje sirupa, uravnotežujući opor ukus sirćeta i dodajući prijatnu slatkoću celokupnom piću. Nana se dodaje sirupu kako bi se pojačala njegova aroma i dao svež i hladan ukus. Nana je tradicionalna biljka koja se koristi u Sekandžabinu, doprinoseći njegovom jedinstvenom profilu ukusa. Ako služite kao sos za umakanje, uparite sa svežim listovima zelene salate, štapićima krastavca ili rotkvicama za osvežavajući zalogaj.  Sekandžabin se može konzumirati kao osvežavajuće piće tako što će te trečinu sirupa (oko 1 ½ šolje) pomešati sa hladnom vodom, a zatim dodajte rendane krastavce. Piće se može poslužiti u visokoj čaši sa slamkom, što omogućava da se meša dok se pije. Kada koristite kao piće, razblažite sirup hladnom vodom i dodajte šaku rendanog krastavca. Takođe možete dodati nekoliko kockica leda i ukrasiti svežim listovima nane. Ova kombinacija stvara slađe piće koje hladi nepce. Slatkoća pića može se podesiti po želji dodavanjem više vode da bi se razblažio sirup. Rezultat je osvežavajuće piće koje ne samo da gasi žeđ, već i upoznaje onoga ko ga pije sa delom persijskog kulinarskog nasleđa. Grci su preuzeli sekanjabin pa je tako dospeo i u rimske kuhinje pod nazivom oxymelli. U Persijskoj kuhinji pravio se od belog vinskog sirćeta, soka od limuna, lišća nane i meda. U Rimu se koristio kao dodatak u salatama, a razblažavao se sa vodom ako se koristio kao napitak.

Ova vrsta osvežavajućeg pića je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog letnjeg osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Recept za osnovni sekanjabin:

Sastojci:
500 g meda
500 ml vode
250 ml belog vinskog sirćeta
150 ml soka od limuna
velika pregršt lišća nane

Priprema:
Dodajte med u vodu, stavite da proključa, zatim dodajte belo vinsko sirće. Kuvajte dok se sadržina nesmanji za trećinu zapremine zatim dodati sok od limuna i lišće matičnjaka. Skinuti sa vatre, poklopiti i ostaviti da se ohladi preko noći. Procediti narednog dana i presuti u boce. Ako se koristi kao napitak razredite jedan deo sirupa sa osam delova vode. Ako koristite kao dodatak salati razrediti jedan deo sirupa sa dva dela vode.





Limun (lat. Citrus x limon) je drvo iz roda Citrus (porodica Rutaceae) i njegov plod. Rezultat je davnog ukrštanja po svoj prilici pomela i citrona, ali već vekovima uspeva kao samostalno drvo koje se razmnožava reznicama ili kalemljenjem. Smatra se da je poreklo reči „limun” srednjeistočno. Ova reč vuče korene iz starofrancuske reči limon, zatim italijanske limone, iz arapske laymūn ili līmūn, i iz persijskie reči līmūn, što je opšti termin za citrusno voće. Ona je srodna sa sanskritskom reči nimbū, „limeta”. Koristi se za kulinarske i nekulinarske svrhe širom sveta, prvenstveno zbog njegovog soka, koji ima kulinarske i nekulinarske primene. Pulpa i kora (cedra) se isto tako koriste u kuvanju i pečenju. Limunov sok sadrži oko 5% do 6% limunske kiseline, sa pH vrednošću od oko 2,2, što daje soku kiseo ukus. Prepoznatljivi kiseli ukus soka od limuna ga čini ključnim sastojkom mnogih tipova piča i hrane, kao što su limunada i kolač od limuna. Limun je jedna od najkorisnijih namirnica na našој planetи. Limun pruža zaštitu od jako velikog broja bolesti, tako da ga neki izvori nazivaju super-hranom. On je pun nutrijenata: sadrži bioflavonoide, pektin, folnu kiselinu, vitamine C, A, B1, B6, kalijum, kalcijum, magnezijum, fosfor, mangan. Povoljno deluje na rad jetre, creva, želuca, imunog, živčanog i kardiovaskularnog sistema. Redovno konzumiranje limuna, može sprečiti bolesti poput laringitisa, bronhitisa, gripe, prehlade, artritisa, visokog krvnog pritiska, bakterijskih infekcija, bubrežnih i žučnih kamenaca, a prema najnovijim istraživanjima i raka. Zahvaljujući limunskoj kiselini, neutrališe otrovne materije i njihovo delovanje, olakšava probavu i ubrzava razlaganje masti. Sadrži visok postotak selena i vitamina C, koji povećavaju obrambenu moć i usporavaju starenje i vitamina B, neophodnog živčanom sistemu. 100 g limuna tako pokriva 71% dnevne potrebe vitamina C za odraslu osobu i 7% dnevne potrebe kalijuma, 1% kalcijuma i 9% magnezijuma. Na Siciliji, koja je imala velike probleme sa snadbevanjem pitkom vodom, oduvek se u sve zalihe pitke vode stavljala sveže polovine limuna. Ljudi su iz iskustva znali da limun dezinfikuje vodu, a moderna nauka je to potvrdila. Možda iz tog prastarog običaja proizlazi današnja navika da poslužujemo vodu s režnjem limuna. U Maroku, limun se konzevira u teglama ili burićima sa solju. So natapa koru, omekšava je, i stvara zaštitni sloj tako da plodovi mogu da budu postajani skoro na neodređeno vreme. Konzervirani limun se koristi na mnoštvo načina u jelima. Konzervirani limun se isto tako koristi u sicilijanskim, italijanskim, grčkim i francuskim jelima.





Poreklo limuna nije precizno poznato, mada se smatra da je limun prvobitno uzgajan u Asamu (regionu u severoistočnoj Indiji), severnoj Burmi ili Kini. Zna se da je korišten u Mesopotamiji pre oko 6000 godina. Smatra se da je Aleksandar Makedonski limun doneo u Staru Grčku iz Persije, gde se uzgaja već dva i po milenijuma. Prvi pisani zapis koji spominje taj plod je stari indijski spis na Sanskritu koji datira pre 2800 godina. Limun je ušao u upotrebu u Evropi kroz južnu Italiju u drugom veku p.n.e., za vreme antičkog Rima. Međutim, ova biljka nije bila široko kultivisana. Ozbiljnije pristup gajenju limuna došao je sa Arapima koji su ga doneli zasade u Španiju u 1.veku, a u isto vreme i u Severnu Afriku. Limun je kasnije uveden u Persiju i zatim u Irak i Egipat oko 700. godine. Prvi zapisi o limunu u literaturi potiču iz arapskih rasprava o uzgoju iz 10. veka. Limun je isto tako korišten kao ornamentalna biljka u ranim islamskim baštama. Do široke distribucije limuna u arapskom svetu i po Mediteranskom regionu je došlo između 1000 i 1150.g. Krstaši,koji su zatekli ovo drvo na području Palestine, upoznali su stanovnike ostalih zemalja severne Evrope sa plodom limuna. Prva znatna kultivacija limuna u Evropi je počele u Đenovi sredinom 15. veka. Limun je u Amerku doneo Kolumbo,na svom drugom putavanju u Novi Svet,1493. godine. Na Floridi se limun gaji od 16. veka. Tokom Zlatne Groznice, u 19.veku, limun je postao veoma cenjeno voće jer je štitio od pojave skorbuta. Godine 1747, Džejms Lindovi eksperimenti na mornarima koji su bili oboleli od skorbuta obuhvatali su dodavanje soka od limuna u njihovu ishranu, mada vitamin C još uvek nije bio poznat. Cena mu je tada bila toliko visoka, da su ljudi bili spremni da plate i 1 $ za jedan limun. Vodeći uzgajivači limuna danas su SAD i Italija. U Evropi ga u komercijalne svrhe koriste Španija, Portugalija, Italija, Grčka, Turska i Francuska.


Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antičko vino: Kikeon - Grčki koktel

Kikeon je starogrčko piće različite recepture. Nastalo od starogrčke reči κυκεων - kikeon, odnosno κυκαω, što u prevodu znači "da se meša u, da se mešaju". Ima različitih varijanti receptura ovog pića, neka su napravljena uglavnom od vode, ječma i biljnih začina, druga su sa vinom i rendanim sirom, treća sa vinom, vodom, ječmom i medom. Aristokrate su ga ignorisale kao piće seljaka kod kojih je bio omiljen napitak.
Veruje se da se kikeon odnosi na psihoaktivno vino ili pivo, kao u slučaju eleusinske misterije. Kikeon se upotrebljavao u obredu posvećenog Demetri u gradu Eleusis gde je korišćen kao inicijator da se doživi smrt i ponovno rođenje u ritualu koji je postao poznat kao eleuzinske misterije. Mešavina pića za obred se značajno razlikovala od osnovnog kikeona, u sebi je imala psihoaktivne supstance, po svemu sudeći gljive koje su skupljane u okolini Eleusis, što je omogućilo u Misterijama da se postigne potpuni efekat razumevanja čovekove svrhe i namene u životu i da prevaziđu svoju strah od smrti.
Kikeon se pominje u Homerovim tekstovima: Ilijada opisuje da se sastoji od Pramnian vina, ječma i rendanog kozijeg sira. U Odiseji, Kirka dodaje malo meda u kikeon i sipa svoj čarobni napitak u nju. U Homerovoj himni Demeteri, boginja odbija crveno vino ali prihvata Kikeon napravljen od vode, ječma i buhača.

Sastojci:
100 g ječma
200 ml slatkog belog ili crnog vina
1,5 l vode
3 kašike meda

Priprema:
Pomešati ječam i vodu i staviti da se kuva. Kada provri, poklopite pa smanjite temperaturu i ostavite da se krčka još sat i po. Kada je gotovo, procedite pa dobijeni ječmeni sok ostavite da se ohladi. Kada se ohladi dodajte med i vino, promešajte pa prespite u bocu i dopunite vodom, količinski treba da bude oko 1,5 l napitka.





Eleusinske misterije (грч. Ἐλευσίνια Μυστήρια) su bile inicijacijske ceremonije koje su se svake godine održavale među poklonicama kulta grčkih boginja Demetre i Persefone u Eleusini. Predstavljaju najpoznatiji i najvažniji od svih misterijskih kultova u antici. Veruje se da su se Eleusinske, kao i druge misterije, u Grčkoj pojavile za vreme mikenskog perioda (cca. 1800—1200. p. n. e.) odnosno da su se ustalile oko 1500. p. n. e. Neki naučnici, pak, tvrde da je kult predstavljao nastavak poštovanja drevnijih, minojskih boginja.
Taj je misterijski kult trajao dve hiljade godina. Predstavljao je važan festival helenske ere, a kasnije je prihvaćen i u Rimu. Naziv grada Eleusina predstavlja varijantu imenice έλευσις, éleusis, dolazak.
Obredi, ceremonije kao i sama verovanja kulta su održavana tajnima, a za inicijaciju se verovalo kako poklonika spaja s bogovima, donosi mu božanske moći i nagrade u zagrobnom životu. Postoje mnoge slike i grnčarija na kojima su prikazani neki detalji misterija. S obzirom da su oni uključivali vizije i zamišljanja zagrobnog svieta, neki proučavaoci veruju da su Eleusinske misterije uključivale konzumaciju psihodeličnih supstanci.
Činjenica da su Grci u svoja vina dodavali razne druge sastojke navodi na zaključak kako neki od tih sastojaka imaju halucinogeno dejstvo. To donekle potvrđuje i "čarobni napitak" kykeon, tadašnje začinjeno vino, koje se povezuje s dionizijskim ritualima, za koji se smatra da je sadržavalo otrovni bršljan. Takođe znamo da su šamani tog područja upotrebljavali i buniku.





Od samog nastanka grčke kuture vino je bilo nezaobilazni deo kako verskih, tako i svih drugih obreda i svetkovina. Simbol vina, veselja, ali i plodnosti upravo je Dionis. Religiju vezanu za Dionisa, uvek prati vino, igra i sve što čoveku pomaže da pobegne od svakidašnjice. Dionisove orgije, bile su procesije religijskog karaktera, sveti čin, što i sama reč govori.Od tih najranijih početaka vinova loza se sadila uglavnom u priobalnom pojasu, odakle se  polako širila ka unutrašnjosti.
O tome da je Grčka zemlja vina svedoči i interesantna opaska rimskog pesnika Vergilija koja glasi:
"Lakše bi bilo prebrojiti zrna peska na obali nego nabrojati sve grčke sorte grožđa".
Dionis je bio bog rasta i plodnosti vinove loze, a pre svega, bog vina. Religiju vezanu za Dionisa, uvek prati vino, igra i sve što čoveku pomaže da pobegne od svakidašnjice. Dionisijske orgije, bile su procesije religijskog karaktera, sveti čin, što i sama reč govori. Dok su trajali obredi, na ovim ceremonijama se pevao ditiramb, pesma u čast Dionisa. Glavni cilj Dionisovih orgija bila je, ekstaza, i u njoj se vernicima otvarala nova oblast iskustva, o kojoj oni u svakodnevnoj atmosferi svog ograničenog postojanja ništa nisu znali. To novo iskustvo nije ništa drugo nego subjektivan doživljaj beskonačnosti i apsolutnosti, i to osećanje duša je dalje razvijala kao uverenje da je ona božanske prirode i da će, posle smrti, kada se oslobodi uskoće tela, zasvagda živeti božanskim životom kakvim je, za kratko vreme, živela dok je bila u ekstazi. Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.





Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. p. n. e. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p. n. e.
Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antičko vino: Šedeh ili Irep - Vino od nara ili grožđa

U starom Egiptu siromašni su pili pivo, a bogati vino. Vino je igralo važnu ulogu u drevnom egipatskom ceremonijalnom i religijskom životu. U delti Nila uspostavljena je uspešna vinarska industrija nakon uvođenja uzgoja grožđa od Levanta do Egipta oko 3000 g. p. n. e. Industrija je najverovatnije bila rezultat trgovine između Egipta i Kanaana tokom ranog bronzanog doba, počevši od najmanje 27. veka pre nove ere Treće dinastije, početka Starog kraljevstva. Prizori vinarstva na zidovima grobnica, kao i liste ponuda koje su ih pratile, uključivale su vino koje je proizvedeno u vinogradima delte. Do kraja Starog kraljevstva, pet različitih vina, verovatno sva proizvedena u delti Nila, predstavljalo je skup namirnica za zagrobni život. Botaničko poreklo Šedeha ostaje nejasno jer nije sačuvano pominjanje njegove sirovine. Dugo se verovalo da je vino napravljeno isključivo od nara ili urmi, ali skorašnji arheološki dokazi sugerišu da su imali i vino od grožđa. Analitički dokaz o Šedehovom poreklu kroz analizu uzorka ostatka iz očuvane amfore kralja Tutankamona. Korišćena je prethodno razvijena LC/MS/MS metoda markera vina za arheološke uzorke i rezultati otkrivaju da je Šedeh imao poreklo od crvenog grožđa. Dokazi su prikupljeni korišćenjem tečne hromatografije i masene spektrometrije zajedno, što je otkrilo siringinsku kiselinu u struganjima uzetim iz tegli u Tutankamonovoj grobnici. Siringična kiselina se oslobađa razgradnjom jedinjenja malvidina, koje se nalazi u crnom vinu.  Međutim naknadnim uzorkovanjem druge amfore pokazalo se da je ostatak iz pet glinenih amfora u Tutankamonovoj grobnici bio od belog vina, tako da je ono bilo dostupno Egipćanima putem trgovine, ako nije proizvedeno u zemlji.

Vino u starom Egiptu bilo je pretežno crveno. Zbog njegove sličnosti sa krvlju, u egipatskoj kulturi ispijanje vina je okruživalo sujeverje. Po Plutarhovim zapisima faraoni nisu pili vino niti su ih nudili bogovima misleći da je to krv onih koji su se nekada borili protiv bogova, tada su pali i pomešali se sa zemljom, verovali su da je na taj način iznikla vinova loza. Smatralo se da je to razlog zašto pijanstvo "istera ljude iz čula i izluđuje ih, jer se tada napune krvlju svojih predaka".

Ime Šedeh pojavilo se upisano na etiketi egipatskih amfora od keramike sa dve drške na mestu El-Amarna i koje su pripadale vladavini Ehnatona, 18 dinastija. Ime šedeh je pokazivalo da se radi o napitku različitom od tradicionalnog vina, čije je staoegipatsko tradicionalno ime bilo Irep. Važnost Šedeha u staroegipatsko doba bila je činjenica da je citiran u egipatskoj romantičnoj poeziji, gde se Šedeh povezivao sa glasom ljubavnika. Tokom perioda Ramsside (1292–1075 p. n. e.) i Ptolomeja (305–30 p. n. e.), piće Šedeh je zabeleženo na hramskim natpisima i korišćeno kao verska ponuda, kao i za balzamovanje.

Vina u Egiptu su se pravila na sledeći način:

Vino od nara se pravi ovako. Zrna zrelog nara odvojiti i pažljivo očistiti, iscedite ih u presi i stavite da se kuvaju na tihoj vatri dok sok ne uvri i dok se ne smanji za polovinu. Kada se ohladi, sok prespite u posudu i zapečatite gipsom.

Vino od grožđa su pravili na skoro isti način kao i vino od nara. Velike količine grožđa su snažno pritiskali, kako bi sav sok izašao u pripremljena korita. Isceđeni sok od koga se vino pravilo, smeštano je u glinene posude na kojima je bio ubeležen datum proizvodnje, kao i naziv vinograda, ovo su prve vinske etikete koje govore o geografskom poreklu vina (ceo proces pravljenja vina je predstavljen na slici dole).

Arheološkim istraživanjima se došlo do saznanja da je još pre 5000 godina vino imalo božanski status u Egiptu. Vernici su ga ispijali samo za vreme svetkovina, a vojnici i sveštenici ostalim danima. Egipatski bog vina je Asar ili na grčkom jeziku Oziris. Oziris je prvobitno bio bog prirode koji je umirao sa žetvom i rađao se sa novim klijanjem semena. U kasnijem periodu postaje bog smrti, a zatim i bog vinove loze i vina. Zanimljivo je da su prema drevnim izvorima Kleopatra i Marko Antonije zimu 41-40 g. p .n. e. proveli u Egiptu slobodno i bez ikakvih obaveza, gde su osnovali klub za ispijanje alkohola, čiji je naziv bio Neponovljive jetre. Ovo društvo bavilo se noćnim gozbama i ispijanjem vina, a njeni članovi su povremeno učestvovali u raskošnim igrama i takmičenjima.





Nar, šipak, mogranj, granat, granat-jabuka, uličar (lat. Punica granatum) grm je ili drvo koje uspeva u krajevima s toplijom klimom. Nar je polulistopadna biljka, odnosno za vreme blažih zima će zadržati deo svojih listova, dok će za vreme oštrijih zima izgubiti sve listove. Biljka ima uspravne i razgranate grane, a stanište joj je osunčano s visokim temperaturama, tlo vodopropusno, jer biljka ne voli mnogo vlage. Cvetovi su zvonoliki a plod veličine jabuke je žućkasto-crvene boje. Kora ploda je kožasta i ne jede se. Unutar ploda nalaze se jestive, slatke i sočne semenke koje imaju po jednu ovalnu košticu. Koristi se za izradu želea i sokova. Bogat je fosforom, kalijumom, kalcijumom i željezom, a sadrži vitamin E, vitamin B3 (niacin), vitamine B1, B2, B6 i B5 (pantotensku kiselinu). Energetska vrednost 100 ml nara sadrži čak 16% potrebne dnevne količine vitamina C za odraslu osobu i također je dobar izvor pantonenske kiseline, kalija i antioksidantnih polifenola. Plod nara sadrži značajan postotak voćnog šećera - 22%, belančevina 3,6% i masti 0,7%. Posebno je bogat vitaminom C - 1700 mg/100 g i on se prilikom kuvanja ne uništava kao kod drugih čajeva. Seme nara sadrži tragove vitamina C, dekstrin, vanilin, voćne kiseline i oko 9% ulja. U ulju dobivenom iz klice nalazi se 47 mg alfa i beta tokoferola (vitamina E) na 100 grama. Preliminarna naučna istraživanja su otkrila da sok od nara umanjuje faktore rizika od srčanih bolesti koji mogu voditi arterosklerozi i kardiovaskularnim bolestima. Izraelski naučnici su pak otkrili da uzimanje oko 56 grama soka od nara dnevno u periodu od godinu dana dovodi do smanjenja gornjeg krvnog pritiska za oko 21% i znatno pojačava tok krvi u srce. Izraelski naučnik Michael Aviram utvrdio je da sok od nara ima snažnu antioksidativnu moć, snažniju čak i od crnog vina i zelenog čaja. Njihove preliminarne studije pokazale su da je antioksidativni kapacitet soka od nara bio čak tri puta jači od iste količine zelenog čaja ili crnog vina. Zaštitni učinak pripisuju sadržaju fitohemikalija: polifenola, tanina i antocijana. Poreklo ove biljke se različito interpretira. Naučnici tvrde da sok od nara može biti izuzetna pomoć muškarcima koji imaju problem sa erekcijom. Dnevno popijena čaša soka deluje poput vijagre i poboljšava potenciju zahvaljujući obilju antioksidanasa koji dovode do bolje prokrvljenosti polnog organa. Zagovornici tradicionalne medicine poručuju i da se redovnim konzumiranjem nara dobijaju čvrsti nokti, lepa i zdrava koža i kosa, kao i duševni mir. Britanski naučnici dokazali su da svakodnevno konzumiranje nara usporava oksidaciju u DNK u ćelijama, što usporava i proces starenja. U tibetanskoj medicini su koristi nara za zdravlje poznate još odavno - sok od slatkog nara se koristio kod kamena u bubregu, a sok od kiselog nara - kod dijabetesa. U medicini arapskih naroda se sokom od nara lečila glavobolja, angina i želudačno - crevni problemi. Kod Indijanaca se sok od ovog voća koristio kao ambrozija - koristili su ga za podmlađivanje. U kineskoj tradicionalnoj medicini se čaj od kore nara koristio za okrepljenje i protiv upala, kao i stimulans za razmenu materija.
Pojedini autori poreklo nara svrstavaju u regiju Irana, Pakistana, Avganistana i severne Indije, dok je drugi svrstavaju u autohtonu mediteransku biljku. Nar je voće koje su još u antičko doba koristili kao lek, a zbog velikog broja semenki smatrao se simbolom plodnosti koji donosi sreću u kuću. Jevreji veruju da u naru ima tačno 613 semenki, što odgovara 613 zapovedi u Tori. U drevnom Egiptu, u grobnici faraona Amenhotepa je nađen crtež nara. To nikako nije slučajno jer je za Egipćane nar bio simbol plodnosti i lek za mnoge bolesti. Drevni Egipćani sahranjivani su sa ovim voćkama jer su verovali da simbolizuje nadu u novi život. U grčkoj mitologiji legenda kaže da je samo zbog jednog zrna nara, boginja plodnosti, Demetra, bila osuđena na gubitak svoje ćerke Persefone, zbog Hada - boga podzemnog sveta. Poreklo nara se vezuje za Afroditu. Prema legendi, ona je zasadila prvo drvo nara, na ostrvu Kipar. Povezanost nara i boginje ljubavi i strasti je zasnovana činjenicom da je voće prepuno semenki, kao simbola plodnosti. Nar je, prema grčkoj legendi, i Heri bio sveta biljka, a kako je Hera bila boginja plodnosti, jasna je reputacija koju nar i danas uživa, ne samo u Grčkoj. Ovo voće se pominje i u mitu o Persefoni. Had je oteo Persefonu i odveo je u donji svet, a njihova je zajednica učvršćena je tako što je ona pojela nekoliko zrna nara, u zamenu za priliku da povremeno pređe reku Stiks i poseti svet smrtnika na površini. Nar je bio obožavano voće i kod proroka Muhameda, a verske slike često prikazuju i Devicu Mariju ili malog Isusa kako u ruci drže nar. Nar je jedan od nacionalnih simbola Jermenije. Nar je zvanični logo mnogih gradova u Turskoj.


Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad