Antička kuhinja: In locusta elixa - Kuvani jastog u sosu

Originalni tekst:
In locusta elixa: piper, cuminum, rutam, mel, acetum, liquamen et oleum.

Sastojci:
1 kuvani jastog

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica mlevenog semena kumina
1 kašičica rue, sitno seckano
1 kašičica meda
1 kašika vinskog sirćeta
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika liquamena


Priprema:
Priprema ovog jela je jednostavna, dovoljno je pomešati sastojke i preliti preko kuvanog mesa jastoga.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Kumin (lat.Cuminum cyminum) je biljka skrivenosemenica, poreklom sa Levanta i južne Azije. Njegovo seme se koristi u kuvanju u formi semenki i praha. Ima i lekovita svojstva. Dosta liči na kim, ali je seme krupnije i drugačije arome.
Ovaj začin možete da pronađete u različitim kuhinjama, zapisi kažu da su ga koristili i drevni Egipćani i stari Rimljani. U zemljama Orijenta koristi se više od 2000 godina kao ljutkasti začin i u medicini. Ukusom podseća na sezam i kim. Mnogi narodi bliskog i srednjeg istoka smatraju crni kim svetom ili čudotvornom biljkom. Ovome se nije čuditi pošto se biljka spominje i u Bibliji. Crni kumin je pronađen u grobnici Tutankamona, što znači da se još u drevnom Egiptu koristio za razne medicinske tretmane. Pedanije Dioskorides, jedan od prvih lekara stare Grčke koji je napisao prvu knjigu o lekovitom bilju, zapisao je da crni kumin leči glavobolje, probleme sa disajnim putevima, zubobolju i parazite u crevima. Postoji verovanje da je i prorok Muhamed kazao da je crni kumin lek za sve bolesti osim smrti.
A sama biljka se koristi i u medicinske svrhe, jer je jako dobra za probavu i u borbi protiv prehlade. Na srednjem i bliskom istoku crni kumin se smatra za vrlo snažno antikancerogeno sredstvo. Ovaj vrlo lekoviti začin prava je blagodet za organizam jer ne samo da podstiče jačanje imunog sistema, već vam može pomoći i kod gubitka kilograma, i to veoma efikasno. Crni kumin ima visoko nutritivne vrednosti, sadrži monosaharin, kao i polisaharide koji nisu sačinjeni od skroba i veoma su dobar izvor dijetalnih vlakana. Bogat je masnim kiselinama i to onim nezasićenim poput linolne i linoleinska kiseline, poznatijih kao omega 6 i omega 3 masne kiseline. Upravo zbog njih, ova biljka veoma povoljno utiče i održava zdravlje moždanih ćelija i pospešuje cirkulaciju krvi u mozgu. Sadrži arginin koji je veoma važan za trudnice i potpomaže razvoj bebe, a pored toga bogat je karotenom koji se u jetri pretvara u vitamin A, zatim kalcijumom, gvožđem, natrijumom i kalijumom. Vekovima se preporučuje dojiljama za bolju produkciju mleka. Ublažava simptome bolesti probavnog trakta i ojačava imunitet, dok se ulje crnog kumina koristi za mnoge kožne bolesti kao što su ekcemi i čirevi, a koristi se i za lečenje gripa i prehlade.

Jastog (lat. Palinurus elephas) je morski člankonožac iz porodice rakova bez velikih kliješta (palinuridae). Jastog obitava u istočnom delu Atlantika, od južne Norveške, uz zapadnu obalu Irske, zapadnu i južnu obalu Britanskih ostrva, na jug do Azorskih ostrva i obala Maroka, te u Sredozemnom i Egejskom moru. Meso jastoga se smatra jednom od najvećih morskih delikatesa. Belo je i vrlo ukusno, bogato belančevinama i ugljenohidratima. Zbog toga se jastog smatra ekonomski najvažnijom lovljenom vrstom rakova.

Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Isicia de scillis vel de cammaris amplis - Ćufte od škampa ili velikog jastoga

Originalni tekst:
Isicia de scillis vel de cammaris amplis: cammari vel iscillae de testa sua eximuntur, et in mortario teruntur cum pipere et liquamine optimo. Pulpae isicia plassantur.

Prevod:
Školjke se izvlače iz ljuske i melju u avanu sa biberom i najkvalitetnijim liquamenom. Ćufte se formiraju od mlevenog mesa.

Sastojci:
500 g škampa ili jastoga
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašika liquamena
2 jajeta
brašno
maslinovo ulje
so

Priprema:
Sitno iseckati kuvano meso škampa ili jastoga i posoliti, dodati biber i liquamen. Dobro umešati pa podeliti u četiri dela.
Svaki deo umešati u brašno pa u umućena jaja. Zatim pržiti oko 5 minuta u maslinovom ulju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Škamp (lat. Nephrops norvegicus) je vrsta morskog raka iz porodice Nephropidae. Škampi obitavaju uz istočne obale Atlantika od Islanda i Norveške na severu do Portugala i Maroka na jugu. Mogu se naći i širom Sredozemnog mora. Škampi žive na dubinama od 200 do 800 m ali se mogu naći i u delovima plićim od 20 m, kao u jezerima povezanim s morem u Škotskoj. Borave u rupama koje iskopaju u muljevitom dnu. Rupe su obično promera 10 cm, duge oko 1 m, a pružaju se od 20 do 30 cm u dno. Škampi tu borave tokom dana, a u sumrak izlaze u potragu za hranom. Škampi su predatori koji se uglavnom hrane mekušcima i drugim vrstama rakova i strvinama riba.
Osim što su predatori, škampi su omiljen plen mnogih riba kao što su bakalar, raža, kostorog ili morska mačka. Meso škampa izrazito je ukusno pa je stoga vrlo traženo. Škamp se lovi vršama i mrežama za kočarenje, a čim ribari škampe izvuku iz mora, potope ih u posebnu otopinu kako ne bi oksidirali. Škampi su nakon tune jedan od najpopularnijih plodova mora u svetu.
Energetska vrednost 100 g svežih škampa iznosi 106 kcal/444 kJ, od toga sadrži 20% proteina, 2% masti i 1% ugljikohidrata. Od minerala škampi sadrže fosfor, kalij, kalcij, magnezijum, željezo, cink, bakar i selen. Od vitamina škampi sadrže vitamine B kompleksa: tiamin, riboflavin, niacin, pantotensku kiselinu, vitamin B6 i kolin. Škampi sadrže i omega-3 masne kiseline. Škampi su ukusna, nutritivna i lekovita niskokalorična hrana, njihov bogat sadržaj proteina čini ih odličnom zamenom za meso, a prednost je i to što imaju mali udeo masti.





Jastog (lat. Palinurus elephas) je morski člankonožac iz porodice rakova bez velikih kliješta (palinuridae). Jastog obitava u istočnom delu Atlantika, od južne Norveške, uz zapadnu obalu Irske, zapadnu i južnu obalu Britanskih ostrva, na jug do Azorskih ostrva i obala Maroka, te u Sredozemnom i Egejskom moru. Meso jastoga se smatra jednom od najvećih morskih delikatesa. Belo je i vrlo ukusno, bogato belančevinama i ugljenohidratima. Zbog toga se jastog smatra ekonomski najvažnijom lovljenom vrstom rakova.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Isicia fiunt marina - Ćufte od morskih plodova

Originalni tekst:
Isicia fiunt marina de cammaris et astacis, de lolligine, de sepia, de lucusta. Isicium condies pipere, ligustico, cumino, laseris radice.

Prevod:
Ćufte su napravljene od škampa, rakova, sipe, jastoga. Ćufte začiniti biberom, selenom, kimom, korenom lasera.

Sastojci:
500 g škampa, sipe, lignje i jastoga
4 jajeta
1 kašičica kima
2 kašičice mlevenog selena ili peršuna
1 kašičica korena lasera (silphium)
1 kašičica mlenog crnog bibera
maslinovo ulje
brašno
so

Priprema:
Sitno iseckati kuvano meso morskih plodova i posoliti, dodati biber, mleveni peršun, mleveni koren lasera i ispasirano seme kima. Dobro umešati pa podeliti u četiri dela.
Svaki deo uvaljati u brašno pa u umućena jaja. Zatim pržiti oko 5 minuta u maslinovom ulju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Asafoetida, laser ili silphium je višegodišnjeg biljka koja raste od 1 do 1,5 m. Ona je takođe poznat kao đavolji izmet, asant, hrana bogova, jovani badijan, smrdljiva guma, Hing, hengu, ingu, Kaiam, i Ting. Vrsta je poreklom iz pustinje Irana i planina Avganistana. Kao što samo ime sugeriše, asafoetida ima smrdljiv miris, ali u kuvanim jelima ona daje ukus koji podseća na praziluk.
U istorijskim izvorima, Silfijum se prvi put pominje u 7. veku p.n.e. u Egiptu, gde je korišćen i kao kontraceptivno sredstvo i kao lek za kašalj, lepru i otoke. Prema grčkoj legendi Batus i njegovi ljudi su oko 631.g.p.n.e. pristali na libijsku obalu gde su osnovali grad Kirenu. Nalazio se na rubu plodne visoravni koja je danas poznata kao Jabal al-Akhdar. Tada je tamo rasla biljka silphium silphium, a Grci su verovali da je ona dar boga Apolona. Kirena je bilo jedino mesto na kojem je rasla, a vremenom je postala toliko važan deo ekonomije ovoga grada da se počela pojavljivati i na kovanom novcu. Masovna upotreba Silfijuma svakako je, smatraju istoričari, uticala na rane hrišćane da kontracepciju i abortus gledaju kao najveće zlo. Ipak, uticaj ove biljke na moderno društvo ne prestaje tu. Svi znaju koji je simbol za srce i da taj simbol uopšte ne liči na pravo srce. Neki smatraju da je simbol nastao kao prikaz ženske zadnjice, drugi da predstavlja biljku u cvatu, ali malo ko zna da se simbol pojavljuje na kirenskom novcu. Ovaj oblik, smatraju naučnici, najverovatnije predstavlja seme Silfijuma. Veza između Silfijuma i seksa je očigledna, a brojni antički pisci kao što su su Pausanija ili Katul direktno povezuju ovu biljku s ljubavlju. Moguće je da je biljka korišćena kao "Remedia amoris", odnosno lek od ljubavi.
Stari Rimljani su kontracepciji toliko bili skloni da je masovna upotreba ove biljke, smatraju naučnici, dovela do izumiranja. Silfijum je biljka u srodstvu sa peršunom i koristila se kako u kulinarske svrhe, tako i kao lek i kontraceptivno sredstvo. Silfijum je korišćen u brojne svrhe i bio je toliko rasprostranjen da je do 1. veka p.n.e. bio na ivici izumiranja. Plinije Stariji u svojoj "Istoriji prirode" navodi da je biljka predstavljena imperatoru Neronu kao izuzetna retkost, koju je on odmah pojeo. Trgovci iz antičkog doba postali su bogati zahvaljujući izvozu u velikim količinama dok je njezina važnost vidljiva i na kovanom novcu Kirene gde se prikazuje žena koja dodiruje biljku i pokazuje na svoje genitalije čime se jasno ukazuje na njezinu svrhu. U drevnim tekstovima je opisano korištenje silfijuma kao kontraceptivno sredstvo, tačnije, Soranus je napisao da bi žene trebale piti sok napravljen od male količine silfija, veličine graška, jednom mesečno. Dodaje da biljka "ne samo da sprečava začeće nego i uništava postojeće". I Dioskorid-travar, ju je davao pacijentima u iste svrhe.





Uzrok izumiranja nije u potpunosti poznat iako se prevelika potražnja i ograničena ponuda navode kao najverovatniji uzroci jer se koristila i kao hrana za životinje zbog njenog učinka na kvalitet mesa. Postoje verovanja da ova biljka nije izumrla nego da se u današnje doba pogrešno identifikuje. Postoji nekoliko kandidata iz modernih botaničkih izvora kao što je ferula jaeschikane koja se pokazala skoro 100% učinkovita pri sprečavanju trudnoće.
U Srbiji se može identifikovati sa mitskom biljkom-Raskovnik. U istočnoj Srbiji, gde se raskovnik upotrebljava u magijskoj medicini, pod njim se podrazumeva biljka Laserpitium siler. Drugi veruju da je raskovnik ustvari mandragora (Mandragora officinarum), zato što se, po predanju, u korenu raskovnika mogu prepoznati antropomorfni elementi. Po trećima raskovnik je Laser trilobum (syn. Siler trilobum), biljka poznata po nemačkom nazivu "Rosskummel" (konjski kim). Po nekima je raskovnik Peucedanum officinale, biljka zvana "hogs fenel" (svinjski komorač). Po Vuku Karadžiću "Raskovnik je nekakva (moze biti izmišljena) trava, za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki zaklop otvori sam od sebe". Za čarobnu biljku raskovnik veruje se da živi samo jedan dan, iznikne u sumrak, procveta noću i do jutra uvene. U nekim predanjima raskovnik oslobađa zarobljene ili proklete duše koje čuvaju blago.


Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter locusta - Ćufte od jastoga

Originalni tekst:
Aliter locusta: isicia de cauda eius sic facies: folium nocivum prius demes et elixas, deinde pulpam concides, cum liquamine, pipere et ovis isicia formabis.

Sastojci:
600 g kuvanog mesa jastoga
4 kašike liquamena
2 jajeta
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašika brašna
maslinovo ulje

Priprema:
Kuvano meso jastoga sitno iseckati, pa pomešati sa liquamenom, biberom, brašnom i jajima. Formirati ćufte pa ih peći na maslinovom ulju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Jastog (lat. Palinurus elephas) je morski člankonožac iz porodice rakova bez velikih kliješta (palinuridae). Jastog obitava u istočnom delu Atlantika, od južne Norveške, uz zapadnu obalu Irske, zapadnu i južnu obalu Britanskih ostrva, na jug do Azorskih ostrva i obala Maroka, te u Sredozemnom i Egejskom moru. Meso jastoga se smatra jednom od najvećih morskih delikatesa. Belo je i vrlo ukusno, bogato belančevinama i ugljenohidratima. Zbog toga se jastog smatra ekonomski najvažnijom lovljenom vrstom rakova.

Crni biber (Piper nigrum) višegodišnja je skrivenosemenica iz porodice Piperaceae. Poreklom je iz tropskih delova Indije i jugoistočne Azije, a danas se komercijalno uzgaja u mnogim tropskim oblastima. Plodovi crnog bibera predstavljaju jednu od najvažnijih začinskih biljaka sa širokom primenom u kuhinjama širom sveta. Samim tim ova vrsta se smatra jednom od najkomercijalnijih tropskih kultura.
Naučno ime celog roda bibera (Piper) ima koren u tamilskoj reči pippali kojom se označava vrsta Piper longum. Ta reč je iz tamilskog prenesena u grčki kao πέπερι, a odatle u latinski kao piper. Ime biber u srpski jezik dolazi u početku preko grčkog, i to u formi papar i peper, dok je sadašnji naziv "biber" turcizam (karabiber).
Osušeni mleveni crni biber koristi se još od antičkih vremena, kako u kulinarstvu, tako i u tradicionalnoj medicini. Crnim bibersom se kroz istoriju najviše trgovalo na svetskom tržištu začina, njime su se plaćali porezi, a zbog njega se često i ratovalo. Miris i ukus dobija od jedinjenja piperina koji se nalazi u plodovima.
Crni biber koji je poreklom iz južne i jugoistočne Azije, kao začin u indijskoj kuhinji počeo je da se koristi još pre 4 milenijuma (u XX veku pre nove ere). Za biber su znali i drevni Egipćani, iako nije tačno utvrđeno na koji način je ovaj začin dopreman u Egipat. Zrna crnog bibera pronađena su u nosnicama mumije faraona Ramzesa II (preminuo 1213. pre nove ere), ali nije jasno da li je biber korišten kao sredstvo prilikom mumificiranja, ili je imao religijsku ritualnu vrednost.
Biber kao začin koristili su i u antičkoj Grčkoj još u IV veku pre nove ere, a pretpostavke su da je kao redak i egzotičan začin bio dostupan samo najbogatijem sloju stanovništva. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama. Nakon rimskog osvajanja Egipta 30. godine pre nove ere razvija se intenzivna trgovina između Rima i indijske Malabarske obale (danas država Kerala), a mnogobrojni egzotični začini sa istoka postaju lako dostupni Evropljanima širom Mediterana. Plinije Stariji je u svojoj enciklopediji Naturalis Historia pisao o cenama bibera u Rimu 77. godine: "Dugi biber koštao je 15 denariusa, beli 7 denariusa i crni 4 denariusa". Koliki je bio obim trgovine biberom najbolje govori podatak iz iste knjige prema kom je Rim svake godine od Indije kupovao bibera u vrednosti od 50 miliona srebrnih sestercija. Rimljani su ga dugo smatrali jednom od važnih roba kojom se trgovalo. Imperator Marko Aurelije uveo je potrošački porez na beli biber i specijalnu vrstu dugačkog bibera (Piper longum), izuzimajući iz oporezivanja crni biber.
Vizigotski kralj Alarih I je od Rimljana tražio 1.500 kg. bibera u zamenu za odustajanje od opsade Rima u V veku. Nakon pada Rimskog carstva trgovinu biberom preuzeli su prvo Persijanci, a potom Arapi, dok glavni monopolisti tržištem začina u Mediteranu postaju Mletačka republika i Đenova. Biber se zbog svoje vrednosti u to vreme često nazivao "crnim zlatom".
Nakon pada Rimskog carstva Evropljani su i dalje nastavili da cene biber kao začin. Želja da se dođe do ovog začina vodila je Portugalca Vaska De Gamu do Indijske obale 1497. Mnoge evropske države sledile su primer šaljući svoje trgovce na daleka putovanja u potrazi za začinima, među kojima je biber, zauzimao vodeće mesto, a koliko je bio vredan najbolje svedoči podatak da su se njime čak plaćali i porezi. Skupoća bibera u to vreme najbolje se ogleda u holandskoj reči „peperduur” ("skup kao biber") kojom su se označavale isključivo skupe i luksuzne stvari (verovatno otuda i srpski izraz "papreno skup").





Tokom srednjeg veka biber je postao izuzetno važan začin kojim je konzervisano meso, ali i efikasno sredstvo za prikrivanje mirisa užegle hrane. Bio je veoma cenjen i često je korišćen umesto novca, služio je kao zamena za miraz, njime su plaćani porezi i prihod. Ovaj običaj je i dalje prisutan u izrazu peppercorn rent, ali sa drugim, suprotnim značenjem - biber i danas znači bagatelu ili u bescenje. Biber je cenjen koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.
Postoji podatak da je esnaf trgovaca biberom, osnovan u Londonu 1180. godine, kasnije postao deo esnafa začina. Moglo bi se reći da su trgovci biberom i začinima, pošto su preporučivali korišćenje začina u medicinske svrhe, bili preteča apotekara.
Mleveni biber univerzalan je začin za supe, sosove, variva, salate... Osim što jelima daje pikantnost, biber je i izuzetno lekovit. Povećava apetit što je naročito važno za ljude iscrpljene bolešću, delotvoran je kao diuretik, smanjuje nadutost i mučninu... Pojačava lučenje želudačnih sokova, čime se olakšava varenje, naročito teške hrane. Istovremeno, deluje stimulativno i na krvotok. Takođe, grickanje bibera odstranjuje neprijatan dah.
Nekada je služio i kao lek za regulisanje rada organa za varenje, protiv visoke temperature, upale grla i sinusa, kijavice. Obloge od bibera pomešane sa životinjskom mašću stavljane su na bolna mesto uzrokovana reumom ili udarcem. Biber je i izuzetan afrodizijak.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter in locusta - Kuvani jastog u sosu

Originalni tekst:
Aliter in locusta: piper, ligusticum, cuminum, mentam, rutam, nucleos, mel, acetum, liquamen et vinum.

Sastojci:
1 ceo jastog, oko 1,5kg

Za sos:
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica mlevenog semena kumina
1 kašičica nane,sitno seckane
1 kašičica rue, sitno seckano
4 kašike pinjola
1 kašičica meda
1 kašika belog vinskog sirćeta
1 kašika liquamena
500 ml supe od jastoga
120 ml belog vina

Priprema:
U šerpu sipati vode samo dovoljno da držite jastoga pokrivenog i pustiti da provri. Smanjite temperaturu i nastavite kuvanje još 25 minuta. Uklonite jastoga i vodu u kojoj se kuvao držite na umerenoj toploti da bi ostala zagrejana.
U međuvremenu, pripremite sos. Pomešajte zajedno crni biber, selen, kumin, nanu, dodajte pinjole i dobro izgnječite i pomešajte dok ne postane glatko, tada dodajte med, liquamen, belo vinsko sirće i vodu (supu) u kojoj se kuvao jastog. Tako sjedinjeno stavite da se kuva, pustite da provri, smanjite da se krčka i kuvajte  još oko 25 minuta. Sosom preliti jastoga pre serviranja.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Jastog (lat. Palinurus elephas) je morski člankonožac iz porodice rakova bez velikih kliješta (palinuridae). Jastog obitava u istočnom delu Atlantika, od južne Norveške, uz zapadnu obalu Irske, zapadnu i južnu obalu Britanskih ostrva, na jug do Azorskih ostrva i obala Maroka, te u Sredozemnom i Egejskom moru. Meso jastoga se smatra jednom od najvećih morskih delikatesa. Belo je i vrlo ukusno, bogato belančevinama i ugljenohidratima. Zbog toga se jastog smatra ekonomski najvažnijom lovljenom vrstom rakova.





Rua, ruta ili rutvica, ruda (lat. Ruta graveolens) je zimzeleni polugrm, s raspodeljenim sivo-zelenim listovima i zelenkasto-žutim cvetovima (leti). Ruta je bila u narodnoj medicini, jedna od najčešće korištenih biljaka. Sa listovima ljutog ukusa aromatiziramo salate, umake i mekane sireve.
Ruta je poreklom iz južnih zemalja Evrope. Ruta je igrala veliku ulogu kod starih Egipćana; Grci i Rimljani su je cenili kao svetu biljku i kao začin. Spominje je i Hipokrat.
U kulinarstvu se zbog jake arome listići upotrebljavaju u vrlo malim količinama. Ruta ima jaku mirođijsku aromu i jak ukus, te se kao začin koristi retko i u malim količinama za začinavanje zelenih salata, jela od sira i ovčetine, kao i dodatak namazima, umacima, marinadama, i za meso divljači. Dodaje se vinima kako bi dobila ukus po muskantnom vinu, kao i rakijama.


Pročitajte više >>                                                                   <<Vratite nazad

Antička kuhinja: Locusta elixa cum cuminato - Pečeni jastog u marinadi od kumina

Originalni tekst:
Locusta elixa cum cuminato: piper, ligusticum, petroselinum, mentam siccam, cuminum plusculum, mel, acetum, liquamen. Si voles, folium et malabathrum addes.

Sastojci:
1 jastog
1/2 kašičica mlevenog bibera
1 kašika semena selena, mleveno
1 kašika peršuna, sitno seckano
1 kašičica mlevenog semena kumina
1 kašičica meda
1 kašika vinskog sirćeta
1/2 kašike liquamena

Priprema:
Pomešati sve navedene sastojke i premazivati meso jastoga na svakih deset minuta dok se peče na roštilju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Jastog (lat. Palinurus elephas) je morski člankonožac iz porodice rakova bez velikih kliješta (palinuridae). Jastog obitava u istočnom delu Atlantika, od južne Norveške, uz zapadnu obalu Irske, zapadnu i južnu obalu Britanskih ostrva, na jug do Azorskih ostrva i obala Maroka, te u Sredozemnom i Egejskom moru. Meso jastoga se smatra jednom od najvećih morskih delikatesa. Belo je i vrlo ukusno, bogato belančevinama i ugljenohidratima. Zbog toga se jastog smatra ekonomski najvažnijom lovljenom vrstom rakova.

Kumin (lat.Cuminum cyminum) je biljka skrivenosemenica, poreklom sa Levanta i južne Azije. Njegovo seme se koristi u kuvanju u formi semenki i praha. Ima i lekovita svojstva. Dosta liči na kim, ali je seme krupnije i drugačije arome.
Ovaj začin možete da pronađete u različitim kuhinjama, zapisi kažu da su ga koristili i drevni Egipćani i stari Rimljani. U zemljama Orijenta koristi se više od 2000 godina kao ljutkasti začin i u medicini. Ukusom podseća na sezam i kim. Mnogi narodi bliskog i srednjeg istoka smatraju crni kim svetom ili čudotvornom biljkom. Ovome se nije čuditi pošto se biljka spominje i u Bibliji. Crni kumin je pronađen u grobnici Tutankamona, što znači da se još u drevnom Egiptu koristio za razne medicinske tretmane. Pedanije Dioskorides, jedan od prvih lekara stare Grčke koji je napisao prvu knjigu o lekovitom bilju, zapisao je da crni kumin leči glavobolje, probleme sa disajnim putevima, zubobolju i parazite u crevima. Postoji verovanje da je i prorok Muhamed kazao da je crni kim lek za sve bolesti osim smrti.





A sama biljka se koristi i u medicinske svrhe, jer je jako dobra za probavu i u borbi protiv prehlade. Na srednjem i bliskom istoku crni kim se smatra za vrlo snažno antikancerogeno sredstvo. Ovaj vrlo lekoviti začin prava je blagodet za organizam jer ne samo da podstiče jačanje imunog sistema, već vam može pomoći i kod gubitka kilograma, i to veoma efikasno. Crni kumin ima visoko nutritivne vrednosti, sadrži monosaharin, kao i polisaharide koji nisu sačinjeni od skroba i veoma su dobar izvor dijetalnih vlakana. Bogat je masnim kiselinama i to onim nezasićenim poput linolne i linoleinska kiseline, poznatijih kao omega 6 i omega 3 masne kiseline. Upravo zbog njih, ova biljka veoma povoljno utiče i održava zdravlje moždanih ćelija i pospešuje cirkulaciju krvi u mozgu. Sadrži arginin koji je veoma važan za trudnice i potpomaže razvoj bebe, a pored toga bogat je karotenom koji se u jetri pretvara u vitamin A, zatim kalcijumom, gvožđem, natrijumom i kalijumom. Vekovima se preporučuje dojiljama za bolju produkciju mleka. Ublažava simptome bolesti probavnog trakta i ojačava imunitet, dok se ulje crnog kumina koristi za mnoge kožne bolesti kao što su ekcemi i čirevi, a koristi se i za lečenje gripa i prehlade.


Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Locustas assas sic facies - Jastog na roštilju

Originalni tekst:
Locustas assas sic facies: aperiuntur locustae, ut assolet, cum testa sua et infunditur eis piperatum, coriandratum, et sic in craticula assantur. Cum siccaverint, adicies ius in craticula quotiens siccaverint quousque assantur bene, inferes.

Sastojci:
1 jastog
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica semena korijandera

Priprema:
Otvorite jastoga na uobičajen način ali ne dirati poklopac ljuske i sipati u to mešavinu od bibera i korijandera i peći na roštilju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Jastog (lat. Palinurus elephas) je morski člankonožac iz porodice rakova bez velikih kliješta (palinuridae). Jastog obitava u istočnom delu Atlantika, od južne Norveške, uz zapadnu obalu Irske, zapadnu i južnu obalu Britanskih ostrva, na jug do Azorskih ostrva i obala Maroka, te u Sredozemnom i Egejskom moru. Meso jastoga se smatra jednom od najvećih morskih delikatesa. Belo je i vrlo ukusno, bogato belančevinama i ugljenohidratima. Zbog toga se jastog smatra ekonomski najvažnijom lovljenom vrstom rakova.

Korijander (lat. Coriandrum sativum), od grčkog coris - buba i amon - anis, je jednogodišnja biljka iz porodice apiaceae. Raste do 50 cm u visini, raste u južnoj Evropi, severnoj Africi, i jugozapadnoj Aziji. Drugi nazivi: kineski peršun, živica, kišnec, korion, paprić, paprica, čimavica, cilantro. Korijander pripada porodici štitarki, može narasti do pola metra visine, a njegovi maleni cvetovi su bele ili svetloružičaste boje. Beru se samo potpuno zreli plodovi jer nezreli plodovi imaju neugodan miris. Osušeni žućkastosmeđi plodovi, kao i sveža biljka, koriste se kao začin. Korijander koji se uzgaja u srednjoj Evropi i Rusiji ima manje plodove i sadrži veći procenat eteričnog ulja od njegove orijentalne verzije kod koje se koriste i plod i sveža biljka.
Potiče iz istočnog Sredozemlja. Njegova se lekovita svojstva i ugodan ukus cene se već više od 3.000 godina, a prvi put se spominje u Starom zavetu. Semenke korijandera mogu se naći u grobnim mestima faraona, a "otac medicine" Hipokrat koristio ga je u lečenju. Rimljani su na ratne pohode nosili korijander kako bi začinili hleb. Korijander je jedan od prvih začina koji je stigao u Ameriku, a već u 17. veku uzgajao se u Masačusetsu.





U evropskoj kuhinji se upotrebljava seme, dok u južnoameričkoj i azijskoj listovi koji se pripremaju kao zelje. Sveži listovi imaju snažnu aromu mošusa i limuna. Jako gorkog ukusa su i koriste se za garniranje jela i kao dodatak umacima, salatama i siru. Sveže mleveni plodovi dodatak su pecivu, jelima od kupusa, mahunastom povrću i tikvi. Zreli osušeni plodovi daju aromatični ukus i upotrebljavaju se u pripremi mnogih jela, posebno pečenih, a jedan je od sastojaka kari praška i začina za medenjake. Upotrebljava se i za dopunjavanje piva, likera, kompota, marinada i kolača. Eterično ulje korijandera upotrebljava se u proizvodnji parfema. Ima i lekovita svojstva poboljšava apetit, probavu i ublažava grčeve i želudačne tegobe.
Semenke korijandera imaju blago ljut, sladak, orašast i snažan ukus koji podseća na koru od narandže i cimet. Biljka korijandera veoma je popularna u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, dok je Evropljani ili obožavaju ili mrze. Lišće korijandera ima potpuno drugačiji ukus od semenki - svež, ljut, s blagom notom limuna. Svako ko ga ne voli tvrdi da miriše na sapun, odnosno na insekte po kojima je i dobio ime. Ako se semenke korijandera pre upotrebe proprže na tiganju bez dodatka masnoće, pojačaće im se aroma.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad