Antička kuhinja: Kvasac i kiselo testo

 

Kvasac i keselo testo su se u Persiji na istovetan način pravili kao i u Mesopotamiji, a pošto je Persija nastala na temeljima Mesopotamije onda i ne čudi što je došlo do nastavka odnosno kontinuiteta načina pravljenja hleba i peciva.

Osnivač Persijskog carstva je Kir Veliki koji ga je proširio na veći deo Bliskog istoka, dok su njegovi naslednici Kambiz II i Darije I proširili na Afriku odnosno Evropu, što ga čini prvim carstvom koje se prostiralo na tri kontinenta. Teritorija carstva osim današnjeg Irana, obuhvatala je i delove današnje Indije i Pakistana, područje srednje Azije, Male Azije, Trakije, veći deo crnomorskog primorja, Mesopotamije, sever Arapskog poluostrva, Levant, Siriju, severoistočni dio Afrike tj. delove našanjeg Egipta, Libije, Sudana i Etiopije. Ovo ukazuje na to da je način pravljenja kvasca, kiselog testa, hleba i svih vrsta peciva ostavilo svoj trag u južnoj Evropi, na prostoru Kavkaza, Bliskog istoka, severa Afrike, Indije i Male Azije.

U antičkoj Persiji hleb nije bio samo hrana, bio je simbol života, zajedništva i religioznih obreda. Fermentacija, kroz kvasac ili kiselo testo, bila je ključna za dobijanje mekog i dugotrajnog hleba, što je omogućavalo njegovo čuvanje i trgovinu. Hleb je u mnogim slučajevima imao ritualnu vrednost, korišćen je u obredima i kao simbol plodnosti i bogatstva.

Kvasac je bio prirodni proizvod fermentacije, često dobijan od pšenice, ječma ili čak voća. Kiselo testo se formiralo se spontano, korišćenjem prirodnih kvasaca iz vazduha i prethodnog testa, i smatralo se živim testom koje nosi duh prethodnih pečenja. Metode su se menjale u skladu sa tehnologijom, dostupnošću žitarica i religioznim praksama.

Elamski period 2700–539. p. n. e.

Elamci su živeli na jugozapadu današnjeg Irana, sa razvijenom poljoprivredom i ranim pećima za hleb.

Kvasac i kiselo testo:

Testo se pravilo od ječma i pšenice. Fermentacija je bila spontana, voda i zrno su ostavljani da fermentišu prirodno. Kvasac u modernom smislu nije bio izolovan, koristili su ostatke prethodnog testa kako bi se aktivirale prirodne kvasne kulture.

Priprema::

Zrna su se mlela u fini brašno i mešala su se sa vodom da se dobije gusta masa. Deo prethodnog testa je dodavan da pokrene fermentaciju. Ostavljano je na toplom mestu 12–24 h pre pečenja.

Hleb je bio povezan sa plodnošću zemlje i božanstvima prirode. Kiselo testo simbolizovalo je kontinuitet života, novo testo iz prethodnog.

Ahemenidski period 539–330. p. n. e.

Velika Persijska imperija, sofisticirana poljoprivreda i trgovina.

Kvasac i kiselo testo:

Kvasac se i dalje pravio spontanom fermentacijom, ali su korišćeni i prirodni starteri od meda ili voća. Razvijene su rane tehnike pre-fermentacije.

Priprema:

Brašno pomešano sa vodom i malo prethodnog testa. Dodavan je med ili suvo grožđe da podstakne fermentaciju. Testo je fermentisano nekoliko sati, a zatim oblikovano u hleb i pečeno u pećima od gline.

Hleb se koristio i u slavama i svečanostima dvora, simbolizujući prosperitet i bogatstvo.

Partski period 247 p. n. e.–224 n. e.

Parti su proširili poljoprivredu i uveli nove tehnike pečenja.

Kvasac i kiselo testo:

Povećana upotreba startera od ječmenog piva, slično današnjem pivskom kvascu. Kiselo testo postaje standardna baza za sve hlebove, sa blažim fermentacionim ukusom.

Priprema:

1.Brašno od ječma ili pšenice i voda se ostavljaju da fermentišu preko noći. Starter od piva ili ostatka prethodnog testa se dodaje u glavno testo. Testo se oblikuje u duge hlebove ili okrugle hlebove i peče u pećima.

Kiselo testo je povezano sa duhom zajedništva, deo testa se čuva za sledeće pečenje, prenoseći tradicionalnu energiju i zaštitu doma.

Sasanidski period 224–651 n. e.

Vrh Persijske civilizacije pre islamskog perioda, visoka kultura kulinarstva i religije, Zoroastrizam.

Kvasac i kiselo testo:

Fermentacija je postala kontrolisana, sa sofisticiranim starterima. Zoroastrijski rituali često uključuju poseban hleb od kiselog testa za svetkovine.

Priprema:

Brašno pomešano sa starterom od prethodnog kiselog testa. Dodavanje meda ili suvog voća za aktivaciju kvasaca. Ostavlja se da fermentiše 6–12 h. Oblikovanje hleba u simetrične oblike, često sa ukrasima, pre pečenja u glinenim tanurima.

Kiselo testo je živi element, nosilac kontinuiteta i svetlosti. U Zoroastrizmu, hleb simbolizuje čistotu i prosperitet, često korišćen u svetim ritualima i darivanju bogovima.

Kroz sve epohe antičke Persije, kvasac i kiselo testo su evoluirali, od spontanih fermentacija u Elamu do kontrolisanih startera u Sasanidskoj Persiji. Ono što se nije menjalo jeste simbolika hleba, hleb je bio više od hrane, bio je nosilac života, kontinuiteta i svetosti. Kiselo testo, posebno, je simbolizovalo prenesen duh prethodnih generacija i zajedništvo zajednice.

Kvasac

Prirodni kvasci u antičkoj Persiji su bili lokalni mikroorganizmi koji su spontano fermentisali šećere iz žitarica, voća i meda. Evo detaljnog pregleda po periodima i vrstama koje su najčešće korišćene:

Elamski period 2700–539. p. n. e.

Priroda kvasca, potpuno spontana fermentacija.

Koristi se ostatak od prethodnog testa, deo starog hleba umešan u novo testo da aktivira prirodne kvasce, zatim voda sa zrnom, mikroorganizmi sa površine zrna pšenice i ječma. Kiselo testo je bilo blago, fermentacija spora, ukus blag i zemljan.

Ahemenidski period 539–330. p. n. e.

Priroda kvasca je još uvek spontana, ali sa dodatnim prirodnim aktivatorima.

Koristi se suvo voće (grožđe, smokve) kao prirodni kvasci, šećeri iz voća su ubrzavali fermentaciju, zatim se koristio med jer sadrži prirodne kvasce i bakterije mlečne kiseline, koristio se i ostatak od prethodnog testa (starter) jer ima kulture aktivnih kvasaca iz prethodnih pečenja.

Testo je mekše i lakše, a fermentacija brža nego u Elamskom periodu.

Partski period 247 p. n. e.–224 n. e.

Priroda kvasca je da je to kombinacija spontane i kontrolisane fermentacije.

Koristi se starter od prethodnog hleba ili pivskog testa (ječmeno pivo), zatim prirodni kvasci sa zrnevlja i brašna, fermentacija je stabilnija, hleb aromatičniji, sa blagim kiselim ukusom.

Sasanidski period 224–651 n. e.

Priroda kvasca je ta da dolazi do kontrolisana fermentacija, starteri su sofisticiraniji.

Koristi se starter od kiselog testa koji se čuva više dana (stabilna kultura), zatim se koristi med, suvo voće, a ponekad i sok od grožđa, fermentacija je predvidiva, hleb mekan, aromatičan i dekorativan, korišćen i u religijskim ritualima.

Prirodni kvasci u antičkoj Persiji su uvek dolazili iz žitarica, voća, meda ili prethodnog testa, a njihova upotreba i kontrola su se postepeno razvijali kroz epohe. Kiselo testo je praktično služilo kao živa kultura, koja se prenosila generacijama, omogućavajući stalnu proizvodnju hleba.

Kvasac i kiselo testo se na teritoriji Persijskog carstva pravilo na sledeći način:

Kvasac

Sastojci:

150 g ječmenog brašna

200 ml tople vode

Priprema:

Uzimite 150 g ječmenog brašna i pomešajte sa 200 ml tople vode. Umesiti testo i staviti na ravnu podlogu. Formirati kuglu od testa i udubiti po sredini, od prilike do polovine i udubljenje napunite vodom. Ostavite na toplom mestu nekoliko dana da fermentira i testo će se podeliti i otvoriti. Sumeri i Egipćani su ovo kiselo testo upotrebljavali kao kvasac za pravljenje hleba ili piva. Persijanci su na istovetan način pravili kvasac.

Kiselo testo

Sastojci:

50 g kvasca

50 g pšeničnog brašna

100 ml tople vode

Priprema:

Dobro izmešajte sastojke i ostavite pokriveno jedan dan pre pripreme testa za hleb ili kolač.

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno. Istovetan proces mlevenja žitarica je nastavljen i nakon osnivanja Persijskog carstva.

Običan narod u Persiji se hranio hlebom od ječma koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo.

 Pročitajte više >>                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Feničanski hleb

Feničani su razvili brojne kulinarske recepte i bili su poznati širom tadašnjeg poznatog sveta po tome što su imali jela najboljeg ukusa. Pošto su Feničani trgovali po celom mediteranskom svetu njihova ishrana je bila raznovrsna. 

Stanovnici Fenikije su najviše jeli žitarice, naročito pšenicu koju su sami uzgajali, a speltu i ječam su uvozili iz Egipta. Varon (II – I vek p. n. e.) opisuje da su pšenicu čuvali u dubokim bunarima na čije su dno stavljali sloj slame. Bunare su hermetički zatvarali. Pravili su kaše, hlebove i kolače koji su postajali sve popularniji i prelazili granice Fenikije.

Poreklo ove vrste hleba je izvorno iz Fenikije gde su stanovnici pravili kamene točkove i drobili pšenicu u brašno da bi napravili hleb. Testo su obično pravila žene i pekle ga ujutru. Pravili bi manje porcije testa, prelivene jajima i sirom da bi ih dali porodici za doručak. Za vreme verskih praznika u hleb su dodavali komadiće suvog voća, poput suvog grozđa ili urmi, ili seckanih orašastih plodova ili razne druge biljne začine.

Postoji pisani artefakt na grčkom jeziku da je priprema i način pravljenja ovog hleba u Grčku došla iz Fenikije, i dan danas se ovaj hleb pravi na celoj teritoriji Grčke.

Feničanski hleb se pravio na sledeći način:

Sastojci:

200 g brašna od ječma ili pšenice

100 ml vode

2 kašike maslinovog ulja

1 kašičica soli

Priprema:

Pomešajte sve sastojke u posudu i umesite čvrsto i savitljivo testo. Ostaviti da odstoji 45 minuta na sobnoj temperaturi. Testo podeliti na 4 dela i od svakog napraviti lopticu. Svaku lopticu testa, na ravnoj brašnjavoj podlozi, oklagijom razvucite u tanak krug, a zatim stavite u posudu za pečenje koja je pre toga bila podmazana. Zagrejte rernu na 250 °C i pecite 15 minuta. U drugoj varijanti možete peći hleb u tiganju, kratko samo sa jedne strane, jer se tako napravi vazdušni "džep" unutra.

Na isti način se pravi srpski somun.

Feničanski hleb ili somun na srpskom je u originalnoj recepturi preživeo do danas. Pravi se na Bliskom istoku, Grčkoj, Španiji, Srbiji, Turskoj, Egiptu, Libiji i u mnogim državama sveta odnosno tamo gde su postojale feničanske kolonije. 

Kroz kontakte i trgovinu, širili su svoju kulturu ishrane. Feničani su imali pisane zapise, oni su izmislili današnje alfabet pismo ali nijedan od tekstova nije sačuvan, što je velika šteta jer ne možemo pouzdano da utvrdimo sastav njihovih recepata, jer je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su samo spasili dela agronoma Maga, ostatak kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije koji je ubrzo zauvek izgubljen. Feničanski način ishrane i recepti su se generacijama prenosili preko grčkih i rimskih pisaca ali i usmenim putem i to u svim feničanskim kolonijama od Španije do Libije, a čiji se uticaj oseti i dan danas u njihovim nacionaalnim kuhinjama.

                                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Feničanski medenjaci

Ljudi su još od svog postanka voleli da jedu slatkiše i to se kroz vekove nimalo nije menjalo. Kroz kontakte i trgovinu Feničani su širili ne samo svoje pismo već i svoju kulturu ishrane. Feničani su imali pisane zapise, oni su izmislili današnje alfabet pismo ali nijedan od tekstova nije sačuvan, što je velika šteta jer ne možemo pouzdano da utvrdimo sastav njihovih recepata, jer je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su samo spasili dela agronoma Maga, ostatak kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije koji je ubrzo zauvek izgubljen. Feničanski način ishrane i recepti su se generacijama prenosili preko grčkih i rimskih pisaca ali i usmenim putem i to u svim feničanskim kolonijama od Španije do Libije, a čiji se uticaj oseti i dan danas u njihovim nacionaalnim kuhinjama.

Zapisano je da su Feničani predstavili i naučili pripremu ovih ukusnih kolačića umočenih u med stanovnicima Grčke. U Grčkoj je priprema ovih kolačića evoluirala u razne varijante te se izvorna receptura menjala gde su i dobili različita imena kao što su tiganites ili loukoumades, ovaj desert se i danas pravi i veoma je popularan, posebno u primoskim mestima na Egejskom moru.

Kolač ili kolačići preliveni medom su se pravili na sledeći način:

Sastojci:

za 40 kolačića

Za testo:

200 g pšeničnog brašna

1 1/2 kašike maslinovog ulja

1/2 kašike rendane limunove kore

200 ml maslinovog ulja za prženje

1 kašika meda

1 kašika maslinovog ulja ili maslaca za podmazivanje pleha

5 kašika vode

prstohvat soli

sitno seckani orasi, za posipanje

Za sirup:

120 ml meda

300 ml vode

Priprema:

Zagrejte rernu na 200°C i namažite pleh za kolače maslacom ili maslinovim uljem.

Pomešati brašno i so u veliku činiju i napraviti rupu u sredini. Dodajte med, maslinovo ulje, vodu i rendanu limunovu koru, a zatim zamesiti meko i savitljivo testo, dodajući još malo vode ako je potrebno. Odlomite male komade testa i razvaljajte u cilindre veličine palca, a zatim nežno pritisnite da se izravnaju. Stavite ih na pripremljen nauljen pleh, razmaknute, i pecite oko 20-25 minuta, ili dok ne porumene. Izvadite iz rerne.

Za pripremu sirupa, stavite med i 300 ml vode u šerpu i stavite da provri. Kuvajte 5 minuta, a zatim sklonite sa vatre.

U posudu sipajte maslinovo ulje za prženje i zagrejte na 200°C. Pažljivo stavite komade kolačića u vrelo ulje i pržite nekoliko minuta, dok ne porumene. Izvaditi kolačiće, dobro ocediti i ubaciti u vruć sirup. Pustite da upije sirup 3-4 minuta. Izvadite kolačiće, prebacite u tanjir za serviranje i pospite sitno seckanim orasima.

Feničani su razvili brojne kulinarske recepte i bili su poznati širom tadašnjeg poznatog sveta po tome što su imali jela najboljeg ukusa. Pošto su Feničani trgovali po celom mediteranskom svetu njihova ishrana je bila raznovrsna. Njihova ishrana je uključivala masline, maslinovo polje, vino, jagnjetinu, kozu, sir, beli luk, med, suvu ribu, supu, hleb, lubenicu, grozđe, borovnice i naravno slatkiše.

Feničani su pravili kaše, hlebove i kolače koji su postajali sve popularniji i prelazili granice i opstajali vekovima. Imali su i povrtnjake u kojima su uzgajali grašak, sočivo, leblebije i bob. Za razliku od povrća koje se gajilo tokom cele godine, voće je bilo više sezonsko. Što se tiče voća konzumirali su jabuke, bademe, limete, grožđe, dunje, nar, urme i smokve. Feničani su osim vina pravili od urmi sirće, hleb i kolače, a siromašni su ih koristili kao zaslađivače, koštice su koristili za ishranu stoke, dok su od drveta izrađivali različite predmete. Urme bi bile ili sušene ili bi se jele sveže. Smokve su se konzumirale jer su bile bogate šećerom i proteinima. Nar i grožđe su unosili u grobove pokojnika.

                                                                                << Vratite nazad

Interesantne stvari o Fenikiji

- Fenikija je bila sastavljena od nezavisnih gradova-država smeštenih duž obale Sredozemnog mora koja se proteže kroz sadašnju Siriju, Liban i severni Izrael.

- Glavni gradovi su bili Tir, Sidon, Biblos u Libanu i Arvad u Siriji. Svi su bili nezavisni, rivalski gradovi i za razliku od susednih država, Fenikija je predstavljala konfederaciju pomorskih trgovačkih naselja, a ne definisanu jedinstvenu državu.

- Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira.

-Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi Φοίνικες, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Po četvrtoj verziji ime Fenikija ima egipatsko poreklo od reči Fenneha ili Fenehu, što znači brodograditelji. U semitskim izvorima ne postoji poseban naziv za Fenikiju i Feničane. Ime Kinakhhi ili, prema grčkom tekstu Biblije, Kanaan, koje neki istoričari objašnjavaju kao "zemlju ljubičaste boje", ima mnogo šire značenje, jer uključuje i Palestinu i delimično Siriju.

- Feničani su po jednoj teoriji narod Slovena-Anta koji se tu naselio, a po drugoj teoriji su pripadnici semitskog naroda, DNK-a skeleta Feničana pokazuje evropsko poreklo, 2.500 godina star skelet daje dokaz migracije što ide u prilog prvoj teoriji porekla Feničana. Neke teorije kažu da su oni direktni potomci Hanaanaca (Hananci), koji su naseljavali ovo područje pre njih. Neki drevni zapisi govore da su došli s Indijskog okeana. Herodot je tvrdio u nekim svojim spisima da su feničani narod koji govori semitskim jezikom i da su oko 2750 g. p. n. e. stvorili svoje prve gradove. Neke moderne teorije govore da su oni potomci afroazijskih Poenita, mornara koji su doplovili s Nila i Crvenog mora, a potiču iz južnih područja Jemena ili Eritreje.

- O Feničanima je prvi pričao Homer. Po njegovom kazivanju od kraja 2. pa do ranog 1. milenijuma pre nove ere, Feničani su se bavili pomorskom trgovinom, a istovremeno su osnivali naselja širom Mediterana (najznačajnija od njih je Kartagina).

- Fenikija je izrasla u veliku civilizaciju bez upuštanja u rat, rasla je trgovinom, postavljanjem trgovačkih stanica i gradnjom primorskih gradova, a ne osvajanjem.

- Feničanskim društvom upravljale su nasledne monarhije u kojima je kralj također preuzeo svešteničke funkcije, njegova moć nije bila apsolutna, jer ju je delio sa većem starešina.

- Ispod monarha su bili su plemići, koji su pripadali osnivačkim porodicama grada. Obično su zauzimali važne administrativne položaje, a mnogi od njih su bili u vlasništvu komercijalnih kompanija. Trgovci su bili praktično na istom nivou kao i plemići s obzirom na važnost njihove aktivnosti za grad. Narednu društvenu klasu činili su zanatlije i poljoprivrednici. Prvi su bili zaduženi za proizvodnju sirovina koje su trgovci dobivali. Posljednji društveni sloj zauzimali su robovi. Mnogi su dolazili iz komercijalnih razmena i radili u domovima najbogatijih ili u hramovima.

- Pitagora, Euklid (otac geometrije), Tales (jedan od 7 mudraca Grčke), Zenon (osnivač filozofije stoicizma i koji ima mesečev krater po svom imenu), Kadmo ("Gospodar sveta") su bili Feničani

- Ciceron je Feničanima dao epitet "najlukavijih" ljudi. Herodot je napisao da su oteli Io, kćer kralja Argosa i Zevsovu miljenicu, grubo je gurnuvši u skladište dok su ona i druge devojke gledale robu. Feničani su se aktivno bavili trgovinom robovima.

- Najnegativnija osobina feničana je bila krvožednost njihovih bogova. Feničani su pokopavali bebe u temelje kula i vrata novih gradova, a pre odlučujućih borbi masovno su žrtvovali malu decu vrhovnom bogu Baalu. Tokom opsade Kartagine gradsko je veće odabralo dvesto plemićkih familija koje su trebale Baalu donirati šestomesečne dečake. Tanit (𐤕𐤍𐤕) je bila glavna feničanska boginja zajedno sa svojim suprugom Baal-Hamonom, u njenu čast i u čast njenog supruga su žrtvovali decu, (na slici dole je prikaz Tanite).

- Prvi na svetu su sprečili kvarenje ribe pomoću soli, a upravo je so ta koja je u to vreme bila cenjena po svojoj težini u zlatu, so je ta ona kojoj Feničani duguju svoje bogatstvo

- Grožđe i masline dopremali su u severnu Afriku, koja je potom došla u Španiju, gde se i danas uzgaja, od Egipćana su kupili papirus i izumili ratne mašine

- Verovalo se da je Fenikija domovina urme. Drvo je postalo poznato kao Feniks ili drvo Fenike. Bilo je simbol regiona i bilo je prikazano na feničanskom novcu. Urma u prevodu znači "nošenje prstiju", aludirajući na duguljaste oblike urmi i grozdove u kojima rastu. Naziv plodova urmi (Phoenix dactylifera) sa palme najvjerovatnije potiče od imena naroda Feničana. Grčka mitologija povezuje urme sa besmrtnom pticom Feniksom. U Prirodnoj istoriji Plinije Stariji opisuje pticu Feniks, koja bi svoje gnezdo izgradila na vrhu urme. Posle 500 godina, ptica bi se zapalila od plamena sunca i preporodila bi se iz svog pepela, urma bi umrla i oživela zajedno sa pticom Feniks. Urme se smatraju najstarijim uzgajanim voćem na svetu, koje je prisutno najmanje 50 miliona godina.

- Prvi na svetu su počeli proizvoditi staklo u pećima od običnog peska i sode; od stakla su se izrađivale maske, koje su prekrivale lica tada preminulih. Formiranje stakla Feničani su otkrili slučajno kada je blok sode otopljen na vatri tokom trgovinskog putovanja. To je priča koju je rimski filozof Plinije Stariji ispričao u svojoj knjizi Prirodna istorija. U svojim spisima napisao je sledeće:

"Jednom su mornari plovili na teretnom brodu s teretom i bili zatečeni grmljavinom. Trgovci su se iskrcali na obalu. Bili su gladni. Trgovci su zapalili vatru, ali da biste skuvali nešto za jelo, morali ste nešto staviti ispod kotla. Ali mornari nisu pronašli kamenje na ostrvu. Tada su Feničani s broda doneli blokove sode, na njih su stavili kotao. Nakon što su pojeli i oluja se stišala, odlučili su teret vratiti na brod. U vatri su primetili neobične grudvice nastale prilikom prženja hrane. Tako je čovek naučio kako od sode stvoriti staklo."

- Feničansko pismo (slika dole) je osnova gotovo svih alfabetskih sistema na svetu, rodonačelnik modernog arapskog i hebrejskog pisma, grčkog i latinskog pisma, glagoljice i ćirilice. Feničanska abeceda sastojala se od 22 znaka koji su predstavljali samo suglasnike. Prvi znak zvao se "Aleph" (bik), drugi - "Ulog" (kuća), pisali su zdesna nalevo. Grčki istoričar Herodot je napisao da su Feničani naučili Grke iz Beotije sistemu pisanja koji će na kraju postati grčko pismo. Takođe je primetio da su feničanski trgovci doneli tamjan i cimet na Egejsko more. Najraniji feničanski natpis koji je sačuvan je epitaf Ahirama u Biblosu u Fenikiji, koji datira iz 11. veka pre nove ere i napisan severnosemitskim pismom. Iako su izmislili slova abecede, danas postoji vrlo malo pisanih artefakata. Dok istorijski izvori pominju pesnike i filozofe Fenikije i znamo da su vodili evidenciju o svojim finansijama i verskim uverenjima, sačuvano je samo nekoliko natpisa.

- Prvi su počeli vaditi i proizvoditi ljubičastu boju iz mekušaca, koji je postao simbol kraljevskog luksuza, a ovo dostignuće dogodilo se slučajno: pas je slučajno izgrizao školjku. Ljubičasta boja je pravljena od sekreta morskog puža koji je, kada je bio izložen vazduhu i sunčevoj svetlosti, prošao hemijsku promenu i transformisao se u ono što je postalo poznato kao tirska ljubičasta. Dugo godina bili su prvi i jedini proizvođači ljubičaste boje u svojoj regiji. Samo su Feničani nosili ljubičastu odeću, susedni narodi nisu odmah savladali proizvodnju ove boje. Samo najbogatiji u Egiptu, Mesopotamiji i Maloj Aziji mogli su sebi priuštiti kupovinu odeće ofarbanu ljubičastom bojom. Stari Rimljani će čak Feničane zvati - "Punjani", što otprilike znači "ljudi ljubičaste boje". Bogati predstavnici drugih nacionalnosti kupovali su obojenu odeću od Feničana za prilično veliki novac, pa se dugo vremena ljubičasta boja smatrala bojom monarha, vođa i vladara država. Plinije Stariji je otkrio i objavio metodu kako da se napravi skupa boja, i nije prošlo mnogo vremena pre nego što je stari Rim počeo da pravi sopstvenu ljubičastu boju za carevu garderobu.

- Feničani nisu izmislili samo staklo, abecedu i ljubičastu boju, već i prvi novac. Pre izuma novca trgovina je bila ograničena na razmenu proizvoda, alata i drugih stvari neophodnih za život. Feničani su bili poznati po svojoj ljubavi prema trgovini i putovanjima i prvi su došli na ideju da uvedu jedinstveni univerzalni način razmene, tako je nastao novac. Njihov novac bio je u obliku srebrnih novčića, jedan takav novčić težio je nekoliko stotina kilograma. Nije bilo tako lako ukrasti takav novac. Takav novčić izliven je u obliku pera i imao je 6 drški sa strane kako bi ga robovi mogli nositi.

-Feničani su uglavnom obavljali obalnu plovidbu, prateći obalu do raznih trgovačkih mesta duž afričke i evropske obale. Noću i kada su bili dalje na moru, Feničani su se kretali po zvezdama. U stvari, Severnjača je takođe nazvana Feničanska zvezda jer su je koristili kao referentnu tačku dok su bili na moru. Kao i svi pomorci antike, nikada se nisu dobrovoljno udaljavali od obale izvan granica njene vidljivosti i nikada nisu plivali zimi i noću.

- Nepovoljan teren Fenicije kočio je razvoj poljoprivrede. Među najviše uzgajanim proizvodima bile su palme i vinova loza. Iz prvog su vadili neke vrste ulja, dok su iz drugog dobivali jedan od svojih najistaknutijih proizvoda - vino. Proizvodnja vina nije bila ograničena na Feniciju, već su je kolonisti proizvodili i u svojim kolonijama poput Egipta, Grčke, Španije ili Italije. S druge strane, područje u kojem su živjeli imalo je velike površine šume i Feničani su koristili drvo dobiveno za izgradnju svojih čamaca.Glavni materijal za izgradnju brodova bio je kedar, koji je rastao na teritoriji Fenikije. Drvo je bilo odličnog kvaliteta, što je činilo brodove veoma jakim i otpornim na jaka nevremena. Plovidbu su obezbjeđivali robovi veslači raspoređeni u dva reda i smatraju su izumiteljima prvih galija - višeslojnih čamaca na vesla. Osmislili su dizajn broda s kobilicom, koji ga je učinio stabilnijim, upravljivijim i bržim u pomorskoj plovidbi. Brzina i kapacitet njihovih brodova davali su prednost prilikom napada na mala naselja i teranja zarobljenika u ropstvo. Često Feničani nisu morali nikoga ni napadati, jer su lukavo namamili malu decu na svoje brodove, obećavajući im da će im dati lepe poklone, a zatim odmah otplovili. Za jedno dete možete dobiti bika ili srebrni bokal.

- Ratni zarobljenici su po pravilu uvek odvođeni u ropstvo. Većina od severnih plemena bi rasprodali neželjenu decu. Robovi su se takođe mogli jeftino kupiti u Egiptu i prodati po višoj ceni u drugim regionima. Ljudi sa dugovima su takođe prodati u ropstvo. Feničani su bili posrednici na tržištu, kupovali i prodavali, i činili tržište robljem jednim od svojih najvećih izvora prihoda.

- Zanimljivo je da su trgovali i s narodima s kojima nisu bili u dobrim odnosima. Razvili su takozvanu trgovinu na daljinu. Iskrcali bi svoju robu na obalu i povukli se na svoje brodove. Kupci bi tada prišli robi, pregledali je i ostavili određenu količinu novca ili predmeta za koju su smatrali da odgovara kupljenoj robi i povukli se. Zatim bi se Feničani opet iskrcali i pregledali ponuđenu količinu. Ako im je odgovarala, uzeli bi je i otplovili. U suprotnom, ostavili bi sve na obali i opet se vratili na brodove. I tako je ta trgovina mogla trajati u nedogled. A ako na kraju ne bi bili zadovoljni, uzeli bi svoju robu i otplovili. "Nikada jedna strana nije postupila nepošteno prema drugoj strani, Kartaginjani nisu dirali zlato dok nije odgovaralo ceni njihove robe, a domoroci nikada nisu uzimali robu dok zlato nije oduzeto." napisao je Herodot.

- Feničanska industrija bila je usredotočena na proizvodnju predmeta za trgovinu, bili su veliki majstori u keramici, obojenom staklu i vunenim tkaninama. Potonji su obojeni tirijskom ljubičastom bojom koja se ekstrahirala iz mekušca. Ostali luksuzni predmeti za kojima je bila potražnja bili su nakit, kozmetika ili parfemi.

- Gradovi, prvenstveno Biblos, trgovali su kedrom, hrastom i čempresom koji rastu na obroncima planina. U Egiptu su brodovi i sarkofazi pravljeni od drveta uvezenog iz Fenikije, a u njih su bile smeštene mumije faraona i egipatskih plemića.

- Feničanski moreplovci su, na zahtev faraona Neha II (oko 610 g. p. n. e. –  595 g. p.n.e.), oplovili Afriku, ekspedicija je krenula iz Crvenog mora i posle tri godine se vratila kroz Gibraltar u Egipat. istražili su zapadnu obalu Afrike sve do rta Blanko, hiljadu i pet stotina milja južno od Gibraltara, i osnovali su više trgovačkih središta u onom kraju. Oni su takođe otkrili i ostrva Kapverde, hiljadu i sedam stotina godina pre nego što su se pojavili Portugalci. Navodno su stigli i do Novog sveta hiljadama godina pre Kolumba. Sve je veći broj istoričara koji veruju da su Feničani možda plovili preko mora i iskrcali se u Americi. Prema nekima, postoje dokazi o feničanskoj kulturi među graditeljima humki u Severnoj Americi i Olmecima u južnom centralnom Meksiku. Dokazi o prisustvu Feničana su možda pronađeni i u Ajovi, Nevadi, Oklahomi, Brazilu i Ekvadoru. Kada je "Skelet u oklopu" otkriven u Fol Riveru, Masačusets, 1830-ih, neki istoričari su smatrali da je feničanski brod morao skrenuti sa kursa, pristati u Masačusetsu i ostaviti za sobom jednog od svojih preminulih vojnika. U Masakrskom jezeru u Nevadi je takođe otkriven kameni natpis za koji su neki verovali da je molitva za kišu, napisana na feničanskom jeziku.

- Arheološki dokazi daju činjenice da su prodrli i do Baltičkog mora. Baltičko more je u to doba bilo prava riznica za svakog preduzetnog trgovca. Baltik je bio domovina neke vrste smole odnosno jantara koju su rimske gospođe upotrebljavale za bojenje kose. Kad je crvena kosa već jednom bila u modi, svaka rimska matrona je morala bojiti kosu. Stoga su najstariji trgovački putevi, koji vode iz severnog dela Evrope u južni, bili oni kojima su plovile feničanske lađe sa tovarima jantara (ćilibar).

- Trgovci iz Fenikije i Kartagine su plovili i preko Gibraltarskog moreuza sve do Britanije, odnosno plovili su do Scili ostrva, na jugu Engleske, i tamo menjali mediteransku robu za kalaj iz Kornvola. Nikad im nije bilo dopušteno da stupe na englesko tlo, jer su uživali vrlo rđav glas. Velšani su radije s njima trgovali na neutralnom i nenastanjenom terenu.

- Feničani su isporučili kedrovo drvo za hram kralja Solomona i sami ga izgradili u Jerusalimu (slika dole).

- Feničani su prvi prihvatili hrišćanstvo, istraživanja pokazuju da su postali hrišćani pre nego što su se Jevreji preobratili. Sveti Petar je uzeo svoje prvo sedište u feničanskom gradu Biblosu i otvorio prvu školu za učenike.

- Feničani se u Bibliji nazivaju Filistejcima

- Ljudi žive u Biblosu više od 7000 godina i to ga čini najstarijim stalno naseljenim gradom na svetu. Biblos je inače bio centar kulture i književnosti, samo ime grada potiče od reči koja znači knjiga. Samo ime Biblije vezano je za grad Biblos.

- 350 g. p. n. e.  persijski kralj Artakserks III uništio je Sidon, ubivši sve njegove stanovnike, a 332 g. p. n. e. Aleksandar Veliki učinio je isto s Tirom. Nekoliko vekova potomci feničkih trgovaca i mornara zadržali su vlastiti jezik i kulturu, ali nakon arapskog osvajanja istočnog Sredozemlja konačno su ih izgubili i vremenom asimilovali.

Antička kuhinja: Mešani začin

 

Začini su poznati gotovo od samog početaka istorije. Bio je to jedan od najcenjenijih i najskupljih trgovačkih predmeta u antičkom svetu. Egipat je imao važnu ulogu u istoriji začina. Arapi i Feničani su postepeno razvijali trgovinu ne samo da bi zadovoljili svoje potrebe i potrebe Egipta, već i potrebe drugih zemalja, koje su dugi niz vekova služile kao važan doprinos egipatskoj ekonomiji. Začini su se  koristili u medicinske, religijske, kozmetičke i kulinarske svrhe za davanje različitih ukusa i raznolikosti jednostavnim jelima.

Ovo je bio univerzalni začin koji je koristio srednji i bogatiji sloj društva u Egiptu, koristio se kao dodatak za pečeno meso, kao sastojak humusu ili uz parče hleba. Ovaj začin je u izvornoj recepturi preživeo do današnjih dana i u Egiptu je poznat pod imenom Dukkah.

Sastojci:

1 šolja sitno seckanih lešnika

1 šolja sitno seckanih badema

1 kašika semenki korijandera

1 kašika semenki kumina

1 kašika cimeta

1/2 šolje semenki susama

1/2 kašike morske soli

Priprema:

Lešnike i bademe rasporedite u jednom sloju na zasebne tepsije za pečenje i pržite ih oko 10 minuta. Ostavite ih da se potpuno ohlade. Zatim pomešajte semenke korijandera, kumina i susama u tiganju, tiganj stavite na jaku vatru i pecite ih oko 3 minuta, neprestano mešajući. Skinite sa vatre, prebacite na tanjir i ostavite da se potpuno ohlade. Nakon toga sve sastojke sjediniti i prebaciti u drugu posudu i dodati so i cimet. Sve sastojke grubo mešati dok ne budu približno veličini hlebnih mrvica.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji - tučak, avan, sito.

Interesantno je da su imali pravila kako se treba ponašati za stolom za vreme jela. Pre jela su obavezno prali ruke u posudama sa vodom koje su bile uvek spremne. Prvo pravilo je ukazivalo na to da se jelo jede prstima, zbog čega su obraćali veliku pažnju na čistoću ruku. Egipćani su noževe koristili samo onda, kada su morali seći meso, a prstima su se uvek koristili svi članovi porodice. Drugo pravilo je obavezivalo sve one koji su bili za stolom da sede uspravno i nikako da ne mljackaju otvorenim ustima. Treće pravilo je bilo da se gledati u hranu smatralo izuzetno nepristojnim, ako gledate u hranu koju jedete. Četvrto pravilo je glasilo "Nemojte bespotrebno trošiti hranu". Ovo je važilo za ostatke hrane koja  se nije smela bacati, već su se ostaci te hrane, davali životinjama.

Zanimljivo je bilo to što su faraoni poštovali svoje sluge i uvek kada su oni sa jelom završili, slugama su dozvoljavali da sa gozbom nastave, naravno sa onim što je od hrane i pića ostalo.

Egipćani su imali saznanja o sastavu i kvalitetu zdrave hrane i pojedinih sastojaka, mnogo ranije pre identifikacije vitamina u modernijem dobu. Oni su znali da određena jela uz korišćenje određenih sastojaka, pozitivno utiču na oporavak jetre kod pacijenata, naročito onih koji su oboleli od tada poznate bolesti pod nazivom "noćno slepilo", koja je nastajala zbog nedostatka vitamina A. Faraoni su posebno voleli ukus pečuraka pa su čak zabranili branje i pripremu pečuraka svima, koji nisu članovi faraonske porodice.

                                                                                << Vratite nazad