Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.
Originalni tekst:
Vinum ad isciacos sic facito. De iunipiro materiem semipedem crassam concidito minutim. Eam infervefacito cum congio vini veteris. Ubi refrixerit, in lagonam confundito et postea id utito cyatum mane ieiunus; proderit.
Prevod:
Vino kao lek za giht. Isecite na manje delove komad drveta kleke, pola metra dužine, prokuvati sa congius (3,276 l) starog vina, a kada se ohladi sipati ga u bocu. Uzeti cyathus (0,045 l) ujutro pre jela, na prazan stomak; to će se pokazati korisnim.
congius = 3,276 l
cyathus = 1/12 sextarius = 0,045 l
De agricultura - 184g p.n.e.
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)
Kleka (lat. Juniperus communis) je rod četinarskih biljaka iz porodice čempresa (Cupressaceae). U zavisnosti od taksonomske tačke gledišta, postoje između 50-67 vrsta kleke. Široko je rasprostranjena na celoj severnoj polulopti, od Arktika, južno do tropske Afrike, odnosno planina Centralne Amerike. Drugi nazivi: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obicna borovica, smrek, smreka, smrekovina, smrec, smrika, smrica, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva, venja. Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima. Svi delovi obične kleke su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi. Plod kleke je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, od ove osobine potekao je i njen latinski naziv: juniora – mlađa, i parere – roditi, jer se prošlogodišnji plod i dalje nalazi na biljci dok se novi obrazuje. Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromaticna rakija. Kleka je i kao začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.
Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris. Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila. Kleki su se pripisivala i magične moći, služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica. Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.
Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
