Antičko vino: Quo labra doliorum circumlinas, ut bene odorata sint et nequid viti in vinum accedat - Kako vinu dati dobar miris

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.

Originalni tekst:
I. Quo labra doliorum circumlinas, ut bene odorata sint et nequid viti in vinum accedat. Sapae congios VI quam optimae infundito in aheneum aut in plumbeum et iris aridae contusae heminam et sertam Campanicam P. V bene odoratam una cum iri contundas quam minutissime, per cribrum cernas et una cum sapa coquas sarmentis et levi flamma.
II. Conmoveto, videto ne aduras. Usque coquito, dum dimidium excoquas. Ubi refrixerit, confundito in vas picatum bene odoratum et oblinito et utito in labra doliorum.

Prevod:
I. Prekriti obod buradi vinom kako bi se dobio dobar miris: 6 congii (19,65 l) najbolje sape, stavite da se kuva u olovnom ili bakarnom kotlu. Uzeti heminu (0,273g) suvog drobljenog irisa  i dodati u kotao sa sapom.
II. Kuvati na laganoj vatri, stalno mešati da bi se sprečilo da ne zagori; nastaviti kuvanje dok se polovina sadržine ne ukuva. Kada se ohladi, zapečatiti i koristiti za prekrivanje oboda buradi.
Sapa je prekuvani sirup šire.

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)

Merne jedinice:
congius = 3,276 l, 2 congius = 6,55 l, 6 congius = 19,65 l
hemina = 0,273 l, 5 hemina = 1,365 l

Za dodatne informacije pogledati Merne jedinice.





Iris ili perunika (lat. Iris) je rod  skrivenosemenica koji obuhvata između 200 i 300 vrsta biljaka. Sve su višegodišnje biljke sa podzemnim stablom u vidu rizoma ili lukovice. Latinsko ime roda potiče od grčke reči za dugu odnosno od imena grčke boginje duge, glasnice bogova Iride (grč. - duga), a naš naziv perunika dolazi od imena vrhovnog staroslovenskog boga gromovnika Peruna i njegove žene, boginje Perunike. Boginja Irida je kao glasnica bogova, dugom šarala sa visina prenoseći poruku na Zemlju. Tamo gde bi duga dotakla tlo, kao i munja boga gromovnika Peruna, izrastala je perunika, svaki put druge boje. Iris je simbol novog života i besmrtnosti, a u Japanu plemenitosti i hrabrosti, za vreme vladavine Karla Velikog koristi se kao francuski kraljevski simbol.





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum autem velut vetus effici de novello - Kako novom vinu dati ukus starog vina

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum autem velut vetus effici de novello, si amygdala amara, absinthium, pini frugiferi gummen, fenum graecum simul frigas, quantum sufficere aestimaris, et pariter tundas et ex his unum cyathum per amforam mittas: et magna vina conficies. Si vero sensaris peccatura, huic confectioni aloen, myrrham, crocomagma singula modis aequalibus tunsa et in pulverem redacta cum melle miscebis et uno cyatho unam amforam condire curabis. Anniculum quoque vinum ut longam simulare videatur aetatem, meliloti unciam unam, glycyridiae uncias tres, nardi celtici tantumdem, aloes hepaticas uncias duas tundes et cernes et in sextariis quinquaginta cochlearia sex recondes et vas pones in fumo.

Prevod:
Kako novom vinu dati ukus starog vina, uzmite određenu količinu gorkih badema, pelena, gume sa bora i piskavice; staviti jedan ciatus (45 g) na amforu vina i imaćete vino vrhunskog kvaliteta. Ako se bojite, onda dodati jednake količine aloje, mire i šafrana, koje će te istucati da se dobije prah; pomešati sa medom i dodati jedan ciatus (45 g) na amforu vina. Ako želite da vinu dodate godine samleti jednu uncu (27,29g) kokotca, sladića tri unce (81,81g), mnogo keltskog narda, dve unce (54,58 g) mesa aloje; staviti u pedeset sekstarija (27,3 l) vina šest kašika ove mešavine, izložiti lonac dimljenju.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

sextarius =  0,546 l
amphora =  26.20 l

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Šafran (lat. Crocus sativus) je višegodišnja biljka iz porodice Iridaceae. Šafran je dobio ime po persijskoj reči za'faran, što u prevodu znači "budi žut". Najskuplji začin u svetu potiče od livadske biljke koja pripada porodici perunika, poznat je kao crveno zlato. Da bi se dobilo 400 grama začina, potrebno je izvaditi oko 200.000 nežnih vlati iz 70.000 cvetova biljke Crocus sativus. Začin kakav danas poznajemo dobija se iz vrška tučka cveta kojih svaki cvet ima samo tri. Šafran miriše intenzivno i blago je gorkastog ukusa. Na vrhu tučka nalazi se žig ili njuška (Croci stigmata), organela čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Žigovi se i danas koriste osušeni kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica, posebno kolača, a koristi i u medicini. Šafran se vekovima koristi kao lek protiv oboljenja bubrega, poremećaja u radu srca, aritmije, a poboljšava apetit i reguliše varenje. Prisustvo riboflavina, odnosno vitamina B 2, omogućava stvaranje crvenih krvnih zrnaca, dok je za sastojak krocetin dokazano da snižava holesterol i štetne masti u organizmu. U narodnoj medicini šafran se preporučuje kod ateroskleroze, a smanjuje rizik i za nastanak srčanog udara. Miris šafrana je blago sedativno sredstvo koje dovodi do smirenja, eliminiše stres, melanholiju i depresiju. Međutim, u jačim dozama dovodi do stanja opijenosti.
Njegovo poreklo nije precizno utvrđeno, jer se spominju različite zemlje Mediterana i Azije, počevši od stare Grčke, Krita, Irana. U Mesopotamiji je bio u upotrebi još pre pet hiljada godina, ali Indusima pripada slava za otkrivanje njegovih izvanrednih svojstava kao začina. Još u Starom zavetu istican je kao najskupoceniji začin u odnosu na druge, tada poznate začine. Kleopatra ga je koristila kao kremu za potamnjivanje kože. U kulinarstvu se šafran koristi od X veka pre Hrista. Bio je omiljen začin Feničana, čiji su ga trgovci nosili na svim svojim putovanjima jer su ga smatrali lekom. Stari Grci i Rimljani koristili su ga za parfimisanje kupki. U starogrčkim mitovima pominje se da je bog trgovine i proricanja Hermes, poznat kao savetnik i pismonoša ljubavnika, predlagao onima koji nisu srećni u ljubavi da kao začin koriste šafran kako bi probudili uspavane strasti. Rimljani su sa njim ukrašavali postelju mladenaca, a alhemičari su od njega proizvodili zlato. Zlato je, naravno, bilo lažno, ali je imalo pravi sjaj, zbog intenzivne žute boje koju šafran poseduje. Tokom srednjeg veka šafran se često koristio kao začin u plemićkim kućama: kada bi u nekoj kući začinili jelo šafranom, bilo je jasno da je reč o imućnoj porodici. Dodajući ovaj dragoceni začin hrani - posebno pred uglednim gostima - domaćini su želeli da zadive zvanice. Na Istoku se i dalje neguje običaj da se u najsvečanijim prilikama poklanja šafran kao znak najboljih želja.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum quoque adserunt ex molli forte sic fieri - Kako pojačati ukus vina

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum quoque adserunt ex molli forte sic fieri: althaeae, hoc est ibisci, folia vel radices aut eius caulem tenerum decoctum mitti aut gypsum aut ciceris cotulas duas aut cupressi pilulas trag aut buxi folia, quantum manus ceperit, aut apii semen aut cinerem sarmentorum, cui vis flammae corpus reliquit exile omni soliditate detracta.

Prevod:
U vino staviti esenciju od listova i korena ili stabljike belog sleza ili gips ili dve šolje leblebija ili lišće čempresa ili nekolicinu listova šimšira ili seme celera ili svežanj pepela od grana, ako još tinjaju vatru ugasiti nasilno.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.
Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza. Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.
Među lekovitim čajevima, slez ima posebno mesto u kućnoj apoteci, jer se od davnina koristi za odbranu od različitih bolesti. Odličan je borac protiv virusa i prehlada, olakšava iskašljavanje, ublažava simptome astme i jača imunitet.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Ut odoratum bene sit, sic facito - Da vino dobije slatku aromu

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.

Originalni tekst:
Ut odoratum bene sit, sic facito.
I Sumito testam picatam, eo prunam lenem indito, suffito serta et schoeno et palma, quam habent unguentarii, ponito in dolio et operito, ne odor exeat, antequam vinum indas. Hoc facito pridie quam vinum infundere voles. De lacu quam primum vinum in dolia indito, sinito dies XV operta, antequam oblinas, relinquito qua interspiret, postea oblinito.
II Post dies XL diffundito in amphoras et addito in singulas amphoras sapae sextarium unum. Amphoras nolito implere nimium, ansarum infimarum fini, et amphoras in sole ponito, ubi herba non siet, et amphoras operito, ne aqua accedat, et ne plus quadriennium in sole siveris. Post quadriennium in cuneum conponito et instipa.

Prevod:
I Uzmite glinenu pločicu, pospite je vrelim pepelom i prekrijte je aromatičnim biljem, tamjanom i vencem od palme i spustite je u bure dan pre dolivanja vina, poklopite. Miris neće izvetriti pre nego što sipate vino. Sutradan pločicu izvadite i brzo sipajte vino. Treba da odstoji 15 dana pokriveno, što ostavlja prostor za vazduh, a zatim zapečatite.
II Četrdeset dana kasnije odasuti u amfore i dodati jedan sextarius (0,546 l) kuvane sape u svaku amforu. Ispuniti amfore do dna drške i ostaviti ih na suncu gde nema trave. Pokrijte amfore, tako da voda ne može ući, a neka stoje na suncu ne više od četiri godine; Četiri godine kasnije, rasporedite ih u klin i tesno ih pakujte.

Sapa je prekuvani sirup šire.

sextarius =  0,546 l
amphora =  26.20 l

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum fieri ad potandum suave - Kako dobiti slatko vino

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum fieri ad potandum suave ita docent. Feniculi vel satureiae singulorum congruum modum vino inmergi atque turbari vel fructum, quem duae nuces pineae produxerint, torrefactum et linteo ligatum mitti in vasculo ac superlini et usui esse quinque diebus exactis.

Prevod:
Vino će biti lepo i slatko ako se komorač ili čubar pomeša sa vinom ili tako što u bure ubacimo pečene pinjole umotane u peškir ili platno; vino je gotovo za pet dana.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Komorač (lat. Foeniculum vulgare) narodni nazivi: koromač, anason, divlja mirođija, janež, rezen, morač, anita, kopar slatki, slatki anis; aromatična je začinska biljka. Srodne vrste komoraču su anis, celer i kim.
Komorač je jedna od najstarijih poznatih lekovitih biljaka koju su koristili stari Egipćani, Rimljani i Grci. U antici i u azijskom prostoru, komorač je bio cenjen zbog svog ukusa sličnog anisu, kao i zbog lekovitih svojstava. Stari Rimljani su uživali jesti njegove listove, korenje i semenke u salatama i hlebu. Naročito su ga volele rimske dame koje su ga grickale radi njegovog diuretičkog svojstva i otapanja masnog tkiva oko struka. Legionari su komorač dodavali u jelo kako bi sačuvali dobro zdravlje i snagu. U Srednjem veku koristili su ga za rasterivanje kukaca. Verovalo se da plaši veštice, često su ga stavljali u ključanice da nikakvo zlo noću ne uđe u kuću.
Kao povrtlarska kultura posebno je raširen u Južnoj Evropi. Ova biljka potiče iz Sredozemlja i najviše joj odgovara topla, ali ne prevruća klima. Uzgaja se u Grčkoj, Turskoj, Italiji, južnoj Francuskoj i u severnoafričkim zemljama. Plod je posebno bogat eteričnim uljem, sadrži šećer i soli. Najčešće se koristi seme i ulje, a ređe koren i lišće. Upotrebljava se kao začin ili čaj protiv nadimanja i kao blago sredstvo protiv kašlja, kod dece i za smetnje u varenju kod odojčadi. U povrtarstvu je posebno uzgojena vrsta koja ima zadebljale početke stabljike koji formiraju oblik sličan glavici luka odmah iznad zemlje. Ta sočna zadebljanja upotrebljavaju se kao povrće u ishrani, ili obrađeno termički ili u salati. Listovi se takođe upotreblljavaju kao začin, a u tradicionalnoj kuhinji se koristi uz ribu. Komorač je dobar izvor vitamina C, koji je također snažan antioksidans i ima sposobnost neutralizacije štetnog delovanja slobodnih radikala u telu, koji mogu uzrokovati bol u zglobovima i rezultirati osteoartritisom i reumatoidnim artritisom. Svi delovi komorača, lukovica, stabljike i listovi, upotrebljavaju se u pripremi jela. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem u raznim mešanim i složenim salatama. Najbolje je ako ga poslužimo svežeg. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem, u raznim mešanim i složenim salatama: s avokadom i narandžama, artičokama i parmezanom, mandarinama i narom ili s pršutom i kruškama. U narodnoj medicini se koristi kod očnih upala. U narodnoj medicini lekovitim delovima biljke smatra se koren i nadzemni deo biljke, lišće, koje se može skidati tokom celog leta. Komorač je jedno od najstarijih sredstava za slabe i slabokrvne žene. Upotreba ove biljke u službenoj i narodnoj medicini je višestruka. Koristi se samostalno ili kao dodatak čajnim mešavinama sličnog učinka. On se koristi kod raznih želučanih bolesti, spazma creva, a poboljšava i laktaciju. Čaj od lišća komorača smatra se odličnim sredstvom kod umora očiju. Eterično ulje se koristi za bronhitis i magareći kašalj. Smatra se da komorač produžava život i jača snagu.





Čubar (Satureja hortensis) ili bresina, cabr, čober, čubrika, čubrica, jaber, kubar, osogriz, serženak, je začin koji je po mirisu i ukusu vrlo sličan biberu, pa se upotrebljava u kuhinji kao vrlo dobra zamena za biber. Čubar je rođak žalfije, lavandule, majčine dušice a pripadaju porodici usnatica. Često ga možemo naći u mešavinama začina pod nazivom provansalske trave. Najveći uzgajivači čubra su Francuska, Španija, Nemačka, Kanada i SAD. Čubar je omiljena začinska biljka u mesnoj industriji, ali i u domaćinstvima. Nemci je zovu pasulj trava, zbog svojstva da ublažava nadimajuće dejstvo pasulja. Može se upotrebiti kao začin za jela od pasulja, za kobasičarske proizvode, divljač i razne salate. Jaka aroma čubra može dati gorak ukus jelima, pa prilikom upotrebe ne treba preterivati. Čubar je aromatična biljka, mirisom izrazito podsjeća na mažuran (origano), timijan i majčinu dušicu. Glavna primena čubra je kao karminativ, sredstvo za ublažavanje crevnih i želudačanih grčeva i kao sredstvo za ublažavanje podražaja na povraćanje. Čubar ima svojstva antispazmolitika, afrodizijaka, astringensa, baktericida, karminativa, ekspektoransa, fungicida, stimulansa. Pojačava lučenje stomačnih sokova, ublažava nadimanje, pročišćava organizam, ublažava tegobe organa za varenje i disanje. Zbog fenolnih materija u eteričnom ulju za čubar je karakteristično jako antiseptičko delovanje. Utvrđeno je njegovo pozitivno antivirusno delovanje u lečenju herpes simplexa tipa 1 i HIV1.
Pradomovina ove biljke je područje oko Crnog mora i istočno Sredozem­lje. Uzgojem je prenesena u mnoge krajeve Evrope. Čubar je biljka koja je poznata još od doba starog Rima, a koristila se u kuhinji i medicini. Tada se smatralo da ima afrodizijačka svojstva. Rimske travarice su smatrale da je čubar ljubavna biljka. Grci su mu također pridavali afrodizijačka svojstva. Spominje ga Vergilije, koji je ovu biljku gajio kao hranu za pčele i opisao kao veoma mirišljavu. Rimljani su je doneli u Englesku, gde je postala najomiljenija začinska biljka. U priručnicima o začinskom bilju pominje se u 16. veku. Dugo vremena čubar se koristio umesto bibera. Za čubar se zna još oddavnina tako su nađeni i neki crkveni srednjovekovni zapisi koji su branili korišćenje ove biljke jer je ova biljka i jak afrodizijak. Može se koristiti kod inpotencije kao i kod frigidnosti. Čaj za ovaj problem se priprema na sledeći način. Čubar se promeša sa hajdučkom travom, i ruzmarinom i to po jedna trećina svake biljke. Kada se biljke promešaju uzeti 4-5kašičice ove mešavine i preliti ih sa 1 l vrele vode.Ovaj čaj se pije 40 dana ujutru i uveče. Nakon 40 dana pije se samo čaj od čubra. Uzima se 4 kašičice čubra za jednu čašu čaja. Ovaj čaj se pije 3dana.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad