Antičko vino: Kikeon - Grčki koktel

Kikeon je starogrčko piće različite recepture. Nastalo od starogrčke reči κυκεων - kikeon, odnosno κυκαω, što u prevodu znači "da se meša u, da se mešaju". Ima različitih varijanti receptura ovog pića, neka su napravljena uglavnom od vode, ječma i biljnih začina, druga su sa vinom i rendanim sirom, treća sa vinom, vodom, ječmom i medom. Aristokrate su ga ignorisale kao piće seljaka kod kojih je bio omiljen napitak.
Veruje se da se kikeon odnosi na psihoaktivno vino ili pivo, kao u slučaju eleusinske misterije. Kikeon se upotrebljavao u obredu posvećenog Demetri u gradu Eleusis gde je korišćen kao inicijator da se doživi smrt i ponovno rođenje u ritualu koji je postao poznat kao eleuzinske misterije. Mešavina pića za obred se značajno razlikovala od osnovnog kikeona, u sebi je imala psihoaktivne supstance, po svemu sudeći gljive koje su skupljane u okolini Eleusis, što je omogućilo u Misterijama da se postigne potpuni efekat razumevanja čovekove svrhe i namene u životu i da prevaziđu svoju strah od smrti.
Kikeon se pominje u Homerovim tekstovima: Ilijada opisuje da se sastoji od Pramnian vina, ječma i rendanog kozijeg sira. U Odiseji, Kirka dodaje malo meda u kikeon i sipa svoj čarobni napitak u nju. U Homerovoj himni Demeteri, boginja odbija crveno vino ali prihvata Kikeon napravljen od vode, ječma i buhača.

Sastojci:
100 g ječma
200 ml slatkog belog ili crnog vina
1,5 l vode
3 kašike meda

Priprema:
Pomešati ječam i vodu i staviti da se kuva. Kada provri, poklopite pa smanjite temperaturu i ostavite da se krčka još sat i po. Kada je gotovo, procedite pa dobijeni ječmeni sok ostavite da se ohladi. Kada se ohladi dodajte med i vino, promešajte pa prespite u bocu i dopunite vodom, količinski treba da bude oko 1,5 l napitka.





Eleusinske misterije (грч. Ἐλευσίνια Μυστήρια) su bile inicijacijske ceremonije koje su se svake godine održavale među poklonicama kulta grčkih boginja Demetre i Persefone u Eleusini. Predstavljaju najpoznatiji i najvažniji od svih misterijskih kultova u antici. Veruje se da su se Eleusinske, kao i druge misterije, u Grčkoj pojavile za vreme mikenskog perioda (cca. 1800—1200. p. n. e.) odnosno da su se ustalile oko 1500. p. n. e. Neki naučnici, pak, tvrde da je kult predstavljao nastavak poštovanja drevnijih, minojskih boginja.
Taj je misterijski kult trajao dve hiljade godina. Predstavljao je važan festival helenske ere, a kasnije je prihvaćen i u Rimu. Naziv grada Eleusina predstavlja varijantu imenice έλευσις, éleusis, dolazak.
Obredi, ceremonije kao i sama verovanja kulta su održavana tajnima, a za inicijaciju se verovalo kako poklonika spaja s bogovima, donosi mu božanske moći i nagrade u zagrobnom životu. Postoje mnoge slike i grnčarija na kojima su prikazani neki detalji misterija. S obzirom da su oni uključivali vizije i zamišljanja zagrobnog svieta, neki proučavaoci veruju da su Eleusinske misterije uključivale konzumaciju psihodeličnih supstanci.
Činjenica da su Grci u svoja vina dodavali razne druge sastojke navodi na zaključak kako neki od tih sastojaka imaju halucinogeno dejstvo. To donekle potvrđuje i "čarobni napitak" kykeon, tadašnje začinjeno vino, koje se povezuje s dionizijskim ritualima, za koji se smatra da je sadržavalo otrovni bršljan. Takođe znamo da su šamani tog područja upotrebljavali i buniku.





Od samog nastanka grčke kuture vino je bilo nezaobilazni deo kako verskih, tako i svih drugih obreda i svetkovina. Simbol vina, veselja, ali i plodnosti upravo je Dionis. Religiju vezanu za Dionisa, uvek prati vino, igra i sve što čoveku pomaže da pobegne od svakidašnjice. Dionisove orgije, bile su procesije religijskog karaktera, sveti čin, što i sama reč govori.Od tih najranijih početaka vinova loza se sadila uglavnom u priobalnom pojasu, odakle se  polako širila ka unutrašnjosti.
O tome da je Grčka zemlja vina svedoči i interesantna opaska rimskog pesnika Vergilija koja glasi:
"Lakše bi bilo prebrojiti zrna peska na obali nego nabrojati sve grčke sorte grožđa".
Dionis je bio bog rasta i plodnosti vinove loze, a pre svega, bog vina. Religiju vezanu za Dionisa, uvek prati vino, igra i sve što čoveku pomaže da pobegne od svakidašnjice. Dionisijske orgije, bile su procesije religijskog karaktera, sveti čin, što i sama reč govori. Dok su trajali obredi, na ovim ceremonijama se pevao ditiramb, pesma u čast Dionisa. Glavni cilj Dionisovih orgija bila je, ekstaza, i u njoj se vernicima otvarala nova oblast iskustva, o kojoj oni u svakodnevnoj atmosferi svog ograničenog postojanja ništa nisu znali. To novo iskustvo nije ništa drugo nego subjektivan doživljaj beskonačnosti i apsolutnosti, i to osećanje duša je dalje razvijala kao uverenje da je ona božanske prirode i da će, posle smrti, kada se oslobodi uskoće tela, zasvagda živeti božanskim životom kakvim je, za kratko vreme, živela dok je bila u ekstazi. Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.





Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. p. n. e. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p. n. e.
Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antičko vino: Šedeh ili Irep - Vino od nara ili grožđa

U starom Egiptu siromašni su pili pivo, a bogati vino. Vino je igralo važnu ulogu u drevnom egipatskom ceremonijalnom i religijskom životu. U delti Nila uspostavljena je uspešna vinarska industrija nakon uvođenja uzgoja grožđa od Levanta do Egipta oko 3000 g. p. n. e. Industrija je najverovatnije bila rezultat trgovine između Egipta i Kanaana tokom ranog bronzanog doba, počevši od najmanje 27. veka pre nove ere Treće dinastije, početka Starog kraljevstva. Prizori vinarstva na zidovima grobnica, kao i liste ponuda koje su ih pratile, uključivale su vino koje je proizvedeno u vinogradima delte. Do kraja Starog kraljevstva, pet različitih vina, verovatno sva proizvedena u delti Nila, predstavljalo je skup namirnica za zagrobni život. Botaničko poreklo Šedeha ostaje nejasno jer nije sačuvano pominjanje njegove sirovine. Dugo se verovalo da je vino napravljeno isključivo od nara ili urmi, ali skorašnji arheološki dokazi sugerišu da su imali i vino od grožđa. Analitički dokaz o Šedehovom poreklu kroz analizu uzorka ostatka iz očuvane amfore kralja Tutankamona. Korišćena je prethodno razvijena LC/MS/MS metoda markera vina za arheološke uzorke i rezultati otkrivaju da je Šedeh imao poreklo od crvenog grožđa. Dokazi su prikupljeni korišćenjem tečne hromatografije i masene spektrometrije zajedno, što je otkrilo siringinsku kiselinu u struganjima uzetim iz tegli u Tutankamonovoj grobnici. Siringična kiselina se oslobađa razgradnjom jedinjenja malvidina, koje se nalazi u crnom vinu.  Međutim naknadnim uzorkovanjem druge amfore pokazalo se da je ostatak iz pet glinenih amfora u Tutankamonovoj grobnici bio od belog vina, tako da je ono bilo dostupno Egipćanima putem trgovine, ako nije proizvedeno u zemlji.

Vino u starom Egiptu bilo je pretežno crveno. Zbog njegove sličnosti sa krvlju, u egipatskoj kulturi ispijanje vina je okruživalo sujeverje. Po Plutarhovim zapisima faraoni nisu pili vino niti su ih nudili bogovima misleći da je to krv onih koji su se nekada borili protiv bogova, tada su pali i pomešali se sa zemljom, verovali su da je na taj način iznikla vinova loza. Smatralo se da je to razlog zašto pijanstvo "istera ljude iz čula i izluđuje ih, jer se tada napune krvlju svojih predaka".

Ime Šedeh pojavilo se upisano na etiketi egipatskih amfora od keramike sa dve drške na mestu El-Amarna i koje su pripadale vladavini Ehnatona, 18 dinastija. Ime šedeh je pokazivalo da se radi o napitku različitom od tradicionalnog vina, čije je staoegipatsko tradicionalno ime bilo Irep. Važnost Šedeha u staroegipatsko doba bila je činjenica da je citiran u egipatskoj romantičnoj poeziji, gde se Šedeh povezivao sa glasom ljubavnika. Tokom perioda Ramsside (1292–1075 p. n. e.) i Ptolomeja (305–30 p. n. e.), piće Šedeh je zabeleženo na hramskim natpisima i korišćeno kao verska ponuda, kao i za balzamovanje.

Vina u Egiptu su se pravila na sledeći način:

Vino od nara se pravi ovako. Zrna zrelog nara odvojiti i pažljivo očistiti, iscedite ih u presi i stavite da se kuvaju na tihoj vatri dok sok ne uvri i dok se ne smanji za polovinu. Kada se ohladi, sok prespite u posudu i zapečatite gipsom.

Vino od grožđa su pravili na skoro isti način kao i vino od nara. Velike količine grožđa su snažno pritiskali, kako bi sav sok izašao u pripremljena korita. Isceđeni sok od koga se vino pravilo, smeštano je u glinene posude na kojima je bio ubeležen datum proizvodnje, kao i naziv vinograda, ovo su prve vinske etikete koje govore o geografskom poreklu vina (ceo proces pravljenja vina je predstavljen na slici dole).

Arheološkim istraživanjima se došlo do saznanja da je još pre 5000 godina vino imalo božanski status u Egiptu. Vernici su ga ispijali samo za vreme svetkovina, a vojnici i sveštenici ostalim danima. Egipatski bog vina je Asar ili na grčkom jeziku Oziris. Oziris je prvobitno bio bog prirode koji je umirao sa žetvom i rađao se sa novim klijanjem semena. U kasnijem periodu postaje bog smrti, a zatim i bog vinove loze i vina. Zanimljivo je da su prema drevnim izvorima Kleopatra i Marko Antonije zimu 41-40 g. p .n. e. proveli u Egiptu slobodno i bez ikakvih obaveza, gde su osnovali klub za ispijanje alkohola, čiji je naziv bio Neponovljive jetre. Ovo društvo bavilo se noćnim gozbama i ispijanjem vina, a njeni članovi su povremeno učestvovali u raskošnim igrama i takmičenjima.





Nar, šipak, mogranj, granat, granat-jabuka, uličar (lat. Punica granatum) grm je ili drvo koje uspeva u krajevima s toplijom klimom. Nar je polulistopadna biljka, odnosno za vreme blažih zima će zadržati deo svojih listova, dok će za vreme oštrijih zima izgubiti sve listove. Biljka ima uspravne i razgranate grane, a stanište joj je osunčano s visokim temperaturama, tlo vodopropusno, jer biljka ne voli mnogo vlage. Cvetovi su zvonoliki a plod veličine jabuke je žućkasto-crvene boje. Kora ploda je kožasta i ne jede se. Unutar ploda nalaze se jestive, slatke i sočne semenke koje imaju po jednu ovalnu košticu. Koristi se za izradu želea i sokova. Bogat je fosforom, kalijumom, kalcijumom i željezom, a sadrži vitamin E, vitamin B3 (niacin), vitamine B1, B2, B6 i B5 (pantotensku kiselinu). Energetska vrednost 100 ml nara sadrži čak 16% potrebne dnevne količine vitamina C za odraslu osobu i također je dobar izvor pantonenske kiseline, kalija i antioksidantnih polifenola. Plod nara sadrži značajan postotak voćnog šećera - 22%, belančevina 3,6% i masti 0,7%. Posebno je bogat vitaminom C - 1700 mg/100 g i on se prilikom kuvanja ne uništava kao kod drugih čajeva. Seme nara sadrži tragove vitamina C, dekstrin, vanilin, voćne kiseline i oko 9% ulja. U ulju dobivenom iz klice nalazi se 47 mg alfa i beta tokoferola (vitamina E) na 100 grama. Preliminarna naučna istraživanja su otkrila da sok od nara umanjuje faktore rizika od srčanih bolesti koji mogu voditi arterosklerozi i kardiovaskularnim bolestima. Izraelski naučnici su pak otkrili da uzimanje oko 56 grama soka od nara dnevno u periodu od godinu dana dovodi do smanjenja gornjeg krvnog pritiska za oko 21% i znatno pojačava tok krvi u srce. Izraelski naučnik Michael Aviram utvrdio je da sok od nara ima snažnu antioksidativnu moć, snažniju čak i od crnog vina i zelenog čaja. Njihove preliminarne studije pokazale su da je antioksidativni kapacitet soka od nara bio čak tri puta jači od iste količine zelenog čaja ili crnog vina. Zaštitni učinak pripisuju sadržaju fitohemikalija: polifenola, tanina i antocijana. Poreklo ove biljke se različito interpretira. Naučnici tvrde da sok od nara može biti izuzetna pomoć muškarcima koji imaju problem sa erekcijom. Dnevno popijena čaša soka deluje poput vijagre i poboljšava potenciju zahvaljujući obilju antioksidanasa koji dovode do bolje prokrvljenosti polnog organa. Zagovornici tradicionalne medicine poručuju i da se redovnim konzumiranjem nara dobijaju čvrsti nokti, lepa i zdrava koža i kosa, kao i duševni mir. Britanski naučnici dokazali su da svakodnevno konzumiranje nara usporava oksidaciju u DNK u ćelijama, što usporava i proces starenja. U tibetanskoj medicini su koristi nara za zdravlje poznate još odavno - sok od slatkog nara se koristio kod kamena u bubregu, a sok od kiselog nara - kod dijabetesa. U medicini arapskih naroda se sokom od nara lečila glavobolja, angina i želudačno - crevni problemi. Kod Indijanaca se sok od ovog voća koristio kao ambrozija - koristili su ga za podmlađivanje. U kineskoj tradicionalnoj medicini se čaj od kore nara koristio za okrepljenje i protiv upala, kao i stimulans za razmenu materija.
Pojedini autori poreklo nara svrstavaju u regiju Irana, Pakistana, Avganistana i severne Indije, dok je drugi svrstavaju u autohtonu mediteransku biljku. Nar je voće koje su još u antičko doba koristili kao lek, a zbog velikog broja semenki smatrao se simbolom plodnosti koji donosi sreću u kuću. Jevreji veruju da u naru ima tačno 613 semenki, što odgovara 613 zapovedi u Tori. U drevnom Egiptu, u grobnici faraona Amenhotepa je nađen crtež nara. To nikako nije slučajno jer je za Egipćane nar bio simbol plodnosti i lek za mnoge bolesti. Drevni Egipćani sahranjivani su sa ovim voćkama jer su verovali da simbolizuje nadu u novi život. U grčkoj mitologiji legenda kaže da je samo zbog jednog zrna nara, boginja plodnosti, Demetra, bila osuđena na gubitak svoje ćerke Persefone, zbog Hada - boga podzemnog sveta. Poreklo nara se vezuje za Afroditu. Prema legendi, ona je zasadila prvo drvo nara, na ostrvu Kipar. Povezanost nara i boginje ljubavi i strasti je zasnovana činjenicom da je voće prepuno semenki, kao simbola plodnosti. Nar je, prema grčkoj legendi, i Heri bio sveta biljka, a kako je Hera bila boginja plodnosti, jasna je reputacija koju nar i danas uživa, ne samo u Grčkoj. Ovo voće se pominje i u mitu o Persefoni. Had je oteo Persefonu i odveo je u donji svet, a njihova je zajednica učvršćena je tako što je ona pojela nekoliko zrna nara, u zamenu za priliku da povremeno pređe reku Stiks i poseti svet smrtnika na površini. Nar je bio obožavano voće i kod proroka Muhameda, a verske slike često prikazuju i Devicu Mariju ili malog Isusa kako u ruci drže nar. Nar je jedan od nacionalnih simbola Jermenije. Nar je zvanični logo mnogih gradova u Turskoj.


Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Vino kroz vekove

Što se tiče vina ono je imalo istu važnost kao i pivo. Vino se slobodno može smatrati najstarijim proizvodom čovečanstva. Po nekim neproverenim izvorima prvi tragovi vinarstva datiraju još iz 6000.god. p.n.e. iz dela današnje Gruzije. Vinarstvo se od tih momenata rapidno širi i zauzima sve veće teritorije i tako vino postaje najvažnije piće kraljeva Mesopotamije i Egipta.
Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.
Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu  egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.
Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.





Ukus vina je uspeo pokori Staru Grčku, gde je vino u početku bilo jako skupo, uvozna roba u kojoj su uživali samo ljudi bliski vlasti. Međutim, vino je ubrzo stiglo i u narod, a svi domaćini pred gostima su podizali čašu i otpijali gutljaje vina kako bi pokazali da piće nije otrovno, od čega je nastao običaj nazdravljanja. Za popularizaciju vina u zapadnoj Evropi krivi su Rimljani, oni su ti koji su posadili prve vinograde na teritoriji Francuske, u današnjim regijama Burgundije, Bordoa, Šampanje, Loare, Rone, Fruške Gore, Smedereva....Godine 121. p.n.e. Italija je imala tako dobru berbu, da je to godina koja je označila kraj dominacije Grka u industriji vina onog vremena. Vino je bilo izrazito omiljeno kod Rimljana. Mešalo se s vodom, raznim začinima, a posebno se cenilo vino u koji se dodavao sneg.
Kod Plinija Starijeg sačuvani su nam mnogi podaci o vrstama vina. Tako saznajemo da su Rimljani pili belo, žuto i crno vino. Plinije nabraja čak osamnaest vrsta slatkog vina. Zanimljiva je i njegova napomena da slatka vina imaju slabu aromu za razliku od današnjih koja imaju intenzivnu aromu.
Smatralo se da je vrlo nerimski piti vino koje nije razređeno ili dorađeno. Čisto vino pili su varvari koji nisu znali ceniti vino i hteli su se što pre opiti.
Vino se za vreme banketa nalazilo u velikim posudama - kraterima. Voda koja se dodavala mogla je biti ohlađena, a koristio se i sneg. Frazu "in vino veritas"- u vinu je istina, skovao je Plinije Stariji, koji je poginuo prilikom erupcije Vezuva koja je uništila Pompeju i Herkulanum.
Rimljani su voleli i topla pića. Tako se u tricliniju-trpezariji, ponekad nalazio i neki od izuma koji su vino držali toplim. Postojali su posebno dizajnirani grejači za vino i samovari. Vino se pilo iz metalnih, staklenih i keramičkih čaša različitih oblika.
U srednjem veku belance jajeta, krv bikova i želatin korišćeni su kao sredstva za filtriranje vina pre punjenja u boce. Belance se često koristi i danas.
Kada se viking Lajf Erikson ukotvio u Severnoj Americi 1001. godine, bio je toliko oduševljen plodnošću vinove loze da je zemlji dao ime Vinland.
Sve do sredine XVII veka, proizvođači vina u Francuskoj nisu koristili plutane zatvarače. Umesto njih su koristili krpe potpopljene u ulju, i njima su zatvarali boce. U srednjem veku vino se koristilo i kao novac. U to vreme vino je često bilo propisivano kao lek za srce, bronhitis i grip.
Vino za srce je recept star preko 800 godina i pronađen je u starim spisima opatice Hildegard von Bingen. Živela je 81 godinu i smatra se najučenijom ženom svog doba. Prirodni lek za srce opatice von Hidegard koja je živela od 1098 do 1179 god. pronađen je u starim spisima i ističe da je u pitanju direktno iskustvo sa vizijom Boga. Kuvano vino kao lek za srce poznate opatice našlo je snažno uporište među hrišćanima i održalo se do dana današnjeg.

Recept Hildegard von Bingen:

stabljike peršuna – 10 komada
domaće vino – 1 litar – crno ili belo
vinsko sirće – 2 supene kašike
domaći prirodni med - 300 grama

Desetak svežih stabljika peršuna zajedno sa lišćem ali bez korena stavite u litar prirodnog čistog vina i dodate mu jednu do dve supene kašike vinskog sirćeta. Na laganoj vatri kuvajte 10-tak minuta (peni se). Kasnije dodajte meda i lagano kuvajte sledećih 4 minuta. Dok je još vruće dobro procedite i prespite u staklene boce (dezinfikovati sa koncentrovanim alkoholom). Na dnu flaše nastaće talog, koji slobodno možete piti, veoma je lekovito.
Preporuka je dnevno uzimati jednu do dve supene kašike ovog prirodnog leka, sve dok se tegobe ne ublaže i potpuno ne iščeznu. Kod težih srčanih oboljenja vino za srce se može uzimati više meseci. Maksimalna doza je 3 supene kašike po danu i to samo kod najtežih bolesnika.





Tokom 16. veka je vina su postala cenjena, kao sofisticiranija alternativa piva i kako je proizvodnja počela da diversifikuje, potrošači su počeli da menjaju svoje navike u skladu sa vrednosnim konceptom. Ljudi su počeli da razgovaraju o vrlinama i porocima vina sa većim poletom nego u prethodnim vekovima. Šekspir je primetio da je "dobro vino dobro poznato stvorenje, ako se dobro koristi", implicitno komentarišući zloupotrebe vina u ovom trenutku. Šekspirova era doživela je dostupnost sveže vode za piće u Londonu, što se svakako odrazilo na industriju vina tog novo doba.
Zemlja u čuvenom vinogradu Klo d Vužo (Clos de Vougeot) u Burgundiji (u francuskoj oblasti Burgundy) smatra se toliko dragocenom da su radnici u vinogradu, po završetku radnog dana kada idu kući morali da očiste svoje cipele od zemlje.





Na našim prostorima vinova loza je uglavnom pripadala manastirima, a ostalo je zabeleženo da je u doba Nemanjića postojao i zakon koji je zabranjivao dodavanje vode u vino. Car Dušan imao je vinograde i vinski podrum u blizini Prizrena. Nadiranjem Turaka u 14 veku centar srpske države se pomera ka današnjoj centralnoj Srbiji, a vinogradi prate ove migracije. Tako je već u doba kneza Lazara Kruševac postao vinogradarski centar.
U doba vladavine Turaka veliki vinogradi su uništeni i vinogradarstvo stagnira sve do dobijanja nezavisnosti. U vreme već spomenute epidemije filoksere u Evropi, Srbija se pojavljuje kao značajan izvoznik vina u Francusku.
Posle turskih osvajanja vinogradi su nicali u blizini Smedereva, Vršca, na Fruškoj gori, u Sremu, Banatu i u Tokaju. U Srbiji je u srednjem veku trgovina vinom strogo nadzirana.
Najveći razvoj vino doživljava u 16. i 17. veku, posebno kada je Englez Digbi, 1622. godine, izumeo staklenu flašu koja je promenila tok vinske istorije. Do tada se “piće bogova i ljudi” čuvalo uglavnom u buradima, krčazima i koži u kojoj nisu mogli da ga sačuvaju duže.

                                                                                                           
Pročitajte više >> Recepti za vina                                         << Vratite nazad

Pivo kroz vekove

U antička vremena različite vrste alkoholnih pića poput piva i vina su se koristile u medicinske svrhe. Za njih se znalo da imaju terapijska svojstva i  imale važnu ulogu u svakodnevnom životu ljudi.
Postoji priča koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Naime, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.
Ječmeno pivo najstarije je znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama poput grčkih symposia, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.
Prvi pisani tragovi o pravljenju piva su ostali očuvani na glinenim tablicama i datiraju još od 6.000 godina p. n. e. i potiču od Sumera. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene. Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da ona daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.





Pivo se našlo i u prvom pisanom zakoniku na svetu – Hamurabijevom zakoniku. Hamurabi, vavilonski kralj (1729 – 1686. p. n. e.) kaže: "Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni". U zakonu još stoji: "Ako ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, vara li na težini ili toči loše piće, treba biti pozvana na odgovornost i bačena u vodu. U pivnici žena može biti točiteljica, ali u pivnicu ne sme doći kao gošca. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali."
U starim ruševinama i zapisima arheolozi su utvrdili da su stari Vavilonci proizvodili pivo u domaćinstvu još 7.000 godina p. n. e. I u sumersko-vavilonskom epu o Gilgamešu se pominje pivo. Zna se da je tada pivo bila jedna od svakidašnjih potreba da bi se ugasila žed, a i zbog njegove energetske vrednosti. Kopači kanala i muškarci zaposleni u polju dobijali su dnevno do pet litara piva, a žene koje su obavljale teže fizičke poslove dve do tri litre.
Odavde se prenela proizvodnja piva u stari Egipat, Persiju, Grčku i druge zemlje. Egipćani su znali da prave pivo već 2.000 godina p. n. e. Artefakti pronađeni u grobnicama pokazuju da je u starom Egiptu proizvodnja piva bila ne samo dobro razvijena, vec i komercijalizovana. U Egiptu su pivo pili svi, od faraona do zidara piramida, mada ne baš istog kvaliteta: pretpostavlja se da je postojalo dvadesetak vrsta, a jedno se, verovatno zbog jačine, zvalo "pivo istine". Ostaci piva nađeni su u posudama iz 5000. godine pre nove ere, a prvi zapisi o njemu datiraju iz perioda između 3400. i 2900. godine stare ere. U Egiptu se na pijanstvo nije gledalo kao na negativnu društvenu pojavu, a opijanje je bilo poželjno u verskim obredima i na slavljima.
Herodot je mnogo kasnije napisao u svojoj "Istoriji" da Egipćani"troše vino koje prave od ječma, jer kod njih ne uspeva vinova loza". Dokazano je, međutim, da su konzumirali i vino, naročito kada je na vlast došla grčka dinastija Ptolomeja i donela ovu naviku, ali je u verskim ceremonijama i dalje korišćeno pivo – a ono što je bilo dobro za bogove, bilo je i za kraljeve i njihove podanike. I radnici su platu dobijali u piću i hrani, pa je njihova mesečna zarada u proseku iznosila 300 litara piva i 100 kilograma ječma.
Verovali su da je ovaj neverovatan napitak dar boga Ozirisa. U drevnoj Egipatskoj mitologiji, Oziris je bog poljoprivrede. Takođe je poznat kao bog piva. Grčki istoričar is vremena Julija Cezara je jednom napisao "Oziris je naučio ljude kako da prave pivo, koje nije lošije od vina u mirisu i jačini".
Grci su, primajući civilizaciju od Egipćana, naučili i veštinu proizvodnje piva, a za njima i Rimljani i onda ostale evropske zemlje. U Antičkoj Grčkoj, Silenus je bog piva i prijatelj za piće. Veoma često je povezan sa njegovim dobrim drugom Dionisom. Uglavnom je predstavljen kao ćelav i debeo čovek, sa velikim stomakom od piva. Takođe često je pijan i pisali su da je nošen magarcima pošto nije mogao sam da hoda. Dionis je veoma poznat kao deo Grčke mitologije i bog pića kao što su vino i pivo. Takođe je poznat kao oslobodilac – zato što oslobađa sebe tako što pije alkohol. Sin je Zevsa i smatrao je Silenusa svojim tutorom.
U starom Rimu pivo (sabaiam, sabaium, sabaia) se radilo fermentacijom ječma ili prosa bilo je popularno piće u pojedinim provincijama, pa i u našem delu provincije Panonije. Čak ga i car Dioklecijan spominje u svom popisu cena. U samom Rimu nije bilo popularno. Istoričar Amijan Marcelin se ruga caru Valensu (321 -375. g.), da je bio sabaiarius (pivopija) i smatra pivo pićem siromaha.





S obzirom da je pivo oduvek bilo deo kulture i naroda tako je postalo i deo mitologije te su se pojavili i bogovi piva.  Ovo je 5 drevnih bogova piva:

Ninkasi
Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da je ona dala svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i nagone.
Oziris
U drevnoj Egipatskoj mitologiji, Oziris je bog poljoprivrede ali je i poznat kao bog piva. Grčki istoričar iz vremena Julija Cezara je jednom napisao "Oziris je naučio ljude kako da prave pivo, koje nije lošije od vina u mirisu i jačini".
Silenus
U Antičkoj Grčkoj, Silenus je bog piva i kompanjon za piće. Veoma često je povezan sa njegovim dobrim drugom Dionisom. Uglavnom je predstavljen kao ćelav i debeo čovek, sa velikim stomakom od piva. Takođe često je pijan i pisali su da je nošen magarcima pošto nije mogao sam da hoda.
Dionis
Dionis je veoma poznat kao deo Grčke mitologije i bog pića kao što su vino i pivo. Takođe je poznat kao oslobodilac, zato što oslobađa sebe tako što pije alkohol. Sin je Zevsa i smatrao je Silenusa svojim mentorom.
Aegir
U Nordijskoj mitologiji, Aegir je zapravo bog mora. Verovalo se da on ima kontrolu nad olujama i morima. Takođe je poznat kao bog piva i pravljenja piva.





Na evropski kontinent pivo je preneto dolaskom keltskih plemena iz Azije čak do britanskih ostrva, negde oko 1.000 godina p. n. e. Tada su u pivo dodavane različite trave – pelin, glog, šafran i dr. Germanska plemena su ga odmah prihvatila i među njima je, nadomak nove ere, pivo steklo nadimak "tečni hleb" zbog svoje hranljive vrednosti. Nemci ga i danas zovu "tečnom hranom". Primena hmelja predstavlja važno otkrice i čini osnovu savremene tehnologije piva. Hmelj se prvi put počeo koristiti u Novogorodskoj Rusiji. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde izmedu šestog i sedmog veka, u vreme kad se pivu pri varenju počeo dodavati hmelj. U srednjem veku proizvodnjom piva bavili su se kaluđeri. Kaluđeri su bili prvi koji su pivu pridodali hmelj – iz "medicinskih" razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno "hrišcanskim lekovitim napitkom", da bi se uključilo u kaluđersku hranu, a smelo se piti i u dane posta.
Tacit piše da se pobeda Tevtonaca nad vojskom koju je na njih poslao Oktavijan Avgust može pripisati slobodnoj konzumaciji piva. Kod Alemana su pivo spravljali sveštenici i davali mu blagoslov, a Sasi su sve odluke na većanjima donosili uz kriglu. Čak je i pobožni kralj Karlo Veliki na svom dvoru birao majstore za pivo pažljivo koliko i savetnike i vojskovođe, a kažu da je i lično umeo da ga spravlja.
Češki kralj Otokar II bio je veliki pivopija i naredio je izgradnju pivare u Budejovicama 1256. godine, a u ovom gradu se i danas proizvodi Badvajzer – Budvar. U Francuskoj je u doba Luja IX 1268. donet niz zakona kojima se čuvala čistoća piva i preporučivalo korišćenje hmelja, a proizvođač nije smeo da u blizini pogona drži krave, ovce i živinu zbog higijene. Majstor je mogao da bude samo neko ko je godinama učio zanat.
U srednjem veku većina ljudi je pila pivo umesto vode. Razlog tome je bio taj što je voda nosila mnoge bolesti usled nepostojanja prečišćivača i filtera koji danas postoje, dok je, s druge strane, proces pravljenja piva eliminisao mnoge štetne mikroorganizme.


Pročitajte više - Recepti >>                                        << Vratite nazad

Alkohol kroz vekove

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina. Vino i pivo su bili duboko ukorenjeni u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji... od proizvodnje piva i vina je  potekao razvoj jakih alkoholnih pića.
Među najstarija alkoholna pića spadaju i medovina i vino od meda i medovača - rakija od meda, dobijene alkoholnom fermentacijom vodenog rastvora meda. Med je oduvek bio jedna od bitnih namirnica, lako dostupna u prirodi. Koristio se za ishranu, a dodavao se raznim napicima što je i dovelo do stvaranja medovine. Grci i Rimljani su pravili medovinu, a takođe su imali i svog boga vina, Bahus kod Rimljana i Dionis kog Grka. Ovaj napitak bio je poznat i kao eliksir mladosti. Njime su se sladili heroji i bogovi kod starih Grka i Rimljana. Kod starih Slovena, Kelta i Germana bila je u širokoj upotrebi i do danas je ostala vezana za mnogo običaje. Izraz medeni mesec potiče od medovine u starom Vavilonu posle svadbe mladenci su mesec dana svako veče pili medovinu jer se verovalo da ona utiče na plodonst.





U Grčkoj i Rimu alkohol je odigrao važnu ulogu u medicinske i religijske svrhe. Hipokrat, jedan od najznačajnijih lečnika starih Grka, zagovarao je lekovito delovanje vina. Međutim, on je pisao ''Pijanstvo je umišljeno, samovoljno izazivanje ludila''. U Grčkoj i Rimu jače opijanje je bio deo religijskih orgija posvećenih Dionisu i Bahusu. Pili su suvo i slatko vino, pominju se razne vrste crno, crveno, belo i žuto. Vino je moralo biti popijeno u roku od tri do četiri godine od datuma proizvodnje pošto u sebi nije sadržavalo aditive koje bi čuvalo njenu postojanost. Ukus im je bio obogaćen aromama u zavisnosti od regije u kojoj je vino proizvedeno ali najčešće se kombinovalo sa medom. Rimljani su kao i Grci vino mešali sa vodom jer se smatralo nepristojnim piti nerazblaženo vino.Za piće su koristili oko 18 vrsta vina. Neka su kao dodatak imala latice ruža i ljubičica. Pili su ih razblažena s vodom, snegom ili ledom. Pili su i pivo, sokove, razblaženo sirće i naravno, medovinu.
Stari narodi su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti. U Africi i Indiji, odavnina, vino se pravilo od palme. U starim pisanim dokumentima, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina, piva, i drugih pića, kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su pronađeni dokumenti u Mesopotamiji (današnjem Iranu) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. 2700-1200. p. n. e u Egipćani su konzumirali pivo ali je faraonima bila zabranjena upotreba ovog i ostalih alkoholnih pića. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina i piva, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. Postoje i rani pisani dokumenti, koji sadrže komercijalne poruke o alkoholnim pićima, koja upozoravaju mlade osobe da ne preteraju u konzumaciji ovakvih napitaka kao i niz zabrana u vezi upotrebe alkohola. 1000. p. n. e. spartanskim alkoholičarima su odstranjivane noge, prema naredbi kralja. Rimska država je svojim zakonima zabranjivala konzumaciju alkoholnih pića osobama mlađim od 30 godina, jer se smatralo da su te godine najvažnije za stvaranje porodice i potpuno fizičko i intelektualno sazrevanje. Oni su alkoholičare smatrali bolesnim ljudima. Problem prekomernog pijenja alkohola poznat je još u srednjem veku, pa da bi se on suzbio i tada su morali postojati zakoni za dela učinjena u stanju pijanstva.





Stočarska plemena u Aziji su pravili alkoholni napitak od kobiljeg mleka koje je odlagano da prevri. U Kini arheološka istraživanja ukazuju da su vino i pivo bili upotrebljavani u religijske svrhe. Jedini delovi sveta u kojima se alkohol nije intenzivno upotrebljavao su Severna Amerika i Okeanija, koji nisu imali alkoholna pića sve do dolaska evropskih kolonizatora.
Na narednim stranicama predstaviću vam, ukratako, istorijski period razvitka dva najpopularnija alkoholna pića na svetu, gde će te naći i interesantne recepte za različite vinske koktele koji su konzumirani u antičkom dobu:


Pivo kroz vekove
Vino kroz vekove