Antička kuhinja: In struthione elixo - Kuvani noj

Originalni tekst:
In struthione elixo: piper, mentam, cuminum assum, apii semen, dactilos vel caryotas, mel, acetum, passum, liquamen et oleum modice. Et in caccabo facies ut bulliat. Amulo obligas, et sic partes struthionis in lance perfundis, et desuper piper aspargis, si autem in condituram coquere volueris, alicam addis.

Sastojci:
1 kg fileta mesa noja
1 kašičica mlevenog crnog bibera
2 kašike nane, sitno seckano
1 kašičica semenke kima
1 kašičica semena celera
100 g urmi, bez koštica, sitno seckane
1 kašika meda
30 ml vinskog sirćeta
30 ml passuma ili belog vina
30 ml liquamena
4 kašike maslinovog ulja
1 kašičica skroba

Priprema:
Stavite meso noja u veliki lonac, pokriti sa vodom i kuvajte lagano 2 ½ sata da se dobro skuva ali da se meso ne raspada.
Za sos pomešajte biber, nanu, kim, celer i grubo izmešajte da dobijete pastu. Dodajte vinsko sirće i urme u pastu i mešanjem sjedinite. Zatim dodati med, liquamen, passum, skrob i maslinovo ulje, izmešati i ostaviti da odstoji 30 minuta.
Sos i meso sjedinite i dinstajte 15 minuta.
Ovo jelo može da se služi toplo ili hladno, posuto biberom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Noj (lat. Struthio camelus) je velika afrička ptica neletačica iz reda trkačica. To je jedina savremena vrsta iz istoimene porodice (Struthionidae) i roda (Struthio). Nojevi su prepoznatljivi po svojim dugačkim vratovima i nogama i sposobnosti da trče brzinom od oko 65 kilometara na čas — najbrže od svih ptica. To su danas najveće ptice na svetu; mužjaci dostižu visinu od 3 metara i težinu do 155 kilograma, dok su ženke za oko trećinu manje.  Danas obitava još samo u Africi, južno od Sahare. Ranije je živeo i u zapadnoj Aziji. To je ptica koja je zbog svog perja, mesa i kože oduvek bila značajna za ljude. To je dovelo do toga, da je danas istrijebljena u mnogim područjima u kojima je ranije živela.  Meso noja ima specifičan ukus koji podseća na ukus govedine i bizonovog mesa. Osim toga, ima vrlo malo holesterola. Ne može se peći jer pri tome postaje žilavo, ali je jako dobro za pripremu u sosovima ili pečenje u foliji. Dodavanje snažnih začina kao i slatkih ukusa kao što su med i ingver pojačavaju vlastiti ukus nojevog mesa. Nojevi se svrstavaju u opasne životinje u Australiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Bilo je slučajeva kada su nojevi napadali i ubili ljude. Krupni mužjaci su veoma agresivni. Noj lako može da pretekne bilo kojeg atletičara. Nogama udaraju velikom silinom, i lako mogu da ubiju veliku životinju.





Nojevi su drevne ptice, čiji su se preci na Zemlji pojavili pre 50 do 60 miliona godina. Sem Afrike, nastanjivali su i južnu Evropu i Aziju, na severu sve do mongolske pustinje. Najstariji fosil ptica sličnih noju je srednjoevropski Palaeotis iz vremena srednjeg eocena. To je bila ptica neletačica srednje veličine. Pronađeni su i fosili nekoliko vrsta ptica koje su pripadale današnjem rodu Struthio iz perioda ranog miocena pa nadalje. Poznato je da su u Kini nojevi izumrli u vreme poslednjeg ledenog doba, ili odmah nakon njega. Odnos čoveka i noja star je najmanje 5.000 godina. Staroegipatska kao i mesopotamska umetnost pokazuju, da su nojeva pera već u ta vremena bila korištena kao nakit, a da je sam noj bio žrtvena životinja. Posebnost nojevog perja je njegova simetrija. Često bi bio oslikavan na šoljicama i drugim predmetima napravljenih od nojevih jaja. Te umetnine su trgovane sve do Etrurije za vreme neoasirskog razdoblja. U rimsko doba došlo je do velike potražnje noja u lovnim igrama ili u kulinarske svrhe. Nakon uspona islama, noj postaje simbol bogatstva i elegancije, tako da je lov ovih nojeva postao razbibriga za bogate ljude i plemiće, ako je bio pravilno zaklan, bio bi halal za Muslimane. Jaja i perje intenzivno su korišteni u pravljenju rukotvorina. Dalje od toga seže odnos prema noju u mnogim religijama Afrike gde je postao deo rituala, priča i legendi. Nojeva jaja imaju i praktičnu korist i primenu za narode Khoisan (kojsan) koji ih koriste kao posudu za piće ili od ljuske izrađuju ogrlice i narukvice. Kad je u 18. veku nojevo perje došlo u Evropi u modu kao ukras na šeširima bogatih dama, počeo je lov na ove ptice u takvoj meri, da je došlo u opasnost postojanje vrste. Noj je u tom razdoblju u zapadnoj Aziji, severnoj i južnoj Africi do zadnjeg istrijebljen. Tek u 19. veku se počelo sa uzgojem nojeva, jer su u prirodi postali retki da bi se lov isplatio. Prve su farme nastale u južnoj Africi 1838.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Isicia de pavo - Ćufte od pauna

Originalni tekst:
Isicia de pavo primum locum habent, ita si fricta fuerint, ut callum vincant. Item secundeum locum habent de fasianis, item tertium locum habent de cuniculis, item quartum locum habent de pullis, item quintum locum habent de porcello tenero.

Sastojci:
300 g mlevenog paunovog mesa
1 hleb bez kore
1 kašičica mlevenog bibera
1 jaje
50 ml belog vina
50 ml liquamena, može se zameniti sa belim vinom kojem je dodata so
10 g pinjola
50 ml caroenuma, vrlo slatkog umaka koji se dobivao ukuvavanjem komine (mošta) do 1/3 njegove prvobitne količine i služio kao zaslađivač ali i kao začin i dodatak varivima i jelima od mesa, zamena je vino i med pomešani
300 ml maslinovog ulja

Priprema:
Narežite hleb na kockice pa potopite u vino, izvadite, a zatim pomešajte sa mlevenim mesom, ulupanim jajetom, pinjolama, caroenumom i liquamenom, te sveže mlevenim biberom. Formirajte male loptice, poslažite u šerpu sa uljem. Pržite 20-tak minuta na 220°C.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Paun (Pavo) je rod ptica iz porodice fazana (Phasianidae). U ovom rodu se nalaze dve azijske vrste:
-indijski (plavi) paun (Pavo cristatus) i
-nemi (zeleni) paun (Pavo muticus).
Indijski paun prirodno naseljava Indijski potkontinent, dok je areal nemog pauna od Mjanmara na zapadu do Jave na jugoistoku. Afrički paunovi su obuhvaćeni zasebnim rodom (Afropavo). Zajednička karakteristika svih paunova je izražen polni dimorfizam koji predstavlja pojavu da pripadnici iste vrste, ali različitih polova imaju jasne razlike u nekim osobinama nevezanim za građu reproduktivnih organa odnosno veliki rep kod mužjaka, koji se koristi prilikom udvaranja, a kod ženke je neugledna te je smeđe boje, ali neke imaju sive i smeđe tonove perja.
Grci i Rimljani su smatrali da je paun ptica koja je posvećena Heri, tj Junoni, pa su ih u skladu sa tim držali u njihovim hramovima. Navodno je Hera stvorila pauna od očiju svog čuvara Argusa koji je po čitavom telu imao na stotine očiju. Zanimljivo je to što ovaj mit ima dve vezije. U jednoj, Argus je nagrađen za dobro odrađeno delo od strane Here, gde ga je ona kao nagradu pretvorila u pauna. Po drugoj verziji, Argus je kažnjen od strane Here jer je zaspao na zadatku, pa ga je ona kaznila tako što mu je povadila sve oči i stavila ih na rep pauna. Mnogi hindu bogovi su oslikani kako jašu na paunovima, a pošto se paunovi nekad hrane i zmijama, smatralo se da gutaju njihov otrov pomoću kojeg zatim stvaraju svoje raznobojno perje. Zbog toga se u Hindu religiji paun smatra i simbolom preobražaja. Takođe je rasprostranjeno mišljenje da krv pauna tera zle duhove, a da se njegovo meso i perje može koristiti za lečenje od ujeda zmije i drugih bolesti. Čak je i Hindu bog Skanda naslikan kako jaše pauna koji ubija zmiju. Po legendi, Skanda je taj otrov iz zmije kasnije iskoristio da bi napravio eliksir besmrtnosti.





Paun se javlja i kao sveta ptica u Kini, gde je predstavljao simbol Ming dinastije i budistički Točak života. Paun se takođe smatrao simbolom samilosti i saosećajnosti pa se smatralo da paun umire od tuge posle smrti svog para. Kinezi su verovali da žena može da zatrudni od pogleda pauna. U budizmu je paun simbol najviših saznanja, i povezuje se sa sveznajućom i mudrom boginjom Kuan-Yin. Dobro poznato oko koje je sastavni deo paunovog pera je i više nego jasan znak budnosti, odnosno opreznosti, pa se stoga često koristi u meditacijama. Hrišćanstvo u paunu vidi simbol spasenja, pa čak i sliku Hrista koji "sve vidi" – šare na paunovom repu su zapravo Isusove oči, a kako je uvreženo i verovanje da paunovo meso ne truli, tako i ne čudi što se simbolici pauna dodatno pripisuje i pojam besmrtnosti. Pečeni paun je bio popularno jelo i statusni simbol za srednjevekovne aristrokrate, prezentacija ovog jela je bila jednako važna kao i njegov ukus. Ptica je prvo oderana, ali su i koža i perje sačuvani, pa zatim pečena. Potom su koža i perje vraćeni i ptica je poslužena kao da je živa.
Paunovi su bili rasprostranjeni na Balkanskom poluostrvu do kraja Pliocena.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter in isiciato de pullo - Kuvane pileće ćufte

Originalni tekst:
Aliter de pullo: piperis grana XXXI conteres, mittis liquaminis optimi calicem, caroeni tantundem, aquae undecim mittis, et ad vaporem ignis pones.

Sastojci:
500 g mlevenog pilećeg mesa
2 kriške hleba, bez kore
1 jaje
200 ml liquamena
200 ml caroenuma
31 zrno crnog bibera
2 l vode
so

Priprema:
Narežite hleb na kockice pa pomešajte sa mlevenim mesom, umućenim jajetom, caroenumom i liquamenom. Formirajte male loptice.
Vodu sa zrnima bibera pustite da proključa, smanjite temperaturu, pa u nju stavite ćufte. Kuvati još 10 minuta.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Crni biber (Piper nigrum) višegodišnja je skrivenosemenica iz porodice Piperaceae. Poreklom je iz tropskih delova Indije i jugoistočne Azije, a danas se komercijalno uzgaja u mnogim tropskim oblastima. Plodovi crnog bibera predstavljaju jednu od najvažnijih začinskih biljaka sa širokom primenom u kuhinjama širom sveta. Samim tim ova vrsta se smatra jednom od najkomercijalnijih tropskih kultura.
Naučno ime celog roda bibera (Piper) ima koren u tamilskoj reči pippali kojom se označava vrsta Piper longum. Ta reč je iz tamilskog prenesena u grčki kao πέπερι, a odatle u latinski kao piper. Ime biber u srpski jezik dolazi u početku preko grčkog, i to u formi papar i peper, dok je sadašnji naziv "biber" turcizam (karabiber).
Osušeni mleveni crni biber koristi se još od antičkih vremena, kako u kulinarstvu, tako i u tradicionalnoj medicini. Crnim bibersom se kroz istoriju najviše trgovalo na svetskom tržištu začina, njime su se plaćali porezi, a zbog njega se često i ratovalo. Miris i ukus dobija od jedinjenja piperina koji se nalazi u plodovima.
Crni biber koji je poreklom iz južne i jugoistočne Azije, kao začin u indijskoj kuhinji počeo je da se koristi još pre 4 milenijuma (u XX veku pre nove ere). Za biber su znali i drevni Egipćani, iako nije tačno utvrđeno na koji način je ovaj začin dopreman u Egipat. Zrna crnog bibera pronađena su u nosnicama mumije faraona Ramzesa II (preminuo 1213. pre nove ere), ali nije jasno da li je biber korišten kao sredstvo prilikom mumificiranja, ili je imao religijsku ritualnu vrednost.
Biber kao začin koristili su i u antičkoj Grčkoj još u IV veku pre nove ere, a pretpostavke su da je kao redak i egzotičan začin bio dostupan samo najbogatijem sloju stanovništva. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama. Nakon rimskog osvajanja Egipta 30. godine pre nove ere razvija se intenzivna trgovina između Rima i indijske Malabarske obale (danas država Kerala), a mnogobrojni egzotični začini sa istoka postaju lako dostupni Evropljanima širom Mediterana. Plinije Stariji je u svojoj enciklopediji Naturalis Historia pisao o cenama bibera u Rimu 77. godine: "Dugi biber koštao je 15 denariusa, beli 7 denariusa i crni 4 denariusa". Koliki je bio obim trgovine biberom najbolje govori podatak iz iste knjige prema kom je Rim svake godine od Indije kupovao bibera u vrednosti od 50 miliona srebrnih sestercija. Rimljani su ga dugo smatrali jednom od važnih roba kojom se trgovalo. Imperator Marko Aurelije uveo je potrošački porez na beli biber i specijalnu vrstu dugačkog bibera (Piper longum), izuzimajući iz oporezivanja crni biber.





Vizigotski kralj Alarih I je od Rimljana tražio 1.500 kg. bibera u zamenu za odustajanje od opsade Rima u V veku. Nakon pada Rimskog carstva trgovinu biberom preuzeli su prvo Persijanci, a potom Arapi, dok glavni monopolisti tržištem začina u Mediteranu postaju Mletačka republika i Đenova. Biber se zbog svoje vrednosti u to vreme često nazivao "crnim zlatom".
Nakon pada Rimskog carstva Evropljani su i dalje nastavili da cene biber kao začin. Želja da se dođe do ovog začina vodila je Portugalca Vaska De Gamu do Indijske obale 1497. Mnoge evropske države sledile su primer šaljući svoje trgovce na daleka putovanja u potrazi za začinima, među kojima je biber, zauzimao vodeće mesto, a koliko je bio vredan najbolje svedoči podatak da su se njime čak plaćali i porezi. Skupoća bibera u to vreme najbolje se ogleda u holandskoj reči „peperduur” ("skup kao biber") kojom su se označavale isključivo skupe i luksuzne stvari (verovatno otuda i srpski izraz "papreno skup").
Tokom srednjeg veka biber je postao izuzetno važan začin kojim je konzervisano meso, ali i efikasno sredstvo za prikrivanje mirisa užegle hrane. Bio je veoma cenjen i često je korišćen umesto novca, služio je kao zamena za miraz, njime su plaćani porezi i prihod. Ovaj običaj je i dalje prisutan u izrazu peppercorn rent, ali sa drugim, suprotnim značenjem - biber i danas znači bagatelu ili u bescenje. Biber je cenjen koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.
Postoji podatak da je esnaf trgovaca biberom, osnovan u Londonu 1180. godine, kasnije postao deo esnafa začina. Moglo bi se reći da su trgovci biberom i začinima, pošto su preporučivali korišćenje začina u medicinske svrhe, bili preteča apotekara.
Mleveni biber univerzalan je začin za supe, sosove, variva, salate... Osim što jelima daje pikantnost, biber je i izuzetno lekovit. Povećava apetit što je naročito važno za ljude iscrpljene bolešću, delotvoran je kao diuretik, smanjuje nadutost i mučninu... Pojačava lučenje želudačnih sokova, čime se olakšava varenje, naročito teške hrane. Istovremeno, deluje stimulativno i na krvotok. Takođe, grickanje bibera odstranjuje neprijatan dah.
Nekada je služio i kao lek za regulisanje rada organa za varenje, protiv visoke temperature, upale grla i sinusa, kijavice. Obloge od bibera pomešane sa životinjskom mašću stavljane su na bolna mesto uzrokovana reumom ili udarcem. Biber je i izuzetan afrodizijak.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: In isiciato pullo - Pileće ćufte

Originalni tekst:
In isiciato pullo: olei floris lib. I, liquaminis quartarium, piperis semuncia.

Sastojci:
500 g mlevenog pilećeg mesa
320 ml maslinovog ulja
2 kriške hleba, bez kore
1 jaje
15 ml liquamena
15 g mlevenog crnog bibera
so

Priprema:
Narežite hleb na kockice pa pomešajte sa mlevenim mesom, umućenim jajetom, liquamenom, te sveže mlevenim biberom. Formirajte male loptice, poslažite u posudu sa maslinovim uljem i pržite na 220°C.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti.
Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g.p.n.e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.
Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ad aves hircosas omni genere - Priprema krupnije živine

Originalni tekst:
Ad aves hircosas omni genere: piper, ligusticum, thymum, mentam aridam, calvam, caryotam, mel, acetum, vinum, liquamen, oleum, defritum, sinape. Avem sapidiorem et altiliorem facies et ei pinguedinem servabis, si eam farinam oleo subacta contextam in furnum miseris.

Sastojci:
1 veća ptica živine (patka, guska, kokoška, petao, fazan...)
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica soli
1 kašičica sveže mlevenog crnog bibera
1 kašičica seckane osušene nane
1 kašičica sušenog lišća majčine dušice
1 kašičica senfa
2 kašike pečenih lešnika
2 kašike seckanih urmi
2 kašike meda
2 kašike vinskog sirćeta
2 kašike defrituma (gusti sirup od smokava, ili prokuvani sok od smokvi. Kuvajte sok sve dok ne ostane samo trećina originalne količine soka)
2 kašike liquamena
2 kašike maslinovog ulja
150 ml belog vina

Priprema:
Stavite živinu u veliki dublji tiganj, ili plići lonac, pokriti  posoljenom vodom. Pustiti da provri, smanjiti vatru i ostaviti da se krčka još 30 do 40 minuta. Ostale sastojke (začine) izmešati sa ustitnjenim lešnicima, medom i vinskim sirćetom i ostaviti da odstoji. Riblji sos-liquamen, odvojeno izmešati sa belim vinom. Uspete sos u šerpu, ostaviti još da vri.
Kada je živina skuvana izvadite iz lonca i stavite u posudu za pečenje. Preko sipate začine koje ste umutili sa medom i vinskim sirćetom.
Stavite u prethodno zagrejanu rernu na 180° C.
Pečete još oko 60 min. ili dok ne vidite da je rumena i da su se iz nje iscedili sokovi.
Meso prelivate sa saftom koji je ostao u tepsiji.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Senf
Postoji nekoliko različitih verzija priča o poreklu senfa. Još su stari Grci začinjavali jelo crnom i belom slačicom, ali tek su Rimljani napravili prvi senf kakav danas poznajemo. U istoriji se spominje Plinije Stariji koji je, pre oko dve hiljade godina, pomešao belu i crnu slačicu sa vinskim sirćetom ili u drugom slučaju sa nefermentisaninim sokom od grožđa, maslinovim uljem i medom i dobio preliv za sve vrste mesa koje je tada činilo glavnu hranu rimskih velikaša. Novi proizvod je okarakterisan kao "mustus" i "ardus" što na latinskom znači "ono što peče" ili vatreno. Spajanjem ove dve reči je nastala reč "mustard" koja u većini jezika označava senf. Od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje te njime pre pečenja, premazivali meso najčešće svinjetinu. Rimljani su ovaj namaz počeli izvoziti u Galiju i širu regiju. Monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu.
Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a poznavali su je čak i stari Egipćani, kao i njeno dejstvo na otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. U 15.-tom veku senf je ušao i u kuhinje evropskih dvorova i palata.





Senf je kroz istoriju bio povezan i sa ratovima. Pred napad Aleksandra Velikog na Persiju, u IV. veku pre nove ere, ispred suprotstavljenih vojski su se sastale vojskovođe - Darije i Aleksandar Veliki. Darije je odvraćao Aleksandra od napada na Persiju prosuvši pred njim kesu punu susama. To je označavalo brojnost persijske vojske. Aleksandar je odgovorio tako što je prosuo kesu punu crne i bele slačice želeći da pokaže kako je njegova vojska još brojnija ali da je  jaka i vrlo ljuta. Do bitke je došlo a završena je potpunim porazom persijske vojske i uništenjem njihove države. Oduvek se senf smatrao izvorom zdravlja i snage. Zabeleženo je da su stari Germani rane zadobijene u bitkama čistili mešavinom samlevene bele i crne slačice, najčešće pomešane sa renom. Prva industrijska proizvodnja senfa je počela još u 13.-tom veku u francuskom gradiću Dižon, koji je i dan-danas najpoznatiji grad na svetu po proizvodnji senfa.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad