Antička kuhinja: Čai jas širin - Slatki čaj od jasmina

 

Kultura ispijanja čajeva postoji vekovima. Prema legendi, čaj je nastao, kada je kineskom caru Šen Nungu 2373. godine pre nove ere u šoljicu tople vode upalo lišće sa stabla biljke Camellia sinensis. Čaj (lat. Camellia sinensis) je vrsta zimzelene biljke iz roda kamelija (Camellia). Naziv biljke potiče od naziva za kameliju na kineskom jeziku. Stara kineska poslovica kaže da je bolje biti tri dana bez hrane nego jedan dan bez čaja.

Svojim izvanrednim ukusom ali i snažnim delovanjem i lekovitošću, ističe se čaj od jasmina. Iako potiče iz Persije, čaj od jasmina je postao cenjen tek u Kini za vreme vladavine dinastije Song. Odatle se tokom vremena upotreba ovog čaja raširila na gotovo ceo svet. Čaj od jasmina se u Kini koristi još od 13. veka. U to vreme, ovaj čaj je bio rezervisan samo za kraljevsku porodicu. Međutim, danas je ovaj čaj široko rasprostranjen i cenjen zbog svog višestruko blagotvornog dejstva na organizam. Čaj od jasmina nekada se pio samo u Aziji, ali u 16. veku trgovci su ga doneli u Evropu. Tada su čajevi bili dostupni samo višim i bogatijim slojevima, pa su bili znak luksuza.

Ovaj osvežavajući čaj je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Čaj od jasmina se priprema prelivanjem suvog cveća jasmina vrelom, ali ne ključalom vodom i ostavljanjem da odstoji nekoliko minuta. Nakon toga se procedi i pije. Obično se koristi jedna kašičica suvog cveća na 250 ml vode. Čai jas širin odnosno čaj od jasmina je nastao od persijskih reči Čai - čaj, jas - jasmin i širin - slatko.

 

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg čaja koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 kašičica suvih cvetova jasmina

250 ml vode

Priprema:

Za vrući čaj:

Stavite vodu u lonac i zagrejte je do temperature između 90 i 95 stepeni Celzijusa. Ne treba da ključa. U šolju stavite suve cvetove jasmina. Količina zavisi od toga koliko jak čaj želite, ali obično se koristi jedna čajna kašičica na 250 ml vode. Prelijte cvetove vrelom vodom. Poklopite i ostavite da odstoji 5-7 minuta. Procedite čaj kako biste uklonili cvetove. Čaj od jasmina se može piti samostalno ili sa malo meda ili limuna, po želji.

Čaj od jasmina se može kombinovati sa zelenim čajem. Ako koristite mešavinu, dodajte pola kašičice zelenog čaja i pola kašičice jasmina ili se u gotovi zeleni čaj doda sirup od jasmina.

Za ledeni čaj:

Pratite iste korake kao i za vrući čaj. Ostavite čaj da se ohladi i dostigne sobnu temperaturu. Dodajte kockice leda i pijte hladno. Preporuka je da se pije 2-3 šolje čaja od jasmina dnevno.

Treba napomenuti da izbegavate konzumiranje čaja od jasmina kasno uveče, jer može sadržati kofein. Osobe sa osetljivim želucem trebaju biti oprezne, jer kiselost čaja može izazvati iritaciju. Trudnice treba da izbegavaju čaj od jasmina zbog potencijalnog rizika od preuranjenih kontrakcija.

Brojne su dobrobiti ovoga čaja, jedan od najcenjenijih aspekata čaja od jasmina je taj što sadrži velike količine antioksidanasa, posebno katehina. Zahvaljujući ovome ovaj čaj može da pomogne u borbi sa štetnim toksinima i slobodnim radikalima i na taj način spreči ili smanji upalne procese u organizmu. Njegovim redovnim konzumiranjem možete da ubrzate vaš metabolizam i samim tim povećate dnevnu potrošnju kalorija. Čaj od jasmina je odličan i za srce. Ovaj čaj može smanjiti nivo lošeg i ukupan nivo holesterola. Rezultat toga je znatno manji rizik od srčanih oboljenja, srčanog i moždanog udara. Čaj od jasmina odlično utiče na raspoloženje i snižava krvni pritisak. Sadržaj polifenola je razlog zbog koga je ovaj čaj odlična zaštita od karcinoma. On može sprečiti nastanak nekih karcinoma, uključujući karcinom jednjaka, kože, želuca, pankreasa, prostate, pluća, jajnika, debelog creva, dojke i bešike.  Pokazalo se da ljudi koji piju dosta nefermentisanih čajeva kao što su zeleni, oolong i čaj od jasmina imaju mnogo manje šanse da obole od raka jednjaka u poređenju sa ljudima koji ne piju čaj. Čaj od jasmina se smatra efikasnom preventivom za dijabetes. Smatra se da čaj od jasmina i zeleni čaj mogu poništiti negativan uticaj dijabetesa tako što snižavaju nivo šećera u krvi i lučenje insulina.

Ako se setimo da je čaj od jasmina pun antioksidanasa, utiče na smanjenje stresa, loš holesterol i povišen krvni pritisak neće nam biti čudno to što se ovaj čaj smatra odličnim za naš imuni sistem. Zaštita imunog sistema se pokazala primarnom u prevencijih mnogih bolesti kojima smo danas podložniji zbog stresnog i brzog života koji vodimo. Čaj od jasmina i zeleni čaj su odlični za jačanje imuniteta. Čaj od jasmina ima jaka antibakterijska i antivirusna svojstva koja pomažu u prevenciji respiratornih bolesti, posebno običnog gripa i prehlade, a katehini i teanin iz zelenog čaja sprečavaju infekciju gripom. Naša svakodnevna izloženost stresu razičitog tipa je često zanemaren faktor koji utiče na pogoršanje celokupnog zdravlja organizma. Mešavina zelenog čaja i jasmina je odlično rešenje za ljude koji su pod stresom. Dokazano je da sam miris čaja od jasmina dosta olakšava anksioznost, depresiju, napetost i glavobolje. Sedativni efekat čaja od jasmina pomaže u poboljšavanju raspoloženja kod ljudi koji su često pod stresom. Čaj od jasmina je izuzetno dobar za kožu. Često ćete naći jasmin kao sastojak različitih kozmetičkih proizvoda za kožu, uključujući šampone i balzame za kosu. Esencijalna ulja u cvetu jasmina imaju antivirusna, antibakterijska i antiseptikča svojstva zato što jasmin sadrži benzil benzoat, benzojevu kiselinu i benzaldehid. Ulje jasmina pomaže u uklanjanju ožiljaka od strija, akni i različitih rana. Ekstrakti i esencijalna ulja u jasminu pomažu i u hidrataciji kože, smanjuju suvoću i daju koži elastičnost. Antibakterijska svojstva jasminovog čaja pomažu u zaštiti kože od različitih oštećenja.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aab talebi - Piće od dinje

 

Osvežavajuće piće od dinje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: dinja, voda i zaslađivač poput meda ili šećera. Aab talebi se bukvalno prevodi kao voda od dinje. Nastalo je od persijskog (farsi) dvosloga ab - voda i talebi - vrsta dinje.

Iako je smatramo voćem, dinja je namirnica koja botanički pripada povrću, i to porodici biljaka Cucurbitaceae, iz koje potiču bundeve i krastavci. Dinja je bogata je kalcijumom i magnezijumom, kao i i vitaminima A, B i C. Štiti organizam od kardiovaskularnih bolesti, blagotvorna je za oči i kožu, a istraživanja pokazuju da redovnom upotrebom stabilizuje krvni pritisak. Poznato je da se obloge od dinje (narendana dinja ili isceđen sok) koriste za otklanjanje bolova. Dinja ima jedinstvena hidratantna svojstva, poboljšava varenje i imuni sistem, i odličan je izvor antioksidanasa (naročito beta-karotena) koji štite od upalnih procesa, kao i od nastanka brojnih hroničnih bolesti. Uz sve to, dinja se smatra i niskokaloričnom namirnicom koja može imati pozitivan uticaj na mršavljenje i regulisanje telesne težine. Obilije celulozom koja odlično smanjuje glad, sprečava nadimanje i olakšava rad digestivnog trakta pa je samim tim odličan saveznik u borbi protiv kilograma. U Persijskom carstvu su se gajile više vrsta dinja: Garmak je sličan dinji u pogledu hranljivosti i lekovitih svojstava, osim što vremenski stiže pre dinje, mekši je i lakše se vari. To je vodenasto i letnje voće. Njegova kora se koristi za lečenje preloma. Boja unutar garmaka je malo žuta. Tekstura unutar garmaka je malo mekša od talebija (druge vrste dinje), zbog čega ima kraći rok trajanja od ostalog voća u istoj kategoriji. Talebi je sočno i slatko voće, ima koru sa vertikalnim linijama duž nje, za razliku od garmaka, unutrašnjost je zelena i ima visok sadržaj šećera. I na kraju Harbozeh, veća je od Garmaka i Talebija. Ovo voće ima sladak i sočan ukus. Boja joj je bledozelena, a kora veoma glatka. Okruglog je, a ponekad i ovalnog oblika, težine od 1,5 do 4 kg. U Iranu se i danas gaje razne sorte dinja, od kojih je najpoznatija persijska dinja harbozeh. Po proizvodnji dinja Iran danas zauzima treće mesto na svetu. Poreklom je iz Azije i Afrike i vrlo je verovatno da je još pre više hiljada godina preneta i u druge krajeve sveta. Već su Egipćani i Persijanci smatrali dinju poslasticom. Stari Rimljani, a i Grci su se sladili sa dinjama baš kao i mi danas.

Aab talebi je osvežavajuće i hranljivo osvežavajuće piće koje predstavlja odličan doručak, kao i hladnu podnevnu užinu. To je u stvari ukusan i kremasti smuti. Persijski Aab talebi se izvorno pravi sa dinjama, usitnjenim ledom i šećerom, umesto šećera možete staviti med, što sam ja učinio u ovom receptu.

Ovo voćno osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Aab talebi je bilo, a i danas je omiljeno piće u persijskim domaćinstvima. Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 ohlađena dinja

1 kašika meda ili 1 kašika šećera

100 ml ledeno hladne vode

Priprema:

Dobro ohlađenu dinju presecite na pola. Kašikom izdubite i bacite semenke. Sačuvajte jednu polovinu za kasniju upotrebu. Oljuštite i bacite koru. Isecite dinju na komade koji bi stali u šerpu ili u današnje vreme u komoru blendera. Pomešajte dinju, med i vodu u šerpi te dobro promešajte (ili u komoru blendera). Mešajte dok ne postane veoma glatko. Sipajte u čaše i dodajte usitnjeni led.

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Dug - Piće od jogurta i nane

 

Dug je osvežavajuće piće koje se pravi od jogurta, vode i mente. Slična varijacija može se naći širom zemalja Bliskog istoka, kao i u nekim evropskim zemljama. Jedina varijacija sa kojom je većina ljudi možda upoznata je Lasi iz Indije.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Ovo piće možete napraviti na dva različita načina, sa kiselom vodom ili sa čistom vodom.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 šolja jogurta

3 šolje vode

1/2 kašike sušene nane

so

kockice leda

Priprema:

Jogurt razblažiti vodom, dobro promešajte i u to dodajte prstohvat soli i nane. Zatim dodajte kockice leda. Dodajte listove sveže nane odozgo za dekoraciju. Dug se poslužuje hladan.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e portegal - Sirup od pomorandže

 

Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Portegal na persijskom (farsi jeziku) znači pomorandža.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od pomorandže je sirup napravljen od sokova pomorandže i narenja, sa dodatkom šećera ili meda. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Narenj, izgovara se narendž je vrsta kisele pomorandže. Persijske kisele pomorandže, voće narenj su specijalitet tokom Noruza, persijske Nove godine. Služe se sa ribom, a mogu se koristiti i za pravljenje bilo kojeg persijskog sirupa od kiselih ili gorkih pomorandži. Persijanci vole narenj jer je to još jedan kiselkasti voćni profil za specifičnu persijsku kuhinju. Kisela pomorandža se koristi u mnogim aspektima persijske kuhinje, od sirupa do supa. Koristi se umesto limuna uz tradicionalni novogodišnji obrok sabzi polo ba mahi-pirinač sa koprom i ribom.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 šolja sveže ceđenog soka od pomorandže, približno 3 pomorandže

1/2 šolje sveže ceđenog soka od limuna, približno 1 veliki limun

1/2 šolje sveže ceđenog soka od kisele pomorandže narenj, približno 2 kisele pomorandže

2 šolje šećera

3 kašike rendane kore pomorandže

Priprema:

Pomešajte sokove od pomorandže i narenja sa šećerom u maloj šerpi i mešajte na laganoj vatri. Mešajte dok se šećer ne rastvori i sirup ne zgusne, ali nemojte dovesti do ključanja, vremenski je to otprilike oko 10 minuta. Sklonite sa vatre i dodajte 2 kašike kore pomorandže. Ostavite smesu da se ohladi na sobnoj temperaturi, a zatim prebacite u flaše. Preko vrhova flaša dodajte još kore pomorandže, odnosno sve otvore flaša pospite sa 1 kašikom kore pomorandže i čvrsto zatvorite. Sirup se može čuvati u frižideru, zatvoren u flaši, do 2 meseca ili na tamnom i hladnom mestu.

Za serviranje, dodajte sirup u vodu, odnosno 1/3 sirupa pomešajte sa 2/3 hladsne vode, na kraju dodajte ledene kocke ili usitnjeni led.  Možete ga dodati i u koktele da biste dodali ukus i slatkoću.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e jas - Sirup od jasmina

 

Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Jas na persijskom (farsi jeziku) znači jasmin.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od jasmina je sirup napravljen od ružine jasmina, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 šolja svežih cvetova jasmina

1 šolja šećera

2 šolje vode

Priprema:

Nežno isperite cvetove jasmina. Dovedite vodu do ključanja, zatim dodajte šećer. Mešajte dok se sav šećer ne rastvori. Isključite vatru i dodajte cvetove jasmina. Poklopite i ostavite da odstoji 2 do 3 sata. Procedite tečnost, a zatim bacite cvetove i sirup stavite u hermetički zatvorenu bocu. Čuvajte u frižideru ili na tamnom hladnom mestu.

Ovaj mirisni sirup možete dodati u vrući čaj, ledeni čaj ili ga upotrebiti u bilo koji drugi recept koji zahteva sirup. Kao osvežavajuće piće je idealan za vreme vrelih letnjih dana. Pomešajte u čaši jednu trećinu sirupa sa dve trećine hladne vode, dobro promešajte, na kraju dodajte ledene kocke ili usitnjeni led.

Jasmin, botanički poznat kao Jasminum, ima dugu i bogatu istoriju koja seže hiljadama godina unazad. Potiče iz toplih krajeva Azije, Mediterana, Australije i Pacifičkih ostrva. U Kini, jasmin se uzgaja više od 2.000 godina i ima veliku kulturnu važnost, često se povezuje sa lepotom i mirom, simbol je ženstvenosti, nežnosti i ljubavi.  U Evropu je stigao u 16. veku i brzo postao popularan u baštama i kao parfem. Naročito je bio popularan u Francuskoj.  Jasmin se takođe smatra svetom biljkom u Indiji i koristi se u verskim obredima i ceremonijama. Veruje se da ima i lekovita svojstva. U nekim delovima Bliskog istoka, jasmin se koristi kao simbol ljubavi i romantike. Jasminov čaj i parfemi su popularni u ovom regionu.

Jasmin je rod zimzelenih ili listopadnih grmova i loza iz porodice maslina (Oleaceae). Karakteristični su po svojim mirisnim cvetovima, obično belim ili žutim, koji se često koriste u proizvodnji parfema i aromaterapiji. Postoji veliki broj vrsta jasmina, sa različitim oblicima i veličinama cvetova. Jasmin je jedan od najvažnijih sastojaka u proizvodnji parfema širom sveta. Njegov bogat, cvetni miris je veoma cenjen u parfimerijskoj industriji. Jasmin se koristi u aromaterapiji za smanjenje stresa, anksioznosti i poboljšanje raspoloženja. Njegov miris se smatra opuštajućim i umirujućim. U nekim delovima sveta, cvetovi jasmina se koriste za aromatizaciju hrane i pića, posebno čaja. Jasmin je popularna biljka u baštama zbog svojih mirisnih cvetova i dekorativnog lišća. Postoje mnoge sorte koje se mogu uzgajati u različitim klimatskim uslovima.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad