Antička kuhinja: Haviđ polo - Jagnjetina sa šargarepom

 

Reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g mlevene jagnjetine

500 g pirinča

1 srednja glavica sitno seckanog crnog luka

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašičica cimeta

4 velike kašike maslaca

2 velike kašike šećera

2 litre vode

4 kašike soli

pola čaše otopljenog maslaca

6 šargarepi

Priprema:

Prvo idemo na pripremu pirinča. Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Pirinač  treba nekoliko puta isprati u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte pola čaše otopljenog maslaca ili maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču. Kada je pirinač gotov prelazimo na pripremu mesa. Meso stavite u posudu, dodajte mu luk, cimet i biber te sve dobro izmešajte. Napravite male loptice (ćufte) veličine oraha. Ćufte propržite na maslacu. Očistite šargarepe i narežite ih na kolutiće. Pržiti ih na maslacu oko pola sata, dodajte šećer te ostavite na vatri još nekoliko minuta. 

Obložite dno lonca polovinom pirinča, potom stavite meso i sa ostatkom pirinča prekrijte meso. Na kraju po pirinču rasporedite šargarepu. Poklopite lonac i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gejsi polo - Jagnjetina sa suvim voćem

 

Naziv ovog jela preveden sa persijskog (farsi) jezika znači Gejsi-suvo voće, Polo-pirinač kuvan na pari. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1,5 kg jagnjetine

500 g pirinča

100 g suvog grožđa

100 g suvih kajsija

3 velike kašike maslaca ili maslinovog ulja

1 kašičica bibera

1 kašičica cimeta

1 kašičica muskatnog oraščića

100 ml vode

3 velike kašike soli

Priprema:

Prvo idemo na pripremu pirinča. Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Pirinač  treba nekoliko puta isprati u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte 1 kašiku otopljenog maslaca ili maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču. Kada je pirinač gotov prelazimo na pripremu mesa. Meso narezati na odreske i sa njega odstranite masnoću. U tiganju rastopiti dve kašike maslaca i u njemu propržiti meso u koje ste prethodno dodali dve kašike soli, biber, cimet i muskatni oraščić. Svaku kajsiju razrežite na četiri dela. U tiganju rastopite ostatak maslaca i na njemu propržite suvo voće, oko 5 minuta. Obložite dno lonca polovinom pirinča, potom stavite meso, kajsije i suvo grožđe. Sa ostatkom pirinča prekrijte meso, kajsije i suvo voće. Poklopite lonac i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tahčin esfenađ - Jagnjetina sa spanaćem

 

Naziv ovog jela preveden sa persijskog (farsi) jezika znači "sa dna lonca", esfenađ znači spanać.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

A sada malo edukacije o spanaću koje se spominje u ovom receptu. Postoji teorija da spanać potiče iz Persije, a da je u Kinu dospela u 7. v. p. n. e. nakon što je spanać tamo, kao dar, poslao kralj Nepala. Spanać je na evropsku trpezu dospeo tek u 11. veku n. e., kada su ga Mavari doneli u Španiju. Spanać se u Persijskom carstvu gajio tokom cele godine i bio je veoma cenjen jer sadrži belančevine, gvožđe, fosfor, kalcijum i vitamine. Latinsko ime roda Spinacia (lat. Spinacia oleracea L.) trebalo bi da potiče od reči spina što u prevodu znači trn zbog zubaca koji se nalaze na perigonu plodića. Ime vrste oleracea u prevodu znači zeljasto, a označava njegovu jestivu upotrebu. Na stranim jezicima zove se spinach (eng.), spinacio (ita.), spanać (srb.), épinard (fra.), Spinat (nem.), espinaca (špa.), espinafre (por.). U persijsakoj medicini se upotrebljavo za poboljšanje krvne slike, sniženje nivoa holesterola u krvi, poboljšanje rada organa za varenje i kardiovaskularnog sistema.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 kg jagnjetine

500 g svežeg spanaća

300 g pirinča

8 velikih kašika maslaca

1 kašičica cimeta

1 kašičica bibera

1 mala kašika šafrana

1 glavica crnog luka

100 ml jogurta

pola kašike sitno seckanog belog luka

2 jajeta

4 velike kašike soli

2 i po litre vode

pola čaše rastopljenog maslaca

Priprema:

Meso narezati na odreske i sa njega odstranite masnoću. U tiganju rastopiti maslac te pržiti meso u koje ste prethodno utrljali dve kašike soli, biber, cimet i šafran. Oprati, očistiti i narezati spanać te ga kuvati u vodi oko 8 minuta. Narezati crni luk te i njega propržiti na maslacu. Kada je crni luk napola gotov, iscedite spanać pa ga dodajte luku. Kad ih propržite, luk i spanać stavite u jogurt, dodajte beli luk, posolite sa dve kašike soli i dobro izmešajte. Jaja stavite u posudu i dobro ih umutiti. Skuvajte pirinač. Kada je pirinač skuvan onda uzmite 6 velikih kašika pirinča i pomešajte sa umućenim jajima. Obložite dno lonca mešavinom pirinča i jaja. Na to stavite mešavinu spanaća i jogurta te ravnomerno rasporedite. Preko spanaća stavite prženo meso. Ostatak pirinča sipajte preko mesa. Poklopite i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tahčin - Marinirana jagnjetina

 

Naziv ovog jela preveden sa persijskog (farsi) jezika znači "sa dna lonca". Ime je dobio po načinu na koji se naseckana marinirana jagnjetina stavlja na dno lonca. Jagnjetina je izuzetno ukusna ako se marinira u jogurtu, uz dodate začine.

Ova vrsta jela od mariniranog mesa u jogurtu je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj. Inače reč kebab i potiče od persijske reči i znači pečeno meso. Kebab je u Srbiji poznat kao ćevap (razlika je što se u Srbiji koristi mleveno meso) i bio je prisutan i u antičkoj Grčkoj. Dokaz za to nalazimo u kulturnom stvaralaštvu iz tog perioda, Homer je pisao o "jelu u obliku obeliska" u svojim epovima Ilijadi i Odiseji. Ćevapi su stigli na Balkan invazijom od strane Osmanskog carstva, jelo se toliko ustalilo da je postalo deo kulturnog identiteta.

Što se tiče marinade osnovu čini Mast (farsi jezik), kod nas u Srbiji poznat kao jogurt ili kiselo mleko, obilno se koristio u Persijskom carstvu, na Srednjem istoku i na Balkanu. U severnoj Africi i arapskim zemljama je poznat kao "leban", Jermeni ga zovu "madzoon", a Mongoli "kumis". Postoji legenda da je Džingis Kan, kada nije bilo druge hrane, preživeo hraneći se njime za vreme dugih pohoda kroz Mongoliju i Persijsko carstvo. U vrućim letnjim mesecima persijanci su jogurt posluživali kao osvežavajuće bezalkoholno piće. Jogurt su razblaživali sa vodom, dodajući mu malo soli i zvali su ga abdug. Persijanke su koristile jogurt kao prilog jelima, od njega su pripremale hladne i tople supe ili ga posluživale kao desert dodajući mu šećer i suvo voće.

Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Jogurt su slučajno prvi razvili mesopotamski stočari u planinama centralne i zapadne Azije. Svoje sveže mleko čuvali su u kesama napravljenim od stomaka životinja ili kozije kože, u kojima se već nalaze kulture bakterija neophodnih za fermentaciju mleka. Malo vremena u toploj klimi i stočar bi otkrio da umesto mleka ima jogurt. Persijsko carstvo kao naslednica mesopotamije je nastavila sa proizvodnjom jogurta i zvao se mast.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1,5 kg jagnjećeg buta, bez kostiju, isečeno na krupnije komade

500 g pirinča

500 ml jogurta

1 kašičica cimeta

1 kašičica bibera

1 kašičica mlevenog kima

3 velike kašike soli

2 male kašike šafrana

1 jaje

2 litre vode

200 ml maslinovog ulja

Priprema:

Meso držati 3 do 4 sata u marinadi od jogurta pomešanog sa jednom malom kašikom šafrana, cimetom, kimom,biberom i solju. Meso izvaditi iz marinade i peći pola sata na 180 stepeni na maslinovom ulju. U međuvremenu jogurtu u kojem je meso bilo marinirano dodajte jedno jaje i jednu malu kašiku šafrana. Skuvajte pirinač. Kada je pirinač skuvan onda uzmite 5-6 kašika pirinča i pomešajte s jogurtom i time obložite dno lonca na kojeg ćete staviti pečeno meso. Ostatak pirinča prebacite preko mesa. Poklopite i kuvajte još 15 do 20 minuta.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Adasi polo - Varivo od sočiva i pirinča

Reč Adas znači sočivo, a reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač, odnosno označava na koji je način kuvan pirinač. Adas polo je tradicionalno persijsko jelo. Adas Polo je kombinacija pirinča sa šafranom i prelivom od sočiva i luka . Adas polo je lako sard persijsko jelo namenjeno za vrele letnje dane. Za ovaj recept će vam trebati 2 glavna sastojka: sočivo i pirinač. Za vreme zime i ljubitelje mesa Adas polo može da se pravi i sa mlevenim  goveđim mesom kao garm jelo. Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog sard jela i sa kojim se hranilo za vreme letnjih meseci se pravio na sledeći način:

Sastojci:

250 g sočiva

1 veća glavica crnog luka

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice cimeta

4 kašike maslaca

1 kašika otopljenog maslaca

prstohvat šafrana

voda

Polo

Sastojci:

500 g pirinča

1 kašika soli

2 kašike maslinovog ulja

Za preliv

3-4 seckane urme

šaka suvog grožđa

Priprema

Kuvati sočivo u šerpi sa vodom i solju 30 minuta. Sočivo treba da zadrži svoj oblik (znači paziti da se ne prekuva). Napravite vodu od šafrana, u 1/3 čaše dodajte prstohvat mlevenog šafrana, prelijte ključalom vodom i sačekajte 5 minuta, kada šafran da svoju punu boju vodi i postane crven, spreman je. Narezati luk na kockice pa dodati u šerpu u koji ste stavili 2 kašike maslaca i propržite ih. U šerpu dodati kurkumu i so i kuvano sočivo pa cimet. Pržite nekoliko minuta uz mešanje, a zatim isključite vatru. U mešavinu sočiva sipajte pola vode od šafrana.

Pravljenje polo pirinča i kombinovanje sa sočivom:

Nekoliko puta isprati pirinač u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču.

Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Za pripremanje soseva ili umaka koji se poslužuje uz pirinač koriste se razni začini i druge namirnice, što sos ili umak čini bogatijim i daje mu izvrstan bogat ukus.

Završno jelo:

Staviti praznu posudu na srednju vatru. Pomešajte pola čaše ključale vode i kašiku otopljenog maslaca sa ostatkom vode od šafrana i stavite u šerpu. Dodajte slojeve: prvo ide sloj pirinča, a zatim sloj sočiva. Nastavite, dok svi sastojci ne budu gotovi. Toplina bi trebalo da bude na srednjoj temperaturi prvih 5 minuta. Dnom ​​kašike napravite duboke rupe u pirinču i sočivu. Rastopite 2 kruške putera u čaši slane ključale vode. Sipajte preko lonca. Pokrijte šerpu poklopcem i čistom kuhinjskom krpom da upije vlagu. Kuvajte na laganoj vatri 1 sat.

Preliv:

Pržite komade urmi 2 minuta na srednjoj vatri. Zatim dodajte suvo grožđe. Propržite na minut sve sastojke i pospite po jelu ili ovaj preliv služiti odvojeno.

Za zimsku garm mesnu verziju: promešajte 250 g mlevenog goveđeg mesa sa kurkumom i seckanim lukom. Dodajte sloj mesa pored ostalih u lonac.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad