Antička kuhinja: Sohan-e Kum – Bombone od šafrana

 

Sohan-e Kum je tradicionalni persijski krhki bombon sa šafranom koji dolazi iz grada Kuma u Iranu. Sohan je persijska reč koja znači turpija, slovo e je ezafe i povezuje reči na farsi jeziku, odnosno da bi ukazao na vezu između reči sa obe strane, Kum je grad u Persiji što bi u slobodnom prevodu značilo kolač ili bombone iz Kuma. Sohan je tradicionalni persijski šafranski hrskavi bombon, to je slatkiš iz grada Kuma, jugozapadno od Teherana. To je puterasti krhki slatkiš posut pistaćima i jako aromatizovan šafranom čiji zemljani miris i bogata boja su izuzetno lepi. Njegova tekstura je taman koliko treba mrvičasta od maslaca i zadovoljavajuće hrskava od orašastih plodova. Puterast, hrskav sa mirisom šafrana, ovaj bombon se lako pravi i služi se uz čaj. Obično se crni čaj meša sa sušenim laticama ruže. Takav čaj nikada se ne poslužuje u porculanskim ili drugim neprozirnim šoljicama jer je velika uvreda ako se nevidi boja čaja, pravi domaćin će uvek pitati, želite li jači ili slabiji čaj. Njegovi sastojci se sastoje od brašna, šećera, maslaca, šafrana, badema i pistaća. Kolač ili bombon je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Sohan je nastao u Komu, u današnjem Iranu. Postoje različite vrste sohana, uključujući medeni sohan, susamov sohan, sohan halva, bademov sohan, sohan gazi, sohan logme, puteran sohan, sohan pašmaki (šećerna vuna) i desertni sohan. Sohan je veliki simbol persijske Nove godine. To je jedan od bitnih delova Noruz stola i vole ga svi Persijanci. Ovaj ukusni šafran karamel ima hrskavu teksturu i pored jela za Noruz, može se praviti kod kuće tokom cele godine. Kolač je veoma popularan u Aziji i mnogi narodi ga danas veoma rado konzumiraju. Korene, međutim, vuče iz Persije, a reč sohan ima više značenja od turpije na persijskom farsi jeziku pa do sanskrita gde ima značenje "lep izgled", a na arapskom "zvezda".Sohan asali je veoma poznat da se ovaj recept zasniva na istim sastojcima u svakom domaćinstvu.

Persijski slatkiši tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolačići ili bombone pripadaju prvoj grupi odnosno pripadaju grupi suvih kolača, ne sadrže gluten i napravljeni su od badema i šećera. Smesa za ove kolačiće ili bombone je veoma jednostavna i lako se pravi.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Postoje dve verzije pravljenja ovih bombona, ovo je prva verzija. Ova vrsta jednostavnog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 kašike pšeničnog brašna

1 šolja šećera

8 kašika vode

10 kašika maslaca

1/2 kašičice mlevenog kardamoma

1/2 kašičice šafrana

prstohvat soli

1 kašika sitno seckanih badema

1/2 šolje mlevenih pistaća

Priprema:

Raširite nekoliko velikih listova papira za pečenje na radnoj površini u blizini šporeta na koje ćete sipati vruču smesu za sohan da se ohladi. Na papir stavite okrugle modle.

Dodajte brašno i šećer u šerpu i zagrevajte na srednjoj jakoj vatri 2-3 minuta, često mešajući. Dodajte vodu i mešajte dok se šećer ne rastvori i smesa ne proključa. Dodajte maslac i mešajte dok se ne otopi. Dodajte šafran, so i kardamom i nastavite da mešate.

Zagrejte ringlu na 130°C taman da smesa bude u fazi mekog pucanja. Što je više zagrejete iznad te temperature, sohan će više postati kao "tvrdi bombon". Obratite pažnju na temperaturu jer nekoliko stepeni gore ili dole može napraviti ogromnu razliku u tome koliko će bombon biti čvrst na kraju. Kada dostigne 130°C, smanjite vatru, brzo dodajte bademe, a zatim pažljivo sipajte smesu na papir za pečenje u male okrugle modle. Trebalo bi da dobijete oko 5-6 bombona sohana.

Pospite mlevene pistaće u okrugle korpice sohana, koristite poleđinu kašike da utisnete mlevene pistaće u sohan pritiskajući smesu odozgo. Ostavite da se ohladi, izvadite bombone iz modli odnosno korpica, okrenite ih, a zatim poslužite uz čaj.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sohan halva - Sohan alva

 

Sohan je persijska (farsi) reč koja znači turpija. Sohan halva je tradicionalni slatkiš i danas je jedan od omiljenih deserta na jugu Azije, gde se pravi na razne načine. Korene, međutim, vuče iz Persije, a reč sohan ima više značenja od turpije na persijskom farsi jeziku pa do sanskrita gde ima značenje "lep izgled", a na arapskom "zvezda". Reč halva dolazi od persijske ili arapske reči halva ili preciznije od reči halava, što znači slatkoća i pravili su ga još u 5. veku pre nove ere. Razvili su i njegove varijacije, od oraha, od suncokreta iz semena biljke i tahan (tahini) halva od semena susama, postoje dokazi da je to prvobitno bio pomalo želatinasti desert na bazi žita, napravljen od ulja, brašna i šećera. Najstariji zapisani recepti za spravljanje halve potiču iz Persije, iz VII veka n.e. Osnova je bila sastavljena od finog brašna, neke masnoće (maslac ili ulje), mleka, šećera ili meda. Naziv halva je inace zajednički za nekoliko sličnih slatkiša, čija je osnova brašno, masnoća (ulje ili maslac) i zaslađivač (šećer ili med), uz razne dodatke poput semenki, orašastih plodova ili sušenog voća.

Kolač je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Sohan je nastao u Kumu , u današnjem Iranu. Postoje različite vrste sohana, uključujući medeni sohan, susamov sohan, sohan halva, bademov sohan, sohan gazi, sohan logme, puteran sohan, sohan pašmaki (šećerna vuna) i desertni sohan. Sohan halva je veliki simbol persijske Nove godine. To je jedan od bitnih delova Noruz stola i vole ga svi Persijanci. Sohan halva se jednostavno pravi od maslaca, šećera, brašna, kardamoma, badema, pistaća i drugih orašastih plodova.

U IX veku dogodila se značajna promena, kada iz recepta nestaje mleko, a obično brašno zamenjuje semolina (finija varijanta današnjeg griza), a uskoro i brašno od susama. Jedna druga struja istoričara gastronomije tvrdi da je halva nastala u Vizantinionu (kasnije Konstantinopolj, danasnji Istanbul), još pre XII veka, i da je od samih početaka osnovni sastojak bio susam. U Vizantijskom carstvu alva je bila više nego poznata, a neizmerna ljubav prema ovom slatkišu naročito se produžila tokom trajanja Otomanskog carstva. Sultan Sulejman Veličanstveni (1520-1566) bio je zavisnik od alve. Toliko, da je pored svoje palate dao da se sagradi "kuća halve" – helvahane, u kojoj se proizvodilo tridesetak vrsta ove  poslastice. Jednu od njih, napravljenu sa tahinijem (pastom od susama), prihvatili su Rumuni u vreme osmanlijske vlasti i preneli je Aškenazima u Evropi, a oni je početkom 20. veka doneli u Ameriku (tahan-alva). Poslastica se proširila po Bliskom istoku, Mediteranu i Balkanskom poluostrvu, srednjoj Aziji i Indijskom potkontinentu i svaka kultura koja ju je prihvatila malo je promenila njeno ime i sastojke. U srednjem veku prvi poznati pisani recept za alvu datira s početka 13. veka, iz kuvara pisanog na arapskom jeziku Kitab al-Tabikh ("Knjiga jela"). U knjizi je opisano čak sedam načina na koje se može pripremiti ovaj slatkiš. U kuvaru iz mavarske Španije, koji potiče iz istog perioda, nalazi se recept u kome se smesa napravljena od kuvanog šećera, meda, susamovog ulja i brašna razvlači u tanak sloj, posipa ružinom vodom, šećerom i mlevenim pistaćima, prekriva drugim slojem iste smese i seče na trouglove. Egipćani su je nazivali halava i mešali sa pistaćima, bademima ili pinjolima, dok su je Indijci nazivali halva i aromatizirali regionalnim proizvodima poput masla, kokosa i urmi. Halva je slatki desert, bez kojeg se ne može piti čaj.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1/2 šolje šećera

2 kašike maslaca

2 kašike brašna

1 1/2 kašika mleka u prahu

1 prstohvat soda bikarbona

1 prstohvat kardamom u prahu

1/4 šolje suvog voća i orasi

Priprema:

Prvo podmažite male činije  bilo koje veličine. Stavite suvo voće i orašaste plodove po izboru. Ostavite sa strane do upotrebe. Dodajte šećer i maslac u šerpu. Ostavite da se otopi na laganoj vatri. Mešajte po potrebi. U međuvremenu, pomešajte mleko u prahu, sodu bikarbonu i kardamom i ostavite sa strane. Kada šećer počinje da se topi, promeni boju i postane sjajan i potpuno providan, počnite da uz mešanje polako dodajete brašno. Nakon toga dodajte mešavinu mleka u prahu, sode bikarbone i kardamoma i sve dobro izmešajte. Čim počne da se formira masa koja počinje da se odvaja od ivica tiganja sklonite šerpu sa vatre. Dodajte kašiku smese u svaku činiju i pritisnite odozgo da se masa malo spljosti. Ostavite da se hladi pola sata. Zatim okrenite činiju naopačke i kucnite po dnu, Sohan halva će se lako skinuti.

Halva se kao poslastica danas najčešće priprema u balkanskim i zemljama istočnog Mediterana. Danas u Anadoliji halva ima i socijalno značenje. Tradicionalno je obavezna prilikom proslava radosnih događaja i verskih praznika, ali i nakon sahrana, a naročito nakon nečijeg povratka sa hadžiluka. Na Balkanu halva ima sličan značaj kao u Turskoj, prevashodno kod muslimanskog stanovništva. Naročito je važna njena htonska uloga, nakon zalogaja alve izgovara se molitva za dušu pokojne osobe. Osim toga, kada se spremala halva smatralo se da su u kući prisutni meleci (anđeli), da bi osetili miris, i blagoslovili i žive i umrle. Pripremanjem halve prizivali su se anđeli (meleci) u dom, jer prema verovanju ni anđeli nisu mogli da odole mirisu halve.Recept za alvu je najverovatnije na ove prostore doneli Turci Osmanlije tokom osvajanja balkanskih područja. Nekada je postojao običaj da se alva priprema svakog petka.  Do 1908. godine u Sarajevu je postojala ulica alvadžiluk, u kojoj su poslovale iskljućivo halvadžije. Halva je u našem okruženju najviše zastupljena u Bosni i Hercegovini i Raškoj oblasti. Recept halve je najverovatnije na ove prostore donela Osmanska kultura u osvajanjima balkanskih područja.  Halva se zadržala na ovim prostorima i nakon odlaska Otomana, a Balkan nije jedinstven po tom pitanju. Zanimljivo je da ostrvo Malta kod zapadnih turista ima epitet kao mesto na kome se prave najbolje halve.

U zemljama centralne i južne Azije halva se retko priprema od susama, i malo je nalik halvi kakva je nama poznata. Zapravo, radi se o smesi sličnoj pudingu, napravljenoj od nekih vrsta maslaca i brašna, i obaveznog palminog ulja i šećera i jede se kašikom. Ali, dodaci su za nas neobični: sočivo, rezanci, griz, tikva, tikvice, šargarepa, sušeno voće, razni začin, nema nikakve socijalne ni verske konotacije, već je samo ukusna hrana.

Halva se danas najčešće priprema od pšeničnog brašna, masti (ulje ili maslac) i zaslađivača, uz dodatke koji daju različite ukuse i teksture. Može se naći u različitim bojama i ukusima, a karakteristična je po svojoj mrvičastoj i hrskavoj teksturi. Recepti za halvu variraju u zavisnosti od regiona i lokalnih običaja. Uobičajeni dodaci su susam, lan, orašasti plodovi, sušeno voće, kakao i slično. Prave je i prodaju alvadžije, odnosno halvadžije, halvedžije (tur. helvacı) u svojim alvadžinicama (halvedžinicama). Ono što je najznačajnije kod alve je da je to ukusna poslastica koju može pripremiti i priuštiti svako, jer se priprema jednostavno, od osnovnih životnih namirnica. Kako se za pripremu najvećeg broja alvi ne moraju koristiti namirnice životinjskog porekla, one pripremljene sa uljem smatraju se košer hranom.

Halva je danas možda najpopularnija kao poslastica u Izraelu. Brojne alvadžije na čuvenoj jerusalimskoj otvorenoj pijaci Mahane Jehuda (Mahane Yehudah), koja se još naziva i "Kraljevstvo alve" nude na stotine vrsta ove poslastice, od tradicionalnih do grčkih od griza ili onih napravljenih bez brašna, u kojima dominira šargarepa i orašasto voće. Konzumira se za doručak, užinu ili kao desert. Pravi se na desetine različitih ukusa, od šargarepe do vanile.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sohan asali - Kolač od meda i badema

 

Sohan je persijska (farsi) reč koja znači turpija. Sohan je tradicionalni persijski šafranski hrskavi karamel. Njegovi sastojci se sastoje od meda, šećera, maslaca, šafrana, badema i pistaća. Kolač je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Persijski slatkiši tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolačići, Sohan asali, pripadaju prvoj grupi odnosno pripadaju grupi suvih kolača, ne sadrže gluten i napravljeni su od mlevenih badema i šećera u prahu. Testo za ove kolačiće je veoma jednostavno i lako se pravi.

Sohan je nastao u Kumu, u današnjem Iranu. Postoje različite vrste sohana, uključujući medeni sohan, susamov sohan, sohan halva, bademov sohan, sohan gazi, sohan logme, puteran sohan, sohan pašmaki (šećerna vuna) i desertni sohan. Sohan asali je veliki simbol persijske Nove godine. To je jedan od bitnih delova Noruz stola i vole ga svi Persijanci. Sohan asali se jednostavno pravi od meda, šećera, šafrana, badema, pistaća i drugih orašastih plodova. Ovaj ukusni šafran karamel ima hrskavu teksturu i pored jela za Noruz, može se kuvati kod kuće tokom cele godine. Keksići se tradicionalno poslužuju uz čašu persijskog čaja. Obično se crni čaj meša sa sušenim laticama ruže. Takav čaj nikada se ne poslužuje u porculanskim ili drugim neprozirnim šoljicama jer je velika uvreda ako se nevidi boja čaja, pravi domaćin će uvek pitati, želite li jači ili slabiji čaj. Kolač je veoma popularan u Aziji i mnogi narodi ga danas veoma rado konzumiraju. Koren ovog slatkiša vuče iz Persije, a reč sohan ima više značenja kod različitih naroda, na sanskritu znači "lepog izgleda", a na arapskom "zvezda". Sohan asali je veoma poznat da se ovaj recept zasniva na istim sastojcima u svakom domaćinstvu.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 čaša šećera

2 velike kašike meda

3 velike kašike maslaca

1/2 čaše naseckanih badema

1 1/2 kašičice šafrana

2 velike kašike vruće vode

1 čaša seckanih pistaća

Priprema:

Polako otopite maslac u tiganju sa debelim dnom te ga stalno mešajte da ne zagori. Dodajte med, šećer i naseckane bademe. Sve zajedno mešajte na laganoj vatri, odnosno dok se dok se šećer ne rastopi i boja ne postane svetlo zlatna. Ne dozvolite da boja šećera potamni, jer će biti gorkog ukusa.  U vrućoj vodi rastopite šafran pa i njega dodajte u mešavinu. Maknite s vatre. U nenamazani pleh obložen papirom za pečenje, velikom kašikom stavljajte deo po deo mase te u svaki komad utisnite po jedan celi pistać. Pustite da se ohladi. Čuvajte na hladnom i suvom mestu u dobro zatvorenoj posudi.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Nane širini - Bakin kolač

 

Nane na persijskom (farsi) jeziku znači baka, a širini znači slatkiši, što bi u slobodnom prevodu značilo bakin slatkiš ili bakin kolač. Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijski slatki biskviti tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolačići, nane širini, pripadaju prvoj grupi odnosno pripadaju grupi suvih kolača, ne sadrže gluten i napravljeni su od mlevenih badema i šećera u prahu. Testo za ove kolačiće je veoma jednostavno i lako se pravi.

Glavni sastojci ovog kolača su jaja, šećer, belo brašno, ulje, prašak za pecivo, badem i limunov sok. Pahuljasti su i ukusni zahvaljujući ulju u testu, i imaju delikatnu aromu badema i limuna. Možete ih ukrasiti seckanim pistaćima i laticama ruže.

Kolač je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 čaše brašna

1 mala kašika praška za pecivo

1 čaša maslinovog ulja

1 čaša šećera

2 žumanca

1 mala kašika mlevenih badema

1 mala kašika limunovog soka

Priprema:

Prosejte zajedno brašno i prašak za pecivo. Dobro izmešajte ulje, šećer, žumanca, limunov sok i mleveni badem. U tu smesu postepeno dodajte brašno i mešajte dok testo ne bude ujednačeno. Rukama testo uvaljajte u male loptice, stavite u nepodmazan pleh obložen papirom za pečenje i lagano pritisnite kašikom odozgo. Pecite pola sata na 100° C. Keksići se tradicionalno poslužuju uz čašu persijskog čaja. Obično se crni čaj meša sa sušenim laticama ruže. Takav čaj nikada se ne poslužuje u porculanskim ili drugim neprozirnim šoljicama jer je velika uvreda ako se nevidi boja čaja, pravi domaćin će uvek pitati, želite li jači ili slabiji čaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Naan-e nohodči - Kolač od brašna leblebije

 

Naan-e nohodči poznat je i kao Širini-e nohdoči. Naan na persijskom (farsi) jeziku znači hleb, slovo e je ezafe i povezuje reči na farsi jeziku, odnosno da bi ukazao na vezu između reči sa obe strane, nohodči znači leblebije, a reč širini znači slatkiši. Često se priprema za persijsku Novu godinu-Noruz i druge svečane prilike. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijski slatki biskviti tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolačići, naan-e gerdui, pripadaju prvoj grupi odnosno pripadaju grupi suvih kolača, ne sadrže gluten i napravljeni su od mlevenih oraha i šećera u prahu suvi su spolja, a iznutra tek na granici žvakanja. Testo za ove kolačiće je veoma jednostavno i lako se pravi. 

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Glavni sastojci ovog kolača su brašno od leblebije, šećer, maslac i kardamom. Možete ih ukrasiti seckanim pistaćima i laticama ruže. Kolač je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci: 

1 i po čaša brašna od leblebije

1 i po čaša razmekšanog maslaca

pola čaše šećera u prahu

pola male kašike kardamoma

4 velike kašike tople vode

Priprema:

U posudi pomešajte sve sastojke i napravite glatku masu bez ijedne grudvice. Kašikom razdvajajte testo od kojeg ćete oblikovati loptice veličine oraha. Poređajte ih na lagano premazani pleh te svaku pritisnite viljuškom da bi dobili dekorativni uzorak i da bi se površina spljoštila. Pecite oko 20 minuta na temperaturi od 180° C.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                          << Vratite nazad