Antička kuhinja: Faludeje garmak - Frape od dinje

Drugi naziv za ovo osvežavajuće piće je talebi (vrsta dinje) i ovaj recept je druga verzija pripreme ovog osvežavajućeg pića ili frapea ako se hladi ledom.

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Ovo voćno osvežavajuće piće ili desert, zavisi od načina upotrebe, je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Frape od dinje je osvežavajuće piće koje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: dinja, kardamom, voda i zaslađivač poput meda ili šećera. Garmak na persijskom (farsi) jeziku označava sortu dinje.

Iako je smatramo voćem, dinja je namirnica koja botanički pripada povrću, i to porodici biljaka Cucurbitaceae, iz koje potiču bundeve i krastavci. Dinja je bogata je kalcijumom i magnezijumom, kao i i vitaminima A, B i C. Štiti organizam od kardiovaskularnih bolesti, blagotvorna je za oči i kožu, a istraživanja pokazuju da redovnom upotrebom stabilizuje krvni pritisak. Poznato je da se obloge od dinje (narendana dinja ili isceđen sok) koriste za otklanjanje bolova. Dinja ima jedinstvena hidratantna svojstva, poboljšava varenje i imuni sistem, i odličan je izvor antioksidanasa (naročito beta-karotena) koji štite od upalnih procesa, kao i od nastanka brojnih hroničnih bolesti. Uz sve to, dinja se smatra i niskokaloričnom namirnicom koja može imati pozitivan uticaj na mršavljenje i regulisanje telesne težine. Obilije celulozom koja odlično smanjuje glad, sprečava nadimanje i olakšava rad digestivnog trakta pa je samim tim odličan saveznik u borbi protiv kilograma. U Persijskom carstvu su se gajile više vrsta dinja: Garmak je sličan dinji u pogledu hranljivosti i lekovitih svojstava, osim što vremenski stiže pre dinje, mekši je i lakše se vari. To je vodenasto i letnje voće. Njegova kora se koristi za lečenje preloma. Boja unutar garmaka je malo žuta. Tekstura unutar garmaka je malo mekša od talebija (druge vrste dinje), zbog čega ima kraći rok trajanja od ostalog voća u istoj kategoriji. Talebi je sočno i slatko voće, ima koru sa vertikalnim linijama duž nje, za razliku od garmaka, unutrašnjost je zelena i ima visok sadržaj šećera. I na kraju Harbozeh, veća je od Garmaka i Talebija. Ovo voće ima sladak i sočan ukus. Boja joj je bledozelena, a kora veoma glatka. Okruglog je, a ponekad i ovalnog oblika, težine od 1,5 do 4 kg. U Iranu se i danas gaje razne sorte dinja, od kojih je najpoznatija persijska dinja harbozeh. Po proizvodnji dinja Iran danas zauzima treće mesto na svetu. Poreklom je iz Azije i Afrike i vrlo je verovatno da je još pre više hiljada godina preneta i u druge krajeve sveta. Već su Egipćani i Persijanci smatrali dinju poslasticom. Stari Rimljani, a i Grci su se sladili sa dinjama baš kao i mi danas.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića ili deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 dinja

2 velike kašike šećera

pola čaše vode

1 mala kašika kardamoma

Priprema:

Oljuštite dinju, iz nje izvadite semenke i narežite je na male komadiće. Izdrobite je i dodajte vodu. Dodajte šećer i kardamom, promešajte i dodajte kocke leda. Čuvajte u frižideru. Poslužite u čaši kao osveženje ili desert.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

 

Antička kuhinja: Faludeje garmak - Frape od dinje

 

Drugi naziv za ovo osvežavajuće piće je talebi (vrsta dinje) i ovaj recept je prva verzija pripreme ovog osvežavajućeg pića ili frapea ako se hladi ledom.

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Ovo voćno osvežavajuće piće ili desert, zavisi od načina upotrebe, je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Frape od dinje je osvežavajuće piće koje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: dinja, breskve, limunov sok i zaslađivač poput meda ili šećera. Garmak na persijskom (farsi) jeziku označava sortu dinje.

Iako je smatramo voćem, dinja je namirnica koja botanički pripada povrću, i to porodici biljaka Cucurbitaceae, iz koje potiču bundeve i krastavci. Dinja je bogata je kalcijumom i magnezijumom, kao i i vitaminima A, B i C. Štiti organizam od kardiovaskularnih bolesti, blagotvorna je za oči i kožu, a istraživanja pokazuju da redovnom upotrebom stabilizuje krvni pritisak. Poznato je da se obloge od dinje (narendana dinja ili isceđen sok) koriste za otklanjanje bolova. Dinja ima jedinstvena hidratantna svojstva, poboljšava varenje i imuni sistem, i odličan je izvor antioksidanasa (naročito beta-karotena) koji štite od upalnih procesa, kao i od nastanka brojnih hroničnih bolesti. Uz sve to, dinja se smatra i niskokaloričnom namirnicom koja može imati pozitivan uticaj na mršavljenje i regulisanje telesne težine. Obilije celulozom koja odlično smanjuje glad, sprečava nadimanje i olakšava rad digestivnog trakta pa je samim tim odličan saveznik u borbi protiv kilograma. U Persijskom carstvu su se gajile više vrsta dinja: Garmak je sličan dinji u pogledu hranljivosti i lekovitih svojstava, osim što vremenski stiže pre dinje, mekši je i lakše se vari. To je vodenasto i letnje voće. Njegova kora se koristi za lečenje preloma. Boja unutar garmaka je malo žuta. Tekstura unutar garmaka je malo mekša od talebija (druge vrste dinje), zbog čega ima kraći rok trajanja od ostalog voća u istoj kategoriji. Talebi je sočno i slatko voće, ima koru sa vertikalnim linijama duž nje, za razliku od garmaka, unutrašnjost je zelena i ima visok sadržaj šećera. I na kraju Harbozeh, veća je od Garmaka i Talebija. Ovo voće ima sladak i sočan ukus. Boja joj je bledozelena, a kora veoma glatka. Okruglog je, a ponekad i ovalnog oblika, težine od 1,5 do 4 kg. U Iranu se i danas gaje razne sorte dinja, od kojih je najpoznatija persijska dinja harbozeh. Po proizvodnji dinja Iran danas zauzima treće mesto na svetu. Poreklom je iz Azije i Afrike i vrlo je verovatno da je još pre više hiljada godina preneta i u druge krajeve sveta. Već su Egipćani i Persijanci smatrali dinju poslasticom. Stari Rimljani, a i Grci su se sladili sa dinjama baš kao i mi danas.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića ili deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 srednje velika dinja

2 zrele breskve

pola čaše šećera

1 velika kašika limunovog soka

pola kašičice soli

2 velike kašike ružine vodice

kockice leda

Priprema:

Raspolovite dinju i kašikom iz nje izvadite nekoliko loptica. Stavite ih u zemljanu posudu.Od ostatka dinje napravite sok. Lopticama dodajte sok od dinje. Oljuštite breskve i narežite ih na što tanje kriške. Dodajte ih lopticama dinje. Dodajte šećer, sok od limuna i so. Ostavite u frižideru nekoliko sati. Pola sata pre posluživanja dodajte ružinu vodicu i vratite u frižider. Ulijte u čaše i dobićete ukusan desert ali ako preko mase pospete sitno lomljeni led dobićete frape odličnog ukusa.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je sib - Džem od jabuka

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je sib je persijski naziv za džem od jabuke, sib na persijskom (farsi) jeziku znači jabuka, ovaj džem je i danas popularan u Iranu i drugim delovima Azije.

Ovaj džem od jabuke je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

6-8 tvrdih jabuka

3 čaše šećera

1 čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Čašu šećera stavite u lonac i dodajte vodu. Kuvajte dok ne provri, a zatim dodajte limunov sok i promešajte. Vatra treba biti srednje jačine. Jabuke narežite na kockice i stavite ih u sirup. Kuvajte oko sat vremena. Povremeno jabuke gurnite varjačom prema dnu lonca. Kad je skuvan, džem će poprimiti crvenkastu boju. Ohladite ga i sipajte u tegle koje ćete hermetički zatvoriti. Ova količina dovoljna je za 6 tegli.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

                                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je kadu tanbal - Džem od bundeve

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je kadu tanbal je persijski naziv za džem od bundeve, kadu tanbal na persijskom (farsi) jeziku znači bundeva, ovaj džem je i danas popularan u Iranu i drugim delovima Azije.

Ovaj džem od bundeve je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

3 čaše bundeve, naseckane na kockice

3 čaše šećera

1 čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Skuvajte vodu, dodajte šećer i kuvajte dok se šećer ne rastopi. Stalno mešajte. Ulijte sok od limuna i stavite naseckanu bundevu. Kuvajte na laganoj vatri oko sat vremena ili dok se bundeva ne natopi sirupom od šećera odnosno dok ne omekša. Ohladite džem i sipajte ga u tegle koje ćete hermetički zatvoriti.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je havij - Džem od šargarepe

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici, posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Zimnica je jedan od najstarijih načina konzervisanja hrane, koji omogućava da se hranljiva svojstva sezonskih namirnica sačuvaju za upotrebu izvan sezone. Konzervisanje se može vršiti sušenjem, zaslađivanjem, kišeljenjem i soljenjem, u zavisnosti da li je u pitanju voće, povrće ili prerađevine od mesa. Zimnica se obično čuva u podrumu, na tavanu, u košarini ili u zemlji, odnosno trapu.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je havij je persijski džem od šargarepe, havij na persijskom (farsi) jeziku znači šargarepa. Tradicionalno se služi kao doručak sa persijskim čajem, hlebom barbari, sangak ili lavaš hlebom.

Ovaj džem od šargarepe je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g šargarepe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Šargarepu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

Na isti način se pravi i džem od repe.

Sastojci:

500 g repe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Repu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

 

Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.

Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad