U antička vremena različite vrste alkoholnih pića poput piva i vina su se koristile u medicinske svrhe. Za njih se znalo da imaju terapijska svojstva i imale važnu ulogu u svakodnevnom životu ljudi.
Postoji priča koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Naime, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.
Ječmeno pivo najstarije je znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama poput grčkih symposia, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.
Prvi pisani tragovi o pravljenju piva su ostali očuvani na glinenim tablicama i datiraju još od 6.000 godina p. n. e. i potiču od Sumera. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene. Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da ona daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.
Pivo se našlo i u prvom pisanom zakoniku na svetu – Hamurabijevom zakoniku. Hamurabi, vavilonski kralj (1729 – 1686. p. n. e.) kaže: "Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni". U zakonu još stoji: "Ako ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, vara li na težini ili toči loše piće, treba biti pozvana na odgovornost i bačena u vodu. U pivnici žena može biti točiteljica, ali u pivnicu ne sme doći kao gošca. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali."
Odavde se prenela proizvodnja piva u stari Egipat, Persiju, Grčku i druge zemlje. Egipćani su znali da prave pivo već 2.000 godina p. n. e. Artefakti pronađeni u grobnicama pokazuju da je u starom Egiptu proizvodnja piva bila ne samo dobro razvijena, vec i komercijalizovana. U Egiptu su pivo pili svi, od faraona do zidara piramida, mada ne baš istog kvaliteta: pretpostavlja se da je postojalo dvadesetak vrsta, a jedno se, verovatno zbog jačine, zvalo "pivo istine". Ostaci piva nađeni su u posudama iz 5000. godine pre nove ere, a prvi zapisi o njemu datiraju iz perioda između 3400. i 2900. godine stare ere. U Egiptu se na pijanstvo nije gledalo kao na negativnu društvenu pojavu, a opijanje je bilo poželjno u verskim obredima i na slavljima.
Herodot je mnogo kasnije napisao u svojoj "Istoriji" da Egipćani"troše vino koje prave od ječma, jer kod njih ne uspeva vinova loza". Dokazano je, međutim, da su konzumirali i vino, naročito kada je na vlast došla grčka dinastija Ptolomeja i donela ovu naviku, ali je u verskim ceremonijama i dalje korišćeno pivo – a ono što je bilo dobro za bogove, bilo je i za kraljeve i njihove podanike. I radnici su platu dobijali u piću i hrani, pa je njihova mesečna zarada u proseku iznosila 300 litara piva i 100 kilograma ječma.
Verovali su da je ovaj neverovatan napitak dar boga Ozirisa. U drevnoj Egipatskoj mitologiji, Oziris je bog poljoprivrede. Takođe je poznat kao bog piva. Grčki istoričar is vremena Julija Cezara je jednom napisao "Oziris je naučio ljude kako da prave pivo, koje nije lošije od vina u mirisu i jačini".
Grci su, primajući civilizaciju od Egipćana, naučili i veštinu proizvodnje piva, a za njima i Rimljani i onda ostale evropske zemlje. U Antičkoj Grčkoj, Silenus je bog piva i prijatelj za piće. Veoma često je povezan sa njegovim dobrim drugom Dionisom. Uglavnom je predstavljen kao ćelav i debeo čovek, sa velikim stomakom od piva. Takođe često je pijan i pisali su da je nošen magarcima pošto nije mogao sam da hoda. Dionis je veoma poznat kao deo Grčke mitologije i bog pića kao što su vino i pivo. Takođe je poznat kao oslobodilac – zato što oslobađa sebe tako što pije alkohol. Sin je Zevsa i smatrao je Silenusa svojim tutorom.
U starom Rimu pivo (sabaiam, sabaium, sabaia) se radilo fermentacijom ječma ili prosa bilo je popularno piće u pojedinim provincijama, pa i u našem delu provincije Panonije. Čak ga i car Dioklecijan spominje u svom popisu cena. U samom Rimu nije bilo popularno. Istoričar Amijan Marcelin se ruga caru Valensu (321 -375. g.), da je bio sabaiarius (pivopija) i smatra pivo pićem siromaha.
S obzirom da je pivo oduvek bilo deo kulture i naroda tako je postalo i deo mitologije te su se pojavili i bogovi piva. Ovo je 5 drevnih bogova piva:
Ninkasi
Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da je ona dala svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i nagone.
Oziris
U drevnoj Egipatskoj mitologiji, Oziris je bog poljoprivrede ali je i poznat kao bog piva. Grčki istoričar iz vremena Julija Cezara je jednom napisao "Oziris je naučio ljude kako da prave pivo, koje nije lošije od vina u mirisu i jačini".
Silenus
U Antičkoj Grčkoj, Silenus je bog piva i kompanjon za piće. Veoma često je povezan sa njegovim dobrim drugom Dionisom. Uglavnom je predstavljen kao ćelav i debeo čovek, sa velikim stomakom od piva. Takođe često je pijan i pisali su da je nošen magarcima pošto nije mogao sam da hoda.
Dionis
Dionis je veoma poznat kao deo Grčke mitologije i bog pića kao što su vino i pivo. Takođe je poznat kao oslobodilac, zato što oslobađa sebe tako što pije alkohol. Sin je Zevsa i smatrao je Silenusa svojim mentorom.
Aegir
U Nordijskoj mitologiji, Aegir je zapravo bog mora. Verovalo se da on ima kontrolu nad olujama i morima. Takođe je poznat kao bog piva i pravljenja piva.
Na evropski kontinent pivo je preneto dolaskom keltskih plemena iz Azije čak do britanskih ostrva, negde oko 1.000 godina p. n. e. Tada su u pivo dodavane različite trave – pelin, glog, šafran i dr. Germanska plemena su ga odmah prihvatila i među njima je, nadomak nove ere, pivo steklo nadimak "tečni hleb" zbog svoje hranljive vrednosti. Nemci ga i danas zovu "tečnom hranom". Primena hmelja predstavlja važno otkrice i čini osnovu savremene tehnologije piva. Hmelj se prvi put počeo koristiti u Novogorodskoj Rusiji. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde izmedu šestog i sedmog veka, u vreme kad se pivu pri varenju počeo dodavati hmelj. U srednjem veku proizvodnjom piva bavili su se kaluđeri. Kaluđeri su bili prvi koji su pivu pridodali hmelj – iz "medicinskih" razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno "hrišcanskim lekovitim napitkom", da bi se uključilo u kaluđersku hranu, a smelo se piti i u dane posta.
Tacit piše da se pobeda Tevtonaca nad vojskom koju je na njih poslao Oktavijan Avgust može pripisati slobodnoj konzumaciji piva. Kod Alemana su pivo spravljali sveštenici i davali mu blagoslov, a Sasi su sve odluke na većanjima donosili uz kriglu. Čak je i pobožni kralj Karlo Veliki na svom dvoru birao majstore za pivo pažljivo koliko i savetnike i vojskovođe, a kažu da je i lično umeo da ga spravlja.
Češki kralj Otokar II bio je veliki pivopija i naredio je izgradnju pivare u Budejovicama 1256. godine, a u ovom gradu se i danas proizvodi Badvajzer – Budvar. U Francuskoj je u doba Luja IX 1268. donet niz zakona kojima se čuvala čistoća piva i preporučivalo korišćenje hmelja, a proizvođač nije smeo da u blizini pogona drži krave, ovce i živinu zbog higijene. Majstor je mogao da bude samo neko ko je godinama učio zanat.
U srednjem veku većina ljudi je pila pivo umesto vode. Razlog tome je bio taj što je voda nosila mnoge bolesti usled nepostojanja prečišćivača i filtera koji danas postoje, dok je, s druge strane, proces pravljenja piva eliminisao mnoge štetne mikroorganizme.
Pročitajte više - Recepti >> << Vratite nazad
