Antička kuhinja: Ut oleum sordidum purges - Prečišćavanje ulja

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Si sordet oleum, frictos et adhuc calentes sales inici iubent et diligenter operiri: ita mundum reddi post tempus exiguum.

Prevod:
Kada je ulje zamućeno, Grci savetuju da pre prodaje stavite toplu pečenu so, pokrijete i utoplite ulje; tako brzo dolazi do pročišćenja.
Ovo se pravi u novembru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti.
Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g.p.n.e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.





Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo rancido curando - Kako pokvareno ulje možemo popraviti

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Oleum rancidum Graeci adserunt sic posse curari. Albam ceram mundo et optimo oleo resolutam et adhuc liquentem mitti in eo iubent, tunc sales frictos calentes addi, operiri atque gypsari: sic fieri, ut oleum purgetur sapore et odore mutato. Oleum tamen omne in terrenis locis esse seruandum et eam eius esse naturam, ut sole vel igne purgetur vel aqua feruenti, si simul misceantur in vasculo.

Prevod:
Grci kažu i da pokvareno ulje možemo popraviti. U ulje sipati tečni beli vosak, zatim dodati vruću so, poklopiti i zagipsirati. Na taj način će ulje biti rafinisano, bez promene ukusa i mirisa. Sva ulja moramo čuvati u podrumima. Takva je priroda ove tečnosti na zemlji, čista je kao voda, topla kao sunce, vatra sa ključalom vodom ako su pomešane u istoj posudi.
Ovo se pravi u novembru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti.
Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g.p.n.e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.





Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo odoris horrendi - Kada se ulje usmrdi

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Si fuerit odoris horrendi, virides olivas sine ossibus tundi et in olei metreta choenicas duas mitti. Si bacae defuerint, caules tenerrimos oleae similiter esse tundendos. Nonnulli utraque permiscent adiecto etiam sale. Sed omnia intra linteum inclusa suspendunt atque ita in vas olei demittunt. Postea tribus diebus exemptis auferunt et oleum in alia vasa transfundunt.

Quidam mittunt vetustum laterem torrefactum. Plerique hordeaceos panes breviter figuratos et raro linteo involutos mergunt et novos subinde permutant. Ubi hoc bis aut tertio fecerint, sales iniciunt et in alia vasa translatum per paucos dies sidere patiuntur.

Quod si aliquod animal forte deciderit et oleum putredine ac nidore vitiarit, iubent Graeci coriandri manipulum in olei metreta suspendi atque ita paucis diebus manere. Si nihil de horrore decusserit, mutandum coriandrum, donec superetur hoc vitium. Sed maxime proderit post senos dies in vasa munda transferre: melius, si acetum ante vexerunt.

Quidam feni graeci semen siccum tritumque permiscent vel incensos oleaginos carbones in ipso oleo frequenter extinguunt. Si acerbus odor fuerit, uvae excrementa, quae Graeci gigarta vocant, praecipiunt tusa et in massam redacta mersari.


Prevod:
Ako ulje ima loš miris, iseckati 2 boce zeleni maslina i staviti ih u metretu (38,88 l) ulja; ako vam masline nedostaju, otresite sa drveta. Pomešajte i dodajte so. Upakujte u krpu pa spustite u lonac ulja. Nakon tri dana uklonite iz ulja i pretočite.

Drugi će staviti zagrejane stare cigle. Većina će gurnuti male ječmene hlebove zamotane u peškir i povremeno ih zamenjivati sa drugim. Nakon dva ili tri puta ponavljanja ovog postupka, ubacuju so, ulje pretaču nakon nekoliko dana.

Kada životinja upadne u ulje,ono će biti zaraženo truljenjem, neophodno je prema Grcima staviti snop korijandera u metreti (38,88 l) ulja i ostaviti ga tamo nekoliko dana. Ako korijander ne umanji loš miris treba ga menjati dokle god infekcija ne nestane. Najbolji dobitak će biti preliti ulje nakon šest dana u posude koje su vam služile za prenos sirćeta.

Neki mešaju u ulju izdrobljeno suvo seme piskavice ili užareni ugalj, često se gasi. Ako ulje miriše kiselo, oni uranjaju grožđe kojeg Grci zovu Gigarta, nakon što je izgaženo i pretvoreno u mekanu kašastu masu.
Ovo se pravi u novembru mesecu.

choenicas - galska mera za količinu suve robe
metreta - jedinica zapremine antičke Grčke za posude u kojoj se čuva vino ili ulje - 38.88 litara.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti.
Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g.p.n.e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.





Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo chamaemelino - Ulje od kamilice

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Per olei libras singulas chamaemeli herbae florentis auream medietatem, proiectis albis follis, quibus flos ambitur, unciarum singularum pondus infundes et quadraginta diebus in sole constitues.

Prevod:
Kada kamilica procveta, na svaku libru (327,45g) ulja staviti uncu (27,29g) latica kamilice, izložiti suncu narednih četrdeset dana.
Ovo se pravi u junu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Po današnjoj modernoj verziji, koje se ne razlikuje od recepture iz IV veka n.e., ulje od kamilice možete napraviti jako jednostavno, tako što će te u teglu ili široku flašu sipati sveže cvetove kamilice skoro do vrha, naliti maslinovo devičansko ulje i zatvorenu posudu držati na suncu 2 do 3 nedelje, pa procediti u čistu posudu.





Kamilica (lat. Matricaria chamomilla)  je jednogodišnja biljka iz porodice glavočika, visine 15-60 cm, tankog i razgranatog korena, dvostruko perasto razdeljenih listova u narodu još poznata i kao ramenak, titrica, prstenak, popadija, bolivač, milica-trava, milanka, gamilica, kamil-tej, kokošnjak, carev cvet, gorčak, sitna bela rada, biljka je iz porodice glavočika (Asteraceae) i jedna od najpoznatijih lekovitih biljaka prisutna u skoro svakom domaćinstvu. Latinski naziv biljke se vezuje za pojam imena majke. Kamilica je rasprostranjena u skoro celoj Evropi i Aziji. Raste na mestima izloženim suncu, na zapuštenom, neplodnom zemljištu, poljima i uz puteve. Pod istim nazivom se sakupljaju i cvetovi vrste naziva rimska kamilica (Chamaemelum nobile), dok se u severnim krajevima Evrope za ovu našu redovnu kamilicu koristi naziv nemačka kamilica. Najlekovitiji su cvetovi sakupljeni u glavičaste cvasti. Sadrže eterično ulje koje im daje prijatan miris, pa upotreba čaja od ove biljke, osim lekovitosti, predstavlja i pravo zadovoljstvo i osveženje. Za industijske potrebe se gaji, naročito u Vojvodini, na zemljištima niže kategorije. Glavna lekovitost ove biljke ogleda se u lečenju želudačno-crevnih bolesti (gastritis, enteritis, nadimanja, grčevi, kolitis), neurodepresija i oboljenja materice). Spolja se upotrebljava protiv upala kože i sluzokože, za inhalaciju, kupke i slično jer poseduje dobra antibakterijska, antivirusna i fungicidna dejstva. Glavni i sastojak kamilice koji daje lekovito svojstvo je eterično ulje kojeg ima i do 1,9 %. U sastav eteričnog ulja ulaze mono-iseskviterpeni, od kojih su osnovni laktoni–matricin i matrikarin. Pod dejstvom destilacije vodenom parom iz matricina nastaje jedinjenje humazulen. U eteričnom ulju mogu se naći i neki drugi seskviterpeni kao sto su, farnezen i kadinen. Ulje sadrži i alkohol–bizabolol i jedan ketoalkohol te karpinsku kiselinu. U cvetovima su izolovani sledeći flavonoidi: apigenini, patulitrin i apigenin-7-glikozid, kao i kvercimetrin. Eterično ulje sadrži i kumarine umbeliferon i hernaiarin, te sitosterin, holin, B-karotin, askorbinsku kiselinu (vitamin C), polisaharide i organske kiseline. Pored upotrebe u medicini, ekstrakt i eterično ulje kamilice se koriste u kozmetičke svrhe. Čest je dodatak sapunima za osetljivu kožu i šamponima za svetliju kosu. Ekstrakt kamilice se koristi u organskom vrtlarstvu kao prirodno sretstvo protiv biljnih bolesti i parazita. Cvet i ostaci cveta poslje destilacije i prerade se koriste kao prirodno gnojivo. Zbog aromatičnog mirisa, kamilica se može gajiti između drugih biljnih kultura za odbranu od insekata. Eterično ulje kamilice se koristi i u industriji parfema. Ekstrakt se dodaje kao antialergijski agent u razne kozmetičke proizvode. Žuta boja koja se koristi u industriji hrane se dobija iz cveta kamilice. Po narodnom lekaru i učitelju Vasi Pelagiću: "Dobro je piti svaki dan protiv trbobolje, tegobe pri mokrenju, pogreške u ženskom pranju i porođaju, bolova džigerice, proliva i hladnoće u nogama i rukama". Blagi čaj od kamilice se može davati bebama se osetljivim stomakom pre majčinog mleka. Čaj od kamilice se koristi protiv žutice i ostalih bolesti jetre. Ostale upotrebe u narodnoj medicini su identične upotrebi u savremenoj medicini.
Smatra se da je stari Egipat postojbina kamilice i veruje se da je bila posvećena suncu. Prva dokumentovana upotreba ovog cveta potiče još iz drevnog Egipta, a najraniji spisi u kojima se pominje nastali su na papirusu 1550. godine pre Hrista. Ovaj zapis se smatra jednim od najstarijih medicinskih zapisa u ljudskoj istoriji. Stari Egipćani su smatrali da je kamilica sveta biljka, koju im je poklonio Ra, bog Sunca, i zbog toga je poštovana više nego bilo koja druga. Korišćena je ne samo radi lečenja, već je bila i deo rituala balsamovanja - pripreme tela za put u zemlju mrtvih. Hemijska analiza mumije faraona Ramzesa II (1100. godina pre Hrista), potvrdila je da je jedan od sastavnih elemenata ulja za balsamovanje bilo upravo ulje kamilice. Nezavisno od medicinskih i religioznih zapisa o korišćenju, postoje zapisi koji dokazuju da je kamilica široko korišćena i u kozmetici, posebno kod bogatijih i uglednijih žena. Drevni Grci i Rimljani bili su gotovo zaljubljeni u kamilicu. Grci su ovoj biljci i dali ime kombinujući dve reči: chamos i melos, što bi se prevelo kao aroma jabuke ili jabuka zemlje, a na to ih je inspirisao sitni cvet čiji je miris podsećao na miris ovog voća. Grčki lekar i rimski prirodnjak Plinije preporučivao je kamilicu kod glavobolje, ali i kod problema sa jetrom, bubrezima i bešikom, a njegovi sunarodnici su verovali i da je blagotvorna kod groznice i ženskih problema. Prah od krvi Hestije, kako su je nazivali Rimljani, bio je veoma cenjeno sredstvo za negovanje higijene usta i zuba. Nakon pada Rimskog carstva, zvanična medicina kretala se više u pravcu religioznih verovanja i narodne tradicije nego saznanja zasnovanih na nauci. Univerziteti su školovali veoma malo lekara i gotovo da nisu postojala nikakva medicinska istraživanja. Ipak, obučeni medicinari bili su dobro plaćeni, pa su zato njihove usluge mogli da koriste samo dobrostojeći slojevi stanovništva.





Tokom ranog srednjeg veka (500. do 1100. godine) stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana. Tokom ovog perioda u manastirima su se prepisivali medicinski spisi iz doba stare Grčke i Rima, a ova mesta su bila centar medicinskog znanja sve do 12. veka i doba renesanse. Za razliku od profesionalnih lekara, koji su svoj rad zasnivali na principu četiri životna elementa - zemlja, vazduh, voda i vatra, narodna medicina se oslanjala na biljne lekove, ali i na sujeverje i misticizam, koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Medicinska znanja, kombinovana sa praznoverjem, sakupljali su lokalni iscelitelji - mahom žene, šamani, pa čak i veštice. Lekovite biljke, napici i melemi, zajedno sa činima i ritualima, bili su osnove tretmana za lečenje, a anglosaksonski narodi preuzeli su primat u poštovanju kamilice. Lacnunga (lekovi), drevni anglosaksonski spis, sadrži listu od devet svetih biljaka, među kojima je i kamlica. Korišćena je kod nesanice, glavobolje, problema sa kožom, reume, lošeg varenja, gihta... Vikinzi su prvi shvatili da kamilicom mogu da neguju kosu dodatno je posvetljujući i dajući joj sjaj. Tokom srednjeg veka u Evropi su je smatrali gotovo svemogućim lekom. Nikolas Kulpeper (Nicholas Culpeper), engleski herbalista iz 17. veka, preporučivao je kamilicu kao efikasan lek za stomačne probleme, groznicu, žuticu, bolove kod kamena u bubregu i kod menstrualnih problema. Tokom ovog perioda sakupljana je i iz veoma praktičnog razloga - uklanjanja neprijatnih mirisa. Hrišćanski monasi u to vreme skupljali su i beležili stare biljne lekovite recepture u kojima se često pominje kamilica, istovremeno ih obogaćujući receptima do kojih su sami došli. Oni su zaslužni i za nastanak varijeteta Roman chamomile - Flora pleno, koja ja imala duple cvetove i blažu aromu. Španci su je zvali manzanilla - mala jabuka, i dugo su je koristili da bi poboljšali ukus šerija koji je nazvan istim imenom. Specifična primena vezuje se i za omiljeno piće muškaraca širom sveta, koji sigurno ne znaju da je pre mnogo vekova i u pivo dodavana kamilica da bi se poboljšao njegov ukus.





Prema jednoj legendi, postoji priča da je kraljica svih vila prirode naredila malim vilama da svaka oboji po jedan cvet, i da se svaka vila natopi duginim bojama i prenese ih na cveće i polja. Vile odabraše boju i tako ljubičica postade ljubičasta, plava boja prekri različak, zelena se rasprostre po poljima, ljutić postade žut, narandžasta je obojila neven, a divlji mak postade crven. Sve su vile učestvovale u bojenju osim male vile Magdalene koja je ostala da se igra sa leptirićima.Više nije bilo boja. Kraljica ljutito naredi: Hoću da budeš odgovorna za boju nekog cveta. Snađi se. Magdalena ugleda sive cvetiće po poljima,sede na jedan i poče da otkida jednu po jednu laticu brišući suze. Primeti da latice postaju bele kao njena haljina. Tada presrećna shvati da je pronašla svoju boju. Belu. Poče da leti od jednog do drugog cvetića ukrašavajući livadu belim tačkicama.Od tada naša polja krase bele rade i kamilica.
Postoji više vrsta kamilice, što divljih što kultivisanih vrsta, a najpopularnije za upotrebu su rimska kamilica (Chamaemelum nobile) i divlja kamilica tj. nemačka kamilica (Chamomilla recutita), koje imaju donekle različit hemijski sastav. Tako, na primer, etarsko ulje rimske kamilice nije azurno plave boje. Zanimljivo je da malo ko zna da rimsku kamlicu nisu kultivisali Rimljani, iako njeno ime na to ukazuje, već su je otkrili britanski botaničari kako divlja raste u blizini rimskog koloseuma. Odneli su je u Englesku, i nastavili da je gaje.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo liliacio - Ulje od ljiljana

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Per olei libras singulas dena lilia curabis infundere et vas vitreum quadraginta diebus locare sub diuo.

Prevod:
Na svaku libru (327,45g) ulja dodati deset cvetova ljiljana, sipati u staklenu posudu i čuvati čedrdeset dana na otvorenom.
Ovo se pravi u maju mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Ljiljan (lat. Lilium), poznatiji i kao krin je rod skrivenosemenica iz porodice ljiljana (Liliaceae), trajnica sa lukovicom i nadzemnom stabljikom. Poreklo vodi iz Azije, Evropei Severne Amerike. Postoji oko 90 vrsta. Ime mu je modificirano iz grčkog naziva "leirion" i rimskog naziva "lilium". Balkan je u Evropi najbogatiji raznovrsnim samoniklim ljiljanima sa 12 divljih oblika, pa tu raste čak 7 posebnih vrsta, od kojih su njih 4 naši endemi . Familija ljiljana ili lukova (Liliaceae) je velika grupa monokotiledonih skrivenosemenica koja obuhvata oko 2800 vrsta grupisanih u oko 170 rodova. Predstavnici ove familije su široko rasprostranjeni po celoj Zemljinoj površini, a naročito su brojni u suptropskim i tropskim oblastima. Vrste rastu na različitim staništima, u šumama, na livadama i pašnjacima, a retko se javljaju kao korovi. Veliki broj vrsta se gaji kao ukrasne biljke zbog izuzetno dekorativnih svojstava njihovih cvetova. Takođe, veliki broj vrsta predstavljaju značajne povrtarske kulture, a najpoznatije su lukovi i špargla. Od vrsta koje rastu u našoj flori najpoznatije su: lukovi (Allium), krinovi (Lilium), presličice (Muskari), kao i niksica, đurđevak, špargla i drugi. To je jedini cvet na svetu koji u sebi objedinjuje vladarsko, dostojanstveno držanje, strastveni, gotovo opojni miris, a ipak uspeva da zadrži i svoju urođenu nežnost i nevinost. Baš zbog ovakvih svojih karakteristika, ljiljani su oduvek važili za simbol milosrđa i bezuslovne ljubavi. Pored lepote kojom zrači gotovo svaki predstavnik ove vrste, u direktnoj su vezi i sa nadom, verom, plodnošću i rađanjem. Zato i ne čudi što se upravo za ljiljan često koristi i naziv "rajski cvet".
Prema predanjiu o raju i Adamu i Evi, kada je Eva napustila Edenski vrt (izbačena iz raja) prolila je iskrene suze kajanja, iz tih pokajničkih suza nikli su ljiljani. Prema Bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u Getsemanskom vrtu u kojem je Juda izdao Isusa. Beli ljiljani, su prema legendi, niknuli na mestu gde su Isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. U staroj Grčkoj bio je posvećen boginji Heri, kraljici neba, ženi Zevsa, zaštitnici braka i potomstva. Želeći da njegov sin, Herkules postane besmrtan, kojeg je dobio sa najlepšom smrtnom ženom tog vremena – Alkmeneom, grčki bog Zevs ga je, dok je njegova žena Hera spavala stavio na njene grudi da ga podoji kako bi postao besmrtan. Kada je Herkules završio podoj, nekoliko kapi mleka se prosulo svemirom, a legenda kaže da je od njih nastao Mlečni put, a od preostalih kapi koje su pale na zemlju cvet beli ljiljan. U staroj Grčkoj i Rimu koristio se za vreme svadbenih svečanosti kao simbol nevinosti. Mlada ih je nosila na svadbenoj kruni zajedno sa klasjem pšenice - simbolom plodnosti. U Rimu je važio za cvet boginje Venere, koja je, kako legenda kaže, bila toliko opsednuta ljiljanima da im je čak zavidela na lepoti. Rimska legenda kaže da kada se Venera uzdigla iz morske pene videla je ljiljan nakon čega je postala puna ljubomore i zavisti na belinu i lepotu ovog cveta. Zbog toga je, kako u grčkoj, tako i u rimskoj mitologiji, ljiljan važio i za simbol požude odnosno seksualnosti. Kada je reč o Aziji situacija je nešto drugačija, pa je za budiste ljiljan oduvek predstavljao znak brige, milosti i saosećajnosti, ali i izobilja, plodnosti i bogatstva.





Ipak, ljiljan svoj najveći trag ostavio u hrišćanstvu, pa ne čudi što se metafore vezane za ovaj cvet javljaju se na više mesta kako u Starom tako i u Novom zavetu. Hrišćani širom sveta u ljiljanu (posebno onom bele boje, koji je i najpopularniji) vide bezgrešnost, čistotu, čednost, pa i sliku Device Marije. Smatra se da svaki deo ovog cveta nosi po neki atribut Isusove majke: lišće ljiljana reprezentuje njenu skromnost, stabljika je simbol njene vere i pobožnosti, dok su beli cvetovi znak njene nevinosti i bezgrešnog začeća. Simbol je lepote i vladarskog dostojanstva. Takođe, smatrao se i svetom biljkom koja pripada nebeskim vladarima i bogovima. Ljiljan nema prava lekovita svojstva iako se mislilo da poseduje lekovita svojstva. Postoji legenda da ima magična svojstva, a nastalo je i stotine recepata u elizabetanskom dobu za korištenje ljiljana u lečenju groznice, kao sredstvo za čišćenje rana, opekotina i čireva u obliku masti te olakšavanja simptoma artritisa i reume. Stari Španci verovali su da jedući latice ljiljana osiguravaju povratak nekoga ko je magijom bio pretvoren u životinju, u ljudski oblik.
Heraldički ljiljan (fr. Fleur-de-Lis) je heraldički simbol koji se svrstava među prirodne likove. Često se drži i marijanskim znakom, a u Francuskoj je od srednjega vijeka simbol kraljevske časti. Izvorno Fleur-de-Lis predstavlja helebardin šiljak, ili vršak vojničkoga oružja. Prva potvrđena upotreba nalazi se na pečatu princa Luja, budućega Luja VIII., 1211. godine. Reč je o jedinstvenom polju s uzorkom stiliziranog ljiljana. Upotrebljava se zlatan ljiljan na plavom štitu. Takav je grb ostao u upotrebi do 1376. godine, kad je kralj Karlo V. smanjio broj ljiljana na tri, što je simbolizovalo Sveto Trojstvo. Luj VIII. pripadao je francuskoj kraljevskoj dinastiji Capet, a njegov sin Karlo I. Anžuvinac osnovao je dinastiju Anžuvinaca, čiji su članovi nosili naslov kraljeva Sicilije, Napulja, Ugarske i Hrvatske, Poljske, Albanije careva Carigrada, despota Epira, knezova Ahaje, te grofova od Anjoua i od Provanse. Karlo I. Anžuvinac postao je 1246. grof pokrajine Anjou u zapadnoj Francuskoj, odredbom njegovog starijeg brata, kralja Luj IX., kralj Francuske. Potom mu je papa dodelio krunu Kraljevstva Napulja i Sicilije, nakon što su tim područjem vladali Hohenštaufovci. Karlo je 1282. izbačen iz Sicilije, ipak njegovi naslednici su do 1435. vladali Napuljem.





U srpske zemlje ljiljan dolazi preko Vizantije, a njegov uticaj se širio preko Huma dalje u Srbiju. U srednjovjekovnoj Srbiji motiv ljiljana srećemo na kraljevskim regalijama, manastirskim freskama, novcu. Ljiljani u Bosnu dospjevaju krunisanjem Trvtka za kralja, preko krune Stefana Prvovenčanog, u manastiru Mileševa 1377. godine. Do tada na grbu Kotromanića nije bilo ljiljana, već se prvobitni grb sastojao od trake u heraldičkom polju. Godine 1888. dva zlatna ljiljana su uneta na grb Kraljevine Srbije kao simbol njenog kontinuiteta sa dinastijom Kotromanića. Ljiljani nisu bili na grbu Države SHS, Kraljevine Jugoslavije, ni SFRJ, ali su se ponovo pojavili na grbu i zastavi nezavisne Srbije 2006.
Kod Srba je motiv ljiljana čvrsto vezan za Presvetu Bogorodicu, pa se često naziva i Bogorodičin cvet. S druge strane, verujemo da su svima dobro poznate reči naše čuvene narodne pesme iz Prvog svetskog rata koja kaže: "tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su živote dali zajedno otac i sin…". Nezaobilazan su cvet na svakoj ceremoniji venčanja, pa se uzimaju i kao simbol braka, ali i partnerstva i svih onih veza koje odolevaju kako iskušenju, tako i vremenu.
Bele ljiljane poklanjamo onda kada želimo da naglasimo nečiju dobrotu i neiskvarenost, na ovaj način direktno dajemo do znanja da smatramo da je osoba iskrena, a da su naše namere časne i bez skrivenih motiva. Često se upravo zbog toga daruju porodiljama, i prenose našu želju da beba, baš kao i novopečena mama, bude lepa i zdrava. Crveni ljiljani su znak ljubavi i pažnje, dok su narandžasti znak sreće i radosti. Ružičasti se vezuju za bogatstvo, prosperitet, mladost i živahnost, dok se takozvani tigrasti ljiljan uzima kao znak ponosa. Najmanje popularna boja je žuta, za koju se veruje da (osim radosti) simboliše i neozbiljnost, bežanje od obaveza, pa čak i ljubomoru.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad