Antička kuhinja: Nan-e toranj - Hleb u obliku citrusa

 

Nan-e toranj je naziv iz persijskog jezika i može se razumeti kroz dva dela, nan znači hleb, a toranj znači citrusno voće, najčešće citron, vrsta velikog, aromatičnog limuna, ali može označavati i ukrasni medaljonasti oblik hleba inspirisan tim plodom. Doslovno značenje je hleb od citrona ili hleb sa aromom citrusa. U prenesenom smislu može značiti i hleb koji je oblikovan ili dekorisan kao toranj, ornamentalni, cvetni ili citrusni motiv. U današnjem Iranu, Nan-e toranj nije običan svakodnevni hleb, već spada u slatkastija peciva ili kolače. Najčešće karakteristike su da se danas koristi korica ili kandirani citron, može sadržati šećer, med ili sirup, tekstura ide od mekanog hleba do kolača ili peciva i često ima ukrasni, simetrični oblik, kao cvet ili medaljon.

U praksi, Nan-e toranj više vuče na kolač nego na klasičan hleb. Razlog nije samo u ukusu, nego u načinu izrade i ulozi. Klasičan hleb u osnovnom smislu nan je neutralan, pravi se da bude osnovna hrana uz obrok, sa minimalno dodataka, voda, brašno, kvasac, so. Fokus je na strukturi i sitosti. Kod Nan-e toranj situacija je drugačija, koristi se slatkoća meda, šećera ili sirupa, dodaju se aromatične komponente, najčešće ružina voda, često ima mekšu, bogatiju i pahuljastiju strukturu, oblik i dekoracija su važniji nego kod običnog hleba i jede se više kao poslastica ili svečano pecivo, ne kao osnovni hleb. Zbog toga se u savremenom smislu najčešće svrstava između slatkog hleba i lakšeg kolača tipa peciva. Nan-e toranj je više slatko svečano pecivo nego klasičan hleb, i po sastavu i po ulozi u ishrani.

Ukratko Nan-e toranj je mirisni, blago sladak hleb ili pecivo sa aromom, koji ima i simboličnu estetsku ulogu, nije samo za jelo, već i za izgled i svečane prilike.

Dok budete čitali recepte primetićete da se nigde ne pominje citrus, Nan-e toranj u osnovi nije standardno dokumentovan citrusni hleb u klasičnim, starijim persijskim pekarskim tradicijama. U većini autentičnih varijanti koje se danas ili u istorijskim rekonstrukcijama pominju, toranj se ne odnosi na ukus (citrus), nego na oblik (visina, slojevitost, uzdignut hleb) ili regionalni moderni naziv koji se kasnije proširio. Zato u starijim ili osnovnim receptima se ne vide citrusi jer oni nisu osnovna definicija tog hleba.

Ako negde ipak vidite citrusnu aromu, to obično dolazi iz jedne od ove tri stvari:

Prvo, modernizacija recepta. U savremenim pekarama i blogovima često se dodaje narandžina kora, limunova kora ili ružina voda sa citrusnim notama da bi se hleb razlikovao i dobio mirisni profil.

Drugo, mešanje sa drugim vrstama nan hleba. U persijskoj tradiciji postoje slatki i aromatizovani hlebovi gde se koriste sušeno voće, orasi, med ili začini i tu se ponekad dodaju citrusne note, ali to nije specifično za toranj varijantu.

Treće, pogrešno prenošenje recepata na internetu, gde se naziv i ukus spoje bez istorijske osnove.

Zaključak je jednostavan citrus nije tradicionalna ili obavezna komponenta Nan-e toranj hleba, nego kasniji dodatak ili interpretacija.

Važno je prvo razjašnjenje, tačni originalni recepti sa preciznim merama iz elamskog, ahemenidskog, partskog i sasanidskog doba nisu sačuvani u izvornom obliku, jer antički zapisi ne navode gramaže niti kompletne kulinarske postupke kao moderni recepti. Sačuvani su samo fragmenti, administrativne tablice, ritualni tekstovi, opisi sastojaka i arheološki nalazi.

Zato su recepti ispod naučno rekonstruisani autentični recepti zasnovani na arheobotaničkim dokazima žitarica i zaslađivača, istorijskim zapisima o namirnicama, tradicionalnim tehnikama koje su kontinuitet tih epoha. Svi recepti su formulisani precizno i realistično prema tim podacima. To su najpreciznije moguće rekonstrukcije koje savremena nauka dozvoljava.

U nastavku su istorijski rekonstruisani recepti za Nan-e toranj tip hleba po epohama od najstarijih civilizacija Persijskog platoa do kasne antike.

Mere su precizirane tako da verno prate sastojke koji su tada stvarno postojali.

Elamski period 3000–1100 p. n. e.

Elam nije ostavio recepte, ali arheologija pokazuje upotrebu ječma, pira i jednostavnog pečenja u pepelu ili na vrućem kamenu. Ovo je najstariji tip hleba u regionu. Pravljen je u uslovima gde nema kvasca, nema rafinisanog brašna i nema peći u modernom smislu. Sve se oslanja na vatru i kamen. Hleb je bio gust, bez ukusa u modernom smislu, i služio je kao osnovna hrana.

Sastojci:

300 g ječmenog brašna

200 g grubog pšeničnog brašna

250 ml vode

6 g soli

10 ml susamovog ulja

Priprema:

U većoj posudi pomešati ječmeno i pšenično brašno sa solju. Mešanje se radi ručno, bez prosejavanja, jer se u tom periodu koristilo grublje brašno, u Elamu su se često koristile grublje mlevene žitarice, pa tekstura ne treba da bude fina. Pšenično brašno daje strukturu, dok ječam daje gustinu i stariji, rustičniji karakter. Dodati susamovo ulje i izmešati pa postepeno dodavati mlaku vodu dok se rukom meša smesa. Cilj je da se dobije gusta, lepljiva masa koja se može oblikovati. Masu prebaciti na sto za mešenje. Mešati ručno 10 minuta pritiskom šaka i presavijanjem testa. Masa ostaje gruba, ali treba da postane kompaktna, tvrda, glatka i elastična. Testo podeliti na 4 dela i razvaljati u tanke okrugle ili ovalne pogače debljine 1-1,5 cm, nakon oblikovanja okrugle pogače u centar se ureže nekoliko kratkih zrakastih linija koje podsećaju na presečeni citrus. Površina ostaje nepravilna, jer se radi rukama, bez alata ili kalupa. Zagrejati kamen ili glinenu ploču i staviti testo direktno na užareni kamen ili vruću glinenu površinu ili tradicionalno prekriti tankim slojem vrućeg pepela. Peče se kratko sa obe strane dok ne očvrsne, svaka strana 5–7 minuta ili u modernijoj varijanti peći u rerni 20–25 minuta na 180°C dok hleb ne dobije zlatnu koricu. Hleb je gust, tvrd, suv ali hranljiv, više energije nego uživanje.

Simbolika je ta da pepeo i vatra predstavlja direktnu vezu čoveka i prirode, jednostavno testo predstavlja opstanak bez viška, hleb bez ukrasa predstavlja hranu kao potrebu, ne kao izraz, a krug pogače simbolizuje osnovni ciklus života. Prikaz ploda predstavljen je kao izvora hrane i plodnosti.

Pra-Ahemenidski period 900–550 p. n. e.

Ovde se pojavljuje kontrolisano testo koje može da odstoji i blago fermentiše. U ovom periodu se razvija tanur (raniji oblik peći) i hleb postaje mekši i praktičniji za svakodnevnu upotrebu.

Sastojci:

400 g pšeničnog brašna

220 ml vode

7 g soli

5 g starog testa ili divljeg prirodnog kvasca

10 ml susamovog ulja

Priprema:

Zagrejati vodu do mlakog pa u posebnu posudu pomešati divlji prirodni kvasac i vodu i ostaviti 15 minuta da se aktivira U većoj posudi pomešati pšenično brašno sa solju. Mešanje se radi ručno, bez prosejavanja, jer se u tom periodu koristilo grublje brašno. Postepeno dodavati fermentisanu mlaku vodu dok se rukom meša smesa. Cilj je da se dobije gusta, lepljiva masa koja se može oblikovati. Mesiti 10 minuta pritiskom šaka i presavijanjem testa. Masa ostaje gruba, ali treba da postane kompaktna, mekana i elastična. Testo pokriti krpom i ostaviti da odstoji 6-8 sati na toplom mestu. U tom periodu testo blago fermentiše i dobija volumen. Testo podeliti na par delova i rukama oblikovati pljosnate pogače debljine oko 1 cm. Oštrim nožem ili drvenim štapićem urezuje se osam ili deset linija koje polaze iz centra prema ivici, poput kriške citrona gledane odozgo. Površina ostaje nepravilna, jer se radi rukama, bez alata ili kalupa. Peći na zagrejanoj glinenoj ploči, vreloj kamenoj ploči ili u jednostavnoj peći tanuru. Preko pogače se može staviti sloj žara ili pepela. Pečenje traje oko 15 minuta, zavisno od jačine vatre ili modernoj interpretaciji u rerni zagrejanoj na 250–300°C 2–4 minuta. Hleb je gotov kada spolja dobije tamniju, čvrstu koru, a unutra ostane gust i mekan. Hleb je mekši, ali i dalje jednostavan bez slatkoće, prelaz između pogače i modernog lavaša.

Simbolika je ta da fermentacija predstavlja transformaciju, nešto mrtvo postaje živo, mekoća testa je prelazak sa sirovog na oblikovano, peć predstavlja kontrolu nad prirodom, a ravnomerni oblik predstavlja početak reda i namere.

Partski period 247 p. n. e. – 224 n. e.

U ovoj fazi hleb dobija karakter luksuza. Dodaju se prirodni zaslađivači i sušeno voće. Hleb postaje i hrana i užitak, dobija i ritualnu dimenziju u svečanostima.

Sastojci:

350 g pšeničnog brašna

50 g ječmenog brašna

200 ml mleka ili vode

25 g meda

6 g soli

6 g divljeg prirodnog kvasca

30 g kandirane kore limuna ili suvog grožđa ili smokava

10 ml susamovog ulja

Priprema:

Zagrejati mleko do mlakog pa u posebnu posudu pomešati divlji prirodni kvasac i mleko i ostaviti 15 minuta da se aktivira. U većoj posudi pomešati ječmeno i pšenično brašno sa solju. Mešanje se radi ručno, bez prosejavanja, jer se u tom periodu koristilo grublje brašno. Pšenično brašno daje strukturu, dok ječam daje gustinu i stariji, rustičniji karakter. Dodati med, susamovo ulje i izmešati pa postepeno dodavati mlako fermentisano mleko dok se rukom meša smesa. Cilj je da se dobije gusta, lepljiva masa koja se može oblikovati. Mesiti 10 minuta pritiskom šaka i presavijanjem testa. Masa ostaje gruba, ali treba da postane kompaktna, mekana i elastična. Testo pokriti krpom i ostaviti da odstoji 2-3 sata na toplom mestu. U tom periodu testo blago fermentiše i dobija volumen. Testo oblikovati u pljosnatu pogaču debljine oko 2-3 cm. Posle oblikovanja okruglog hleba, po obodu se prstima pravi blago talasasta ivica. Oštrim nožem ili drvenim štapićem u sredini se ucrtava veliki medaljon u obliku citrusa, odnosno urezuje se osam ili deset linija koje polaze iz centra prema ivici, poput kriške citrona gledane odozgo. a kandirana kora limuna ili komadići suvog grožđa ili smokava raspoređuju se kao segmenti ploda. Površina ostaje nepravilna, jer se radi rukama, bez alata ili kalupa. Peći na zagrejanoj jednostavnoj glinenoj peći tanuru. Pečenje traje oko 15 minuta, zavisno od jačine vatre ili modernoj interpretaciji u rerni zagrejanoj na 250–300°C 2–4 minuta. Hleb je gotov kada spolja dobije rumenu, čvrstu koru, a unutra ostane gust i mekan. Hleb je mek, blago sladak, bogat, već liči na kolač.

Simbolika je ta da med predstavlja prirodnu slatkoću i obilje, suvo voće predstavlja čuvanje hrane i stabilnost, meko i bogato testo simbolizuje prelazak sa nužde na uživanje, ukrašena površina simbolizuje svest o estetici, a deljenje ovakvog hleba je društveni status i gostoprimstvo.

Sasanidski period 224–651 n. e.

Hleb postaje deo rituala, ne samo hrane. Naglasak je na mirisu, čistoći i simbolici vatre i svetlosti. Hleb se često nudi vatri ili deli u zajednici.

Sastojci:

500 g finog pšeničnog brašna

250 ml mleka ili vode

30 g meda

8 g soli

7 g divljeg prirodnog kvasca

20 g mlevenih orašastih plodova, pistaća ili badema

10 g susama

15 ml ružine vode

Priprema:

Zagrejati mleko do mlakog pa u posebnu posudu pomešati divlji prirodni kvasac i mleko i ostaviti 15 minuta da se aktivira. U većoj posudi pomešati pšenično brašno sa solju. Mešanje se radi ručno, bez prosejavanja, jer se u tom periodu koristilo grublje brašno. Dodati med, ružinu vodu i izmešati pa postepeno dodavati mlako fermentisano mleko dok se rukom meša smesa. Cilj je da se dobije gusta, lepljiva masa koja se može oblikovati. Mesiti 10 minuta pritiskom šaka i presavijanjem testa. Masa ostaje gruba, ali treba da postane kompaktna, mekana, mirisna i elastična. Testo pokriti krpom i ostaviti da odstoji 2-3 sata na toplom mestu. U tom periodu testo blago fermentiše i dobija volumen. Testo oblikovati u veliku pljosnatu pogaču debljine oko 2-3 cm, mali deo testa ostaviti sa strane. Od manjeg dela testa praviti tanke trake. Te trake se postavljaju preko površine tako da stvaraju segmentirani izgled presečenog citrona. Napraviti centralni krug prečnika oko 5 cm. Od centra ka ivici postaviti 8–12 traka testa. Između traka ostaju polja koja predstavljaju segmente ploda. Po obodu se pravi prsten od upletenog testa koji se posipa susamom. U svaki segmen staviti sitno seckane pistaće ili bademe ili kandirane kore limuna. Površina ostaje nepravilna, jer se radi rukama, bez alata ili kalupa. Peći na jako zagrejanoj jednostavnoj glinenoj peći tanuru. Pečenje traje oko 10-12 minuta, zavisno od jačine vatre ili modernoj interpretaciji u rerni zagrejanoj na 250–300°C 2–4 minuta. Hleb je gotov kada spolja dobije rumenu, čvrstu koru, a unutra ostane gust i mekan. Hleb je mekan, aromatičan, svečan, bliži kolaču nego hlebu.

Simbolika je ta da krug predstavlja večnost, red, celinu, ravnotežu i ciklus svetlosti, med predstavlja blagoslov prirode, vatra je transformacija i čistoća, aroma predstavlja uzdizanje hrane iznad svakodnevnog, orašasti plodovi i seme simbolizuju plodnost i obilje, deljenje hleba predstavlja društvenu i duhovnu harmoniju, centralni krug predstavlja jezgro života, segmenti predstavljaju mnoštvo darova prirode, spoljni prsten je celovitost i zaštita, a ukrasni citrusni izgled predstavlja plodnost, blagostanje i svetlost.

Zoroastrijska ritualna verzija

Ovo nije svakodnevni hleb, nego hleb koji ima ritualnu funkciju. U zoroastrijskom shvatanju hrana mora biti čista, pripremljena sa pažnjom, u blizini vatre kao simbola istine i reda. Hleb se ne pravi samo da zasiti, nego da bude deo odnosa čoveka, prirode i svetlosti. Zoroastrizam nije poseban period hleba nego religijski okvir koji se posebno jasno vidi u sasanidskom dobu i delimično ranije. Zato se zoroastrijski recept u praksi ne dodaje kao nova epoha, nego kao ritualna verzija istog sasanidskog hleba.

Sastojci:

500 g finog pšeničnog brašna

260 ml mleka ili čiste vode

30 g meda

8 g soli

7 g divljeg prirodnog kvasca

20 g mlevenih badema ili pistaća

10 g susama

15 ml ružine vode

Priprema:

Zagrejati mleko do mlakog pa u posebnu posudu pomešati divlji prirodni kvasac i mleko i ostaviti 15 minuta da se aktivira. U većoj posudi pomešati pšenično brašno sa solju. Mešanje se radi ručno, bez prosejavanja, jer se u tom periodu koristilo grublje brašno. Dodati ružinu vodu i izmešati pa postepeno dodavati mlako fermentisano mleko dok se rukom meša smesa. Cilj je da se dobije gusta, lepljiva masa koja se može oblikovati. Mesiti polako 10 minuta pritiskom šaka i presavijanjem testa. Masa ostaje gruba, ali treba da postane kompaktna, mekana, mirisna i elastična. Testo pokriti krpom i ostaviti da odstoji 2-3 sata na toplom mestu. U tom periodu testo blago fermentiše i dobija volumen. Testo podeliti na par delova i rukama oblikovati pljosnate pogače koje simbolizuju celovitost i ciklus života debljine oko 1 cm, mali deo testa ostaviti sa strane. Od manjeg dela testa praviti tanke trake. U sredini svake pogače se oblikuje rozeta sa dvanaest segmenata koji podsećaju na otvoreni citron. Oko nje se postavlja prsten od testa posut susamom. U svaki segmen staviti sitno seckane pistaće ili bademe ili kandirane kore limuna. Peći na jako zagrejanoj jednostavnoj glinenoj peći tanuru. Pečenje traje oko 10-12 minuta, zavisno od jačine vatre ili modernoj interpretaciji u rerni zagrejanoj na 250–300°C 2–4 minuta. Nakon pečenja segmenti se premazuju medom da bi se jasno razlikovali. Takav hleb vizuelno izgleda kao veliki zlatni citrus posmatran odozgo i upravo bi taj oblik najbolje odgovarao nazivu Nan-e toranj. Hleb je gotov kada spolja dobije rumenu, čvrstu koru, a unutra ostane gust i mekan. Hleb je mekan, aromatičan, svečan, bliži kolaču nego hlebu.

Ritualni smisao je da krug predstavlja red, celinu, završeni ciklus, vatra predstavlja čistoću i istinu, med simbolizuje prirodnu harmoniju i blagost, deljenje hleba je društvena povezanost i obaveza zajednice, a aroma predstavlja uklanjanje težine obične hrane i podizanje na svečani nivo. Ovaj zoroastrijski hleb nije nova vrsta u tehničkom smislu, nego najviši ritualni oblik hleba koji se razvija iz sasanidske tradicije, isti sastojci kao svečani hleb, ali sa naglašenom simbolikom i pravilima pripreme.

Kako se hleb razvija, menja se i njegova simbolika, od direktne veze sa prirodom ka kontroli i znanju, ka uživanju i bogatstvu, ka svesnom simbolu reda, zajedništva i smisla. Na kraju, hleb više nije samo hrana, postaje oblik mišljenja o svetu.

Ako ove drevne persijske hlebove posmatramo kroz paralelu sa Srbijom, bez vezivanja za epohe i bez tehničkog razlaganja, onda se vidi vrlo jednostavna sličnost u načinu na koji se hleb razvija kao hrana i kao deo svakodnevice.

U najranijem obliku, to je hleb koji je samo osnovna potreba, napravljen od najjednostavnijeg brašna i vode, bez ikakvih dodataka. To u Srbiji odgovara starinskoj pogači koja se pekla direktno u pepelu ili ispod sača, gde je cilj bio samo da se dobije hrana koja drži čoveka sitim tokom rada i preživljavanja. Nema ukusa kao cilja, nema ukrasa, samo funkcija.

Kasnije se hleb u oba prostora razvija u mekši, pravilnije oblikovan i svakodnevni deo ishrane. U Srbiji to postaje hleb iz ognjišta ili peći, koji se mesi, ostavlja da naraste i peče u kontrolisanoj toplini. Isto tako i u persijskoj tradiciji hleb postaje elastičniji i ujednačeniji, više nije samo gruba pogača nego stabilna hrana koja se jede svaki dan uz obrok.

U sledećem sloju pojavljuje se hleb koji više nije samo osnovna hrana nego počinje da nosi ukus, miris i neku vrstu uživanja. U Srbiji se to može uporediti sa slatkim pogačama, kolačastim hlebovima sa medom, suvim voćem ili orasima koji se prave za praznike i posebne prilike. Isto se dešava i u persijskoj tradiciji, gde hleb postaje mekši, mirisniji i bogatiji, i prelazi granicu između običnog hleba i poslastice.

Na kraju, u oba slučaja dolazi do toga da hleb prestaje da bude samo hrana i postaje deo običaja i zajedništva. U Srbiji se hleb vezuje za slavski sto, praznike i zajedničko lomljenje, dok u persijskoj tradiciji dobija ritualnu dimenziju u kojoj simboli, oblik i deljenje imaju isto toliko značaja koliko i sam ukus.

Suština paralele je jednostavna i u Srbiji i u Persiji hleb ide istim putem, od pepela i jednostavne mase brašna i vode, ka svakodnevnoj hrani, pa ka bogatijem, prazničnom i simboličnom obliku u kome više nije samo ono što se jede, nego i ono što se deli i poštuje.

U svojoj suštini, razvoj hleba pokazuje jedan jasan obrazac, od najjednostavnije smese brašna i vode, koja služi samo da održi život, do sve složenijih oblika u kojima se pojavljuju fermentacija, mekša struktura, dodaci poput meda, voća i aromatičnih voda.

Kako se tehnologija pečenja razvija, hleb prestaje da bude samo praktična hrana i postaje nosilac ukusa, mirisa i društvenog značenja. U tom trenutku on više nije samo rezultat osnovne potrebe, nego i izraz pažnje, umeća i odnosa prema hrani.

U najrazvijenijem obliku, hleb dobija i simboličku dimenziju, oblik, deljenje i način pripreme postaju jednako važni kao i sastojci. On tada predstavlja više od ishrane, postaje znak zajedništva, čistoće, gostoprimstva i poštovanja prema prirodnim resursima.

Zaključak je da hleb kroz svoje oblike uvek prati isti put, od potrebe ka kulturi, od jednostavnog ka složenom, i od hrane koja se jede ka hrani koja ima značenje.

                                                                       << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sohan asali - Kolač od meda i badema

 

Sohan je persijska (farsi) reč koja znači turpija i misli se na nešto što grebe grlo. Sohan je tradicionalni persijski šafranski hrskavi karamel. Njegovi sastojci se sastoje od meda, šećera, maslaca, šafrana, badema i pistaća. Kolač je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Persijski slatkiši tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolačići, Sohan asali, pripadaju prvoj grupi odnosno pripadaju grupi suvih kolača, ne sadrže gluten i napravljeni su od mlevenih badema i šećera u prahu. Testo za ove kolačiće je veoma jednostavno i lako se pravi.

Sohan je nastao u Kumu, u današnjem Iranu. Postoje različite vrste sohana, uključujući medeni sohan, susamov sohan, sohan halva, bademov sohan, sohan gazi, sohan logme, puteran sohan, sohan pašmaki (šećerna vuna) i desertni sohan. Sohan asali je veliki simbol persijske Nove godine. To je jedan od bitnih delova Noruz stola i vole ga svi Persijanci. Sohan asali se jednostavno pravi od meda, šećera, šafrana, badema, pistaća i drugih orašastih plodova. Ovaj ukusni šafran karamel ima hrskavu teksturu i pored jela za Noruz, može se kuvati kod kuće tokom cele godine. Keksići se tradicionalno poslužuju uz čašu persijskog čaja. Obično se crni čaj meša sa sušenim laticama ruže. Takav čaj nikada se ne poslužuje u porculanskim ili drugim neprozirnim šoljicama jer je velika uvreda ako se nevidi boja čaja, pravi domaćin će uvek pitati, želite li jači ili slabiji čaj. Kolač je veoma popularan u Aziji i mnogi narodi ga danas veoma rado konzumiraju. Koren ovog slatkiša vuče iz Persije, a reč sohan ima više značenja kod različitih naroda, na sanskritu znači "lepog izgleda", a na arapskom "zvezda". Sohan asali je veoma poznat da se ovaj recept zasniva na istim sastojcima u svakom domaćinstvu.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 čaša šećera

2 velike kašike meda

3 velike kašike maslaca

1/2 čaše naseckanih badema

1 1/2 kašičice šafrana

2 velike kašike vruće vode

1 čaša seckanih pistaća

Priprema:

Polako otopite maslac u tiganju sa debelim dnom te ga stalno mešajte da ne zagori. Dodajte med, šećer i naseckane bademe. Sve zajedno mešajte na laganoj vatri, odnosno dok se dok se šećer ne rastopi i boja ne postane svetlo zlatna. Ne dozvolite da boja šećera potamni, jer će biti gorkog ukusa.  U vrućoj vodi rastopite šafran pa i njega dodajte u mešavinu. Maknite s vatre. U nenamazani pleh obložen papirom za pečenje, velikom kašikom stavljajte deo po deo mase te u svaki komad utisnite po jedan celi pistać. Pustite da se ohladi. Čuvajte na hladnom i suvom mestu u dobro zatvorenoj posudi.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Nan-e nohodči - Kolač od brašna leblebije

 

Nan-e nokhodči je tradicionalni persijski hleb ili kolačić od leblebijinog brašna. Važna stvar odmah na početku je to da to nije klasičan hleb, već suvi, prhki zalogaj, negde između ritualnog hleba i slatkog keksa. Ime je nastalo od reči nan i znači hleb, nokhod znači leblebija, -či – umanjenica, "nešto napravljeno od" i doslovno znači "hlebčić od leblebije". Nan-e nokhodči nije običan kolač. To je tiha hrana, skromna, stara, simbolična. Hleb koji se jede kao desert, desert koji se poštuje kao hleb. To su mali, suvi, prhki kolači od brašna od leblebije, često bez kvasca, bez jaja, sa vrlo malo ili nimalo šećera, aromatizovani kardamomom i posuti pistaćima. Formalno se zove Nan (hleb) ali u praksi je ritualni slatkiš. U Persiji granica između hleba i deserta nije stroga, hleb može biti sladak, desert može biti "svet" i skroman. Nan-e nokhodči je oboje. Najčešće se prave za Novruz (persijsku Novu godinu), ali i za verske i porodične rituale. Simbolika je ta da je leblebija simbol posta, izdržljivosti, čistoće, kardamom je duh i dah, krug ili cvetni oblik je večni ciklus vremena (Novruz). Zato se ovaj hleb ne jede usput, već polako, uz čaj, često u tišini.

Postoje jela koja ne nastaju iz raskoši, već iz potrebe za smislom. Nan-e nokhodči pripada upravo toj tihoj vrsti hrane,skromnoj, ali duboko simboličnoj. Napravljen od brašna od leblebije, bez kvasca i bez suvišnih dodataka, ovaj hlebčić stoji na granici između hleba i deserta, svakodnevice i obreda. Njegova istorija seže u predislamsku Persiju, u vreme kada je hrana imala i nutritivnu i duhovnu ulogu, a svaki sastojak nosio značenje. Nan-e nokhodči se ne jede brzo niti nepažljivo, on se lomi prstima, prati čajem i tišinom, i podseća da je jednostavnost često najsvetiji oblik obilja.

Nan-e nokhodči ne nastaje kao kolač, već kao sakralni hleb od mahunarke. U persijskom svetu, mnogo pre dominacije pšenice, leblebija (nokhod) ima ključnu ulogu, laka je za skladištenje, pogodna za post, ne kvari se brzo i ne zahteva fermentaciju. Upravo zato je u ranim epohama korišćena u hrani za hramove, putnike, vojnike i askete.

Naziv nan u antičkoj Persiji ne znači nužno kvasni hleb, već svaku pečenu masu od žitarica ili mahunarki. Nan-e nokhodči je, dakle, ritualni suvi hleb, a ne desert u savremenom smislu.

Nan-e nokhodči ima veoma staro poreklo, još iz predislamske Persije, perioda kada je pšenica bila skupa, a leblebija sveta i dostupna, zoroastrijskih vremena, gde su mahunarke simbol skromnosti, čistoće i posta. U ranim verzijama nije bio sladak, služio je kao ritualni zalogaj uz čaj ili vino od suvog voća, bio je deo postnih dana i hramovskih obroka.

Istorijski zapisi o ovom kolaču iz najstarijih persijskih civilizacija ne sadrže sačuvane tačne recepte sa merama u modernom smislu. Arheologija, klinasto pismo i kasniji tekstovi daju samo sastojke i tehnike. Zato su dole dati naučno rekonstruisani, istorijski verovatni recepti zasnovani na dokazima o namirnicama, posudama i metodama pečenja iz svake epohe. To su najpreciznije moguće rekonstrukcije koje savremena nauka dozvoljava.

Kroz dalji tekst pratićemo evoluciju ovog hleba kroz različite epohe, evo opsežne, kontinuirane istorije i rekonstrukcije Nan-e nokhodči od elamskog do sasanidskog perioda, sa tačnim sastojcima, gramažom, pripremom, simbolikom i posebnim zoroastrijskim hramovnim receptom.

Elamski period 2700–1100. p. n. e.

Elam je kultura južnog Irana (Susijana) sa snažnom tradicijom mahunarki, susama i ječma. Pšenica je bila luksuz, a leblebija sveta i praktična namirnica. Hrana za hramove bila je jednostavna, suva i dugotrajna.

U ovom periodu ne postoji šećer, maslac ni mlečni proizvodi u testu. Koristi se susamovo ulje i pečenje na kamenu ili u pepelu.

Sastojci:

300 g brašna od suve leblebije, grubo mleveno

40 g susamovog ulja

120 ml vode

2 g soli

Priprema:

Brašno od leblebije se proseje i pomeša sa solju. Dodaje se susamovo ulje i postepeno voda dok se ne dobije čvrsto, nelepljivo testo. Testo se ostavlja da miruje oko 30 minuta. Oblikuju se tanki diskovi ili romboidni komadi. Peklo se direktno na zagrejanom kamenu ili u vrućem pepelu, vrlo kratko, dok ne očvrsne ali ne potamni.

Simbolika je ta da je leblebija simbol stabilnost i zemlja, suvoća je čistoća i odsustvo kvarenja, hleb bez slasti je hrana za bogove i mrtve. Ovo je praoblik Nan-e nokhodči.

Medijski period 700–550. p. n. e.

Medijci unose aromatične začine i razvijaju obrednu ishranu ratnika i sveštenika. Počinje blaga aromatizacija.

Sastojci:

280 g brašna od leblebije

50 g ovčije masti ili ghee (gi)

100 ml vode

1 g mlevenog kardamoma

2 g soli

Priprema:

Mast se blago zagreje i umeša u brašno. Dodaje se kardamom, so i voda. Testo se mesi kratko, zatim se oblikuju mali debeli kolačići. Pečenje na glinenoj ploči ili u zatvorenoj peći.

Simbolika je ta da je mast simbol snage i zaštite, kardamom je dah života.

Ahemenidski period 550–330. p. n. e.

Dvorske kuhinje Persije uvode preciznost, balans i aromu, ali hramovska hrana ostaje skromna. Pojavljuje se ruža i pročišćeni puter (ghee).

Sastojci:

250 g fino mlevenog brašna od leblebije

70 g ghee-a-pročišćeni maslac

60 ml vode

1 g kardamoma

1 kašičica ružine vodice

1 g soli

Priprema:

Ghee (čita se Gi) se umeša u brašno prstima dok se ne dobije mrvičasta struktura. Dodaju se so, kardamom, ružina vodica i voda. Testo se oblikuje u male cvetove ili krugove. Peče se u zatvorenoj peći na umerenoj temperaturi.

Simbolika je ta da je ruža simbol božanskog poredka (Aša), a krug je kosmički ciklus.

Helenističko–Partski period 330. p. n. e. – 224. n. e.

Dolazi do mešanja sa grčkom praksom blage zaslađenosti medom, ali samo u svetkovinama.

Sastojci:

250 g brašna od leblebije

80 g ghee-a-pročišćeni maslac

30 g meda

40 ml vode

1 g kardamoma

Priprema:

Med se razblaži u mlakoj vodi. Umeša se sa ostalim sastojcima. Testo se seče na rombove. Peče se kratko.

Simbolika je da je med simbol kraljevske milosti, romb je zemaljski poredak.

Sasanidski period 224–651. n. e.

Ovde nastaje direktan predak današnjeg Nan-e nokhodči. Uvodi se šećer u tragovima, precizna forma i obredna estetika.

Sastojci:

250 g brašna od leblebije

100 g ghee-a-pročišćeni maslac

50 g finog šećera ili koncentrata od urme

1 g kardamoma

1 kašika ružine vodice

30–40 ml vode

seckani pistaći (samo za praznike)

Priprema:

Ghee i šećer se umute. Dodaje se brašno, kardamom, ružina vodica i voda. Testo mora biti mekano ali stabilno. Oblikuju se mali cvetovi. Pečenje na niskoj temperaturi da ostanu bledi.

Simbolika je da je belo simbol čistoće vatre, pistać je život i obnova.

Zoroastrijski hramovni recept-kanonski

Ovo je najčistija i najsvetija verzija, korišćena za obrede.

Sastojci:

300 g brašna od leblebije

60 g ghee-a-pročišćeni maslac

80 ml vode

1 g soli

1 prstohvat kardamoma

Priprema:

Bez šećera i bez ukrasa. Testo se mesi tiho. Oblikuju se jednostavni diskovi. Peklo se pred vatrom, ne u njoj. Jede se pre ili posle molitve, nikada tokom.

Simbolika je da bez slatkog odsustvuje strast, leblebija je čisto seme, vatra je istina (Aša).

Nan-e nokhodči je živi fosil iranske duhovne kuhinje. Od elamskog surogat-hleba do sasanidskog ritualnog kolača, on nikada nije bio puka poslastica. To je hleb tišine, posta i poretka sveta.

Ako uzmemo paralelu sa srpskom tradicijom najbliže po funkciji i simbolici, ne po ukusu, su posni kolači bez jaja, obredni suvi kolači za slave i post, pogačice od leguminoznog brašna u siromašnim krajevima. Kao što je kod nas posni kolač deo molitve, tako je u Persiji Nan-e nokhodči deo blagoslova.

I u staroj Persiji i u Srbiji (od praistorije do srednjeg veka) najstarija "sveta hrana" nije raskošna, već bez kvasca ili sa minimalnim dizanjem, često bez šećera, namenjena postu, obredu i tišini, ne gozbi. Nan-e nokhodči i srpski posni obredni hlebovi imaju istu logiku, hrana je produžetak molitve.

Nan-e nokhodči i srpska posna ili obredna jela dele zajedničku logiku, oba nisu nastala da bi zadovoljila telesni užitak, već da bi služila duhovnoj svrsi i ritualu. U Persiji, Nan-e nokhodči se pravi od brašna od leblebije, suvo je, prhko i jede se sporo, često pre ili posle molitve, u tišini. U srpskoj tradiciji, sličnu funkciju imaju posni hlebovi, presnaci, suvi kolačići za post ili zadušnice, hrana koja se pravi s minimumom sastojaka, često od mahunarki ili integralnog brašna, i koja traje dugo. Nan-e nokhodči je ono što je kod nas posni zalogaj od pasuljevog ili bobovog brašna, poznat u siromašnim i manastirskim sredinama.

U oba slučaja, oblik i priprema imaju simboličku ulogu. Nan-e nokhodči je često u obliku kruga, cveta ili romba, simbolizujući kosmički poredak i ciklus vremena. U srpskoj tradiciji, obredni kolači ili hlebovi poput slavskog kolača i zadušničkog hleba takođe su okrugli, što označava večnost i povezanost sa božanskim redom.

Sladilo se minimalno, u Persiji, stari Nan-e nokhodči je bio potpuno nesladak, kasnije se dodavao samo med ili malo šećera, umerenost je bila obavezna. U srpskoj tradiciji, posni kolači za post i manastirske obroke takođe su bili bez šećera ili s vrlo blagom slatkoćom, jer hrana nije bila namenjena telesnom užitku, već duhovnom fokusiranju.

Još jedna paralela je tišina i ritual. Persijski hleb se jede u tišini, pažljivo, često pred ili posle rituala, dok u srpskoj manastirskoj ili posnoj tradiciji isto važi, hrana se ne konzumira haotično, već s poštovanjem, u skladu s obredom ili molitvom.

Na kraju, suštinska veza je u odnosu prema hrani kao sredstvu duhovne discipline. Bilo da je u pitanju Nan-e nokhodči ili posni hleb za post ili zadušnicu, cilj je isti, hrana koja oblikuje unutrašnju disciplinu, simbolizuje postojanost, čistoću i kontinuitet tradicije, a ne samo zadovoljava glad ili želju za slatkim.

Nan-e nokhodči je mnogo više od recepta koji se menja kroz vekove. On je nit kontinuiteta koja povezuje ranu agrarnu svakodnevicu, hramovsku disciplinu i kasniju dvorsku rafiniranost Irana. Od elamskog surogat-hleba pečenog na kamenu, preko medijskih i ahemenidskih aromatizovanih varijanti, do sasanidske gotovo savršene forme, ovo jelo se razvija bez gubitka svoje suštine: skromnosti, trajnosti i simboličke čistoće.

Njegova osnovna odlika, brašno od leblebije, nikada nije slučajna. Leblebija ne fermentiše, ne "kipi", ne menja se naglo; ona simbolizuje postojanost i samokontrolu. Upravo zato Nan-e nokhodči ostaje vezan za obrede, post i tišinu. Čak i kada se u kasnijim epohama pojavljuju med, ružina vodica ili šećer, slatkoća je uvek suzdržana, podređena ravnoteži, a ne užitku.

U zoroastrijskoj praksi ovaj hleb dostiže svoj najčistiji oblik. Bez šećera, bez ukrasa, sa minimalnim sastojcima, on postaje produžetak molitve, a ne samostalno jelo. Jede se svesno, u određenom trenutku, u odnosu prema vatri, istini i kosmičkom poretku. Tu se jasno vidi da hrana nije shvaćena kao telesna potreba, već kao čin u skladu sa Ašom, univerzalnim redom.

Nan-e nokhodči zato možemo razumeti kao jestivu istoriju, svaki njegov oblik nosi trag epohe koja ga je oblikovala, ali i trajnu ideju da je jednostavnost najviši oblik svetosti. On ne pripada gozbi, već razmišljanju; ne buci, već sabranosti. Upravo u toj tišini leži njegova snaga i razlog zašto je preživeo hiljade godina gotovo nepromenjen u svojoj biti.

Nan-e nohodči je poznat i kao Širini-e nohdoči. Nan na persijskom (farsi) jeziku znači hleb, slovo e je ezafe i povezuje reči na farsi jeziku, odnosno da bi ukazao na vezu između reči sa obe strane, nohodči znači leblebije, a reč širini znači slatkiši. Često se priprema za persijsku Novu godinu-Novruz i druge svečane prilike. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijski slatki biskviti tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolačići, nan-e noghodči, pripadaju prvoj grupi odnosno pripadaju grupi suvih kolača, ne sadrže gluten i napravljeni su od mlevenih oraha i šećera, suvi su spolja, a iznutra tek na granici žvakanja. Testo za ove kolačiće je veoma jednostavno i lako se pravi.

U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada).

Glavni sastojci ovog kolača su brašno od leblebije, šećer, maslac i kardamom. Možete ih ukrasiti seckanim pistaćima i laticama ruže. Kolač je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas, tako da i vi možete u svom domu napraviti ovaj jednostavan kolač. Ovaj jednostavan kolač koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravi na sledeći način:

Sastojci:

1 i po čaša brašna od leblebije

1 i po čaša razmekšanog maslaca

pola čaše šećera u prahu

pola male kašike kardamoma

4 velike kašike tople vode

Priprema:

U posudi pomešajte sve sastojke i napravite glatku masu bez ijedne grudvice. Kašikom razdvajajte testo od kojeg ćete oblikovati loptice veličine oraha. Poređajte ih na lagano premazani pleh te svaku pritisnite viljuškom da bi dobili dekorativni uzorak i da bi se površina spljoštila. Pecite oko 20 minuta na temperaturi od 180° C.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Loz-e-peste - Kolač od pistaća

 

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. Ovaj kolač je nastao u gradu Jazdi. Loz se seče u oblike romba i ređa na zelenom tanjiru, loz znači "romb". U zavisnosti od podneblja i istorijske distance Loz može imati različite filove. Među najpoznatijima su kokos (Loz-e-nargile), pistaći (Loz-e-peste), badem (takođe poznat kao persijski bademov slatkiš Loz-e-badam) i šafran (Loz-e-Safran). Slatki i lepljivi Loz se tradicionalno služi uz vrući persijski čaj. U srpskom jeziku pod pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i marmelada). Mogu biti različitog oblika, ali najčešće su okruglog ili pravougaonog oblika. Recept za ovaj popularni i ukusan kolač potiče iz istorijskog grada Jazda u srcu Persije i jedan je od najstarijih recepata iz Jazda. Grad je poznat po svojim slatkišima i pecivima kao i poslastičarnicama. Iako je kolač nastao u Jazdu, ubrzo je prokrčio put do svih gradova širom današnjeg Irana. Danas možete pronaći različite ukuse kolača Jazdi u različitim gradovima. Iranci ga danas koriste kao branč uz šolju čaja. Odličan je izbor za organizovanje večernjeg okupljanja ili početak bilo kakve zabave.U Jazdu ga ljudi uglavnom služe u ritualnim i verskim ceremonijama. Iako je veoma popularan i omiljen među Irancima, ne koriste ga u zvaničnim ceremonijama, kao što su svadbe.

Kolač od pistaća, često popularan u iranskoj kuhinji, je slatki dezert koji se tradicionalno pravi sa mlevenim pistaćima, brašnom, šećerom, maslacom i jajima. Često se posipa dodatnim seckanim pistaćima pre pečenja. U Persiji su se ali i u današnjem Iranu pistaći nazivaju ,"nasmejani orašasti plodovi", a u Kini ih zovu "srećni" plodovi. Na Bliskom istoku, ako sedite ispod drveta pistaća i čujete ljuske kako pucketaju, to je znak koji će vam doneti sreću. Ovo ukusno koštunjavo voće služi se gostima u svakoj iranskoj kući.Pored toga što su omiljena grickalica, pistaći se koriste za spremanje različitih jela, sosova, kremova, sladoleda, torti i kolača, ali i kao dekoracija. Od pistaća se pravi pistaći puter, pistaći pasta, čokolada sa pistaćima. Pored kolača, pistaćima se posipa i meso, a odlično se slaže uz teletinu, svinjetinu i piletinu.

Ova vrsta deserta koji su se konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

200 g mlevenih pistaća

150 g šećera u prahu

150 g pšeničnog brašna

100 g rastopljenog maslaca

3 sveža jajeta

1 kašičica praška za pecivo

50 ml mleka

1 prstohvat soli

50 g krupno seckanih pistacija za posipanje

Priprema:

U  jednoj posudi umutite penasto jaja sa šećerom. Onda dodajte otopljeni maslac i mešajte dok se sve ne sjedini. U tu smesu dodajte pistaće, brašno, prašak za pecivo i mleko. Mešajte dobro dok ne dobijete glatko i kremasto testo. Smesu izlijte u kalup obložen pek papirom. Ravnomerno pospite smesu krupno sekanim pistaćima odozgo. Pecite kolač 40-45 minuta, u rerni zagrejanoj na 180 stepeni. Nožem isečite loz na komade u obliku romba. Poslužite loz uz šolju čaja ili kafe.

Jazd je drevni i poznati grad u Iranu i UNESKO ga je prepoznao kao mesto svetske baštine. Jazd je poznat po svojoj istoriji, slatkišima i tradicionalnom arhitektonskom elementu koji se zove "Hvatač vetra" (bạdgy̰r) i koristi se od davnina do danas.Jazd je takođe poznat po svom zoroastrijskom drevnom hramu vatre, Kanat - qnạt - podzemni kanali za transport vode od bunara do površine za navodnjavanje i piće, Jahčal - y̰kẖcẖạl - jah što znači led i čaal što znači jama, je drevna vrsta isparavajućeg hladnjaka, koji se koristio za stvaranje leda zimi i njegovo skladištenje leti.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Pročitajte više >>                                          << Vratite nazad