Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća i mlečnih proizvoda se smatrala
hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da
priušte meso, a jela od povrća kao i mlečni prizvodi su bili odlična zamena
za vitamine, belančevine i proteine. Postoji teorija da spanać potiče iz
Persije, a da je u Kinu dospela u 7. v. p. n. e. nakon što je spanać tamo,
kao dar, poslao kralj Nepala. Spanać je na evropsku trpezu dospeo tek u 11.
veku n. e., kada su ga Mavari doneli u Španiju.
Spanać se u Persijskom carstvu gajio tokom cele godine i bio je veoma cenjen
jer sadrži belančevine, gvožđe, fosfor, kalcijum i vitamine. Latinsko ime
roda Spinacia (lat. Spinacia oleracea L.) trebalo bi da potiče od reči spina
što u prevodu znači trn zbog zubaca koji se nalaze na perigonu plodića. Ime
vrste oleracea u prevodu znači zeljasto, a označava njegovu jestivu
upotrebu. Na stranim jezicima zove se spinach (eng.), spinacio (ita.),
spanać (srb.), épinard (fra.), Spinat (nem.), espinaca (špa.), espinafre
(por.). U persijsakoj medicini se upotrebljavo za poboljšanje krvne slike,
sniženje nivoa holesterola u krvi, poboljšanje rada organa za varenje i
kardiovaskularnog sistema.
Mast (farsi jezik), kod nas u Srbiji poznat kao jogurt ili kiselo mleko,
obilno se koristio u Persijskom carstvu, na Srednjem istoku i na Balkanu. U
severnoj Africi i arapskim zemljama je poznat kao "leban", Jermeni ga zovu
"madzoon", a Mongoli "kumis". Postoji legenda da je Džingis Kan, kada nije
bilo druge hrane, preživeo hraneći se njime za vreme dugih pohoda kroz
Mongoliju i Persijsko carstvo. U vrućim letnjim mesecima persijanci su
jogurt posluživali kao osvežavajuće bezalkoholno piće. Jogurt su
razblaživali sa vodom, dodajući mu malo soli i zvali su ga abdug. Persijanke
su koristile jogurt kao prilog jelima, od njega su pripremale hladne i tople
supe ili ga posluživale kao desert dodajući mu šećer i suvo voće.
Osnova ovog hladnog jela ili predjela, ukoliko se još neko jelo našlo na
stolu, je jogurt ili kiselo mleko. Možda će kombinacija sastojaka delovati
čudno pa možete pomisliti da ukus ovog jela nikako ne može biti dobar ali
zapravo ukus je odličan, lako se priprema, a može se čuvati po nekoliko dana
na tamnom hladnom mestu, bez svojstva da izgubi miris i ukus.
Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i
mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili
blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran,
zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin
cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin,
kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.
Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno
"hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava
visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer
stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.
Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.
Ova vrsta hladnog jela ili predjela, ukoliko je porodica bila imućnija i
mogla je sebi priuštiti dve vrste jela za ručak ili prijem zvanica kod
religioznih ili drugih praznika, je sard (hladno manje kalorična hrana) jelo
koje se služilo u letnjim mesecima.
Ova vrsta sard jela ili predjela se pravila na sledeći način:
Sastojci:
500 g kuvanog i naseckanog spanaća
500 ml jogurta ili kiselog mleka
1 kašičica soli
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 čen sitno seckanog belog luka
1 kašika suve sitno seckane nane
Priprema:
Skuvajte, procedite i sitno naseckajte spanać. Stavite u posudu, dodajte so,
biber i jogurt ili kiselo mleko i promešajte. pa dodati belog luka. Sve
ostavite da odstoji na tamnom hladnom mestu. Poslužuje se hladno. Pre
posluživanja preko jela posuti suvu nanu za dekoraciju.
Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti
tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i
od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu
persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu
prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se
postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode
imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.
Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene
industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela
šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije
šećera iz šećerne trske.
Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je
preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku
p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao
kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.
Нема коментара:
Постави коментар