Sohan je persijska (farsi) reč koja znači turpija. Sohan je tradicionalni
persijski šafranski hrskavi karamel. Njegovi sastojci se sastoje od meda,
šećera, maslaca, šafrana, badema i pistaća. Kolač je veoma jednostavan za
pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u
domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj
ceni.
Persijski slatkiši tipa kolačića mogu se grubo klasifikovati na suve
kolačiće (širini hošk) i vlažne kolačiće (širini tar). Današnji kolačići,
Sohan asali, pripadaju prvoj grupi odnosno pripadaju grupi suvih kolača, ne
sadrže gluten i napravljeni su od mlevenih badema i šećera u prahu. Testo za
ove kolačiće je veoma jednostavno i lako se pravi.
Sohan je nastao u Kumu, u današnjem Iranu. Postoje različite vrste sohana,
uključujući medeni sohan, susamov sohan, sohan halva, bademov sohan, sohan
gazi, sohan logme, puteran sohan, sohan pašmaki (šećerna vuna) i desertni
sohan. Sohan asali je veliki simbol persijske Nove godine. To je jedan od
bitnih delova Noruz stola i vole ga svi Persijanci. Sohan asali se
jednostavno pravi od meda, šećera, šafrana, badema, pistaća i drugih
orašastih plodova. Ovaj ukusni šafran karamel ima hrskavu teksturu i pored
jela za Noruz, može se kuvati kod kuće tokom cele godine. Keksići se
tradicionalno poslužuju uz čašu persijskog čaja. Obično se crni čaj meša sa
sušenim laticama ruže. Takav čaj nikada se ne poslužuje u porculanskim ili
drugim neprozirnim šoljicama jer je velika uvreda ako se nevidi boja čaja,
pravi domaćin će uvek pitati, želite li jači ili slabiji čaj. Kolač je veoma
popularan u Aziji i mnogi narodi ga danas veoma rado konzumiraju. Koren ovog
slatkiša vuče iz Persije, a reč sohan ima više značenja kod različitih
naroda, na sanskritu znači "lepog izgleda", a na arapskom "zvezda". Sohan
asali je veoma poznat da se ovaj recept zasniva na istim sastojcima u svakom
domaćinstvu.
Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.
Ova vrsta jednostavnog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi
se pravio na sledeći način:
Sastojci:
1 čaša šećera
2 velike kašike meda
3 velike kašike maslaca
1/2 čaše naseckanih badema
1 1/2 kašičice šafrana
2 velike kašike vruće vode
1 čaša seckanih pistaća
Priprema:
Polako otopite maslac u tiganju sa debelim dnom te ga stalno mešajte da ne
zagori. Dodajte med, šećer i naseckane bademe. Sve zajedno mešajte na
laganoj vatri, odnosno dok se dok se šećer ne rastopi i boja ne postane
svetlo zlatna. Ne dozvolite da boja šećera potamni, jer će biti gorkog
ukusa. U vrućoj vodi rastopite šafran pa i njega dodajte u mešavinu.
Maknite s vatre. U nenamazani pleh obložen papirom za pečenje, velikom
kašikom stavljajte deo po deo mase te u svaki komad utisnite po jedan celi
pistać. Pustite da se ohladi. Čuvajte na hladnom i suvom mestu u dobro
zatvorenoj posudi.
Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti.
Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva. U srpskom jeziku pod
pojmom kolač, podrazumevaju se različite vrste peciva, ali se pre svega
odnosi na manje slatke komade peciva punjene različitim filovima. Najčešći
sastojak kolača jesu med ili šećer, maslac ili buter, mleko, orasi i drugo
koštunjavo voće, jaja, čokolada ili kakao i različite vrste voća (džemova i
marmelada).
Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i
mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili
blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede
esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet,
geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim,
kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.
Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene
industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela
šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije
šećera iz šećerne trske.
Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti
tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i
od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu
persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu
prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se
postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode
imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.
Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je
preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku
p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao
kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.
Нема коментара:
Постави коментар