Antička kuhinja: Dug - Piće od jogurta i nane

 

Dug je osvežavajuće piće koje se pravi od jogurta, vode i mente. Slična varijacija može se naći širom zemalja Bliskog istoka, kao i u nekim evropskim zemljama. Jedina varijacija sa kojom je većina ljudi možda upoznata je Lasi iz Indije.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Ovo piće možete napraviti na dva različita načina, sa kiselom vodom ili sa čistom vodom.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 šolja jogurta

3 šolje vode

1/2 kašike sušene nane

so

kockice leda

Priprema:

Jogurt razblažiti vodom, dobro promešajte i u to dodajte prstohvat soli i nane. Zatim dodajte kockice leda. Dodajte listove sveže nane odozgo za dekoraciju. Dug se poslužuje hladan.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e portegal - Sirup od pomorandže

 

Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Portegal na persijskom (farsi jeziku) znači pomorandža.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od pomorandže je sirup napravljen od sokova pomorandže i narenja, sa dodatkom šećera ili meda. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Narenj, izgovara se narendž je vrsta kisele pomorandže. Persijske kisele pomorandže, voće narenj su specijalitet tokom Noruza, persijske Nove godine. Služe se sa ribom, a mogu se koristiti i za pravljenje bilo kojeg persijskog sirupa od kiselih ili gorkih pomorandži. Persijanci vole narenj jer je to još jedan kiselkasti voćni profil za specifičnu persijsku kuhinju. Kisela pomorandža se koristi u mnogim aspektima persijske kuhinje, od sirupa do supa. Koristi se umesto limuna uz tradicionalni novogodišnji obrok sabzi polo ba mahi-pirinač sa koprom i ribom.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 šolja sveže ceđenog soka od pomorandže, približno 3 pomorandže

1/2 šolje sveže ceđenog soka od limuna, približno 1 veliki limun

1/2 šolje sveže ceđenog soka od kisele pomorandže narenj, približno 2 kisele pomorandže

2 šolje šećera

3 kašike rendane kore pomorandže

Priprema:

Pomešajte sokove od pomorandže i narenja sa šećerom u maloj šerpi i mešajte na laganoj vatri. Mešajte dok se šećer ne rastvori i sirup ne zgusne, ali nemojte dovesti do ključanja, vremenski je to otprilike oko 10 minuta. Sklonite sa vatre i dodajte 2 kašike kore pomorandže. Ostavite smesu da se ohladi na sobnoj temperaturi, a zatim prebacite u flaše. Preko vrhova flaša dodajte još kore pomorandže, odnosno sve otvore flaša pospite sa 1 kašikom kore pomorandže i čvrsto zatvorite. Sirup se može čuvati u frižideru, zatvoren u flaši, do 2 meseca ili na tamnom i hladnom mestu.

Za serviranje, dodajte sirup u vodu, odnosno 1/3 sirupa pomešajte sa 2/3 hladsne vode, na kraju dodajte ledene kocke ili usitnjeni led.  Možete ga dodati i u koktele da biste dodali ukus i slatkoću.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e jas - Sirup od jasmina

 

Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Jas na persijskom (farsi jeziku) znači jasmin.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od jasmina je sirup napravljen od ružine jasmina, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 šolja svežih cvetova jasmina

1 šolja šećera

2 šolje vode

Priprema:

Nežno isperite cvetove jasmina. Dovedite vodu do ključanja, zatim dodajte šećer. Mešajte dok se sav šećer ne rastvori. Isključite vatru i dodajte cvetove jasmina. Poklopite i ostavite da odstoji 2 do 3 sata. Procedite tečnost, a zatim bacite cvetove i sirup stavite u hermetički zatvorenu bocu. Čuvajte u frižideru ili na tamnom hladnom mestu.

Ovaj mirisni sirup možete dodati u vrući čaj, ledeni čaj ili ga upotrebiti u bilo koji drugi recept koji zahteva sirup. Kao osvežavajuće piće je idealan za vreme vrelih letnjih dana. Pomešajte u čaši jednu trećinu sirupa sa dve trećine hladne vode, dobro promešajte, na kraju dodajte ledene kocke ili usitnjeni led.

Jasmin, botanički poznat kao Jasminum, ima dugu i bogatu istoriju koja seže hiljadama godina unazad. Potiče iz toplih krajeva Azije, Mediterana, Australije i Pacifičkih ostrva. U Kini, jasmin se uzgaja više od 2.000 godina i ima veliku kulturnu važnost, često se povezuje sa lepotom i mirom, simbol je ženstvenosti, nežnosti i ljubavi.  U Evropu je stigao u 16. veku i brzo postao popularan u baštama i kao parfem. Naročito je bio popularan u Francuskoj.  Jasmin se takođe smatra svetom biljkom u Indiji i koristi se u verskim obredima i ceremonijama. Veruje se da ima i lekovita svojstva. U nekim delovima Bliskog istoka, jasmin se koristi kao simbol ljubavi i romantike. Jasminov čaj i parfemi su popularni u ovom regionu.

Jasmin je rod zimzelenih ili listopadnih grmova i loza iz porodice maslina (Oleaceae). Karakteristični su po svojim mirisnim cvetovima, obično belim ili žutim, koji se često koriste u proizvodnji parfema i aromaterapiji. Postoji veliki broj vrsta jasmina, sa različitim oblicima i veličinama cvetova. Jasmin je jedan od najvažnijih sastojaka u proizvodnji parfema širom sveta. Njegov bogat, cvetni miris je veoma cenjen u parfimerijskoj industriji. Jasmin se koristi u aromaterapiji za smanjenje stresa, anksioznosti i poboljšanje raspoloženja. Njegov miris se smatra opuštajućim i umirujućim. U nekim delovima sveta, cvetovi jasmina se koriste za aromatizaciju hrane i pića, posebno čaja. Jasmin je popularna biljka u baštama zbog svojih mirisnih cvetova i dekorativnog lišća. Postoje mnoge sorte koje se mogu uzgajati u različitim klimatskim uslovima.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

 

Antička kuhinja: Šarbat-e rivas - Sirup od rabarbare

 

Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Rivas na persijskom (farsi jeziku) znači rabarbara.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od rabarbare je sirup napravljen od rabarbare, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 kg rabarbare

3 šolje šećera

3 šolje vode

Priprema:

Isecite rabarbaru na male kriške, a zatim u šerpu dodajte rabarbaru, šećer i vodu. Dovedite do ključanja, a zatim krčkajte još 20 minuta na laganoj vatri. Nakon toga procedite sok, operite šerpu, a zatim u isti dodajte proceđeni sok. Dovedite do ključanja i krčkajte na srednjoj vatri još 10 minuta dok se tečnost ne zgusne. Uklonite penu, a zatim sipajte u sterilisanu flašu. Ostavite da odstoji nekoliko dana pre upotrebe. Čuvati u frižideru ili na tamnom hladnom mestu. Za serviranje, u čašu dodajte 1/4 šolje sirupa od rabarbare i 3/4 šolje hladne vode. Dobro promešajte, a zatim dodajte kockice leda ili usitnjeni led.

Rabarbara vodi poreklo iz Azije, veruje se iz Sibira. Kinezi je gaje najmanje 3000 godina. U Kini se smatra lekovitom biljkom, a njen koren ima laksativna svojstva. U Evropu je najverovatnije stigla preko Turske, gde je donešena iz Kine - Putem svile. Naziv rabarbara vodi poreklo od grčke reči barbaron (varvar), što govori o njenom poreklu - da je donešena iz daleke zemlje. U Evropu je stigla u 16. veku, prvo u Nemačku, Englesku i Francusku, a u Srbiji se preporučuje za uzgoj od druge polovine 19. veka. Stari Grci su trgovali sa njom, a kasnije je ta trgovina došla i do Rimskog carstva.

Kako se vidi vekovi su bili potrebni da rabarbara od leka postane tražen sastojak u nizu egzotičnih jela u savremenoj kuhinji. Danas se uzgaja u celom svetu u varijetetima koji se razlikuju uglavnom u boji stabljike koja može varirati od zelene, preko različitih nijansi crvene pa sve do tamno crvene boje. Postoji mišljenje da je rabarbara boljeg kvaliteta ukoliko su stabljike tamnije crvene boje, tamnije crvene stabljike su slađe. Međutim naučno je dokazano da boja stabljike nije povezana sa kvalitetom i ukusom.

Iako rabarbara spada u povrće, uglavnom se priprema u kulinarstvu kao voće. Koristi se za izradu torti, kolača, umaka. Umak od rabarbare se služi uz meso ili kao preliv za sladoled. Od nje se može pripremati i džem. Mora se kuvati dovoljno dugo, jer je prilično žilava i ne može se konzumirati presna, ali skuvana i zaslađena, predstavlja pravu poslasticu.

Lekovita svojstva rabarbare uključuju gubitak telesne težine, poboljšanje probave i motiliteta creva, sprečavanje nastanka Alchajmerove bolesti, stimulaciju rasta kostiju, sprečavanje oštećenja neurona, poboljšanje zdravlja kože, spečavanje nastanka kancera i adekvatna regulaciju nivoa metabolizma. Koren rabarbare je korišten za ublažavanje zatvora, želučanih problema i za pravljenje obloga u slučajevima groznice i otoka. Koren se ubire u jesen i to od biljke stare 6 - 10 godina. Seče se na kocke, kako bi se brže sušio. Osim svega navedenog, koristi se i za bojenje kose, vune i tkanine, kao i uskršnjih jaja.

Ukus je blago kiselkast, ali on zavisi kako od sorte, tako i od starosti biljke. Najbolje je brati i konzumirati mlade biljke. Rabarbara se kada je jako mlada, može jesti i sirova, ali se ipak češće koristi za pravljenje džemova i marmelade. Rabarbara se koristi kao lekovita biljka više stotina godina. Veoma često je korištena u kineskoj tradicionalnoj medicini, a njena upotreba u ove svrhe se zadržala do današnjeg dana. Rabarbara ima veoma malo kalorija, samo 21 kcal u 100 g. Ima veliku količinu vitamina A koji povoljno utiče na vid, imunitet i štiti kožu od UV zračenja, kao i vitamina C. Takođe sadrži dosta vitamina K, koji povoljno utiče na zgrušavanje krvi.

                                                                        << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e golab - Sirup od ružine vodice

 

Drugi naziv je Šarbate gole sorh. Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji.

Reč golab označava ružinu vodicu i nastala je od persijskog dvosloga, gul - cvet i ab - voda.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od ruže je sirup napravljen od ružine vodice, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 šolje šećera

1 šolja vode

1 šolja ružine vodice

sok od 1 limuna

Priprema:

Sipajte 1 šolju vode u šerpu na srednjoj vatri. Dodajte šećer i mešajte dok se ne rastvori. Ostavite da krčka 15 minuta. Zatim dodajte ružinu vodicu i sok od jednog limuna. Ostavite da krčka još 10-15 minuta dok ne dobijete konzistenciju sličnu sirupu, sirup neće biti jako gust. Ostavite da se ohladi pre nego što ga prebacite u bokal. Dodajte 900 ml vode ili dovoljno da se dobije 1 l napitka i dobro promešajte. Dodajte dosta leda pre serviranja.

Legenda kaže da je vladar drevne Persije, za svoje kraljevsko venčanje, poručio da se fontane napune ružinom vodicom. Dok su, nakon ceremonije, šetali svojim vrtovima, primetili su sitne kapi po površini vode. Radoznala carica je želela da otkrije šta to svetluca pod jarkim zracima Sunca, prišla je i dotakla ih. Pod prstima je ostalo ulje koje je ostavilo trag očaravajućeg mirisa. Tako su otkrivene blagodeti ružine vodice koje se do danas prenose svetom.

Ružina vodica se dobija iz čašica i latica ruže destilacijom vodenom parom. U bliskoistočnim kuhinjama, ružina vodica se koristi u raznim jelima, posebno u slatkišima kao što su ratluk, nugat i baklava. Marcipan je dugo bio aromatizovan ružinom vodicom. Na Kipru, Mahalebova kiparska verzija poznata kao μαχαλεπι, koristi ružinu vodu (ροδοσταγμα). Ružina vodica se često koristi kao halal (dozvoljena) zamena za crno vino i druge alkohole u kuvanju. Premijer liga nudi piće na bazi ružine vodice kao alternativu za šampanjac kada nagrađuje igrače muslimanske veroispovesti. U skladu sa zabranom konzumiranja alkohola u islamskim zemljama, ružina vodica se koristi umesto šampanjca na podijumu za Veliku nagradu Bahreina i Veliku nagradu Abu Dabija.

U južnoazijskoj kuhinji, ružina vodica je uobičajeni sastojak slatkiša kao što su laddu, gulab jamun i peda. Takođe se koristi za aromatiziranje mleka, lassi-ja, pudinga od pirinča i drugih mlečnih jela. U Maleziji i Singapuru slatka crveno obojena ružina vodica se meša sa mlekom, čime se dobija slatko ružičasto piće koje se zove bandung. Američki i evropski pekari su često koristili ružinu vodicu sve do 19. veka, kada je vanila postala popularna. U Iranu se dodaje u osvežavajuca pića, čaj, sladoled, kolačiće i druge slatkiše. Ružina voda se takođe koristi u nekim slanim jelima ili tokom parenja persijskog pirinča. Ružina vodica se ponekad dodaje limunadi. Često se dodaje u vodu da prikrije neprijatne mirise i ukuse.

Ružina vodica je jednostavno i odlično prirodno sredstvo za negu kože. Ova tecnost spada u najstarija sredstva za ulepsavanje kože lica. Njen blagotvoran uticaj je bio poznat još u doba drevnih civilizacija. Egipatska kraljica Kleopatra bila je nadaleko poznata po lepoti svoje kože, koju je njegovala između ostalog i ružinom vodicom. Ružina vodica bila je omiljena kupka Julija Cezara. U srednjovekovnoj Evropi, ružina vodica se koristila za pranje ruku za trpezom tokom gozbi. Ružina vodica je uobičajena komponenta parfema. Lek od ružine vodice se povremeno koristi kao emolijens, a ružina vodica se ponekad koristi u kozmetici za hladne kreme, tonike i sredstva za pranje lica. Uzgoj različitog mirisnog cveća za dobijanje parfema, uključujući ružinu vodicu je nastao u Persiji, gde je bila poznata kao gulab, od gul - cvet i ab - voda. Termin je usvojen u srednjovekovnom grčkom kao zoulapin. Proces stvaranja ružine vodice destilacijom vodenom parom su oplemenili persijski hemičari u srednjovekovnom islamskom svetu što je dovelo do efikasnije i ekonomičnije upotrebe za parfimerijsku industriju. U Indiji se ružina vodica već vekovima smatra osnovnim kozmetičkim preparatom, danas koriste ružinu vodicu kao sprej koji se nanosi direktno na lice kao parfem i hidratant, posebno tokom zime. Ružina vodica se koristi u verskim ceremonijama hinduizma, islama, hrišćanstva (u istočnoj pravoslavnoj crkvi), zoroastrizma i vere Bahai. Danas u centralnom Iranu se održava godišnji festival Golabgiri svakog proleća. Tada se proslavlja berba ruža za proizvodnju golaba. Iran daje 90% svetske proizvodnje ružine vodice.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad